Реч посече и оно мало горобоља,

руку која се придржала.

Бридом, богме, посред јада који пева.

А и чиме би другим по пасјем немању,

по ономе што је саздано од ничег,

од тишине и гласа и лепог лудила.

.

Опосли реч са ума, са друма,

са анђеоских уста.

И јест право, брате.

Није свакој рани да се обожи,

убожју да се осили,

па чара са рајским птицама.

Има време за мук и непрословље,

време кад се и звер у нечуј склони.

.

И иза овог време има, досећам се,

иза списа и последњег словца.

Има кад се ни гори ни води не казује

и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,

и што је пропевало и што зуцнуло није.

Па гледај одакле ће она што чека,

с којих ли ће благих уста.

А чека, чека, мора бити реч потоња,

да свој узме своје и да се сврши милост.