Category: АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића


…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујућим неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од њега.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана…

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића…

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

 

 

 

КАКО САМ ОТИШАО У КАНАДУ „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО“ СА ОСТАЛИМА…


Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

Када ме је пре две деценије један пријатељ нервозно, и може се рећи љутито, упитао зашто сам давне 95те одлучио да (физички) напустим отаџбину и уселим се у Канаду, на његово „непристојно питање“ сам одговорио кратко: „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ОСТАЛИМА“ (и потом то поткрепио „пластичним примером“ из личног искуства)-

Негде крајем 93-ће возио сам „својо ауто“ улицом Кнеза Милоша (у Бгд) у правцу Теразија. Приближавајући се раскрсници са Немањином „читао сам саобраћај“ (и будно осматрао околину).
Приметио сам да испред мене деда (човек седе косе) који је возио стару Ладу стандард нервозно пипа кочницу и успорава, иако је још увек било зелено светло.
Истовремено сам приметио да се иза мене, раскрсници приближава у великој брзини (без намере да успори) бели голф, који је возио кратко ошишани (и „накострешени“) младић.

У следећем тренутку у раскрсници зелени семафор се променио у жуто- што би још увек било комфорно и сасвим довољно, да сва тројица: неодлучни деда, ја- тада још увек „млад орган безбедности“, и накострешени кратко ошишани младић, безбедно прођемо семафор и раскрсницу, која је била „чиста“.
Али ђаво није мировао- неодлучни и заплашени деда је истог момента нагазио на кочницу, док сам крајичком ока у ретровизору приметио да је накострешени младић уместо да успори, почео да додаје гас (да би „направио жуто“), а ја у сендвичу!? Ако сад и ја и нагазим на кочницу, накострешени иза мене, има да ме одува и „ући ћу (невољно) у дедин гепек“, ако ја додам гас, одуваћу деду и ко зна шта ће све „да бидне“.

У делићу секунде сам осмотрио да је десна трака (за скретање у Немањину) била празна, и извео сам маневар у десно (измакао се из „сендвича“) и безбедно сам стао испред семафора.
Сувишно је рећи да се „накострешени младић“ са својим голфом забио у пуној брзини у дедин гепек- судар је одјекнуо као бомба. Забринут за безбедност „неодлучног деде“ и „сувише одлучног младића“, искочио сам из аута да видим шта се дешава.

На старој лади са челичном шасијом (који то ауто је бољи од руског?) само „угруван гепек“, а она и даље у возном стању, на голфу предњи део потпуно колапсирао (ауто „отписан“), мотор се дими. Мени наравно ни огреботина.
Контузовани деда изашао из Ладе, држи се за врат и стење.
Накострешени младић (крвавог носа) искочио из Голфа и љутито псује.
Он се прво издрао на деду „Матори зашто си кочио?“. Кад сам га упитао „да ли је у реду“, он онако још увек избезумљен (и још више накострешен) се издра и на мене „А ти, зашто си се ти дебели измакао?
То ме је посебно увредило, пошто сам у то доба још увек био само „симпатично попуњен“ (ни близу ове данашње „дебљоће“), ипак одговорио сам му хладнокрвно
„ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ВАМА ДВОЈИЦОМ- БЕЗНАДЕЖНИХ ВОЗАЧА“.

Потом сам сео у „својо ауто“ и ноншалантно се одвезао кући, док они остадоше да се (с)носе са последицама своје „неодлучности“ и „накострешености“.

Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

А сад ви „пријатељи моји фејсбуковачки“ просудите, да ли сам био у праву што сам се „измакао“, или сам можда требао и ја да зажмурим, нагазим на кочницу, па да онда, тамо останемо сви заједно на гомили, слупани, накострешени и ојађени…

М. Новаковић, врућег јула 2017, ФејзбуМестан

 

ДЕДА МИЛОЈКО: КАКО ДА СЕ (НЕ) ГЛАСА- А ДА СЕ (НЕ) ТАЛАСА…


…Идите међу фејсбуковачки народ и терајте их да гласају, нарочито они за које знате да вас не миришу- тако ће их изнервирате и добићете очекивани резултат- Е БАШ НЕЋУ… Верујте ми прорадиће им наш добри традиционални србски инат „ин д ордер“ да вас з….у, ће да бојкотују итекако- и Вас и Себе, и Њи, и Вучка…Та стратешка тактика ради сто посто (и један), знам из лично искуство- јербо ономад кад рекох мом комшији Живораду: „Немо бре Жико да јеш г….а“, а он ми одбруси: „Ти ће ми забраниш“… И нисам имао избора него да му повладим с- „Таман посла Жико, бон апетит…“

