Category: Миша Матић

Поплава однела оца нације на крај дневника


Пише: Миша Матић

Jесте ли ми род, сирочићи мали?Vernik-1-Vreme-zla-Dobrica-Cosic_slika_O_2410587
Ил’ су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?…
Ђура Јакшић: На липару

Остадосмо сирочићи. Национални. Оде нам отац нације Богу на истину. Јавише у Дневнику. Дневник је почео у 19.30. Као и обично. Обично траје пола сата, али вест о смрти оца нације објављена је тек у 20.11. – крива је поплава. Иста судбина задесила је Иву Андрића. Умро је у време нацоналне жалости за Вељком Влаховићем. Вест о смрти нобеловца није објављена у Дневнику у 19.30, а Политика је доноси на 6. страни. Држали су неколико дана Андрића у хладњачи, да би му одали почаст, још увек уплакани за Вељком Влаховићем, човком који је 68. превео студенте преко воде за рачун Броза, чим су прешли Саву и стигли у стари део Београда. Иако су у то доба многи сматрали смрт Вељка Влаховића трагедијом националног карактера, не може се та смрт поредити са данашњим полплавама као ни отац нације са нобеловцем Андрићем. Андрић је био образован човек, дипломата… и ако ништа друго читао књиге од детињства. Отац нације је почео да чита тек у четвртој деценији живота. Говорио је често: „Ја никад нисам ништа прочитао, јер се у мојој пољопривредној школи није изучавала литература.“ Народ каже: матор коњ се не преже. Писац који није читао постао је најчитанији писац, председник државе, академик, а остао калемар. Калемар, а академик – невероватно. Или како Ћосић сам написа: Сељанка, а курва – невероватно! Калемар, сељанка, академик, курва, све то дође на исто кад наиђе поплава. Ова поплава у којој је страдао већи део Србије, кажу да се дешава једном у 1000 година. Извесно је да ће трајати још кратко време, њене материјалне последеце ће се за извесно време надокнадити, а број жртава је за сада званично двоVreme-zla-1-i-2-Dobrica-Cosic_slika_O_2195002цифрен и неће се надокнадити. Непогода, на чијим је крилима Добрица Ћосић постао академик од калемара , а од политкомесара отац нације, захваљући управо Ћосићу, траје и дан данас. Фабриковани национализам и лажно дисидентство Добрице Ћосића исфабриковало је у Србији појаву коју је он назвао „православни атеиста“! Његова дела, штампана су у милионским тиражима. Уводећи их у обавезну лектиру фабриковани су нови православни атеисти, који нису смели да читају дела Јована Дучића, Милоша Црњанског, Светислава Стефановића, Григорија Божовића…па је за њих, мало начитаније од самог Добрице Ћосића, Добрица Ћосић постао највећи живи српски писац. Остали су побијени, забрањени или непопуларни, па су издавани милицији и народу у малом тиражу. Ћосић се често јавно хвалио да је он једини писац који остаје на слободи, а чије читаоце хапсе. Народ каже: оно на шта се ватају муве. И још се ватају. Она поплава која је изнела калемара за академика, за разлику од ове временске непогоде, још увек нема известан крај. Њен утицај је за нацију много погубнији и штетнији од ове која је начинала материјалну штету која се може израчунати и жртве које се могу побројати. Штета непогоде Добрице Ћосића је немерљива, а жртве његове револуције и књигописања су ненабројане. Извештај о сахрани оца нације приказан је у Дневнику после скоро једно сата од дневниковог почетка. Поплави се у премештању оца нације у овај тајминг придружила евробугарка која обећава Србији паре да подмири штету од природне непогоде, уз присуство српског премијера.

Dobrica-Cosic-5-670x446

Сахрана Добрице Ћосића ( фото: telegraf.rs )

Присуство председника Србије и првог подпредседника српске владе на сахрани оца нације говоре да штета настала деловањем оца нације неће задуго престати. Име су му исписали на крсту, а опело је вршио православни владика. Као да није чуо један од његових последњих интервјуа: „И када сам био и бољшевик и стаљиниста, нисам имао религиозне погледе.“ Сахрањен је на београдском Новом гробљу. Није се угледао на свог најбољег пријатеља Милована Ђиласа, да васкрс мртвих чека у свом родном селу за кога је и судбинки и литерарно био везан. Одузео је Великој Дренови назив српске Јасне пољане у коју би ходочастили носталгичари времена зла, а одлазак у вечност у организацији државе заменио је приватним присуством државног руководства. Без говора на гробљу. У поменутом Дневнику с почетка приче, некролог је одржао задушна баба – четнички син, који цитира комунистичког зликовца. Још једна лажна слика за крај.
У Београду 22. мај 2014.

Advertisements

СОЛУНЦИ АНТОНИЈА ЂУРИЋА И ЦИСАНЕ МУРУСИДЗЕ


Пише: Миша Матић

solunci_2
На 73. године од немачког бомбардовања Београда, 6. Априла 2014. Бањалучани су имали прилику да премијерно чују шта су говорили они који су пре нешто мање од једног века од Аустро-угарске ослободили све Србе, а уз њих и остале поданике и сужње Беча Јужнословенског порекла. Драма Антонија Ђурића „Солунци говоре“ у режији Цисане Мурусидзе по други пут је постављена на сцену Националног театра у продукцији две Академије уметности – једне из Београда, друге из Бањалуке. Стогодишњица Првог светског рата вратила је на сцену дело које је пре више од тридесет година приказало српску заставу без петокраке, свештенство и српског краља приказало у светлу које суштински обасјава српски народ, а српске сељке-војнике, чије су груди красиле Карађорђеве звезде са мачевима, поставило на пиједестал наших националних вредности. Док Цисана Мурусидзе није добила задатак да режира Ђурићеве „Солунце“ драма је поверена једном младом редитељу који се поспрдно односио са јунацима – сељацима главним актерима „Солунаца“. Данас је он један од водећих уметника у мантији, као што је један од најгласнијих противника књиге Антонија Ђурића по којој је играна представа „Солунци говоре“ данас први заштитник лика и дела ђенера Драже Михаиловића. Срећом текст „Солунаца“ је стигао до грузинке Цисане Мурусидзе, представа је извођена 386 пsoluncima-nova-odlicja-1ута, посматрали су је у то време још живи солунци са ордењем на грудима, у публици су била и два српска патријарха… груди Антонија Ђурића и Цисане Мурусидзе украшене су орденима Светог Саве. Дело које су створили пркосећи разним комитетлијама и њиховим полтронима заслужило је да буде одликовано од тада јединог институционалног чувара српства – Српске Православне Цркве. Данас је то дело поново пред публиком, на позорници су студенти српских академија, млади, управо у годинама у којима су били Солунци који исповедају своју витешку судбину. Данас није проблем афирмативно приказати српског краља, српске војсковође и српске сељаке – војнике. Нема их више, сем у литератури. Данас није проблем исповедати православну веру, више се не записује ко је био у цркви, већ ти исти бележници сад бележе изостанке…. али је храброст рећи да смо настављачи дела оних српских сељака и јунака који поразише један део данашње уједињене Европе и да смо и даље непријатни сведоци издаје другог дела те исте Европе. У суботу 26. априла 2014. на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду, седморо студената из Бањалуке и Београда показаће нам какви треба да будемо.
Антоније Ђурић:
„Солунци говоре“
Режија: Цисана Мурусидзе
Уметнички сарадник редитеља: Бранка Зорић Васовић
Сценограф: Драган Стојков
Костимограф: Драгана Пурковић Мацан
Сценски покрет: Рената Агостини
Фрула: Бора Дугић
Труба: Борислав Величковић
Улоге:
Солунци:
Марија Ђајић, Иван Перковић и Данило Керкез ( Академија умјетности у Бања Луци )
Саша Симовић, Стефан Ковачевић, Дарко Ивић и Срђа Бјелогрлић ( Академија уметности у Београду )
Заповест мајора Гавриловића и Плаву гробницу казује: Васа Пантелић
Регент Александар: Иван Босиљчић
Краљ Никола: Миодраг Радовановић Мргуд
Арчибалд Рајс: Танасије Узуновић
Црквено појање: Оливер Њего / Вукашин Савић
Извршни продуцент: Лука Кецман, декан Академије умјетности
Продуцент: Душан Ђоковић, председник Академије уметности

