Царица леда нестаје,

топи је сваки сунчев зрак!

Отвара се небо плаветно,

пространство непрегледно!

Слутим,  прежу се ветри истока,

спрема се пролећа богиња!

Над реком набујалом, срећу се

сестре истога краљевства!

Смеши се земља мајка,

семењем набубрела, у сну јој доба

којим Лада влада!

И буде се пупољци, успавани,

поклон Девани!

И брже куцају срца камена,

око свих извора,

милује их у пролазу хаљином Калина!

Гледам, очима као да не верујем,

живот васкрсава!

И промичу векови, као сати,

знам у  свакоме сам  жива.