Featured Image -- 123971

КАКО ДА СЕ (НЕ) ГЛАСА- А ДА СЕ (НЕ) ТАЛАСА…

Ових дана пратим мало пажљивије предизборне активности у наш бачински дом културе, и на „друштвене мреже“ (јес је, и ја сам се протвитовао, купили ми унучићи оног промућурног „мобилног карића“- то сад млого модерно у нашу Бачину) и од оно што сам сазно уватио ме живи стра. Избушени смо са свих страна ко сито…
Цела родозаљубљена опозициона политичка сцена нам је препуна спољни и унутрашњи непријатељи, сви боја, који никад не спавају… Више се и не зна ко (за) кога, и ко против кога (ради), осим Њега- он је врло очигледан…
Народ збуњен и подељен, једни би да гласају само за они који нису никад били у власт, једни би да гласају само за они који су се регистровали пре два дана и педигре им је непознат (ако га уопште и имају), једни за оне који су били у власт ал су испали, пуно њих би да не гласа (и да не таласа) уопште….
 
Таква ситуација је прави рецепт за катастрофу, и то млого већу од оне кад је онај Кустуричин мајмун ушао у тенак… И ја сам збуњен, гласо бих можда једино за себе, али се (на општенародну радост моје месне заједнице) нисам си се кандидовао.
Видим да је међу моји фејсбуковачки пријатељи највише они који би да бојкотују долазећи квази избори (који ће да буду дус дибидус  подешени у корист оног премијерног менталног пацијента), ал проблем је у то што ће тај позив за бојкот да привати поприлично доста, ал јопет поприлично недовољно, њи, тако да ће они који би да гласају за било кога и против свакога, осим за Њега, врло вероватно да дају легитимитет долазећим квази-изборима, и тако омогуће Његову „лендслајдовску победу(Аха, и ја научио нешто од овај „инглишки“, који је службени језик у оно Вучково „Деливери јуне“- од ови моји унучићи, и они ми стално казују да „није више кул“ да се приповеда сербски?).
Иначе и  ја интимнизирајуће верујем да је најбоље да се бојкотују ови квази-избори, али сам двестапроцентно сигуран да то неће се деси- Осим ако….?
Осим ако… моји фејсбуковачки пријатељи „бојкот агитатори“, не примене другојачију тактику-
Идите међу фејсбуковачки народ и терајте их да гласају, нарочито они за које знате да вас не миришу- тако ће их изнервирате и добићете очекивани резултат- Е БАШ НЕЋУ…
Верујте ми прорадиће им наш добри традиционални србски инат „ин д ордер“ да вас з….у, ће да бојкотују итекако- и Вас и Себе, и Њи, и Вучка…
 
Та стратешка тактика ради сто посто (и један), знам из лично искуство- јербо ономад кад рекох мом комшији Живораду: „Немо бре Жико да јеш г….а“, а он ми одбруси: „Ти ће ми забраниш“…
И нисам имао избора него да му повладим с- „Таман посла Жико, бон апетит…“miodragnovakovic2015
Деда Милојко„- а.к.а. Миодраг Новаковић

ИС од ЕУ захтева 1000 хришћана да им одсече главе или следи нуклеарни удар- Вучић понудио 500 Срба (сатирични есеј)


ИС од ЕУ захтева 1000 хришћана да им јавно одсече главе или следи нуклеарни удар- Вучић понудио 500 Срба , али само уз чврсте гаранције да ћемо бити „примљени“…

Из Берлина, из „Вучје јазбине“ нам управо стиже веома узнемирујућа вест. Канцеларки Меркел је управо саопштено да је у немачкој престоници на тајној локацији монтирана нуклеарна бомба огромне разорне моћи. Претњу је у директном контакту са немачком канцеларку пренео „врховни калиф“ Исламског калифата, главом и брадом, ноторни Ал Багдади- Уз понуду, да ће бомбу демонтирати добровољно, али само под условом да му ЕУ власти испоруче 1000 европских хришћана, и одобре- да им џелати Исламске државе јавно одсеку главе на Александер Плацу. Наравно некажњено. Багдадијев ултиматум истиче сутра, у поноћ…

