Category: Миша Матић

СКИДАЊЕ ЦРНОГ ВЕЛА СА ЧИЧА ДРАЖИНИХ ЧЕТНИКА


„КЊИГА О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА“;

АУТОР: МИЛОВАН МАЛИЋ

БАЊАЛУКА,  АРТ ПРИНТ 2012.

                                                                                           Да подигну црни вео

                                                Са прошлости моје сретне,

                                                    Што у мрачном гробу труне,

                                                                                          К’о у зиму равни цветне

   Петар Кочић  

проф. Душан Јојић, Милован Малић и Миша Матић

проф. Душан Јојић, Милован Малић и Миша Матић

По ко зна који пут смо се скупили да поменемо наше јунаке, али и јаде, наше муке, наше страдање и наше жртве. Ево и деца нам пишу о јадима и страдању. Има ли већих јада, већих мука и већег страдања под капом небеском, када и деца пишу о њима?

У другим друштвима и народима деца узраста Милована Малића пишу о срећи, о првим љубавима, о успоменама…,а код нас о јадима. Нема већег јада и злочина према једном народу, од оног, када деца пишу о страдању предака. Пре десетак година, тада 12-годишњи дечак, данас апсолвент историје Немања Девић написао је књигу „Истина под кључем“.Стихове, којима сам почео, Петар Кочић написао је као гимназијалац. Изгледа да нам је скидање црног вела постало национално наслеђе, након срећних периода из прошлости, од Светог Саве до Светог кнеза Лазара или од Карађорђа до Чича Драже.

milovanpromocija1Када се говори о књигама, попут ове, увек се сетим мисли покојног редитеља Муција Драшкића о позоришним представама, а ја је радо пресликам на књиге, јер је универзална: Добра књига има стотину мана, а лоша само једну, ту да је лоша! „Књига о Дражиним четницима“ има много мана, али завређује читалачку пажњу из много разлога.

Ухватио се Милован Малић у коштац са тешким противником, да напише књигу о војсци и војсковођи који су остали несахрањени, неопојани и преко пола века од смрти прогоњени, клеветани, забрањивани, са циљем да се о њима никад ништа не сазна и не проговори. Комунистички цензори историје нису рачунали са тим да се истина мора сазнати. Издања са равногорском тематиком су прво излазила у исељеништву, док прва озбиљна књига на тему Равногорског покрета, у Србији, излази из штампе 1992. године. Приредио ју је мр Радован Калабић, под насловом „Равногорска историја“ и она важи за најтачнију и најобимнију књигу о Равногорском покрету до данас. Уследила су дела великог Антонија Ђурића, академика др Димитрија Ђорђевића, Милослава Самарџића, др Павла Милошевића, Александра Динчића, Косте Николића, Славка Маслара… истина се полако откривала, али и ни до данас није потпуно откривена до краја. Откривене  су основе, а са њима и суштина Равногорског покрета. Остали су скривени детаљи који не значе много у односу на суштину. Ту суштину је пронашао у свом делу и Милован Малић.

Пошто сам поменуо да књига Милована Малића има мана, осврнућу се и на њих. Највећа грешка, која се Миловану мора опрости због његове младости и чистог срца, су непроверене појединости и детаљи  Та грешка не чини ову књигу мање вредном, међутим, неоткривени детаљи дају могућност даљем скарадном и бизарном деловању комунистичке пропаганде и удбине управе за дезимформисање. Налазећи понеки нетачан и непроверен детаљ, они својом пропагандном машинеријом дискфалификују дело и аутора, потежући небитне ствари као разлоге те дисквалификације. Као извршиоце тих акција, шаљу најгори олош, људе са најнижим коефицијентом интелигенције, људе који немају никаква дела за собом, људе без биографије и професије, жељне друштвене афирмације и ситне користи. Некада такве интелектуалне и моралне наказе шаљу и као лажну подршку, како би унизили читаво дело ђенерала Драже Михаиловића, али аутора који пишу и говоре о делу Равногорског покрета и ЈВуО. Ко год имао часну намеру, неће се освртати на небитне појединости. Онима без части и образа до памети не досеже ни чињеница да Милован има свега 15 година и да му се и веће грешке морају опростити само због тога, али и због тога што се он са овако мало година већ одужио српству, за разлику од њих, који су се поприлично задужили и код српског народа и код Господа Бога, наравно, у негативном смислу.

Као и свако дело, „Књига о Дражиним четницима“ има свој циљ и циљану групу читалаца. Пред нама није стручна књига, већ дело намењено најширој публици. Оној публици која је више од 60 година спутавана да сазна било шта о ђенералу Михаиловићу, сем да је као ратни злочинац осуђен и погубљен 17. јула 1946. Та огромна популација из дела Милована Малића може сазнати праву истину о ђенералу Михаиловићу и једном броју његових команданата, коју и даље покушавају да скрију  Брозови џелати и њихово идеолошко потомство. И не само идеолошко, често и биолошко. Али се истина не да скрити.

Велики професор Перо Слијепчевић, чија сабрана дела у Бањалуци чекају да буду издата и после више од 40 година од његове смрти,  једном приликом рекао је: „Највећа дужност човека је да воли своју отаџбину!“, застао је, и додао: „Још већа дужност сваког човека је да говори истину!“ Милован је својим делом, иако тек петнестогодишњак, испунио обе дужности и приказао и наменио најширој читалачкој публици, оно што многи старији од њега нису смели или нису хтели. А могли су! Управо ради те храбрости и те младости, дужни смо да подржимо и помогнемо Миловану Малићу у његовом настојању да каже истину, волећи своју отаџбину. Јер будућност васколиког српства је упаво у памети, храбрости и младости. Недостаје ли и један од та три сегмента, неће нам као Србима бити боље, па ма где се налазили на кугли земаљској. Комунисти, као што до сад видимо немају памети, ни они који би да буду бивши комунисти, ни они памети немају. Ко је једном сео за њихову трпезу отровао се за цео век. Такви немају ни храбрости јер су зарад кукавичлука сели за њихову крваву трпезу, заборављајући на речи владике Петра Петровића Његоша: Крв је људска `рана наопака! Младост су потрошили трујући се братском крвљу. Потрошоили су и младост и храброст свом потомству. Можемо неограничено дуго набрајати њихова недела и злочине, и нећемо их све набројати. Од свирепих и ритуалних убистава, пљачки, сакаћења, застрашивања…. скоро да не постоји ни једно кривично дело које нису починили и по људским и по Божјим законима. А прве жртве су им биле управо они о којима Милован Малић пише у својој књизи.

Милован Малић, својим делом не позива  никог на безобзирну освету, баш као што није чинио нико од Чича Дражиних официра,  војних и политичких сарадника. Ту суштину нам приказује, да је тај покрет имао лагитимитет и поштовао лагалитет, за разлику од оних који су у неравноправној борби физички савладали Равногорце, од домаћих комуниста до лажних савезника. Највећа казна и највећа освета према свима који су стали на страну таквих победника је откривање истине о Чича Дражи и његовим четницима, а управо то чини Милован Малић својим делом, одазивајући се свом славном земљаку Петру Кочићу и скидајући црни вео са лика ђенерала Драже Михаиловића.

Миша Матићmilovanknjiga

Изговорено на промоције „Књиге о Дражиним четницима“ 16. марта у Приједору.

Миша Матић: Ви сте Добрице, једна мачка у џаку


dobrica-cosic-1

( Исидора Секулић о Добрици Ћосићу )

Отац нације је изродио нацију као дисидент. Док је био само калемар или комесар, није му на памети било да ће он бити тај који ће нацији бити отац. Знамо како се отац постаје, па нећемо ваљда учити оца како се праве деца. Нађе се мајка нације, па је онда оплоди отац и настане нација.

Наставите са читањем

ПАТРИОТСКЕ ИДЕЈЕ У УМУ КОМУНИСТА


                            „Лако је било Титу да ствара државау са краљевом омладином,

                                видећемо какву ће државу створити његова омладина.“

ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић

IMG_2683

пише: Миша Матић

Српска патриотска идеја као идеологија би требало да спаја истомишљенике, а не би требало да подразумева ни једномишљенике, ни једноуминике, ни малоумника, а поготово безумнике. Српска патриотска идеја је заснована на два истоветна правца: патриотизму као националној и политичкој категорији и на хришћанству као верском подлози те идеје, који се у српском случају јасније дефинише као светосавље. Политички део српске патриотске идеје је искључиво окренут у десничарском правцу, посебно у монархистичком правцу. Основни претходник данашње српске идеологије је идеја Равногорског покрета, а њен извор је Косовски завет. Уосталом, и војска кнеза Лазара и војска ђенерала Михаиловића поделиле су исту судбину.

