Верица Стојиљковић: Дан
Тај дан памтим.
Урезао се у срцу мом.
Ох, како пламтело је сунце
И топлина разливала се телом мојим.
А звале су ме цветова латице
Да милујем их и љубим,
И додирујем љубављу што пратила ме.
.
Да, тако то беше у тај дан.
Чуо се тишином корак твој,
И љубав расута около свуд
Окренем се,
Видим озарено лице, и пољуб што гори
Ватром вечном.
.
Пролазисмо поред дрвећа, ливада
Поред старих кућа,
Поред реке и камења што са птицама збори.
Небо без облака
Ветар уснули
Ти и Ја!
