Урлам у ветар, у проваљену ноћ,

изговарам сулуде речи исконског страха,

речи самоће згуснуте у грлу,

бацам их у вихор што хара

смраченим и злослутним небесима.

Нигде одзива ни благог гласа.

Само дрвеће цвили и хучи

и повија се у бесним налетима.

Пркосим тами и страховима.

Изговарам најсветлије речи матерњег језика.

Сунце, извор,звезда, Косово,

љубав, дете, огањ,Бели Анђео

и тако редом.

Изговарам најдража имена,

призивам минуле радости из сећања.

Речи одјекују и падају ко звезде,

гаси их вихор у свом бесу.

Личим себи на белу брезу

што се до земље свија и ломи,

и опет гране уздиже ка небу.

Нека. Нека буде како је записано

за ову ноћ на небеској мапи.

Молитву изговарам страсно,

пркосим ударима полуделог вихора

који хара по мени и мојој тами.