ђенерал Дража Михаиловић

ђенерал Дража Михаиловић

Српски патриотизам је, као и сви патриотизми или национализми, како коме било драже, имају своје изворе у позитивној историји, позитивној политици и врхунским филантроским догађајима који се везују за нацију. У политичкој идеологији Равногорског покрета било је представника и других нација: словенаца, хрвата…било је и припадника других вера: католика, муслимана, јевреја, па чак и атеиста и агностика. Било је и владика и припадника масонских организација. Само није било припадника псеуодохрићанских секти, припадника тоталитаризма, нацизма и комунизма. Било је и левичара. Председавајући Светосавског конгреса је чак дуго година председавао Европском социјалдемократском интернацијалом. Та разноликост потврђује ширину и позитивизам српске националне идеје. То је било у време док су нацијама признавали да су нације творци државе, а да држава није творевина партијских конгреса и заседања препуштена на милост и немилост организованој групи у врху партијске организације. Српска идеја и њена оба правца, полтички и верски, били су предмет спутавања још од времена пред берлински конгреса, али је та српска идеја имала и подршке у већини националних и слободарских покрета тадашњег света. Јован Ристић, Милован Миловановић и Милан Стојадиновић су се успешно изборили са тим нападима који у долазили споља.

Уништење српске патриотске идеје узело је маха и постало најкрволочније појавом комуниста на српској политичкој сцени, а кулминација са десила када су се прпадници те органиције, предходно очишћене од национално свесних Срба, докопали оружја и власти. Јасна је њихова мржња према Србима као монархистима, верницима, борцима за националну слободу и носиоцима капитала. То би се у нормалним односима могло окарактерисати и као политичка борба, донекле изван закона, али физичко уништење и пљачка у ХХ веку, ни у једном људском и Божијем закону нису имали ни један члан, став и алинеју која би им дала легалитет и легитимитет. Осим у Србији. Могло би се разумети да су острашћени комунисти уништавали све пред собом, на најмонструозније начине зарад освете и пљачке. И то је људски. Људи ко људи: онај укро, онај убио….Покајаном се да и опростити, и по Божјем и по људском закону. Међутим ови се не кају, они би и даље да уживају у привилегијама стеченим убиствима и пљачком негдашњих сународника. Привилегије су стечене слугерањством према крвнику Брозу. Сад би и они да признају да је Броз крвник, а да су они само лепо живели и радили у време Броза, али не признају да су они били џелати на плати код Броза. Кају се зарад љубави исказане према некада вољеној љубичици, чак до те мере да су спремни да своје сколоности према насиљу примене према Брозовој удовици, другарици Јованки, али и према преживелим сведоциме те исказане љубави, који су то посматрали било кроз тамничке решетке или гурнути на другу страну друштвене маргине. Само мртва уста не говоре. Тог начела се не одричу. То уништавање непожељних сведока иде дотле, да једна бивша девојчица са црвеним барјачетом у руци сада даје психијатријске дијагнозе онима који је подсете на пионирску мараму, којом је украшавала њена мајка једног црвеног маја. Попут ње, многи нас позивају да се вратимо на пут Светог Саве. Ми смо на том путу и били, док су они ишли стазом манитога Саве Ковачевића. Тог манитог Саву, који поби четранест својих сродника, један хашки патриота и титин официр и данас помиње као свог идола, док нас позива на одбрану васколиког српства. Једини патриотски медиј у штампаној форми издаје Титов омладинац који је по мраку сахранио Слободана Милошевића у дворишту куће Милошевићеве тетке.Створен је галијамтијас на српској патриотској сцени.

Деловањем само једне службе, Брозове, Ранковићеве, Мишковићеве, Зечевићеве, Херљевићеве, Ћулафићеве и Доланцове Удбе,  свим њеним фракцијама, управама и руководствима, обесмишљен је сваки сегмент српског друштва. Разне битанге и свакојаки олош се назива револуционарима и бунтовницима са романтичним конотацијама при помињању њихових имена или те револуције у којој су учествовали и након тога је добро наплатили. Таква обесмишљеност не смета комунистичким интелектуалцима, професорима универзитета, научницима… који су током свог школовања и живота били ускраћени за знања из дела Слободана Јовановића, Јована Дучића, Богдана Поповића, Светислава Стефановића, Станислава Кракова, Лазара Марковића, Милана Кашанина, Ивана Ђаје…. Њихов интелект и звања једнако су бесмислени као и друштво које њихова творевина. Какви су њихови продукти и наследници у интелектуланом и идеолошком смислу, видимо по стању у данашњем друштву. Њихов жал за викендицом, хрватским морем и црвеним пасошем најбоље осликава нихов морални ниво.

Они су се , кажу, вратили цркви и обичајима. Вери нису. Праве гозбе за славу, иду редовно у цркву и записују ко није дошао. До скора су уписивали присутне, а сада ће да настрадају одсутни. Цитати прогнаног владике су им омиљено штиво.  Ко није научио наизуст мудрости светог владике Николаја, лош је Србин и никакав интелектуалац, примена тих мудрих савета није у првом плану. Ипак би владику који је штампао та дела и донео светог владику Николаја у Лелић, најрађе спалили на ломачи. Зато су направили још једну цркву. Јер она прва само врви од старих удбаша, док је ова друга удбашки продукт, па из ње могу и даље слободно да пљују по оној старој, као што су пљували и за време маршала из Јајца коме су се ономад дивили. На чело тог продукта истакли су покајаног члана ЦК СКЈ.

др Живко Топаловић

др Живко Топаловић

Самопрогласили су се и левичарима, али нису следбеници српске левице коју су

предводили Живко Топаловић и Драгољуб Јовановић. Они су били народни непријатељи и за њих није смело да се зна, а позитивно помињање имена ових левичара завршавало би временском казном иза решетака. Што истинитије помињање, то би казна била дужа. Њихов отац демократије је јахач попова, а своју припадност левици доказао је оданошћу стаљинистичкој идеологији коју је ревидирао на Голом отоку. И друго левичарско крило, као и сва друга, а које се не издаје за патриотско, већ проевропско, има корен у СКЈ, као и оно патриотско. Вероватно су вишестраначки систем схватили као слободу за постојоње комунистичких фракција, па се тако ослобођени од могућности за најтежу партијску оптужбу, за фракционаштво, могу лакше и лепршавије, са више страна, устремити на националисте и остале антисоцијалистичке елементе. Идеолог једне такве фракције постала је баба, која је док је док је била девојка, испословала код Броза вишегодишњу робију професору Михаилу Ђурићу, заједно са садашњим председником Европског покрета у Србији.

За оца нације су прогласили човека који иако се представља као писац, сам за себе тврди да није ништа прочитао кад му је било време, „јер се у његовој Нижој пољопривредној школи није учила литература“.

Ето шта се све скупило око српске патриотске идеје. Она је постала бизарни полигон за афирмацију најгоре багре, жељне славе, пљачке и лагодног живота.

Члан ЦК – на челу цркве, писац који не чита – отац нације, богоборац и стаљиниста – отац демократије, потврда раније поменутог бесмисла. Ето шта учини комунистичка омладина. И још чини. . .

Београд, 7. март. 2013.

ПОВРАТАК КРАЉА ПЕТРА II


пише: Миша Матић

Луј XVI

Луј XVI

Луј XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђује француски престо и државу која је у расулу. Са 17 година жени се аустријском надвојводкињом, кћерком царице Марије Терезије, Маријом Антоанетом. По ступању на престо, Луј XVI враћа законодавну власт у руке парламента, који је његов отац распустио, а 1789. постаје и уставни монарх државе у којој парламент има потпуну власт у својим рукама. После победе револуције и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ је збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушај повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гурају под гиљотину у рукама револуционара. Луј XVI је убијен 21. јануара 1793. у Паризу, пошто је претходно оглашен издајником, два дана раније. На исти начин погубљена је и краљица Марија Антоанета, девет месеци касније. Њихов син, Луј XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен је у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На тај начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунавају са носиоцима круне, када им ови падну шака.

