Разапеше србство, расточише царство
И крст паде под златним олтаром
.
Понижени остадосмо сами
.
Бога рата призвати не смемо
Да бранимо што нам је остало
.
Нема зашта ни да умиремо
Исисаше и живота врело
.
Пауци су трбухе надуте
Напојили крвљу ко старо знамење
.
Помрчина притиснула путе
Бацају нас низ стрмо камење
.
Ми хоћемо сви да нас воле
Излечимо срце напуњено болом
.
Напојимо душу пред новим извором
Те јецаје наше пред празнином голом
.
Кроз токове мутне
Које живот носи
.
Испразнисмо себе, не остаде ништа
У животу нашем нигдина пркоси
.
И над нама амбисе надноси
.
Остадоше преци на нашим гробљима
Без спомења на голим пољима
.
Не чује се одјек ни једнога звона
Све је само туга са србскога трона

Д.П: “Каскаде“