Летјела си ми по леђима,

лакирала усне умјесто ноктију

пљујући у шаку,

гнијездећи се у оку

ко птичурина.

По ребрима мојим

тражила боју своје пјесме,

ко да вода новина може бити.

Под притиском свих бијелих заблуда,

истраживала си ми шаке да случајно

на њима нешто ново не пише.

Под твојим крилом досањах небо.

На крају свега, на почетку краја

махнула си ми, и почела да течеш

баш ко да вода си.