ДЕДА ДУШАН, СТАРИ КУМ


 

пише: Миша Матић

пише: Миша Матић

Деда Душан Живановић је био последњи преживели четник у селу. Имали смо старо кумство, које се завршило с нама двојицом. Нека од угашених кућа се можда и обнови, школа, коју ће догодине угасити можда некад, поново почне да ради, али нашег кумства више неће бити. Мој предеда га је крстио, деда га је венчао….крштавања више није било. За нама не оста нико. Али оста нешто, што се мери у оном свету, где се не мери време.Тај моменат везивао нас је у неким тренутцима више него старо кумство без будућности.  Деда Душан је посинио Прешу, свог синовца. Прешу су донели из Русије. Дал је пао са скеле или шта друго, више није ни битно. Сахрањен је поред Душана.

Село Суботица

Село Суботица

      Живео је на брду. Кад год сам долазио на брдо, деда Душан би видео мој ауто и сачекао ме пред кућом свог синовца, са речима: Добродошао куме! Поседали би за астал и прича би кренула. Од мобилизације 1943. па до данашњих дана. Те `43. имао је 17 година. Са неколицином вршњака из села придружио се јединицама ЈВуО, којима је командовао мајор Драгослав Рачић. На помен његовог имена просипа ракију за душу свог команданта. Сваки пут би рекао да је био најстарији међу војском, а погинуо је са само 40 година. Затим креће прича о борби на Копаонику, са комунистима. Остали су без муниције, али нису се предали. Потерали су пред собом комунисте које је водио Пеко Дапчевић.  Причао је о непрегледној колони, са 6.000 Рачићевих војника, у којој је марширао. Причао је како се преко изгинулих повлачио после битке на Јеловој Гори, више је било лешева преко којих је прелазио него преживелих. Када би прича стигла до Босанске голготе из ока би кренула суза, а кап ракије опет би оквасила земљу. Тада би започињала прича о његовим друговима из села, браћи Пантелић, са којима је заједно момковао и које је последњи пут видео негде у Босни, кад су кренули за Србију. „ Били су моји врсници, заједно смо отишли отишли из села, али су они у Босни кренули да траже рођака ( поручника Сретена Пантелића, припадника Врховне команде, погинуо на Зеленгори 1945. прим.ММ ), па кад су га нашли, прешли су са њим код Чича Драже, пуковним Рачић им је дао. Кад сам их видео били су изгладнели начисто. Ја сам имао  жита у торби и рекох им: Јел ако да разгодимо, они рекоше: Ако! Поквасили смо жито и јели. Поздрависмо се, по њима поздравих и Сретена. Сретен је од мене био старији 5 година. Сутра су јавили да је њихово цело оделење изгинуло.“ Пантелићима се и данас не зна гроб, а нико га више и не тражи, јер за њима не оста никога. И кад би нашли гробове неби било никога да их пренесе и сахрани крај родитеља. Душан је кренуо преко Босне ка својој Тамнави, али је негде у Источној Босни ухваћен и одведен у Митровачки затвор. Место за спавање је била гола земља ширине мање од пола метра. Није му суђено, држан је у затвору без рока и сазнања за казну. Прве године није имао право на писмо, па су му у родном селу давали и парастос у потаји. Стриц му је био комуниста. Кад је истекло нешто преко 3 године, пуштен је без речи. И без икаквог документа да је боравио у затвору. Говорио је да је имао среће да мум нису судили. Они којима је суђено или су побијени или осуђени на много дуже временске казне него што је Душан провео у митровачком казамату. Некад је срећа  бити у затвору без пресуде. Тако дођосмо до днашњих дана и приче о „четничким пензијама“. Ишао је деда Душан до неких комисија, и у Коцељеву и у Шабац. У Београд није хтео. На шалтерима су му говорили да донесе доказ да је био у затвору и доведе два сведока из општине у којој живи, да потврде да је био у четницима. После ће да се одлучује, кад Субнор оформи комисију. Помислио је да ће стећи здравствену књижицу у деветој деценији живота и рехабилитацију за робијање. Није му се посрећило. Доказ да је био у затвору није имао, нико му није дао, а сам тада није смео да тражи. Од припадника ЈВуО, на његовој општини остао је само један човек, који је био са њим у оној колони од 6.000 војника. Ништа од прихода и здравственог осигурања за страца који је део младости дао својој земљи, а од ње добио робију без пресуде. И после робије страдао цео век и дочекао да се са њим спрдају шалтерске радинице када је чуо да је изгласан закон „ о четничким пензијама“. Иза Душана Живановића остао је споменик на породичном гробљу у селу Суботица. И ова прича као мој дуг нашем старом кумству.

ГДЕ СТАНУЈЕ БОГ?


 

pramisasepia

пише: Миша Матић

          Прочитах на зиду једног „електронског пријатеља“ чланак о неком американцу који је био атеиста, па се школовао, дошао до пара, доброг посла…а онда почео да се бави фотографисањем наркомана, курви, бескућника и осталих људи са друге стране друштвене маргине. Каже тај американац, да је тако спознао Бога. За тим чланком остављени су бројни коментари. Од оних који се не слажу са коментаром „власника електронског простора“ преко снисходљивих речи упућених том „власнику“ приликом расправе са неистомишљеницима, који „паразитирају у туђем електронском дворишту“, па све до идиотске констатације да „постоје људи који верују, али не дају паре за то“. Шаренило је потпуно, од верског фанатизма са секташким елементима цитирања Светог Писма зарад нагрђивања неистомишљеника, преко православног комунизма, до крајњег атеизма. Људи ко људи, воле све. И мрзе све. Видим да су коментатори и узурпатори електронске авлије углавном моји суграђани. Чуди ме да им треба прича из Америке.

