Двадесет и први је ово вијек
А људи и даље не виде испред себе
Магла настала; тишина и покоји цвркут
Врана свјежих што огранак стабла чачкају
У људима преостало данас ништа није
То све гори и на сав глас грди околину
На себе нажалост не жели ни да гледа
Јер он не разумије значење животног епитета
И како да свијет буде срећно мјесто за двоје
Када у другима тражимо савршенство
А испред свог прага чак ни не желимо
Да погледамо барем на један трен!
Погледи лудачки у централизованом кругу
Пријатељства и шеме од љубави за дан
Ноћ није потребна ни да се помиње
Када у спомен одлазе све меморалије наше
Част, его, душа, срце лавље
Косине тијела које чине мјесечину сјајном
Увијек је важно и битно гледати себе
А не задовољство друге стране
Али то увијек се сазна на крају живота
Можда и прије тога, овисно од ситуације
Свака бајка има неки свој почетак
Али такођер и безгрешан траг постојања
У људима остала је само црна рупа
Јер тко данас има снаге да асфалтира
Сваку емоцију након пада човјека
Али не физички – од емоција се живи
И није важно шта други ће да говоре
Важно је да осјетиш онај тренутак себе
Јер сваки дан схватиш да си битан себи
Док околини си понајмање баш и добар
Осмијехом за све плаћамо цехове
Свака камена плоча гравира име
Након младог или старог животног путовања
Од људи се очекује да буду добри
Све је данас постало нажалост бајка
Љубав мијења мржња и тровање ријечима
Ситнице мјере се новчаним приходом
Док свако од нас се руга лику у мраку!