Ушла си на велика врата мога срца
К’о лед си под чијим притиском и стена пуца
А све у мени је супротно, растући пламен
А ти хладна ко тај лед што ломи и камен

Избила си и прогнала ми сву нађу из срца
И оставила је к’о рибу на сувом, да се копрца
Нажалост, остало је сећање на мирис твоје коже
И вапим,
да свако јутро дочекам лицем уз твоје косе прамен
и да на њему заспим
.
У грудима је остало нешто ломљиво
Сто више ништа љубавно не узима за озбиљно
Ти си ме упропастила
Нестала,
кад си од реда у мом животи направила неред
Превела ме к’о да сам неискусан, наиван бруцош
А сад сам сам и усамљен к’о поларни медвед
Око ког је само хладноћа, чамотиња и пустош
Тако си хтела
кад си нестала
Кад си од реда у мом животу направила хаос
К’о да је нешто најлакше било повући ме за нос
Најусамљеније место после тебе остао је кревет
У ком те будан сања усамљеник као ја,
Ко поларни медвед