Чекала сам да прођу неке луде године,
да опет очи погледом љубим ти,
а теби нека тамо плавокоса допала се можда,
због ње пошао си на пут, а ја видјела те.
И молила да то не буде последњи адут,
све што рекла сам ти, њој рекао си, а све што дала сам
ти њој дао си, а за наше године,
за наша прољећа, као да нијеси знао.
Већ си зиме у сред љета њима поклањао,
без пусте жеље, да на љубав нашу ставиш вето,
и за њу попијеш бар једну чашу вина.
Да запиташ се, дал ја чекам те, чекам твој повратак.
А шта ако ја одем за својом срећом?
У твојим очима бићу:
прељубница, несретница, блудница, лудача,
све то бићу знам, нека не марим ја за тим ко сам,
шта сам, све то радим из љубави и због љубави.
А већ године и године прошле су, ти за њих не
мариш, ни за мене, мисли твоје крај друге су сад,
на седмом небу, на вјетру плешу.
теби можда боја косе мало више значи,
или богаство, а мени љубав у свему прва је,
први сан, прва кафа, прва рима, први дан.
Док ти крај ње будиш се,
на њену миришеш кожу.
Њој у љубав кунеш се,
баш онако као и мени што си годинама прије,
али знај да иако одем због своје среће у неки други град,
ја нашу љубав памтићу јер прва љубав
увијек има посебан слад и никад је заборавити нећу,
па ни онда када кажу да с собом носи само чемер и јад,
ја даћу јој златну медаљу, златно име и слад.
Због љубави вољела сам, живљала сам, живим, дишем,
а сад због љубави теби пишем!
Можда пођеш до сандучића,
јер баш ово чекаш писмо,
а можда и не, не знам.
Нити морам да знам,
али ја због љубави ове и задњи уздах ћу да дам.
Нећу да се правим као да никада ни постојао нијеси
нијесмо или ни постојали нијесмо,
јер једна душа у два тијела ми смо!
Зато не пијем празне чежње више,
не желим да сјећања
залијвају те досадне јесење кише,
јер зима давно прошла је.
А ми ко смо ми?
Више ни то не знам,
које име имам сад?
Није ни важно, због љубави грлим те јако и снажно
јер тада постојим и ничега се не плашим,
нити бојим, због љубави говорим,
ћутим, живим, умирем а и послије тога
слиједом догађаја постојим.