Словенка Марић: Туга, Прозрачност


За благослов је час у ком

анђео спусти своју руку у бездан,

макар начас тамо где

тама таму коти, слепило себи подано.

.

Напокон,

из бунила прене те нешто: свет.

Свет који прогледа у те,

зебња нечија што придржава те

док поново учиш да ходаш.

Оданост, род рођени, укорак с тобом

овде у оностраном граду.

.

Боже, каква плавет,

пролеће поранило,

лепота наклоњена мртвима данас.

Мирис воска је лак.

Палимо свеће у прозрачност

и, као да у време упловљавамо,

у овој тачки смо случајно,

гробови другде. Јест другде.

Дан је леп, мислим,

добра је туга окренута неком.

Веје златно паперје у понор, у простор

распет међу распрслим пределима, веје

онамо где склиски путеви воде одавде,

једнако одавде.

Помишљам још:

Ко је то смислио

да стиху забрани жалост, имена, умрле,

сузе да су непримерене,

а метафизика да јесте и остало.

Из збирке ЗВОНО (АРТ, Ужице, 1999)

Фото: Пролеће; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришете користећи свој WordPress.com налог. Одјави се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришете користећи свој Facebook налог. Одјави се /  Промени )

Повезивање са %s