На великом простору плодне долине раширило се насеље пуно живота. Триста кућа од племенитог камена и чудесне глине се разбацало, између брзих, пенушавих потока и зелених , цветних ливада. Становници радни и вредни, поштују законе природе и свемира. Лепота и милина се разлила целом том дивном земљом.

Главни хватач мисли је забринуто дошао код Веденка, главног домаћина у селу. Старина, од двеста лета, га добродушно дочека: „Где си стари мој пријатељу. Има ли нешто ново у свемиру и природи?“. Главни хватач мисли је сваки дан седео и прикупљао мисли- кад је шума послала да је жедна он је сакупио сељане и играо „додолске“ игре, те је росна и окрепљујућа киша залила шуму; кад је ухватио вапај медведа да у шуми нема хране одмах је кренуо да сакупља храну и ставља у валове поред шуме, те им пошаље мисао да дођу по њу; кад је неко рањено биће из свемира долетело код њега кући он га је засипао својом енергијом, те се оно опоравило и кренуло даље. Али, данас је баш био невесео. Те започе: „Знаш онај тамни град, преко брда, Црни град, што и не знамо шта његови житељи раде. Е па ухватио сам поруку да се спремају да нас нападну. Треба им храна и лепа природа, јер је код њих све црно. Шта да радимо?“.

Старина Веденко се замисли па рече: „Сад ћемо да сакупимо све мудраце, да видимо која је одбрана најбоља. Ми оружје немамо, а ни бедеме нисмо дигли око наших насеља већ хиљадама година.“ И тако и би. Седе они око Камена мудрости, у сред села, а камен још из прадавних времена, зрачи исконску мудрост и знање свемира. И одједном се Веденко јави: „Имам идеју. Ми ћемо изаћи пред свитање на брдо Светилиште и разместићемо се у низ. Свако да створи испред себе, сребрно- белу лопту и у њу убаци лепе мисли- спасење за све, складан развој свега постојећег, спречавање сваке свеопште, локалне и личне катастрофе, мир и срећа за свакога. И онда ћемо њима гађати тврђаву. Мислим да ће се тамне силе опаметити, код толике светлости.“ Сви се сложише, дојавише осталим Ведама и у цик зоре кренуше на планину. Кад су стигли на врх, по гребену се распоредише, направише сребрно-беле лопте и почеше да их бацају на тврђаву. У почетку бомбардовања јави се по нека искра у оном тоталном мраку, а онда као пламичци светла, па стубови-прскалице и на крају све се осветли дивном сребрно-белом светлошћу. Чак и тврђава од тамног гранита је постала бела, па више није био Црни град већ Бели град. И тада се јави Главни хватач мисли, те одпосла свима: “Ухватио сам мисли житеља града: И нама је свануло. Неко нам је подарио светлост, а то је знање. Треба да се захвалимо суседним насељима на овом дивном дару. Хвала вам браћо.“

Веде се вратише у своје насеље и наставише са радом. А свима је било драго што су се суседи коначно освестили и нису им више слали ружне и црне мисли, па су сада уклонили невидљиву куполу изнад насеља, која је сакупљала, одбијала и поништавала те гадости. Од тог доба у долини и на планинама влада склад и мир, тако да би свака чиста душа пожелела ту да живи.