Верица Стојиљковић: Дан


Тај дан памтим.

Урезао се у срцу мом.

Ох, како пламтело је сунце

И топлина разливала се телом мојим.

А звале су ме цветова латице

Да милујем их и љубим,

И додирујем љубављу што пратила ме.

.

Да, тако то беше у тај дан.

Чуо се тишином корак твој,

И љубав расута около свуд

Окренем се,

Видим озарено лице, и пољуб што гори

Ватром вечном.

.

Пролазисмо поред дрвећа, ливада

Поред старих кућа,

Поред реке и камења што са птицама збори.

Небо без облака

Ветар уснули

Ти и Ја!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришете користећи свој WordPress.com налог. Одјави се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришете користећи свој Facebook налог. Одјави се /  Промени )

Повезивање са %s