kraljpetarII

Краљ Петар II по ступању на престо

Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославије 27. марта 1941. Југославија се налазила пред вратима рата, после демонстрација које је изазвало потписивање Тројног пакта, два дана раније у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже јуна 1941. За разлику од Луја XVI, који није успео да ужива у заштити савезлика, а већ је био ожењен, када је преузео француску круну, Петар се по наговору британског премијера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, којој многи оспоравају ту титулу. Изузев Черчила и њене мајке, грађанке Аспазије Манос. У то доба, на тлу Југославије је одавно беснео и грађански рат, највише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци. У време своје женидбе, краљ Петар је већ знао каква би га судбина задесила у случају победа било које од ових снага. Пред собом је имао већ прокламоване „одлуке Авној-а“ од  29. новембра 1943. и Резолуцију са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своју жалост, знао је и одлуке Техеранске конференције, само један дан старије од одлука комунистичког Авноја, које су такорећи биле усаглашене. По том сагласју, круна је већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично је то учињено 29. новембра 1945. после реферндума, познатог под народним називом „ћораве кутије“. Као и Луј XVI, краљ Петар је од нових власти оглашен издајником, па је та одлука Авној-а, као и она о забрани повратка краља и династије у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспијерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, енглези су у својој револуцији решили једним ударцем, јер им је краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србији је утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николај Велимировић, али су они током своје револуције побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заједно. Аналогију између ових догађаја дао је и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комуниста

Живећи под окриљем оних који су му радили о круни, а понекад и о глави, Петар II, краљ Југославије, умире 1970. године у Денверу у САД, у својој 48. години. У својим мемоарима и краљ Петар једном реченицом описује своју трагичну судбину: „Ја сам незапослени краљ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен.  Оваква судбина задесила је носиоца круне који није допао шака револуционарима у својој земљи. За разлику од Луја XVI, који је сахрањен у Француској, краљ Петар је одлуком комунистичког режима изгубио, сем права на живот и право на гроб у својој земљи, у цркви коју је подигао његов деда, по коме и носи име, на свом имању. Та црква је одређена од свог градитеља, да буде вечно почивалиште српске краљевске династије Карађорђевић, попут базилике у Сен Денију, која је и гробна црква француских краљева. Последњи у њој сахрањен је десетогодишњи принц Луј XVII. 1824. a његови родитељи, краљ Луј XVI и краљица Марија Антоанета, пренети су уз државне почасти, и сахрањени ту  1815. године.

У цркви Светог Георгија на Опленцу, последњи сахрањени је кнежевић Никола, син кнеза Павла и кнегиње Олге, који су, када и он, пренети из Лозане и сахрањени 6. октобра 2012. Њиховом погребу на Опленцу, предходила је тзв. рехабилитација кнеза Павла, пред београдским судом. На неопходност доношења тог акта подсетио нас је и председник владе. Рече да се  тим актом стичу услови за сахрану кенза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе на Опленцу, у цркви коју је сазидао Павлов стриц и његов покровитељ од развода Павлових родитеља, краљ Патар I. Пре мање од пола године тај исти човек обећао је повратак Брозове бронзане статуе у Ужице .О рехабилитацији краља Луја XVI, његове супруге и сина, нити постоје податци, нити је иком била потребна, јер у Француској се „тековине револуције“ одавно сматрају злочином.

посмртна маска Оливера Кромвела

посмртна маска Оливера Кромвела

О томе какав је однос Британаца према првој револуционарној победи у историји у Енглекој револуцији, под Оливером Кромвелом, говори и то да је та република трајала од 1649. до 1658., а Кромвелова смрт је означила њен престанак. У том периоду, револуционари су побили око 30% становништва. Велика Британија је од тад поново монархија. Француска револуција однела је животе око 700.000 жртава, док се жртве револуције у Русији броје десетинама милона мртвих. Код нас тај број још увек није ни приближно утврђен. Ни Британцима, ни Французима нису биле потребне рехабилитације да би схватили историјски значај жртава револуција, али је то потребно мртвим члановима династије Карађорђевић, који су своје кости посејали на два континента, како би остварили право да почивају у својој задужбини и на својој имовини, која је још увек отета.

Приликом сахране кнеза Павла, председник републике, нас је обавестио, да је његов следећи посао пренос посмртних остатака краља Петра из Либертвила код Чикага. Да ли ће нас, ако му се укаже прилика, поново подсетити на то да он исправља неправду коју смо починили сви ми, иако се тачно зна ко је чинио и злодела и неправде? Да ли ће тражити рехабилитацију краља Петра пред београдским судом, иако поступак рехабилитације краљевог министра војске и морнарице и начелника штаба ЈВуО, генерала Михаиловића безуспешно траје већ 6 година? Да ли ће и последњег југословенског краља последњи пут превозити бордо комбијем? Да ли ће и његово тело, попут тела кнеза Павла сместити у сандук већи од гробнице у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу? Хоће ли од сахране последњег српског монарха правити скарадну сахрану по угледу на „Лионску

заупокојену литургију“, на сахрани распопа и трговца, „мученика слободе“, револуционара Шалијеа, током Француске револуције? Да ли је он тај који ће предводити комунистичке идеолошке и биолошке потомке у одавању почасти или још

Драгиша Кашиковић

Драгиша Кашиковић

једном ругању последњој српској крунисаној глави? Да ли је он тај који је достојан да испуни аманет Драгише Кашиковића који је у свом некрологу

над одром краља Петра рекао:

Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро – Карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да поново видиш.

http://srboslov.info/feljton/istorija/492-p-vr-r-lj-p-r-ii-u-srbi-u

ВИ СТЕ ДОБРИЦЕ, ЈЕДНА МАЧКА У ЏАКУ ( Исидора Секулић )


пише: Миша Матић

184013_100802c7_iff

Отац нације је изродио нацију као дисидент. Док је био само калемар или комесар, није му на памети било да ће он бити тај који ће нацији бити отац. Знамо како се отац постаје, па нећемо ваљда учити оца како се праве деца. Нађе се мајка нације, па је онда оплоди отац и настане нација. Тако то бива са настајењем у данашње доба, сем ако се не узме у обзир и Дарвинова теорија, па је онда и нација настала од мајмуна.
Када су од лажног дисидента почели стварају оца нације, знали су стару пословицу: какав отац, таква и нација.

Било је у то доба и других противника режима, али нису били дисиденти, па нису својим профилом  одговарали за то место. Уместо на пример једног Милоша Црњанског, за оца нације пројектован је човек који за себе каже: „Ја нисам ништа озбиљно прочитао, нисам имао времена, нисам учио гимназију, нисам учио граматику, ништа што се зове историја литературе. У мојој нижој пољопривредној школи није се учила књижевност“. Када је прочитао један текст будућег оца нације, потоњи дисидент Борислав Михаиловић Михиз ( вероватно због склоности ка хазарду и неопходне помоћи Ратку Дражевићу у будућим плановима, а вероватно и због неоспорног талента, није долазио у обзир за место оца нације ) рекао је да „то ништа не ваља“. Будући отац нације о том догађају касније бележи: „Желео сам да упознам човека који, без икакве обзирности, једном омладинском функционеру изриче тако страховиту критику. И те вечери смо постали пријатељи за свагда.“ Како „партијци у њему виде компетентног марксистичког критичара“, Елију Финцију се обраћа будући отац нације за коментар свог писања и од њега добија следећи одговор: „Друже, то што си написао, обично је говно с млеком.“ Толико о оцу, нацији и најтиражнијем српском писцу.
Пројекат са дисидентима је имао за циљ, да кад генерација најгорих, по свим природним и Божјим законима, престане да обитава са горње стране земље и пресели се под њу, на њено место дођу, такође најгори. Да је све фабриковање говори чињеница да је будући отац нације, Брозов сапутник на Галебу, 1968. постао његов опозиционар, а већ 1970. члан САНУ. Са Галеба међу академике, преко опонирања Брозу. Тешко изводљиво без пројекције. Пројекција, као и све антисрпске пројекције, настаје на релацији Лондон – Београд. Један од првих дисидената, као фабрикат те релације је био друг Ђидо. Пропали студент, или како би га данас представили: црногорски и југословенски комуниста, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент, антикомуниста и писац из Црне Горе , укратко – оно што је рекао и марксистички критичар Ели Финци за писање оца нације. Сећају још увек преживели изгладнели затвореници из Сремске Митровице, да су хватали и јели коре од лубенице које је из своје затворске собе почетком 60-их бацао друг Ђидо, пишући „Разговоре са Стаљином“.
Академик и четнички син Матија Бећковић каже на откривању спомен плоче:  Сви српски писци заједно, од светог Саве до данас, нису због оног што су писали робијали колико Милован Ђилас. Зар ти исти потоњи дисиденти због писања не убише Светислава Стефановића, Григорија Божовића,… не прогнаше и из земље и из уџбеника Слободана Јовановића, Јована Дучића…не утамничише Симу Пандуровића…. а сада се ти богоборци као фабрикати стављају у исти контекст са Светим Савом, кога су прогнали са зидова школских учионица и покушали да избаце из памети нације којој су онога с почетка натурили за оца.  После четворогодишње робије у Сремској Митровици Ђидо после годину дана добија пасош и одлази право у Лондон, а потом и у Америку. О трошку лондонских пријатеља школује и сина Алексу.
У Лондону се касније од тих пријатеља формира Нова демократска алтернатива са Ванетом Ивановићем, Десимиром Тошићем, Алексом Ђиласом…. Фабрикује се у Србији једна стална екипа која ће од својих партијских другова тобоже  бранити утамничене Србе који су се огрешили о закон о заштити лика и дела Јосипа Броза Тита, а којој је стварни циљ био убацивање ухапшених у ред такозваних дисидената и контролисање тих људи по изласку из затвора. Тако испада да су ауторе антикомунистичких текстова или дела о генералу Дражи Михаиловићу, пред јавношћу бранили Загорка Голубовић, Небојша Попов, Никола Баровић, Предраг Палавестра, Борка Павићевић, Борислав Михаиловић Михиз, Соња Лихт, Филип Давид, Јован Ћирилов, Зоран Ђинђић, ДрагољубМићуновић…. кога год су бранили и тражили његово пуштање на слободу није прошао без затворске казне. Кога они бране тај заврши иза решетака. Једино су они, фабриковани дисиденти и њихови браниоци имали право на слободу изражавања мисли. Имали су право и на учлањење у САНУ.Они који им се после одсулежене казне нису придружили, морали су или да ћуте или да поново иду на одслужење у Казнено поправни дом, да се поправе. Ако су им се придружили били су део пројекта који на чело доводи Слободана Милошевића, а они постају његова омиљена опозиција. Лондонски пројекат: слаб Милошевић на власти и јака фракција демократских комуниста у опозицији постаје наша стварност. Када су схватили да су црвене демократе још горе од Милошевића уследила је рокада на власти у коју сви хрле, па после неколико међуфракцијских обрачуна у свим комунистичким партијама у Србији     ( других и немамо, са реално јаком политичком снагом ) добијамо ово што сада имамо. А од комуниста смо добили оца нације и државу истучену споља и урушену изнутра. Што би реко марксистички критичар Ели Финци…., а од тог се ни пита не прави, а камо ли држава.