Из нама блиских извора, сазнајемо да је бомба претходно тајно допремљена са територије Украјине, уз посредство Кличка, Јануцека и наравно благослов Порошенка, и кришом предата у руке терористичким експертима Исламске државе, који су у Немачку ушли неометано, прерушени у невине избеглице- код неких (ухваћених од стране немачког БНД-а) су пронађена уредна избегличка документа са потписом министра Вулина. Сазнајемо да је из тог разлога канцеларка Меркел лично потписала тајни налог за хапшење несрећног Вулина. Према нашем поверљивом извору, украјински доглавнци се надају да ће, ако нуклеарка пукне у Берлину, САД и НАТО одмах узвратити нуклеарним контраударом по Руској федерацији.

Ова информацију, за коју су се Брисел и Берлин надали, да неће процурети у јавност и коју су одмах прогласли најстрожом државном тајном, нашој редакцији су доставили проруски патриоте из редова немачког БНД-а и Вермахта.

Према истим поузданим изворима, на територији Немачке, Велике Британије и Швајцарске, у току је прави лов на илегалне хришћанске гестарбајтаре из источноевропских земаља, како би се што пре намирила квота од 1000 глава, а Немачка, али и цела северна Европа, спасили нуклеарне катастрофе.

Наравно да је казна одсецањем главе за илегални рад у овим развијеним европским земљама, мало преоштра- Али бриселска администрација и немачка Рајсх канцеларија се надају, да ће уз одређену медијску кампању, успети да тај свој потез прикажу као дубоко моралан, и неопходан чин.

Наш немачки обавештајни извор нам је такође указао на веома занимљив детаљ ове нуклеарне саге. Наиме, он тврди да је један од првих лидера (који иначе ужива огроман углед у региону, и шире…) кога је фрау Меркел контактирала, са потребом да га упозна са ситуацијом и затражи помоћ, управо био наш (од рада) сагоревајући премијер Александар Вучић. Наш извор наводи, да истог момента када је сазнао за све детаље ове страшне нуклеарне уцене, премијер Вучић спремно обећао канцеларки Меркел да ће бити у стању да за мање од 12 сати прикупи бар једно пет стотина чистокрвних православних хришћана, и то оних из редова такозване родољубиве опозиције, који му ионако пуно сметају, и угрожавају његов посвећени ЕУробски пут.

Он је такође ставио до знања Меркелки да ако затреба, може да испоручи чак и пет хиљада најрадикалнијих чистокрвних православних хришћана, ако не и више. Свакако да је наш премијер, који нема за џабе репутацију регионалног лидера и високо квалитетног „стејтсмена“ (на челу његовог „Деливер јунита“), испољио огромну мудрост и лукавост, и своју понуду истовремено условио својим захтевом- да након овог последњег евроунијског „главогубећег услова“, канцеларка Меркел (којој он иначе, кад су сами, често тепа „тетка Меркел“) мора да свечано обећа, да ће Србија коначно бити примљена у „главну чекаоницу за улазак“ у Евроунију, па макар и потпуно „обезглављена“….

Обезглављени пут у ЕУ

РЕДАКЦИЈСКИ КОМЕНТАР:

Наравно да је ова цела прича плод ауторске фикције, и да поменути „инцидент“ никада није узео место, нити у срцу берлинске „Вучје јазбине“, али нити у београдској „Вучићевој јазбини“. Дакле догађај је једна измишљена сатирична прича и плод маште („покварене“) писца овог есеја, али свакако да је неки сценарио, сличан овоме, итекако могућ у турбулентним временима која су пред нама.

Дакле, за моменат ставите прст на чело, и приупитајте се- Шта би било, кад би устину било…?

…Да се рецимо- овако нешто уистину деси, и да Србија, након прихватања свих евроунијских понижавајућих уцена, територијалног самосакаћења, одрицања своје културне и историјске баштине, прогона властитог косметског народа, ауто-хомосексуализације друштва, изградње свих фиктивних градова на води, и веома реалних, модерних насеља за стотине хиљаде тамнопутих азиланата, зарад њиховог евентуалног трајног насељавања у (намерно) депопулисане пределе Србије- дакле и даље „не буде примљена у оно“…

…И да онда, на крају таквог вишедеценијског политичког и социјално-економског мрцварења нације, нам буде испоручен још један: „Услов Свих Услова“- Пет стотина (или можда пет хиљада) чистокрвинх Србских глава, да буду јавно одрубљене на Александер плацу, у срцу Берлина!? Шта мислите, да ли би се наш „Александер“ колебао и једног тренутка, да удовољи и једном таквом евроунијском некрофилном захтеву, ако би то у његовој „паралелној менталној реалности“ било протумачено- да ћемо (можда) бити чак и „примљени у оно“?

