Фото: Снежни човек – Јети; Википедија

Прича се да усред Хималаја
Изнад цркви и најдаљег храма
Живи он (невидљив свету, с краја)
Кога је задојила звер сама.
.
Беззбрижан и обрасто у длаку,
Понекад се спушта с врха свога
И заигра сличан манијаку
И грудва се пред вратима бога.
.
Ал кад ко од Будиних монаха
Са ззидине заурла на труби –
Бежи он пометен и пун страха
И у своје склониште се губи.
.
Ако ова прича збиља стоји –
Тад у нашој свезнајућој ери
Значи ипак да задњи постоји
Получовек сличан полузвери.
.
Ум му није велик ни иоле,
А лог му је суров, за облаком.
Ни идола, пагоде, ни школе
Нема овај звероловац лаком.
.
У планинске скривен катакомбе –
Он и не зна да се под њим тамо
Гомилају и атомске бомбе
Верне својим власницима само.
.
Никад неће стићи овој тајни
Хималајски троглодит тај смео,
Чак и кад би ко метеор сјајни,
Пламтећи, у бездан полетео.
.
Али док над свежим траговима
Поју ламе, гонетају, моле,
И док бесно бију бубњевима
Поређаним усред храма доле.
.
И хиљадулетни Буда притом
Над сопственим пупком нешто баје –
Он се у свом склоништу скровитом
Не осећа ни сад лоше да је.
.
Можда брдског јелена он тамо
Крај извора черечи полако
И од речи – заменице само
Изговара, смејући се јако.

.