Београд, 3. јануар 2013.

Извор: http://srboslov.info/komentar/kritika/779-ish-ic-vi-s-d-bric-dn-c-u-dz-u

ВАМПИРИ СУ МЕЂУ ЊИМА!!!


Misa Matic

 

 

пише: Миша Матић

 

Када се од Обреновца крене према Убу,на петнаестак пироманкилометара наиђе се на село Пироман. Насељава га нешто више од хиљаду душа, мада је у прошлости тај број био и већи. Пред крај II Светског рата, октобра 1944. совјети и комунисти су заузели село у коме је рођен четнички командант Расинско – топличке групе корпуса пуковник Драгутин Кесеровић, а већина мештана рат је провела под командом Светислава Трифковића и Саше Михаиловића у Београдској групи корпуса ЈВуО. Совјети одлазе, а Србија постаје плен домаћих победника. Они су насеља градирали према броју припадника у ЈВуО, па што је њихов број био већи, то је казна коју су најавили Броз и Ђилас била суровија, ревноснија и дуготрајнија. Негде, као на пример у Београду, та казна траје и данас.
После првих стрељања и хапшења, на ред је дошла мобилизације омладине за Сремски фронт. То је био посебан вид казне за Србију, како би остала без преостале омладине која није била доспела за рат у периоду четири године пре.

Добривоје Шоботић је био честит домаћин, солунац. Ни богат, ни сиромах, што би се рекло „средњак“. Нит је расипао, нити гладовао. Као побожном човеку нису му били мили они који су дошли да истерају Бога по наређењу комесара, али шта се ту може – сила Бога не моли… Тако мобилисаше за Сремски фронт и његовог сина Гроздимира. Већина његових вршњака се или није вратили у своја родна места или су их остарели родитељи доносили на воловским запрегама у плаво офарбаним мртвачким сандуцима, направљеним, углавном, од тараба и плотова. Гроздимир се вратио у Пироман, са завршеним политичким курсом и црвеном књижицом у џепу. Постао је члан партије, а самим тим и учесник у власти и дељењу народне правде према онима са којима је дојуче делио судбину… Први је ту правду искусила кућа Гроздимировог оца. Упао је у кућу и опоменувши оца да је на политичком курсу од комесара чуо да Бога нема, угасио је и изломио славску свећу. Госте је пиштољем истерао напоље и пуцао кроз прозор за њима. Срећом никог није погодио. Постао је након тог догађаја и секретар месног одбора комунистичке и једине партије, Бог и батина у селу. Његов отац, плашећи се синовљевог гнева, за крсну славу није позивао госте, а свећу је палио на тавану и тамо проводио тренутке слављења заштитника свог дома.  И тако скоро три деценије. Док није умро Гроздимир. А Гроздимир је млад умро, пре навршене педесете године. Туберкоулоза. Сахрањен је на сеоском гробљу.
Зиме у већини српских, па тако и посавских села, какво је Пироман, пролазе спорије. Сељаци су се шесдесетих и седамдесетих година прошлог века скупљали по кућама, дељући сланину и љуту ракију, убијајући доколицу зимских вечери. Политички су и даље били подељни, па када би неко од победника свратио у кућу оних других, настала би тишина, која би престахала одласком госта који је желео да чује оно што није било намењено његовим ушима. И тако се у тим разговорима пронела вест која је за једно вече обишла куће оних који се нису дружили са сеоском влашћу и месним одборима и комитетима:

У селу Пироман појавио се вампир!

        vampir.10.1

     Страх је прекрио село, морало се брзо деловати. Вампир је ходао по таванима и лупао на прозоре сељака сваке ноћи после дванаест сати. Неко је чуо кораке изнад собе, а жене су причале и да су чуле лупу по прозорским стаклима. Никакве штете, а ни жртава није било. Само страх. Морало се предуприти то стање и што пре ухватити вампир. Ново окупљање је заказано за сутра увече, у строгој тајности. Да не чује зло и месни одбор. Ако они чују, спречиће хватање вампира, а после ко зна шта би све могло да се деси ако вампри крене да хара и чини шта му је по његовој вампирској вољи. Тако и би. Сељаци су се састали да прво утврде ко је то могао да се повампири. Почеше да редом помињу покојнике из села:

– Да није овај?
– Није, он је био крштена душа, а и поп га је опојао.
– А онај… ?
– Ни он не може бити, опојан је, крст му је још на гробу.
– Ма, да није …. ?
– Није, то је био солунац, стар, поштен човек, што би се он повампирио….

Како је ноћ одмицала, број потенцијалних вампира се смањивао, кад се један од сељака сети и узвикну:

– Па људи, знам ко је, не може бити нико други! Покојни Гроздомир је вампир!
Он није опојан, нема крста на гробу, већ ону лопату, а и оцу је изломио славску
свећу, па је мученик славио славу на тавану цео век. А био је секретар одбора и
у комитету, па није примао свештеника у кућу.  Једино он може да буде вампир!
– Гонио нас је жив, па му није доста и даље би да нам пије крв.
– Тако је!

Сви су се сложили, само покојни Гроздимир може да буде вампир.

– Нико други. Нико нас више није гонио и мучио од њега, од кад се вратио са
фронта са партијском књижицом. Од њега није горега било. Како ћемо му
доакати?
-Једино глоговим коцем!
– Сутра у поноћ да Радосав, Милисав и Добросав донесу глогов колац и три пута
да забоду у Гроздимиров гроб. Тако ћемо га се решти.

kolacТако је и било. Када је на Пироман пала ноћ, одабрана тројка је у оближњем забрану отесала подужи колац од глога и упутила се ка гробљу. Када нађоше вампиров гроб, без крста, свом снагом забодоше глогов колац, колико год дубоко су могли. И кад трећи пут забодоше, нека мачка или ласица је искочила из грмља и шушнула, а тројица ловаца на вампира побегоше оставивши колац у гробу секретара месног одбора друга Гроздимира Шоботића.
Вампир се више није појављивао. Тај проблем је решен, али настао је нови за ту исту групу, која је село спасила од вампирске пошасти. Настао је прогон прогонитеља. Освета вампира. Кад нису успели да спасу село од живог секретара месног одбора, бар су га спасли од повампиреног. То су ипак нечисте силе. Али траг који је остао на вампирском гробу и вероватно неко убачено уво међу организаторе прогона, одвео је чланове партије  право до тројке која је село ослободила од повампиреног партијског секретара. Позваше и милицију из Обреновца. Локална милиција није била довољна за толике реакционарне снаге. Радосав, Милисав и Добросав нађоше се у затвору, а потом и на суду. Оптужба је била застрашујућа. Као да је састављао неки заштитник вампира или сам нечастиви: Скрнављење гроба борца НОР-а! Као да се није радило о вампиру, који има своје место у  народу и његовим обичајима, за разлику од комитета. Осудише Радосава и Добросава на по два, а Милисава на три месеца затвора. Милисав је био снажнији од свих, па су предпоставили да је он забио колац. Зато је добио више. Одробијали су у Падинској Скели. Нису се ни жалили ни бунили. Није им то било битно. Битно је да вампира Гроздомира више нема.Нема га ни данас, да плаши сељаке Пиромана ходајући у зимским ноћима по њиховим таванима и лупајући им на прозоре.
Сада их плаше неки други, који као да не знају да је у пироманским и српским забранима још глогова, само да се отеше коље.

