НЕКАДА СУ ЉУДИ И
ВИЛЕЊАЦИ ЖИВЕЛИ
ЗАЈЕДНО…

.
Некада су људи и вилењаци
живели заједно.
Били су једни поред других,
били су једни уз друге.
И једни и други, у Праисконији,
биваху посвећеним чуварима
Велике Мајке Природе.
Да, некада давно и,
опет, некада не тако давно,
људи и вилењаци бејаху блиски
једни другима.
Између једних и других,
у Златно Доба Стриборије,
бејаше присних сусрета и
прожимања – у лепоти, доброти и
чистоти душе.
Заиста, људи су тада,
у то Праисконо Време,
по свему били слични
белим и плавим вилењацима.
Живели су тада,
једнако као и вилењаци,
свој душевни и снолики унутарњи
живот у тиховању;
били су више окренути ка
тајинственим пространствима
својих тајносаних унутарњих
светова.
Из Акаше су, изравно,
преузимали знања срца и душе,
негујући и развијајући
видовита умећа и знања.