          Некада је наш свети владика Николај обилазио школе по Србији и са врата би упитао ђаке: Да ли овде станује Бог? Тако је и тај американац екс атеиста на дну друштвене лествице сазнао да и са бескућницима станује Бог. Зар Београд нема своје Божје сапатнике? Зар није довољно лети обићи Студентски парк и видети бројне бескућнике, пијанце, наркомане, материјално и морално пропале људе…зар није довољно обићи бирцузе око аутобуске и железничке станице и видети амалине, курве, бивше кафанске свираче, просјаке….зар није лепо сести са њима, дати им цигару, платити пиће, чути њихов јад…чути како се они Бога не боје, јер њихов Бог није зликовац, њихов Бог је љубав, она коју од људи немају. Лакше је људима читати о некаквом американцу и налазити оправдање у Светом Писму. Тешко је данашњем вернику да замисли да седи у станичној биртији са Светом амалином, плаћа му велико Јелен пиво и слуша како му се ујна поново удала. Тешко је Гоци курви платити паклу цигара…. Свети амалину понекад поклоним књигу, али ми је увек врати кад прочита,ако ме сретне док чекам неки аутобус који касни. Каже да је дам неком ко није прочитао.Ваљда сам и ја некакав верник и дајем паре за то, јер и у београдским парковима и биртијама станује Бог.

Урош Предић, Весела браћа

Урош Предић, Весела браћа

Београд 27. дец. 2013.

ЗОРАН ЂИНЂИЋ, АНТИКОМУНИСТА НА ТИТОВОМ ПУТУ


 

Пише: Миша Матић

              djindjic 1997 kraj petokrakeЗоран Ђинђић, српски премијер, дао је живот за Србију. Политиком почиње да се бави од тренутка када је у Србији уведен вишепартијски систем. Учествује у оснивању Демократске странке, и читав његов опозициони политчки рад је прожет упечатљивом нотом антикомунизма и антититоизма. Балансирајући  између левице и центра, током опозиционог деловања, није му недостајало ни патриотизма, за разлику од острашћених левичара, који су се згражавали када је др Зоран Ђинђић на Палама пекао вола са четничким сином др Радованом Караџићем и шекспирологом др Николом Кољевићем. Убијен је 12. марта 2003. године у Београду. Суђење за његово убиство завршено је у Одељењу специјалног суда окружног суда у Београду. Иако су оптужени постали осуђени, није до краја рационално разјашњен мотив осуђених извршиоца из подземља формираног у доба владавине Слободана Милошевића, Момира Булатовића, Мила Ђукановића, Добрице Ћосића, Милана Панића, Радоја Контића, Милана Милутиновића… Део данашње јавности и даље врти разне кулоарске приче о човеку који је најављивао велики успон и велико реформисање Србије у односу на читав поратни период. До тих реформи није дошло. Да ли су разлози изостанка напредка Србије у гласинама које квалификују Зорана Ђинђића као издајника, страног агента, атеисту, протестанта и ко зна шта се још врти у главама оних који га исконски  мрзе или је разлог у низу потеза који чине наставак времена владавине комуниста. Евидентно је да Влада Зорана Ђинђића ничим није могла да се одупре погубним утицајима из иностранства, али да ли је Зоран Ђинђић могао да се одупре утицају „унутрашњег непријатеља“ и разних паразита из редова „брозних“ идеолошких наследника? Можда још није прошао довољно дуг период да би са историјске дистанце могао утврдити значај Ђинђићевих дела и недела, али после више од десет година од његове смрти, треба издвојити, на основу чињеница, оно због чега се може сматрати зашто нас Зоран Ђинђић није одвео са пута  у чије не скретање се Мунира Алечковић клела свом маршалу и другу Брозу. Уз свесно или несвесно Ђинђићево учешће, са Титовог пута као држава нисмо скренули.

Зашто?

kostunica djindjic

– Зато што је приликом разлаза  ДС са др Војиславом Коштуницом стао на страну бољшевика др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је одстранио старог ознаша и злочинца др Драгољуба Мићуновића[1] и његово бољшевичко друштво из ДС, па га је после уз почасти вратио са све тим окружењем.

– Зато што је после 5. октобра 2000. допустио да Србија постане жртва међуфракцијске борбе комуниста.

– Зато што је у тој међуфракцијској комунистичкој борби стао на једну страну, на страну Стамболићевих титоиста.

brozikraljica

– Зато што је у том међуфракцијском комунистичком обрачуну жртвовао ДСС , који му је идеолошки најближи коалициони партнер у ДОС-у.

– Зато што је изручио Слободана Милошевића Хашком трибуналу на Видовдан.

– Зато што није судио Слободану Милошевићу за велеиздају ( барем за то што је након референдума 1998. упркос негативном резултату допустио учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији ), већ му је изручењем Хашком трибуналу омогућио да о себи створи лажни мит националног хероја.

– Зато што је комунистичко руководство, уместо да му суди у земљи, послао у Хашки трибунал и од најгорих комуниста створио националне јунаке.

– Зато што је саставио Владу Србије са нагорим комунистичим шљамом српске политичке титоистичке сцене.

– Зато што је за потпредседника Владе именовао Небојшу Човића, комунисту кога је отерао и Слободан Милошевић.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Вука Обрадовића, комунисту и агента КОС-а склоног насиљу и сексуалним аферама.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије др Жарка Кораћа, комунисту, некадашњег универзитетског секретара комитета СК,  чија странка СДУ је имала више потпредседника него чланова.

– Зато што је именовао за потпредседника Владе Србије Јожефа Касу, који је пре тога уништио град Суботицу и суботичко позориште уз помоћ генералског детета и вође Јула Љубише Ристића.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао комунистичког генарала Момчила Перишића, иако је морао знати да је уцењен од стране иностраних  обавештајних служби у вези изручења Хашком трибуналу.

– Зато што је за потпредседника Владе Србије именовао Душана Михаиловића, удбашког агента, који је догурао до последњег потпредседника комунистичог Извршног већа Србије у једнопартијском систему. Као власник фирме Лутра, био је у сукобу интереса.

– Зато што је за министра економије и финансија у Влади Србије именовао Божидара Ђелића, који је иза себе имао негативне резултате у ранијим пословима у Пољској, Руској федерацији и Румунији.

– Зато што је за министра пољопривреде у Влади Србије именовао Драгана Веселинова, политиколога, сина комунистичког зликовца Јована Веселинова Жарка и комунистичке министарке и љубавнице Матије Бећковића Станке Веселинов.[2] Њеогова странка је бројала двоцифрен број чланова.

– Зато што је за министра просвете у Влади Србије именовао Гаша Кнежевића, професора међународног приватног права, припадника секте Јеховини сведоци.[3]

– Зато што је за министра саобраћаја и телекомуникација у Влади Србије именовао Марију Рашету Вукосављевић, сарадницу комунисте Милутина Мркоњића[4], чије je министровање прозвело велики број афера.

– Зато што је за министра рада и запошљавања у Влади Србије именовао Драгана Миловановића, комунистичког синдикалног вођу, без озбиљнијег образовања,опскурну личност, који је касније сумњичен за пуцање на сарадницу Ранку Cавић.[5]

– Зато што је за министра за раст привреде и приватизације у Влади Србије именовао Александра Влаховића, једног од власника консултантске фирме Дилојт туш, који је тиме био у сукобу интереса.