Београд. 10. јануар 2013.

Извор:
http://srboslov.info/reportaza/putopis/791-ish-ic-v-piri-su-du-nji

ПОЛЕМИКА СА КОКОШКАМА О ЗЛОЧИНИМА ИЗ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ РАЈА


пише: Миша Матић

У антрфилеу ауторског текста „Полемика са певцима о неслободама из мрачне прошлости“, познате научнице из исељеништва, која се представља за посленика србства ( политичка патриотска организација којој сада припада негира једначење по звучности сугласника, па ценим да и она има исти став ) наиђох на ове речи: Једном публицисти данас опет сметају песници који су пре 70 година „певали Титу“. У другом делу реченице где каже сметају, препознао сам себе, мени сметају они што су певали њему, али још више они што су певали о њему,  међутим у оној речи „опет“ – нисам се препознао. Они мени све време сметају, а не опет. Никад нису престали да ми сметају. По даљим реченицама, схватих на кога мисли ауторка у чијој званичној биографији, приказаној на веб сајту Академије за дипломатију и безбедност, стоји да се школовала у француском обданишту, а да јој је матерњи језик српски, да говори и пише француски, руски, енглески и шпански језик, да само говори италијански и словеначки, да чита на немачком језику, али и да разуме све словенске језике. Уз неколико универзитетских диплома има и почасно одбрањен докторат. Као и неисцрпна тема оних песника који ми сметају – Броз, ова научница почасно брани докторат. Тема није објављена на овом сајту, као што никад није утврђена тема за разне Брозове докторате, а имао их је седам ( нису му баш само певали и званично су га титулисали и титрали, да не свене као љубичица у јесен ), а он сам је признао да је једино заслужио онај из војних наука, чији је лауреат сам постао као први у историји Војних академија на тлу Србије и Аустроугарске. У наставку ове импресивне биографије, каже се да је она аутор више од 80 стручних радова и књига, а као први наслов наводи се: Појам лудила у словенској и источно-хришћанској традицији. Од девет побројаних заслуга, међу којима је и та о мајсторству у јоги старо пуне 33 године, стоји да је заслужна што је дете особе два пута одликоване од француске владе, а титула гласи: pupille de la nationђак нације, у слободном преводу. О финансијкој предности ове заслуге нема помена. Видимо да је по професији професор по позиву и да има запажен низ гостовања, али нема стално намештење. То чак ни ова академија, за коју на сајту не пише ко јој је оснивач, али видимо да на челу овог образовног предузећа стоји нико  други до некадашњи оснивач ЈУЛ-а. Његова биографија на истом сајту, састоји се од 6 реченица. Друга реченица гласи овако: Радио је у Служби државне безбедности и као професор на Криминалистичко-полицијској акдемији у Београду. Састав наставног кадра је веома шаренолик: од бившег начелника Генералштаба, преко учесника НОБ-а од 1941 и доктора разних наука, до људи који су боравили по затворима због разних кривичних дела. На овој академији, којом је ведрио и облачио покојни Брана Црнчевић, а немале почасти указиване Лин Монтгомери, полазници се уче разним вештинама од критичког расуђивања, преко плеса, до борилачких вештина. Да ли одатле под надзором оваквих професора  излазе неки србски Џемс Бондови или се прозводе нови Милош Минић и Ратко Дражевић? У сваком случају неким новим нараштајима неће сметати они што певају Брозу, моћи ће да плешу уз песме о њему, да их критички расуђују, али ида се потуку, ако треба, са онима којима смета Броз после 70 година. Биће комплетне дипломатске личности.

Одакле ауторки  текста са оним антрфилеом, симпатије ка улизичком понашању, а при том се бави педагошким радом, на тако битном месту, где полтронство не би смело да буде престижна особина. Да ли је њен текст, како сама наводи, за оне којима сметају творци беле и плаве љубичице и они који наводе децу да воле Тита више него бату, секу, маму и тату, заправо представља њен механизам одбране, у свету у коме она сама не може да разликује стварност и замишљени свет. Да ли ће моћи да реши патњу или прикрије симптоме који прате њену врхунску сублимацију? Можда се љубав према родитељима и сродницима може оквалифоковати као „инцестуозни морал“, а љубав према зликовцу то никако не може представљати, јер са Брозом, деца која се тој љубави наговарају нису у сродству. Значи, ипак је, да закључим на основу њеног текста, како је певао још један садашњи припадник исте патриотске партије, као и ауторка, лепше волети Тита, него маму и тату. Ако га нису толико волели, онда ће им ова психолошкиња дати дијагнозу „инцестуозног морала“.

Да будемо начисто, певати Титу на уво је ствар личног договора неког певача, песника или каквог уметника и тај може са својим талентом да ради шта год пожели, тај ми не смета, али гонити друге да то чине, при том им претећи, попут мајке ове научнице, представља савршено зло, а правдати то зло позитивном идеологијом, представља савршену морбидност. Пева њена мајка: „Наше песме зли нека се плаше, Друже Тито ми ти се кунемо!“ Зли смо наравно ми који се не кунемо Брозу, па треба да се плашимо и песама и Брозових песника, јер ће нас стићи казна и ко зна каква све пошаст, од кофискације целокупне имовине, до пребијања, сакаћења или смрти и тајне сахране, све са ореолом народног непријатеља. Пракса ми даје за право. А мајка те кћерке бранитељке пева најгорем непријатељу српског народа и плаши преостале Србе, сматрајући их злом, уколико се не закуну Брозу! У истој тој песми, ова неоспорно неталентована жена, у стиху исписаном пре овог претећег, каже: Празник с`лази на улице наше. Не уклапајући број слогова, она прибегава сакаћењу речи( шта би тек са човеком радила, реч не може да се брани ), празник уместо да силази, он с`лази, при том не говерићи нам ни одакле он то с`лази, а кад је већ празник сашо, песникиња нас шаље У облаке да летимо смело, да ли због њиховог празника или због какве репересалије, ако нам баце бомбу на кућу или пред ноге, па онда одлетимо у облаке, али то и није неко смело летење, то је летење под принудом, смелост се исказује супротстављајући се принуди.

О несхватању уметничке слободе, која не подразумева и слободу за глупост,  сведочи дечија песмица која се зове Београдска балада. За ову песму ме везује сећање из периода основне школе, када је дошло да разлаза у тумачењу између учитељице разредне наставе и учитељице која је предавала музичко и покушавала да нас ђаке трећег разреда научи да хорски отпевамо ову песму. Једна је говорила да је то заправо опис убиства српског детета у Београду код Чукур чесме, а друга је тврдила да је то опис нама непознатог злочина Гестапоове патроле у доба немачке окупације за време II светског рата.

БЕОГРАДСКА БАЛАДА

 Прошло је дете улицом,

Мајка га на воду послала,

а за њим траг једини,

ципела мала остала.

 

Путем га среле патроле.

Неко се нечем смејао

биле су беле куполе

и снег је бели вејао.

