Љепотице, насмијана вило,
Што с њежношћу гледаш са висине,
Као дијете у мајчином крилу,
Међ најљепше ти спадаш планине.

Гордо газиш кроз године нове,
Чуваш своје рухо заносито,
Прекривено најљепшим бојама,
Под небесима стојиш поносито.

Ко се једном вине на твоје висине,
И попије воде са Петрове чесме,
Врати се опијен и од те милине,
Преточи љепоте у најљепше пјесме.

. .
Љепотице наша, шекуларска вило,
Сијај, јер ти имаш чиме да се диччиш,
Због свега што је сад и што је некад било,
Јединствена си, ни на ког не личиш.

Фото: Мокра планина; Википедија