Ја лично верујем да би наш „Александер“ био у стању да испуни чак и такав услов, и то да не трепне… Уосталом, зашто и не би? Уз нашу прећутну сагласнот, он ових дана предаје нашу Свету србску земљу на Косову и Метохији, све заједно са србским живљем, заједно са нашим православним светињама, нашом културом, историјским памћењем, и народним митовима на којима смо одрастали…- у руке крвожедних шиптарских терориста, које он назива „партнерима“…

… А то је по мени ипак много веће зло од одсецања неколико „тричавих“ србских глава, па макар оне биле и у стотинама, и у хиљадама….

Miodrag 2015

Овај фиктивни и траги-комични „игроказ“ написао: Миодраг Новаковић,

ФБР, 27.10.2015

Александар Лазић: Уместо одговора П. Луковићу


ФБР коментар:

Miodrag Novakovic 2012 portret- wide

Ако постоји нешто на србској медијској сцени што може да се опише као „људски талог“, онда је то „другосрбијанска креатура“ Петар Луковић и његове Е-новине. Наш ФБР сајт и већина нас уредника и аутора са тог портала су скоро сваког дана „на тапету“ Лукићевог параобавештајног гласила ЦИА-е, под безличним називом Е-новине (што је нама наравно најбољи знак да смо „на правом путу“)- „Гласила“ које добија највећи финансијски прилив у америчким доларима преко америчке парадржавне НВО: „National Endowment for Democracy“.

Само у протекле две године NED је Луковићу исплатио 80,000 долара. Тај податак је јавно доступан на сајту NED-a. За оне необавештене, NED је основао председник Реган половином 80их, након серије високомпромитујућих ЦИА операција, углавном насилних смена режима у Ј. Америци. Први директори NED-a, Гершам (1986) и Вајнштајн (1991), су отворено изјављивали да је њихов главни посао преузимање „меких операција“ америчке ЦИА.

Ја наравно, изношењем ових чињеница, не желим овде да полемишем, ни директно ни индиректно, са „људским талогом“ Луковићем, јер то би значило спуштање на његов „медијско-канализацијски ниво“- али сам овим подацима желео да укажем јавности на чињеницу, да је тај „људски талог“ (попут „оних других“ из наших виших прозападних „политичких ешалона“)- инструментализован и веома добро плаћен од стране западних тајних служби, да води овакву врсту (примитивног) психолошко-пропагандног (читај- специјалног) рата, у склопу текућег „културног и духовног геноцида“, против србског родољубивог корпуса; Не само, против патриотских медија, већ и у свим другим аспектима. Тако су на удару његовог „псовачког журнализма“ данас: СПЦ, србска породица, наша култура, историја, националне институције, угледни родољуби- практично све што има предзнак „србски“…

Интересантно је да „људски талог“ Луковић овај део извештавања ФБР портала- о прљавом америчком новцу који он добија редовно преко „пара-циа“ НВО агенције NED, („за свој допринос у ширењу јавне дебате о одговорности медија“, како то пише дословце, у образложењу NED-a за „додељивање“ укупне суме од 80,000 долара, у 2012-13)- не сме да публикује на свом порталу!?

Конкретни докази о свему овоме могу да се нађу на нашем следећем, линку: http://facebookreporter.org/2014/06/02/%D1%82%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D1%87/ . У свакој нормалној земљи, „новинар“ попут Луковића, би за овакво „медијско деловање“ био смештен, или у лудницу, или у затвор- због обавештајно-субверзивне делатности против „властите“ нације. Надајмо се да ће Србија ускоро постати нормална и слободна држава, која ће се потом „позабавити“ оваквом (про)западном агентуром на „адекватан начин“…

Уредник СРБског ФБРепортера Миодраг Новаковић

Стање ствари

Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне

Мт. 5, 44

Већина која нема дар разликовања добра од зла мора се служити тзв. помоћним средствима; будући да сам и сâм такав – за поједине ствари, процесе и појаве морао сам хиротонисати „лакмус људе“. Биће вам јасније кад се послужим примером: ако Соња Бисерко каже да је то за нас Србе добро – знајте да од тога треба бежати; у случају Русије, погледајте шта мисли Јелена Милић и схватићете да је добро оно супротно; кад Петар Луковић (у даљем тексту: Пера) некога опљуне, сигурни сте да је тај неко урадио нешто на ползу Српства.