– Зато што је за шефа посланичке групе ДОС-а у Народној Скупштини Србије именовао Чедомира Јовановића, тада несвршеног студента ФДУ, без дана радног стажа.

– Зато што је за савезног министра спољних послова именовао Горана Свилановића, човеку који се отворено залаже за независност Косова.

– Зато што је за савезног министра унутршњих послова именовао Зорана Живковића, приватног предузетника из Ниша.

– Зато што је за савезног министра за телекомуникације, именовао Бориса Тадића, клиничког психолога, искреног праксисовца, коме је за време Броза било мало комунизма.

– Зато што је за председника савезне скупштине именовао већ више пута поменутог стаљинисту др Драгољуба Мићуновића.

– Зато што је вођење Административног одбора, а потом и Одбора за безбедност Народне скупштине Србије поверио Горану Весићу, некадашњем члану СПС-а, члану београдског Извршног одбора из времена градоначелниковања Небојше Човића. У исто време када је водио скупштинске одборе, Горан Весић је био и саветник савезног министра за унутрашње послове Зорана Живковића.

– Зато што је на јавну сцену уздигао Ненада Чанка, комунисту титоидног профила, који подржава сецесију Војводине и пропагира све што је антисрпско.

– Зато што је бригу о решавању проблема Косова и Метохије поверио Небојши Човићу, бившем члану ЦК СКЈ Момчилу Трајковићу и Милошевићевој министарки за бригу о породици Ради Трајковић са листе СРС.

– Зато што је у власт и политички живот увео странке које не би прешле цензус ни на најмањој општини у Србији, а од њихових такозваних лидера створио личности који управљају животима грађана Србије.

– Зато што је уз враћање веронауке у школски систем, допустио и беспотребно увеђење грађанског васпитања.

– Зато што је свој први премијерски савет примио од комунистичког идеолога, калемара Добрице Ћосића из Велике Дренове и са њим се редовно консултовао.

– Зато што је наставио негативну селекцију који су комунисти увели 1944.

– Зато што препустио управу джавним институцијама нестручним људима са маргиналних партијских листа.

– Зато што је допустио оружани упад у државне институције људима из криминогене средине.

– Зато што је неспосбним људима дозволио неуспешно спровођење Закона о екстра профиту.

– Зато што је погрешним потезима дозволио афирмацију људима на којима треба спровести лустрацију за период од 1944.

– Зато што је одуговлачио са променом Милошевићевог Устава, коју није заправо ни започео, упркос Уговору са народом.

– Зато што је обећао изборе након 18 месеци, које је одбио да спроведе.

– Зато што је допустио неконтролисано финансирање из иностранства организацијама које су под контролом страних влада.

– Зато што је одустао од реституције.

– Зат698images (2)о што га је као премијера чувало приватно обезбеђење састављено од нестручних људи. Пошто је своју главу ставио на поверење људима попут Милана Веруовића Бургије, чему грађани могу да се надају?

Председник Србије Томислав Николић се поново састао са Добрицом Ћосићем, калемаром из Велике Дренове, а Небојша Човић, комуниста кога је отерао Милошевић, поново управља Београдом, помаже му Горан Весић.

Београд, 2. децембар 2013.


[1] Лука Степановић, Равна Гора победити мора, Београд 2001.

[2] Војин Лукић, Сећања и сазнања, Београд 1989.

[3] Петар Милатовић Острошки, Политичари наши, белосветски секташи, Истина бр 28, Беч 4. септембар 2005

[4] Рада Ковачевић, Од афере до озбиљне оптужнице, Ревија 92, Београд 31. март 2007.

[5] Бивши министар рада пуцао у председницу АСНС, Глас јавности, Београд 9. август 2007.

КОМУНИСТИ – СПРЕМНИ НА СВАКАКВА ЗЛА


пише: Миша Матић

        Пре 69 година, октобра 1944.,  на крушевачкој Багдали створена је масовна гробница, коју је напунило око 4000 тела, 1200 оних који су дан пре тога ослободили Крушевац од немчког окупатора, као и 2800 оних који су на било који начин подржавали Југословенску војску у отаџбини у расинском крају.[1] Јединице Друге пролетерске бригаде преузеле су град Крушевац и околину од Црвене армије, којој је пуковник Кесеровић предао ослобођени град.

Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )

Радомир Здравић и Живадин Андрејић, стрељани у Крушевцу 1944. ( архива М. Самарџића )

Први посао на који су прионили комунисти и њихови борбени пролетери био је обрачун  са идеолошким непријатељем, који заправо прераста у масовни злочин према становништву. После масовног страдања од Немаца, током четири ратне године, Српски народ у Србији масовно страда и од комуниста у послератним временима. Масовне гробнице у Србији стварали су Немци и комунисти. Нацисти и интернационалисти чинили су геноцид над националистима. Како каже Антоније Ђурић у својој књизи „Устани Србине и усправи се“: Ни места ни варошице без масовне гробнице“. Тако је било на територији тзв. уже Србије.

       Масовне гробнице искључиво су прављене за Србе, а Срби не направише ни једну: ни кад су се ослобађали од Турака, ни кад су исељавали Турке, ни кад су после пробоја Солунског фронта у фантастичном јуришу ослободили прорбљену отаџбину, ни кад су са Равне горе под командом генерала Михаиловића, први у Европи пружили отпор окупатору.  Управо је војска генерала Михаиловића неопојана нашла своју кончину у тајним гробницама, које још увек стоје скривене и ни једна комунистичка власт од 1944. у континуитету, не жели да обеладни места на коме почивају војници првог герилца Европе и остали идеолошки противници, који су без суда и кривице уморени од стране коју је организовао највећи српски крвник Јосип Броз.

       На територији некадашње Краљевине Југославије, који је српска војска ослободила 1918. огроман је број српских жртава које су завршиле у масовним гробницама. Неимари тих гробница биле су Усташе. Војска Независне државе Хрватске, која је самопроглашена 10. априла 1941. свој први масовни злочин учини 19 дана по том самопроглашењу, 29. априла 1941. у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено 184. Срба.[2]

Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)

Гудовац 29. април 1941. (www.jadovno.com)

То је био први масовни злочин над Србима од стране Усташа. Појединачни су почели даном самопрокламовања ове такозване државе Хрвата. Тачан број масовних гробница и жртава није утврђен ни после више од 70 година од времена кад су злочини почињени. Потврду тезе о скривању геноцида и броја жртава најбоље даје Симон Визентал у следећој изјави: „Југославија је скривала злочине усташа, и зато ја никад нећу доћи у Југославију, ви Срби сте исувише наивни и никад се нећете дозвати памети.“[3] Један од модела скривања злочина је примењен од 1956. до 1962., тако што је по налогу и договору Броза са Кардељом, Гошњаком, Бакарићем и Крајачићем  забетонирано 350 јама од 1.227 до тада регистрованих и обележених стратишта. Трошак овог монструозног подухвата сносила је ЈНА, док су за тај посао ангажовани углавном Срби, које је ЈНА позивала на војне вежбе, да под фирмом комунистичких војних обвезника до краја униште последњи траг постојања својих сународника.  Прва од тих јама је одбетонирана 1990. Овог пута трошкове је сносила родбина убијених пола века пре. То је јама Тучић, из које је тада извађено 1150 жртава и два псећа костура. Све је пренето на Институт за судску медицину у Београду. [4] Да Хрвати нису пунили масовне гробнице само на територији авнојевске Хрватске говори и биографија пуковника Марка Месића, команданта 369. Усташке

Усташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )

Усташки и партизански пуковник Марко Месић ( у средини )

легионарске пуковније која се борила под Стаљинградом, када је одликован Војничким орденом железног тролиста и немачким Железним крстом првог реда. Можда ће даља Месићева каријера некоме бити невероватна, али овај усташки официр је од јуна 1944. на челу  Прве југословенске бригаде у СССР-у, која је са јединицама Црвене армије, октобра 1944, дошла у Југослвију и ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ! Једна од скривених гробница коју је створио југословенски и усташки официр Месић налази се на месту где данас чачански ФК Борац игра своје фудбалске утакмице. Та гробница, такође још није откопана, а жртве су још увек непописане и неопојане.

   Речником хашког трибунала, у ових неколико примера, потврђен је такозвани „модел понашања“ злочинаца.  Јасно је да Срба нема међу организованим масовним злочинцима, већ само међу масовним жртвама. Поред Турака и Немаца, злочине над  српским народом чинили су усташе и комунисти, на свstaljinим територијама на којима су живели Срби. Током последњих ратова крајем 20. века и након њиховог завршетка  Српски народ је оптуживан за чињење масовних злочина.  Фабриковањем лажног броја жртава које су за собом оставили војници из Србије почели су комунисти још на крају Другог светског рата, па овај след не представља ништа ново у антисрпкој делатности комуниста и осталих интернационалиста који су се бавили питањем контролисања Срба, српске државе и слободе. Један од највећих фалсифаката из тог доба је Извештај мајора Павла Ђуришића од фебруара 1943.[5]  Комунистичка мантра била је и „злочин у Вранићу“ где се број жртава, по „историчарима НОР-а“ креће од 68 до преко 120. Аутор дела које говори о овом догађају с краја 1943. наводи на почетку свог издања „Ноћ каме“ да је „партизанско село Вранић“ настало још у „бронзано доба“. Исти аутор у својој биографији на крају истог дела каже: „За правилан однос према људима, за доследност и принцијепијелност у раду…добио је и одређена друштвена признања: Орден рада са сребрним венцем…“[6] Штета што није имао правилан однос према праисторији и бронзаном добу. Догађај у Вранићу је био чин одмазде који је због убиства 12 својих рањеника учинила једна мања јединица Авалсог корпуса ЈВуО, којом  је командовао поручник Спасоје Дрењанин Зека. Према извештајима Авалског корпуса стрељано је 38 мушких војноспособних глава из кућа у којима су поклани рањени четници, ноћ раније. За то дело командант Авалског корпуса, мајор Светислав Трифковић, ставио је под преки војни суд поручника Дрењанина. Одлучено је да се због стања на терену поступак настави по свршетку рата или ако то прилике раније дозволе, а Дрењанину је одузет чин и остала официрска обележја, па је након тога имао статус обичног војника.[7]

    Овај пример фалсификовања историје недвосмислено подсећа на пример фалсификовања догађаја у Вуковару и Сребреници током 90-их година ХХ века:  Вишеструко увећавање броја жртава, уз забрану изношења контрааргумената и пресуђивање Српском народу без суда, одлике су овог „модела понашања“. За разлику од Вранића где је број жртава од једва двоцифреног натегнут на троцифрен, овог пута број је увећаван вишеструко до 8.000 жртава, како би се српски злочини бар на тај начин приближилои усташким злочинима, док су српске жртве и даље остале у сећању и помињању породица. Оне нису премет интересовања ни домаћих ни међународних институција.

      Једини нови моменат који доносе ратови из 90-их су оптужени за злочине. Ко се појављује као потенцијални виновник ових злочина? Комунистички официри, овога пута као да су преживели катарзу, па од комуниста постају највећи Срби. Нешто попут човека чија улога у стварању масовне гробнице на Багдали није до краја разрешена, а који сам за себе каже да није прочитао ништа, да би постао најтиражнији писац, отац нације, а као преумљени комуниста, себе назива православним атеистом… Један од тих оптужених, за идоле држи Саву Ковачевића, чувеног комунистичког команданта и Николетину Бурсаћа, личност из шаљивих приповедака Бранка Ћопића. Тај исти официр је по сопственом признању бранио свог мртвог команданта Броза од свог потоњег шевенингенског сапатника, када је овај покушао д извриши егзорцистички обред пробадања брозног тела глоговим коцем.[8]  Други оптужени за масовни злочин и геноцид је приликом командовања Книнским корпусом 1991. приметио групу војника који су  поскидали комунистичку петокраку и на капе ставили четничку кокарду. Из џепа је извадио усташку ознаку „У“ и руковођен старим кому нистичким триком за изједначавање усташа и четника, поручио тим војницима: „Ово сам поскидао са мртвих усташа, а кога видим да носи кокарду, проћи ће као те усташе.“[9]

Trazimo-da-se-odmah-zabrani-crvena-zvijezda-petokraka-krvavi-simbol-komunizma_article

      Почетком 21. века, Срби се сусрећу са новим оптужбама:  Да су на сопственој територији стварали масовне гробнице народа који не живе на територији Србије!?  Те оптужбе стижу са свих страна. Од невладиног и владиног сектора,  парламентарних и непарламентарних странака, политичара из региона и ван региона, све до последња два председника Србије: Бориса Тадића и Томислава Николића. Први је тражио жртве албанске националности, док је други кренуо у потрагу за масовно убијеним Хрватима у Србији. За сада није ништа пронађено, али је као вођа злочина означен комунистичи вођа Слободан Милошевић.


[1] Миша Матић: „Страдање Веселинкино“, Видовдан 9.12.2012.

[2] Јеромонах Атанасије Јефтић „Од Косова до Јадовна“, Глас цркве, Београд 1983.

[3] Милорад Бајић: „Давид у јамама голијата“ Српско наслеђе бр. 13, Београд, јануар  1999.

[4] Исто

[5] Милослав Самарџић: Фалсификати комунистичке историје, Погледи, Крагујевац, 2010.

[6] Драгољуб Драга Пантић: „Ноћ каме“, Субнор, Београд, 1995.

[7] Милисав Марковић: „Са Дражом у победу или смрт – Путевима Авалског корпуса“Београд – Торонто, 2006.

[8] Миломир Марић, емисија „Голи живот“ Телевизија Хепи, емитовано 21. јул 2012.

[9] Дејан Анастасијевић: „Како се Младић одао геноциду“ Време, бр. 1065, Београд 2011.

Београд, 20. октобар 2013.