 

После је све потамнело

Вече се зимско спуштало…

Дете се није вратило…

Тихо је с чесме шуштало…

 

Мајка је косе чупала

што га је на воду послала

Крај чесме је само нечија

ципела мала остала

Овде нам песникиња говори у смислу полицијске истраге, да је једини траг који постоји за несрећним дететом – остављена ципела, ал не знамо одакле и које патроле, дал низамске, дал недићевске, дал немачке наиђоше, па ухапсише или ко зна шта учинише са дететом. Видимо само да се неко нечем смејао, ни ко, ни чему, али била је зима и вероватно да је то све било у близини нека цркве или какве знамените зграде са куполом. На зиму нас наводи и следећа строфа и указује нам да се све догодило у доба вечери, а Дете се није вратило…, међутим следећи стихје већ чиста фантастика: Тихо је с чесме шуштало… из песме се види да дете није стигло до чесме, па није могло да остави отворену славину, да је тако пошто је у питању зимско вече, цев би од хладноће пукла и не би могло тихо, већ би морало бучно да шушти. Морала је песникиња, када је то писала да ангажује и водоинсталатера као стручног консултанта. Овако оста фантазија да се славина неће на зими заледити. Заплет долази у последњој строфи чији први стих неодољиво подсећа на један монолог из филма У раљама живота, где Семка Соколовић у улози тетке говори: Онда је Суљо плако,  ћупао косе себи на глави, ал нема помоћи, касно…а ова песма каже: Мајка је косе чупала Што га на воду послала. Поетеса опет има проблем са бројем слогова, па избацује скраћени облик глагола бити из стиха који без тог глагола делује потпуно неписмено и за некога ко је завршио аналфабетски курс. Кулминација криминалистичког заплета се ствара када сазнајемо да мала ципела крај чесме можда и није од детета из прве строфе, јер она добија неодређени облик власништва придевом нечија.

Док је била дете, ауторку онога текста са антрфилеом, мајка или дадиља, свеједно водили су у француско забавиште, дал за руку, дал лимузином, са све црвеном заставицом у руци. Она је у том страном забавишту била ускраћена за колективно читање и декламовање песмица које смо ми српска деца морали да учимо и декламујемо у српским забавиштима. Предпостављам, на основу текста, да она није учила ове песме, а свако ко воли своје дете, не би давао да то оно само и погледа.

Шта је све црвено

 

Црвена је булка,

црвена је лопта,

црвена је детети

машница у коси.

Црвена је заставица

коју моје дете

у поворци носи.

Наша је то застава

што све људе спаја

та црвена застава

слободе и маја.

Прихватајући оптужбу да ми сметају песници, а ја додајем и песме, које су хвалиле или певале о Титу, навешћу неколико стихова, јер не могу да поверујем, да научној радници, педагогу, психологу и патриоти ово не може да смета:

А кад је пао црки мрак сами

изгубила се врата у тами

 

Турци табор запосели,

топлак ветар тајфун није,

ал`оклизну једно Туре

низ калдрму Скадарлије…

 

Трчи трчком мали Индус

боса нога туче такт,

носи трску, тражи тату,

спотаче се. Паде. Банг!

Па се диже, зове тату,

да се врате у Џакарту.

 

Кад је сунце,

ја се смејем

смејем се зато

што сунце греје.

 

Мене мама пита: Дал ја волим Тита?

 а ја њој велим, да највише желим

да друг Тито дође

и кроз разред прође,

да види нас ђаке,

Титове прваке

 

Процветала Љубичица бела

на јастуку Едварда Кардеља

па мирише

како Кардељ дише.

 

Живот се од смрти дели,

Сви су прошли, ноге босе

Газе снег са Прења бели

Ко Титове беле косе.

 

Воли се мама и тата,

воли се бата и сека

али са највише на свету

воли Тито

Не сметају мени само поете и дворске песникиње, са романсираним биографијама у којима се етимолошки објашњава корен психологињиног презимена по Велшком речинику, она ионако има два. Једно од маме, а друго од тате. Од бате, секе, мужа и Броза нема. Смета ми Буквар за неписмене партизане који убише Светислава Стефановића, Бранка Поповића, Григорија Божовића, који осудише Слободана Јовановића на 20 година робије, Станислава Кракова на три смртне казне, прогнаше Милоша Црњанског, забранише Јована Дучића и Драгишу Васића, отеше грађанска права Жанки Стокић, утамничише Симу Пандуровића, док су у том свом Буквару писали: „сејо моја састали смо се са совијетима“ под словом С, а под словом Т стоји: „т, т, т, тито, тома и тима, тата има, тамо мама и тата“        ( све малим словима, па и надимак врховног команданта ). Није тај буквар могао бити бољи, јер су побили све што је могло да напише нешто боље. То ми још увек смета, смета ми све време, без престанка. Смета ми и комунистичко прво перо          ( како то гротескно звучи ), кога нам у недостатку Броза, а у време Милошевића наметнуше за оца нације. Тај отац, кога су у деветој деценији живота прогласили за академика, за себе каже: „Ја нисам ништа озбиљно прочитао. Нисам имао времена, нисам учио гимназију, нисам учио граматику, ништа што се зове историја литературе.“ Док се тај отац нације бавио доучавањем градива из „историје литературе“ у својој четвртој деценији живота , његове колеге по оружју и идеологији убијају ван граница Србије: Драгишу Кашиковића, Ратка Обрадовића, Саву Чубриловића, Јакова Љотића, Бору Благојвића, Петра Валића, Душана Седлара, Јова Царичића… Писмене у земљи су побили, затворили и застрашили. За даља зверства су им границе постале тесне, па су убијали и тамо. Само да писмених Срба нема. Када су их и тамо побили научница из Србије је могла слободно да отпутује и стави се на чело српског исељништва.

Можда је, по њима, био у праву славни јунак Кнез Милошеве Србије, Милоје Лаповац, који је у то доба рекао: „Господару, све писмене треба побити, јер буне народ против правитељства“.

Век и по после Милоја Лаповца, исти дух излашао је из текста жене која је своју каријеру почела у француском забавишту у Београду.  Са црвеним барјачетом у руци.

Београд, 29. август 2012.

О СУДУ ПОБЕДНИКА И КАЗНИ ПОРАЖЕНИХ


IMG_2683

пише: Миша Матић

Не зна Младен тачан број привођења и саслушања у народној милицији, Озни, Удби… Није водио евиденцију свог страдања. Водили су је они који га чинили страдалником. Први пут су га испитивали крајем `44. Тада је, представљајући се као избеглица из Босне стигао у Пироман, родно место његових предака, са конвојем совјетских војника. Када је његов отац 14. октобра ослободио Крушевац од Немаца, није био ни свестан да ће му мајка Веселинка бити ухапшена, а отац Драгутин гоњен од совјетских и домаћих бандита, још од истог поподнева.  Када се то десило, морао је у Пироман. Никад није био у том селу близу Обреновца. Рођен је у Котору, где му је отац био на служби. Стричеви су му живели у Пироману.

Мајка Веселинка је остала у Крушевачком затвору две године. Била је жена пуковника Драгутина Кесеровића. Две године робије је била казна за то дело. Са 15 година није био сигуран колика казна предвиђена њему као сину, па је кренуо ускачући у воз са онима који су му гонили оца према Дрини и Босанској голготи. Стигао је у Пироман. Тада су га први пут испитивали. О оцу, наравно. Није знао где је његов отац, није знао где му је брат, ни сестре. Неко их је чувао у околини Крушевца, још је тад било добрих људи, да децу пуковника Драгутина и утамничене Веселинке, сачувају од освете. То су биле породице бораца Расинског корпуса.

У Пироману су му забранили да учи школу у оближњем Убу. Рекоше му нови властордшци да се нису борили, да би се четничка деца школовала. За брата Ђорђа и сестре Верицу, Наду и Милену је успео коју годину касније да замоли једног од комшија који је припадао црвеним победницима. Тај је рекао да се он деци не свети и да могу да добију место у школском интернату. Било је људи и међу њима, мада то није била већина и то није био пожељан модел понашања. Али да није било тако не би од поражених и од савезника изданих, остао ни камен, а камоли дете.

пуковник Драгутин Кесеровић (1896-1945)

пуковник Драгутин Кесеровић (1896-1945)

Драгутина, оца петоро деце, осудили су на смрт после такозваног судског процеса против „политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића“, у коме је суђено и осуђено свих двадесетпеторо оптужених и који је трајао од суботе 28. јула до понедељка 6. августа. Укупно 10 дана, радили су и недељом. Ако се изузму, први дан када је тужилац Милош Минић, самозвани потпуковник, поднео оптужницу и осми дан када је Минић читао завршну реч, остаје да је за доказивање кривице и одбрану пред већем самозваног потпуковника Михаила  Ђорђевића, остало осам дана. Када би се то поделило на број оптужених, произилази да је мање од једног дана трајало доказивање кривице и одбрана за по троје оптужених. Одбрану су чиила четири адвоката, што говори да је сваки од адвоката бранио бар шест оптужених. Опонашање овакве правде, траје до дана данашњег. Данашњем правосуђу треба 6 година да у ванпарничном поступку рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, прогласи мртвим генерала Михаиловића и то са нетачним даном смрти. Тај поступак улази у седму годину свог постојања. Мањи је број дана требао да се утврди кривица за 25 људи, од којих је 7 осуђено на смрт, него година да се утврди само датум смрти човека који је убијен од стране власти по судској пресуди.

