Заболи и разболи чекање на врео пољубац,
а додири су постали пластични невидљиви плес,
по шакама и све без тона ријечи.
нестрпљива а моја,
у жељи да нестане бол свилена шарена пјесма,
добила је право на живот.
И кад ћутим пјесма настаје.
Кад плачем она убија воду и сузе.
*
Погађаш ме,
Ко ватру жар,
ко љубав заљубљени пар,
ко сунце мрак, погађаш ме јер си ко метак јак.
Хвала ти што такав си, па бар био и наопак.
*
Знам за све непроходне самоће без даха, без удаха,
климаве врсте среће које као гости
дошле су на доручак који
неколико година нијесам могла појести,
превише укуса било је,
а онда отровале ми желудац,
понизиле мозак и отишле,
без питања одакле ћу ја сад да узмем
ту љубав из којег тањира?
Не знам да ли ми више трне стомак или глас?
Може ли падеж самоће у љубави да застари?
*
Бићу добро, живот нема репризу,
зато читај ме из даљине, а буди близу.
*
Срце пјесника, је оно лутајуће срце, пуно шкољки.
*
Ноћ је нестала,
али никад те вољети нијесам престала,
јер ти си моја нота љубави.
*
Сваки сан открива неки нови почетак,
а свако буђење, жељу да поново сањамо
*
Морам пронаћи љепоту,
а знаш гдје тражим је?
У њеним притокама.
*
Стисни зубе и путом раја према љубави крени.
Тамо чекају те војници њени.
*
Љубав је језеро, времена траг,
љубав је кад у срцу станује неко драг.
*
Волим све па и ту воду, ако помиче се, и не стоји.
*
Боље видјети пустињу у срцу облака,
него у срцу човјека.
*
Срце ми је голубље крило,
оно које чека да машта
сву своју стварност наслони на њега,
и пожели живот од златног стакла.
Јер ни то случајно није,
а свака жеља тежак је испит.
*
Попут подморнице,
чекам да тло природе,
прихвати ме.
Па по њему да разлијем се.
*
Сунца треба ми,
оног што живот надом напија.
*
Нема кривице због новог почетка,
то је само привилегија.

Фото: Нада Матовић