Лаж је одвела љубав да путује километрима далеко
И у сижје прошлости да се враћа поновно на иста врата
Да закуца свом снагом са дозом оптимистичности
Користећи сву своју вјештину коју посједује унутар себе
Знајући да је само оно што имамо јесте фиктивна тачка
Сјенка у прошлости замрзнутих осјећања, крикова у полутами
Осиједити можемо колико патимо за небитним људима
Што увијек сматрамо да они толико много вриједе
Па тражимо нешто неоствариво, а не видимо сами себе
Бити искрено вољен у овом јеку чудности XXI стољећа
Заиста велика је сатисфакција, јер љубав је изумрла одавно!
.
Прошли смо вапаје и олује, многе тешкоће од живота нашег
Који је сад па сада велико ништа; данас те има, сутра пак не
И тежимо да будемо савршена жива бића, Сапиенси чистоће
Саткане од крви и меса које је другима дато слободно
Да га једу, јер живимо као канибали без имало срама
.
Љубав је затрована постала из давних времена прошлости
Јер када год покушамо рећи своје емоције искрене
Лаж осваја све своје тронове, тамо далеко на Тромеђи
И лажемо једни друге да нам се допадају разне ствари
Бољела је некада и тебе љубав сигурно, стидећи се својих дјела
Које смо чинили под опсадом можданих ћелија и симпатикуса
Шупљу причу дизали смо о другим особама да су постојане
Али знамо да је то била само један приказ имагинарног круга
Седмога пакла сачињености!
.
Вредновали смо љубав да је сачињена кулминацијом брака
И да све што се дешава јесте само са једним разлогом
А то је да Валентин баца свој лук сваког Трифундана
На своме Тргу Заљубљених ББ
У част онима који славе и радују се неким бољим данима
Свјежине и чистих мисли, стадијума умности проткана мирисом азура!
.
Крхко је то срце које се радује сваком новом дану
Знајући да тамо иза угла постајемо у XXI вијеку инкогнито
Што лагали смо друге, што душу своју јадали смо зидовима
Које никада не могу да чују шта ми осјећамо заправо
Али зато оне имају ожиљке од наших удараца
Тешких, стварајући један нови облик отиска удубљености
.
Смртно се бојимо да не останемо читав живот сами
А увијек трчимо према новим шансама за љубав
Нама дозвола не треба, само уједињење емоција
Које ће дозволити да увијек побиједи свако могуће зло
Што култивира на Земљи часности, нама у аманет дата
И тако године нас дочекају онако импозантне
Схватиш да више немаш двадесет и три године живота
И да као такав млад разочараш се у љубав напрасно
Постајеш инкогнито XXI стољећа
И венеш полако, али сигурно у небески Рај!