Драгутин Кесеровић је убијен 14. августа 1945. на непознат начин и на непознатој локацији, негде у Београду. Највероватније заједно са Војиславом Лукачевићем, Војином Војиновићем, Бранком Гашпаревићем Гаром, Јованом Грковићем, Момиром Петровићем и Антуном Шварцом. Најчешће се као стратиште помиње београдско Центарално гробље.

Младен је одслужио војску, као војник  ЈНА. Служио је 3 године. Војни суд те војске осудио је његовог оца Драгутина на смрт стрељањем, на трајни губитак свих политичких и појединих грађанских права. Младену нису одузимали права судским путем. Њему су грађанска права одређивали и дозирали преко комитета и месног одбора партије на власти, а посредством милиционера или Удбиних доушника, према прилици и потреби.  Онима који су били само средство Младен никад није замерао. Рачунао је да су и они ипак људи иако су средства. Ни онда када су му долазили на врата и хвалисавим и претећим гласом говорили како су били део стрељачког строја који је окончао живот његовог оца. Радили су свој посао. Нису никада говорили о месту на ком су извршавали казну над командантом Расинске групе корпуса. Хвалили су се злочином. Прилазили су му и на улици и кафани, како би се похвалили унижавањем четничког сина, пред публиком расположеном да снагом масе сможди униженог појединца. Покушавали су да испровоцирају сина, како би се светили зарад оца. Младен није тражио рехабилитацију за свог оца. Још увек нема од кога. Од комунистичког идеолошког потомства неће. Не зна ни начин уморства свог оца. Сведока нема. Нема ни доказа. Чак ни записника са извршења казне. Није записао адресе оних који су се представљали као убице и хвалили убиством. Зар такве да зове за сведоке?

Београд, 30. новембар 2012.

СЕНДИ У БЕОГРАДУ


 

 

 

 

пише: Миша Матић

Србија на дан светог апостола Луке у Београду очекује Хилари Клинтон, а Америка у Њу Јорку очекује ураган Сенди! Свуда је опсадно стање. Они не могу ни у дућан, џаба паре, дућани не раде. Ни ми не можемо у дућан, немамо пара, иако код нас дућани раде. Свако има своје муке и своје урагане.

Бомбардовање 1999.

Нама се десило њихово бомбардовање 1999. а њима се 2005. десио ураган Кетрина. Прва хуманитарна катастрофа изазвана људским фактором однела је око 3000 живота, 1000 војника и 2000 цивила, званично још увек нисмо сабрали своје мртве, као ни у једном страдању од Косовског боја до сада, а било их је толико, да ни број масовних страдања Срба не може тачно да се утврди. Какви су нам крвници, а и какви смо ми сами, добро да нас још има, против Бога се не може! Друга хуманитарна катастрофа коју сам поменуо, а која није директно начињена људском руком или умом, ураган Кетрина однео је 1863 људска живота уз 705 несталих. Приближно једнак број. С тим што је у првом случају број погинулих чини око 0.5% популације која насељава Србију, а у другом то износи мање 0,01% становништва САД. Исти број жртава тако изгледа као 50 пута већи злочин. Кетрина је била милосрднија од милосрдног анђела 50 пута.

Ураган Кетрина

Та  катастрофа задесила је оне који су учинили ону прву катастрофу. Претходно их је задесила и хуманитарна катастрофа на Крстовдан ( 11. септембар ) 2001. Тада је у Светском трговинском центру у Њу Јорку, згради Пентагона, на ледини у Пенсилванији и у 4 авиона страдало око 3000 људи. Опет око 0,01% популације, мада сви страдали нису били држављани САД, али су се на своју несрећу тамо задесили. Кажу да је то дело терористичке организације Алкаида, коју је тада предводио Осама Бин Ладен. Ни то није до краја утврђено, јер исказе добијене у затвору Гвантамо ни један суд на свету не може да прихвати као веродостојне.

Збигњев Бжежински и Осама Бин Ладен

Док је било потребно достављати оружје непријатељима Срба, на територији на којој Срби живе, тај исти Осама је за рачун своје вере и америчког новца, то оружје дотављао, како би се број Срба смањио, а повећао у корист оних који су до пре који век били Срби, па преверили и име променили. Све за рачун Осаме и оних које је представљао тадашњи председник САД, Бил Клинтон. Осама није рачунао на то да ко са ђаволом тикве сади о главу му се разбију, или тачније речено, постане храна рибама. Свог пријатеља Осаму Бин Ладена бацили су у море 2011. године. У Авганистану је за 10 година од почетка инвазије америчких, британских и аустралијских трупа погинуло нешто више од 3000 војника агресора, док су они за мање од две године ( 2011 – 2012 ) побили такође око 3000 авганистанских цивила, а ранили око 5000.  О Ираку и Садаму Хусеину да не причамо. Са њим нису били пријатељи, дражи им је био ајатолах Хомеини. Овде је увек суштина свих прича пљачка и освета. Они се тако свете и својим пријатељима и својим непријатељима. Бомбардују, убијају, отимају…

Михаило Петровић, пилот

И Срби су бомбардовали! И то пре Американаца! Имали су Срби ратно ваздухопловство пре САД. Од 1893. Први ваздухопловни официр Србије био је капетан Коста Милетић, школован у Царској Русији. Рођен је у Аранђеловцу 1874.Он је први Србин који пилотирао балоном, са којим је 1909. долетео у Србију, када су купљена 4 балона и формирана ваздухопловна оделења при свакој од 4 армије, по наређењу војводе Радомира Путника. Тада је Српска војска била међу 15 светских армија које су имале у свом саставу и ваздухопловне ратне јединице. Балон у коме је долетео капетан Милетић назван је „Србија“. Капетан Коста Милетић командовао је српским ратним ваздухопловством у оба Балканска и Првом светском рату. Демобилисан је на свој захтев и пензионисан 1921, у чину пуковника. Умро је 1953. и сахрањен у Београду, на Новом Гробљу. Први војни аеродром се налазио у Нишу. До почетка Првог балканског рата Србија је имала 12 авиона и била једна од 4 армије која је употребљавала авионе у ратне сврхе. Од те силе прва су страдала Турска војна утврђења око Скадра. У осматрању Скадра погинуо је први српски пилот Михаило Петровић, који је уједно и прва жртва војне авијације у свету. Рођен је у селу Влакча код Крагујвца 1884., а сахрањен испрва у месту погибије, али кад су велике силе предвођене Аустроугарском, а подстакнуте од Велике Британије отеле Србији излаз на море, Црногорска војска преноси тело Михаила Петровића на Цетиње, а 1931. га породица преноси на београдско Ново гробље, где и данас почива човек који је имао пилотску дозволу са бројем 1 у Србији. Највеће име српске авијације тога доба био је Сава Ј. Микић. Један од другова Михаила Петровића, Косте Милетића, наредника Станковића….. првих српских пилота, који су учестовали у ратним дејствима. Сава Микић, рођен у Сировцу код Шавника 1894. био је оснивач Југословенског краљевског аероклуба, заједно са Арчибалдом Рајсом ( приликом претходне посете Београду, Хилари Клинтон се управо у том клубу састала са представницама НВО Наташом Кандић, Соњом Бисеро и Соњом Лихт, али и са Ружицом Ђинђић ).Носилац је две Легије части, два ордена Светог Саве…. Из војске је на сопствени захтев демобилисан 1919. У Француској завршава правни факултет и започиње политичку каријеру. Више пута је биран за народног посланика. После другог светског рата два пута је хапшен и други пут успева да побегне из комунистичког казамата, али су му запушена уста и проводи наредне три деценије без права на јавно изговорену реч. На Топчидерском гробљу се 1982. од овог јунака и мученика поред осталих опростила и  Титова омиљена песникиња Мунира Мира Алечковић, али као комунистички представник у Друштву за културне везе Југославије и Француске. Французи су успели својим утицајем да од комуниста заштите физички интегритет Саве Микића, али његову политичку каријеру нису успели, као ни да га одбране од иступа комуниста на његовој сахрани.

