Одавно су бледа моја јутра

сунце је минуло

из мртвих очију мрак синуо.

.

Кроз беспуће се страх протеже.

птице траже спас

а бол живота у оку стоји.

.

Сед сам, као лишће свео.

тужно по свету окрећем лице

док ветар носи грање што плаче

а с њим и моје птице.

.

Како да вратим изгубљено време

кад стојим на прагу старости и смрти

како побећи из чаме пространства

што се у круг врти.

.

Јер, на заласку сунца моје птице

су пале.