Желела сам и чекала од живота много

и мислила да је живети баш лако.

Одмах ме је судбина опоменула строго

ал терах по своме „тако ил никако“.

..

Веровала да су људи баш сви добри;

разум и савест међу њима једина међа.

Веру у људе нема шта да ми ободри

пријатељских ножева пуна су ми леђа.

.

Мислила сам да ми љубав рођењем следује

па лудовала срцем за лицима без суштине.

Бујица разочарења морала је да прелије

па морем суза испуних све своје тишине.

..

Тврдоглаво сам желела и ударце примала.

Од сопствених грешака само ме је стид.

Не приметих мале радости које сам имала

већ наставих да главом ударам у зид.

.

Реших да равнодушност буде ми име.

Мирно и споро да трошим дан по дан.

Како шта дође да се носим са тиме

нико да ми не убрза пулс и ремети сан.

.

Кад сам очекивањима објавила рат;

престала да чекам икаква испуњења;

кроз сву ми је душу олистала ко папрат

та издајица која увек умире последња.