БРАЋА СТОЈАНОВИЋ – НАЦИОНАЛНИ И ГРАЂАНСКИ ПРИМЕР СРБА ИЗ ПРИЈЕДОРА


приредио: Милован Малић

Средином XIX вијека Симин отац, Гавро Стојановић (1825-1910), знао је већ за пет генерација својих предака, и за најстаријег од њих, кнеза Вуковоја Јакшића, који се почетком ХVIII вијека из Невесињског поља са породицом доселио у Босанску Крајину, у село Миску Главу изнад Приједора. Старији Вуковојев син, Петар, постане ту кнез и његови се прозову Кнежевићи; њихови бројни огранци и данас настањују то село. Други Вуковојев син, Милан, имао је сина Стојана, и од њега се његови потомци не називају више Јакшићима, већ по њему Стојановићи. Oд једног Стојановог сина, Николе, насљедну су линију кроз три кољена чинили свештеници: прво Илија, па онда Гавро, па на крају Симо.                                                                                                                                                                                  Поп Гавро Стојановић, „снажан и велики човек, енергичан као и његови преци“, судећи по архивској докуменатацији и записима његових потомака, био је значајан, а остаће и забиљежен у сјећањима својих сународника и суграђана, не само по стаменом живљењу у једном суровом времену већ и по храбрости и упорности с којом подиже, кроз дуги низ несигурних година, парохијалну цркву у Козарцу.                                                                                                                                                               Симо Стојановић је у задарску богословску школу отишао 1872 .године послије ткз. „великог пожара“ који је опустошио Приједор и у којем је изгорјела и породична кућа свештеника Гавре – Гаврила Стојановића, његовог оца. Послије те паљевине свештеник Гавро је послао једног сина, Теофила, у Београд да учи гимназију, а другог Симу, у Задар на богословију, његов трећи син Душан је умро са шест  година живота 1896. године.  Симо Стојановић завршава богословију уз велике напоре и мукотрпан рад и враћа се у породичну кућу у Приједору гдје оснива своју породицу са Јованком  Вујасиновић, кћерком свештеника из Дубице. Тада већ прото Симо Јовановић и његова супруга Јованка  стичу деветоро дјеце: Георгину, Персиду, Јелисавету, Драгињу, Милицу, Младена, Сретена и Драгутина. Сва дјеца су била одгајана у духу правосавља. Из тако угледне породице потекла су поколења учених  и образованих потомака, надалеко познатих.

sreten stojanovicАКАДЕМИК СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ

Сретен Стојановић, крупан и стасит, са пријатним басом и отвореним погледом,био је природа која је привлачила људе својомсигурношћу, неуништивим оптимизмом и здравим народским хумором ; он је био њежан према породици, благ према пријатељима, умео је да слуша и да чује, да се прилагоди, да попусти, да прећути , да увек заштити своје интересе , али и да грмне на оне који му сметају у пословима, да лупи шаком кад је требало, да саспе у лице све што је мислио. Такав какав је био, уз то весео, добар певач, пун прича и досетки, бистар и промућуран, понекад  Давид Штрбац,  он је имао све што је потребно за живот међу људима и са људима.                                                                                     Рођен је у Приједору 1898. године у православних који су генерацијама проповедали и веру у снагу народа, а Русију замишљали као нешто своје, али лепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега што је швапско и турско како је навео у својој аутобиографији. Управо је из такве патријахалне породице понео чврстину и сигурност људи који су израсли из саме земље и тако укорењен, неодступајући од најдубљих и непромењивих моралних начела, провео је цео живот: од припадништва младобосанском покрету због кога је као малолетник, ученик тузланске гимназије, осуђен на десетогодишњу робију од авантуристичког краткотрајног ангажовања на националним пословима непосредно пред крај и по завршетку Првог светског рата, од учења вајарског заната у Бечу до бурног боемског живота и посвећеног студирања у Паризу на почетку двадесетих година, од пута по Совјетском савезу са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникарем 1927. до енергичног друштвеног и културног активизма после Другог светског рата, итд. Познанство, а потом и пријатељство са загребачким лекаром др. Ђурицом Ђорђевићем и његовом женом Кристом, великим заштитницима модерне уметности у међуратној Југославији чија ће кућа постати једним од најпознатијих састајалишта уметника, књижевника и ангажованих интелектуалаца, омогућило је Стојановићу да постане вајар, односно да са његовом стипендијом оде на студије право у Беч почетком 1918. године (а следеће у Париз). Имао је времена и младалачке потребе да се поред учења упусти и у позната бечка револуционарна кретања пред коначни слом црно-жуте монархије чији је још увек био поданик. Дубоко  захваћен тадашњим друштвеним процесима одмах се по окончању рата враћа у Босну где је, сходно својој већ постигнутој политичкој и робијашкој репутацији, борбености и револуционарном расположењу сместа био укључен у стварање прве Југославије – будуће краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: предводи комитске чете и командује четничким одредима који су једини осигуравали ред у условима потпуног безвлашћа распадајуће империје пред сам долазак регуларне Александрове ослободилачке армије која је незаустављиво наступала у свом епохалном солунском залету.       1919. године у парадној четничкој униформи, добијеној од Станислава Кракова одлази у Париз на најбоље уметничко школовање у том времену, које му није омогућило искључиво потребну едукацију, већ и близак сусрет са бројним животним изазовима и стваралачким подстрецима какве пружа највећих светска метропола када је ријеч о уметности тог доба.Живот и младост тражили су своје и он је тај дуг богато одужио. После пресељења у Београд, озбиљно и професионално почиње да се бави стваралачким радом, формира свој први вајарски атеље, учестало излаже на самосталним и групним изложбама, врло активно учествује у уметничком животу и, пише ликовну критику и, објављује две књиге, често иступа у јавности због стручних, или друштвених проблема тог времена, држи популарна предавања о уметности, ствара породицу, путује… Након завршетка Другог светског рата, који је са породицом провео у Београду и где га је затекла вест о тргичној смрти брата др. Младена Стојановића, Сретен Стојановић се поновоангажује на многим функцијама: секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, председник удружења ликовних умјетника Србије, ректор Академије уметности,  уредник часописа Уметност, у Просвети покреће едицију Сликари и вајари ( објављено 18 монографија српских уметника), професор је и декан на Академији ликовних уметности у Београду, постаје члан Српске академије наука и уметности 1950. године (што му је заправо било и једино друштвено признање које је икада добио) итд. Умро је у Београду 1960. године остављајући један од највреднијих скулпторских опуса у српској уметности XX века који је добио заслужено место и адекватну презентацију у монографијама, ретроспективним изложбама и јавним колекцијама. Родном Приједору је  уступио значајан фонд својих радова који данас услед ратних и других неприлика на жалост није  доступан публици. Његово се дело ипак може довољно прегледно сагледати у сталним поставкама Галерије Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју и нарочито Музеју савремене уметности у Београду, а на отвореним просторима и у меморијалним комплексима Београда, Војводине, Црне Горе и Републике Српске постављене су неке од његових најзначајних монументалних композиција.