Петар Луковић (Извор: Википедија) Петар Луковић (Извор: Википедија)

View original post 767 more words

Стевица Деђански: Реалполитички баланс и судбина Железаре


Србија је неретко имала претензије да се меша у светска политичка превирања, да буде нешто што није и што јој не приличи. Са друге стране ишло се и у другу крајност, неке врсте пасивне изолације и одустајања чак и од својих националних интереса.

Наставите са читањем

Поплава однела оца нације на крај дневника


Пише: Миша Матић

Jесте ли ми род, сирочићи мали?Vernik-1-Vreme-zla-Dobrica-Cosic_slika_O_2410587
Ил’ су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?…
Ђура Јакшић: На липару

Остадосмо сирочићи. Национални. Оде нам отац нације Богу на истину. Јавише у Дневнику. Дневник је почео у 19.30. Као и обично. Обично траје пола сата, али вест о смрти оца нације објављена је тек у 20.11. – крива је поплава. Иста судбина задесила је Иву Андрића. Умро је у време нацоналне жалости за Вељком Влаховићем. Вест о смрти нобеловца није објављена у Дневнику у 19.30, а Политика је доноси на 6. страни. Држали су неколико дана Андрића у хладњачи, да би му одали почаст, још увек уплакани за Вељком Влаховићем, човком који је 68. превео студенте преко воде за рачун Броза, чим су прешли Саву и стигли у стари део Београда. Иако су у то доба многи сматрали смрт Вељка Влаховића трагедијом националног карактера, не може се та смрт поредити са данашњим полплавама као ни отац нације са нобеловцем Андрићем. Андрић је био образован човек, дипломата… и ако ништа друго читао књиге од детињства. Отац нације је почео да чита тек у четвртој деценији живота. Говорио је често: „Ја никад нисам ништа прочитао, јер се у мојој пољопривредној школи није изучавала литература.“ Народ каже: матор коњ се не преже. Писац који није читао постао је најчитанији писац, председник државе, академик, а остао калемар. Калемар, а академик – невероватно. Или како Ћосић сам написа: Сељанка, а курва – невероватно! Калемар, сељанка, академик, курва, све то дође на исто кад наиђе поплава. Ова поплава у којој је страдао већи део Србије, кажу да се дешава једном у 1000 година. Извесно је да ће трајати још кратко време, њене материјалне последеце ће се за извесно време надокнадити, а број жртава је за сада званично двоVreme-zla-1-i-2-Dobrica-Cosic_slika_O_2195002цифрен и неће се надокнадити. Непогода, на чијим је крилима Добрица Ћосић постао академик од калемара , а од политкомесара отац нације, захваљући управо Ћосићу, траје и дан данас. Фабриковани национализам и лажно дисидентство Добрице Ћосића исфабриковало је у Србији појаву коју је он назвао „православни атеиста“! Његова дела, штампана су у милионским тиражима. Уводећи их у обавезну лектиру фабриковани су нови православни атеисти, који нису смели да читају дела Јована Дучића, Милоша Црњанског, Светислава Стефановића, Григорија Божовића…па је за њих, мало начитаније од самог Добрице Ћосића, Добрица Ћосић постао највећи живи српски писац. Остали су побијени, забрањени или непопуларни, па су издавани милицији и народу у малом тиражу. Ћосић се често јавно хвалио да је он једини писац који остаје на слободи, а чије читаоце хапсе. Народ каже: оно на шта се ватају муве. И још се ватају. Она поплава која је изнела калемара за академика, за разлику од ове временске непогоде, још увек нема известан крај. Њен утицај је за нацију много погубнији и штетнији од ове која је начинала материјалну штету која се може израчунати и жртве које се могу побројати. Штета непогоде Добрице Ћосића је немерљива, а жртве његове револуције и књигописања су ненабројане. Извештај о сахрани оца нације приказан је у Дневнику после скоро једно сата од дневниковог почетка. Поплави се у премештању оца нације у овај тајминг придружила евробугарка која обећава Србији паре да подмири штету од природне непогоде, уз присуство српског премијера.

