Тамо, иза брда, до оне пољане,

То је моје село, обасуто сјајем,

Тамо, ђе ријека жубором те зове,

Ђе прољеће просипа своје боре нове.

.

Тамо ђе је најљепши, живописни крај,

Ђе и камен голи буди успомене,

Ђе и мрачни кутак разасипа сјај,

Ту је моја долина, велик’ дио мене.

.

Срдачан ти поздрав шаљем друже стари,

Знај, наше је село љепше него прије,

Али, нико више за ту чар не мари,

Као да се оно споменут’ не смије.

.

Многи данас не знају шта је родно село,

Кад се оде даље од својега краја,

Кад не видиш ништа, кад је све бијело,

А душа ти мре од туге, очаја.

.

Ево ти се враћам уморан од свега,

У тој другој земљи имао сам среће,

Ал’ је душа жељна остала баш њега,

И на овом прагу ријешила – умријеће.

.

Године су прошле ал’ не избрисаше,

Онај извор, јелу и кућицу стару,

Моје село мило, ево ти се враћам,

Спреман да дугове из почетка плаћам.

Фото: Беране из ваздуха; Википедија