Милана Јањичић: Моје речи
Оне не оклевају,
оне се труде да дотакну.
Не ласкају и не чекају награду.
Воде ме из целине,
у сну су посебно ткане,
невидљиве нити.
Трње се преплиће преко њих,
звезде невешто се крију.
Сањиво је око,
противника не знам.
Уморна рука не може да пише.
На згужваном папиру стоје снови.
Мада чему све то,
никоме није јасно.