Dobrica-Cosic-5-670x446

Сахрана Добрице Ћосића ( фото: telegraf.rs )

Присуство председника Србије и првог подпредседника српске владе на сахрани оца нације говоре да штета настала деловањем оца нације неће задуго престати. Име су му исписали на крсту, а опело је вршио православни владика. Као да није чуо један од његових последњих интервјуа: „И када сам био и бољшевик и стаљиниста, нисам имао религиозне погледе.“ Сахрањен је на београдском Новом гробљу. Није се угледао на свог најбољег пријатеља Милована Ђиласа, да васкрс мртвих чека у свом родном селу за кога је и судбинки и литерарно био везан. Одузео је Великој Дренови назив српске Јасне пољане у коју би ходочастили носталгичари времена зла, а одлазак у вечност у организацији државе заменио је приватним присуством државног руководства. Без говора на гробљу. У поменутом Дневнику с почетка приче, некролог је одржао задушна баба – четнички син, који цитира комунистичког зликовца. Још једна лажна слика за крај.
У Београду 22. мај 2014.

ВАГА ЗА КУМИРА


пише: Здравко Крстановић

пише: Здравко Крстановић

          На нашој књижевној позорници већ деценијама влада, Колриџовим речима речено, Киклоп са оком на потиљку.  Умножен у много примерака. Критичари, књижевни историчари и универзитетски професори књижевности даноноћно производе привиђења. Ако им се неко супротстави, чека га  хајка и позиву на линч. Истакнути српски песник и есејиста Небојша Васовић (од 1988. живи у Канади), након објављивања књиге Лажни цар Шћепан Киш (Београд, 2004, 2005) био је изложен бесомучним нападима у којима су, поред осталих, учествовали и хелсиншко-каубојска Соња Бисерко, демократа, колумниста листа Комунист Филип Давид и истинољубац Александар Јерков. Сада је пред читаоцима Васовићева књига Зар опет о Кишу? у којој аутор, мирно и аргументовано, осветљава лик и дело једног, по његовом суду, осредњег писца од кога су овдашњи и светски махери начинили генија, прецизније речено: кумира. Не треба сумњати у то да ће се хајкачи поново огласити. Но, Васовићева лековита критика сигурно ће наћи и праве читаоце и биће од помоћи онима који тек приспевају и могу бити збуњени неким кишолозима који своју празнину заодевају рухом науке.             

          Анализирајући Час анатомије, Васовић закључује да је овај спис „у својој основи једно комично штиво.“ Рекао бих да то важи безмало за све што је Киш написао. Кишологија је , сматра аутор,  свуда иста, страни кишолози нису бољи од наших, и њихови хвалоспеви Кишу врве бесмислицама. Тако Викторија Радич о Кишу пише „стално је брусио свој ум“, за Ж. В. Ришара Пешчаник је „ремек дело и по“, а за Ива Лaгласа Енциклопедија мртвих је „камен мудрости“ и „минерал са неке друге планете“.

Васовић је обилато цитирао Киша, гомила кумирових небулоза мора нас и насмејати, „језичке и логичке бесмислице нису некакви изузеци већ битна одлика Кишовог стила.“ Ево праве књиге о лажном дисиденту и лажном великану и киклопима без којих не би био могућ. Остали кумири (а много их је) још чекају свог Васовића.

zar_opet_o_kisu_vv

Здравко Крстановић

Стефан Милосављевић: „Директна демократија“


sarajevo-foto-twitter-1391794803-441617

Демонстрације у БиХ су отвориле питања ефикасности система у балканским државама. Оно што се најчешће чује у свим државама бивше Југославије је заговарање тзв. директне демократије. У овом тексту ћу покушати да објасним шта је то директна демократија полазећи од онога шта можемо конкретно да видимо у БиХ, али и у осталим државама региона, наравно укључујући и Србију.
Наставите са читањем

Стефан Милосављевић: Да ли ћемо имати српско пролеће?


demonstracije 1

На улицама Сарајева, Зенице, Тузле и Бихаћа су у току демонстрације неколико хиљада грађана. Ситуација полако измиче контроли и долази до сукоба са полицијом. Растуће незадовољство народа социјалном, економском и политичком организацијом резултирало је немирима (како ће се даље одвијати догађаји видећемо).

Наставите са читањем