 

 

mladenДр МЛАДЕН СТОЈАНОВИЋ

Старији брат Сретена Стојановића, др Младен, рођен је у Приједору 1896. године. Основну школу завршио је у непосредној близини породичне куће, а затим га отац Симо шаље у тузланску гимназију, где за њим креће и млађи  брат Сретен. У Спомен кући др Младена Стојановића налази се документ којим су се браћа Сретен и Младен заклели оцу да ће марљиво учити гимназију. Као гимназијалци били су повезани са организацијом Млада Босна. Послије атентата на престолонаследника Фердинанда, 3. јула 1914. Младен и Сретен су ухапшени у Сарајеву. Младен је осуђен на 16 година робије и после 3 године је амнестиран. 1918. одлази у Беч гдје докторира на Медицинском факултету, а у родни Приједор се враћа 1930. Отвара приватну амбулатну, а сиромашне суграђане лијечи бесплатно. Често је говорио: Највећа су ми награда захвалне очи болесника, које се придижу и у живот враћајау.

Када је на почетку Другог свијетског рата формирана НДХ на територији Босне и Херцеговине др Младен Стојановић покреће устанак и организује сеоске страже, како би српски народ спасао од усташког терора. У његове страже, која нису имале идеолошких обележја, комунисти убацују своје људе који му преузимају команду и на крају га ликвидирају априла 1942., пребацујући кривицу за то убиство на четнички одред ЈВуО, којим је командовао Рада Радић, ртезервни официр и трговац из Приједора. 

Према свједочењу Драгутина Ивића са Козаре, др младена Стојановића су у селу Јошавка убили Коста Нађ, Јосип Мажар Шоша и Бошко Шиљеговић. По завршетку рата др Младен Стојановић је проглашен за народног хероја као и сва тројица његових убица.

 

извори:

1.Портрет Симе Стојановића – Младенко Саџак, 2003.

 2.Сретен Стојановић–Југословенска галерија уметничких дела, Београд, 1998.

СИЦИЛИЗАМ ЈУСЕ ИЗ БРОВИЋА


Пише: Миша Матић    

     Бровић, тамнавско село, налази се на путу од Обреновца ка Убу, кад се прође Пироман,где престаје Посавина, а настаје област  Тамнаве.  На речици Јелави, а у близини места где се Уб улива у Тамнаву. Као раселица суседног Пиромана, село добија име по породици Бровић, која је село и оформила пре око 300 година. Од свог формирања, као и у већини српских села, развија се облик Задруге. Да није реч о неуспелој измишљотини коју су по угледу на совјетске колхозе увели комунисти у Србији, назвавши га СЗР ( сељачка радна задруга ) , већ о традиционалном начину живота у српским селима, најбоље описује Љубомир Љуба Павловић у својој књизи:  „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. годин.:  „Задружни живот је у овој области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области.“tamnava

Породичних заруга у Србији више нема. Нестале су са настанком поретка који је успостављен после октобра 1944. Тада су настале такозване сељачке радне задруге, у које су, више силом, а мање милом удруживани другови сељаци како би прехранили другове раднике. И те задруге су нестале када је од глади поцркала кулачка стока којом су другови сељаци обрађивали кулачку земљу,  кулацима одузели храну,  а стоку  нису хранили. И стока је била кулачка. Морала је бити кажњена исто као и њене газде. Вођство непостојећрг пролетаријата, у српским селима тога доба, није имало свест о томе да стока, иако је кулачка, да би радила у СЗР мора да једе задружну храну. Како другде, тако и у Бровићу, газде и све газдинско било је осуђено на нестанак.  Како је то могло да се деси у селу, са тако дугом задружном традицијом, са патријахалним назорима, селу у коме ни у доба другог светског рата није било ни регуларне, а камо ли не регуларне војске? Ко је могао да буде вођа те борбе против реакције? Нестало је и презимена по коме село носи име. Славили су Јовањдан.  Опет су дивљи терали питоме.
Уђоше ослободиоци у Бровић и не затекоше никога, до простог народа. Ни немаца, ни четника, чак ни недићевих жадндарма. Рат Бровићани нису монго осетили до тад. Причају ослободиоци сељацима о револуцији,
o свом команданту кога зову Тита, и питају ко је на њиховој страни. Рекоше им:

Lenin - lived. Lenin - lives. Lenin will live!-Јуса се бори против газда. Никад није волео да ради, а волео је да украде газдинско прасе или јагње, шта ће… Био је и на робији, пре рата, па побего с робије кад се заратило, није све одлежао. Покрао газде, а кад су га џандари уапсили, он отме пушку од џандара и убије једног, млађег,  старији, официр, му побегне. После се одметнуо у ајдуке, ал су га уватили и судили на 12 година робије. `41. побегне из Пожаревца, и од тад је ту, поваздан мучи газде и пљачка, а рат је и нико му ништа не може…. 

-Такав нам треба, рече комесар. Овде народ још увек није полтички свестан, сем тог Јусе.

     Нађоше Јусу. Рече да се он одувек бори против газда. И његов брат се борио против истог класног непријатеља заједно са њим.

      Шта год замерали Јуси, храбост му се морала признати. Никога се није плашио. Крупне телесне грађе, осион и бахат, спреман да умлати било кога, он је изазивао страх код других. Једино се плашио сопствене жене.  Постао је власт, секретар месног одбора. Газде које нису завршиле под његовом руком или батином, послао је у Ваљево, да скончају на 5. Пуку  у масовној гробници, већој него што су Турци икад направили у Ваљевској нахији.

       Направио је и Јуса, као и сви секретари одбора, своју СЗР, организовао принудни откуп, хапсио житаре…. и држао говоре. И томе се научио. Сваки говор завршавао је реченицом: Другови, наш сицилизам ће да траје вечито! Као да је са Сицилије….а био је из Бровића.

Беград, 20. јун 2013.

УБСКА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА „КОД ЧОКАЛИЈЕ“


пише: Миша Матић

пише: Миша Матић

Налази се између три области, посавске, посаво-тамнавске и колубарске, на две реке Убу и Тамнави,  уз село Ба, једино насеље у Србији са два слова у називу. Нешто је ближи Ваљеву него Шапцу, као и Коцељеви него Владимирцима. Највероватније је постао у време словенског кнеза Коцеља, по коме је име понела оближња Коцељева, док је Уб према легенди име добио по Коцељевом брату Славољубу, од чијег имена су остала само последња два слова „уб“. Име града Уба се први пут помиње у време владавине деспота Стефана Лазаревића 1426. године у уговору  потписаном између деспота Стефана и угарског краља Жигмунда.

У време детињства мајора и четничког војводе Воје Танкосића, проведеног у Убу, а пре председавања српском владом убљанина Светомира Николајевића,  Уб крајем 19. века добија своју прву посластичарницу. Отварају је Сибиновићи, досељеници из Јужне Србије, коју данас зову Македонија. Тада је тај српски крај припадао Отоманској царевини. Многе породице из тог краја су бежале од Турака у ослобођену и независну Србију, налазећи у њој мир, посао и нови дом.

Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.  Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.

Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.

Први призводи који су освојили Убљане били су кисело млеко и боза, које су браћа Цветан и Трајан Сибиновић разносили на леђима и продавали по вароши. Породица Сибиновић је у својој посластичарници „Код Чокалије“ производила ратлук, ораснице, рибице,суџук, алву, ливени шећер у разним облицима, претечу данашњих лизалица и остале слатке оријенталне производе, а највећи успех су постигли са производњом свилених бомбона. Цветанови синови Стојан и Петар наслеђују радњу у данашњој улици Краља  Петра 25, која је од 1934. носила име Витешког Краља Александра Ујединитеља, који је те године убјен у Мрсељу. Те исте године умире и Стојан Сибиновић од последица ране коју је задобио на пробоју Солунског фронта. Из тог рата вратио се окићен са две медаље за храброст. 16 година је Стојан живео са отвореном раном, носећи је као успомену на битке за ослобођење отаџбине, у којима су учествовала оба брата Сибиновића, Убљани, досељеници из Мађедоније, Чокалије…Срби. О Стојану Сибиновићу највише говори податак о  његовом погребу, коме су присуствовали сви учитељи, ђаци и послужитељи свих школа из Уба и свих села Убске општине. Са бројем присутних Убљана на једном погребу може се само упоредити сахрана председника општине из 70-их и 80-их година Мирослава Селаковића Фаље, који је 1983. умро под неразјашњеним околностима након посете Драгослава Драже Марковића Убу. Његовој сахрани присуствовало је око 3.000 грађана Уба и околине.

Зграда поште на Убу

Зграда поште на Убу

Није било вашара, панађура или каквог масовнијег догађаја у Србији да Сибиновићи нису имали своју тезгу за продају слаткиша. Између два светска рата, 1920. почели су и производњу сладоледа. После кафеџије Добросава Марјановића, чија кафана „Мајдан“ и даље постоји, отварају другу ледару на Убу. Уочи каквог сајма и вашара запошљавали су и по 30 радника у својој радњи и радионици. Посао се ширио, и после смрти Стојана, па је у Тврдојевачкој улици ( данас Првомајска ), на старој Великој пијаци на Убу, где се данас налази парк и трг, његов син Живорад Жика Сибиновић, рођен 1912. сазидао приземну зграду 40 метара дугачку и 5 метара широку. Кренула је и производња и продаја на велико. Уочи шабачког или тополског вашара радило се и дан и ноћ. Сибиновићи су постали виђенији грађани Уба. Иако је било и богатијих људи и већих газда, суграђани и мештани околних села радо су долазили на рад код ове породице. О квалитету производа посластичарнице „Код Чокалије“ најбољи показатељ је лиценца из 1956. године, коју је Живорад Сибиновић дао фабрици „Таково“ за производњу бомбона и ратлука који се и дан данас по њој производи.

Дошао је рат. Сибиновићи нису били ни на једној страни, гледали су да извуку живу главу. Комунисти 1941. убијају једног Немца, што је главом платило 100 Убљана, а нешто касније су Немци на пијаци обесили комунисте Светислава  Поповића и Добросава Симића, а 1942. на територији Уба ухваћени су надалеко чувени комунистички зликовци Штефан Борота и Јозеф Мајер, који су пре тога у Дивцима претестерисали председника општине Велисава Петровића.  Власт у Убу се смењивала између немачких и љотићевских снага, док је град у два наврата нападнут од стране јединица ЈВуО, ђенерала Драже Михаиловића. Тамнавским корпусом ЈВуО, са седиштем у Убу, командовао је мајор Владимир Лале Комарчевић, док је у непосредним акцијама око Уба главну реч водио поручник Будимир Буда Босиљчић.

Масовно страдање грађанске класе и домаћина и газда из околине Уба  почело је од септембра 1944. Прогон грађанске класе у Убу почео је убиством жене трговца Ћираковића. Он је тог дана побего из куће, налазећи уточиште негде у Војводини, али је страдала његова жена .Њу је на кревету заклао партизан Станко звани Фрез, док се њено двоје деце крило под креветом на коме је она испустила душу под камом нових ослободилаца. Према речима старих Убљана, уз Фреза, у ликвидацијама су предњачили браћа Предраг и Берислав Тешић, Зоран звани Баца и Боца Танасијевић

Жику Сибиновића су са осталим грађанима Уба мобилисали и упутили на Сремски фронт, а Жика се у Уб враћа и као ослободилац Београда и припадник 1. пролетерске бригаде.. Није прихватио, да се активира у јединицама КНОЈ-а, јер му нису дозволили да слави крсну славу. То му је био довољан разлог за непридруживање војним формацијама нових властодржаца. Од 45. комунисти формирају цивилну власт, а на челу општине Уб постављају Крстивоја Џајића из Памбуковице, који се са женом Видосавом и сином Драгољубом усељава у кућу Сибиновића у Краља Петра 25. У тој кући му је рођен и млађи син. После се одселио у стамбену зграду преко пута Убаче, која је изграђене на месту где се налазио биоскоп, изграђен још 1920. године.

Сибиновићима је конфискована имовина, али је радња остављена у поседу. Означени су као противници нове власти и њихове идеологије. Прво им је отета кућа коју су Сибиновићи дали у закуп трговцу Раји Лазићу, оглашеном за народног непријатеља и ту се отвара државна апотека, а после 1965. та кућа прелази у имовину предузећа Тамнава у чијем је поседу и данас. Милошу Селаковићу, оцу потоњег председника општине Мирослава, званог Фаља, отет је рудник глине у оближњој Слатини. Уследиле су уцене, ситне отимачине, пљачке и изругивања. Ипак радња у Краља Петра и локали у  Тврдојевачкој улици су радили и могли да одхране Живорада и његова три сина. Тако је било све до 1948.  Летњег дана у време кад се појавио нови непријатељ Броза и његових следбеника, тзв. ибеовци, пред зграду са 6 локала Жике Сибиновића дошао је председник Крстивоје уз пратњу већ поменуте браће Тешић, Баце и Боце, који су му намтнути, иако није делио њихов револуцијонарни карактер . Ту је затекао Жику у послу. Прекидајући га, каже му показујући на објекат од 200 квадрата:

–         Овога до сутра увече има да нема!

Не схватајући речи човека који му је на силу усељен у кућу, Жика упита:

–    Крстивоје, чега да нема?

Крстивојев одговор је био језив:

–   Ове зграде и ничег твога овде! Ако не срушиш, знаш шта ти следује.

–   Знам….

Оде Жика до куће, да позове пријатеље, да му се нађу у помоћи. Дошло је 12 кола са 12 пари волова и толико рабаџија, Жикиних пријатеља и сарадника, које је он задужио у претходном времену. Нису му заборавили. Још двадесетчетворица су дошла да раде, носе и руше Жикину зграду. Са Жикиним алатом. Како је наредио председник општине Крстивоје Џајић, тако је и било. Целе ноћи су преносили иметак Сибиновића, а  сутра дан рушили. До сутра у пет поподне није више било ни камена на камену. Ништа не оста од оног што је стварано у четири генерације Сибиновића. Све је стало у 12 воловских кола. Не постоји ни један документ о наредби рушења, само усмено сведочанство које није нестало ни после смрти Живорада Сибиновића 1992. године.

Београд. 28. март 2013.