Српска авијација, са овако светлом традицијом може себе да уброји у малобројне авијације које никад у свом постојању нису дејствовале по цивилним циљевима противника. Њени циљеви су увек била војна утврђена и непријатељске армије приликом одбране или ослобађања Отаџбине. Примери освете и одмазде које извршило Југословенско краљевско ваздухопловство догодили су се током Априлског рата 1941. Први је био 6. априла 1941. Тог дана у зору снаге Трећег рајха напале Краљевину Југославину, а први на мети била је њена престоница Београд. Иако ни тадашње жртве нису тачно побројане, процене се опет кређу око 3000 ( од 1800 до 4000 ). Истог дана, дакле 6. априла 1941. око 16 сати, као одмазду на бомбардовање Београда, бомбардери Југословенског краљевског ратног ваздухопловства бомбардују Грац. Град Грац, због близине границе са Краљевином Југославијом, био је под борбеним мерама противваздушне одбране. Бомбардовани су војни објекти и железничко саобраћајно чвориште.  Погинуо је један човек, 4 зграде погођене, од чега две потпуно уништене. Напади југословенске авијације трајали су од 15:58 до 17:52. како се наводи у немачким изворима. Нису позната имена пилота хероја, који су овај напад извршили, али је позанто име капетана Еугена Рупника, који је са својом ескадрилом током априла 1941. бомбардовао војна утврђења у Италији: војну луку у Барију и ваздухопловну базу у Авијану  ( одакле су 1999. полетали авиони НАТО-а ка српском небу ). Тај официр касније је био командант Параћинске бригаде ЈВуО, под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Ето и Срби знају да се свете! И то како! По војним циљевима! На 3000 мртвих, убију једног непријатељског поданика. Милосрднији су од Кетрине, која је 50 пута милосрднија од Америке. Зато прва жена америчке спољне политике заправо бежи у Србију од нове пошасти коју су назвали Сенди. Зна да су Срби милосрдан народ за разлику од њиховог злочиначког ума који војна дејства по цивилима назива анђелом и то милосрдним. То је ум који диктатуру у другим државама укида убијањем потлачене класе, да би диктатора оставио без становништва. То је исти онај ум који на Васкрс бомбардује православне хришћане у Србији. И то не једном. 1999. али и 1944.! Једном зарад комунисте Милошевића, а једном по жељи комунисте Броза! Оба пута страдају српски цивили. 1944. по подацима избегличке владе у Лондону, страдало је око 3000 људи. И те жртве нису побројане. Само српске. Свих 343 немачка војника јесте и то поименце.

Моника Левински

Сачекаће Хилари Клинтон 4000 српских полицајаца, али не да је приведу правди и закону, већ да је заштите од српског народа. Пошто има осветничке жеље, можда ће једног од те 4000 изабрати да се освети мужу Билу за фелацио Монике Левински. Има широк избор и једно је сигурно, да ако се освети и Билу и Моники за фелацио, тај полицајац неће писати мемоаре о кунилингусу са Хилари Клинтон који ће бити бестселер у Америци или Србији. Овде полиција не пише ништа сем казни своме народу, овде она, по речима њеног министра, бије, али и чува све што треба, од сексуално настраних до Хилари Клинтон. Кажу да им је то посао и да су за то плаћени. Све за паре. Чист амерички резон. Са тим резоном стиже и Хилари у Београд, да бежећи од Сенди, отме Косово и Метохију Србији о једном трошку. Чула је да је Косово срце Србије, па је можда помислила да уплати за цену срца која су продавали, вадећи их Србима у жутој кући. Ово срце се неда ни на силу ишчупати, управо на 100 годишњицу његовог ослобођења од турског ропства. Не може га од Србије отргнути ни Кетрина ни Сенди заједно, а камоли освете жељна државна секретарка Америке. Али могу овдашњи комунисти! Већ су то једном пробали да ураде на Бујанској конференцији 1. јануара 1944. Тада су комунисти предвођени Панлом Јовићевићем и Фадиљом Хоџом, потписали резолуцију у којој дословце стоји: „Косово и Метохија је крај који је насељен највећим делом албанским народом, а који као и увек, тако и данас – жели да се уједини са Албанијом. Према томе осећамо за дужност указати прави пут којим треба да пође албански народ да би остварио своје тежње. Једини пут да се Албанци Косова и Метохије уједине са Албанијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи па и Албанци бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења. Гаранција за ово јесте НОВЈ, као и НОВА са којом је уско повезана.. На истој конференцији промењено је српско име Метохије у шиптарско Дукађин. Из тог разлога треба опрезно схватити поруку председника владе Србије упућену Хашиму

Ивица Дачић

Тачију: Косово је и моје и твоје! Ивице, Косово је сада можда твоје, али Тачијево није сигурно!

Немој ни да буде, јер нестаће једном и Тачија и тебе, а Косово ће остати да сведочи о српском постојању, ако Срба и не буде на њему било. По гробовима ће нас познати.

Хилари, поред полицајаца, чека те и оних 3000 српских гробова из 1999. Добродошла!

Од Обрадовића, до Обрадовића: Судбина српске просвете


29.09.2012. ФБР аутори: Миша Матић и Весна Веизовић

ФБР аутори: Миша Матић и Весна Веизовић

Стање у комe се нашлa просвета у Србији је више него очајно. Ако такво стање са образовањем нових генерација једног народа потраје, онда ће се и тај народ, неминовно наћи у стању очаја.
Први министар српске просвете био је Доситеј Обрадовић, Србин из Чакова у Банату, православни монах из тада Аустроугарске, а данас то место припада Румунији. У Чакову је такође рођен и монах Митрофан Матић, игуман манастира Чокешина, песник и мученик, коме 4.  августа 1941. комунисти извадише очи и убише га, на прагу манастира којим је руководио и у коме почива.
Какву је просвету за собом оставио Доситеј, знамо. Дуже од једног века века србска просвета се развијала по устројствима које је зацртао попечитељ Карађорђевог Совијета.  Срби су се тада школовали у Европи коју су чиниле европске нације, враћали се са знањем и дипломама и стварали националне просветне институције. Тако створене и утемељене институције производиле су нацији нове нараштаје образовиних и стручних људи, који су својим делом подизали углед свога народа.
Тај пут стварања институција од општег народног значаја прекинут је када је 1945. министар просвете у влади ДФЈ постао Владислав С. Рибникар и  1946. министарка истог ресора у влади ФНРЈ Митра Митровић Ђилас, као представница победничке Комунистичке партије. Није та партија победила на изборима, већ мешетарањем Комитерне и Черчила, који су јој и дотурили ону пушку, којом убише Митрофана Матића и онај нож којим му ископаше очи. Тада почињу нови трендови који, вођени негативном селекцијом, ставарају оне кадрове, чији продукти данас управљају Србијом.
Склони сталном чишћењу кадрова и реформисању партије, а сматрајући Србију, па и српску просвету својом прћијом, комунистички кадрови крећу у реформисање образовног система у Србији, на први поглед као у хаосу, а заправо то раде врло систематично. Правећи се да измишљају „рупу на саксији“, после увођења Кардељевог самоуправљања, којим обесмишљавају и привреду и институције, и након увођења антисрпског устава 1974., у пакету стиже и секретар за културу Републике Хрватске др Стипе Шувар, да реформише образовање. Попут својих комунистичких предходника, Шувар уз помоћ партијских послушника једним потезом уништава све оно што је век и по стварано, а не признаје чак ни цивилизацијска достигнућа попут гимназије, коју и даље користе у својим образовним системима све развијене света, па чак и оне неразвијене. Једино је Шувар био напреднији и паметнији од целог света, а једино наша деца његови опитни кунићи. Скоро као и у Јасеновцу. Једина разлика је у томе што су његов злочин спроводили и „наши“ комунисти.

Скоро 40 година после Шуварица, некима није доста реформи. Кроз владе под режимом Слободана Милошевића најдуже је министровао просветом Данило Ж. Марковић. Не правећи велике кораке, и не одударајући од система негативне селекције и комплетне политичке слике, успостављеном пола века раније, Марковић остаје у сећању као аутор дела чији наслов најбоље осликава то раздобље просвете: „Транзиција и образовање“. У доба његовог министровања универзитети губе контакте са светским образовним институцијама, а Шиптари на Косову и Метохији стварају свој образовни систем, који се није налазио под ингеренцијом власти Слободана Милошевића, али је упркос томе функционисао и издавао дипломе.

Обећана помоћ и сарадња значајних светских образовних центара након 5. октобра 2000. давала је наду да је најгоре прошло, али напротив, најгоре тек долази. Под управом премијера Зорана Ђинђића, највећи противник православља Гашо Кнежевић бива приморан да врати веронауку, као факултативни премет у образовне институције Србије. Да овај потез не остане до краја као ретка светла тачка премијера Ђинђића, већ као резултат притиска верских организација, он уводи и предмет који назива „грађанско васпитање“. Очигледно да је деци оних сишлих са брда у градове, после пљачки од 45. па на овамо,  било потребно да се грађански васпитају, јер су убивши Бога, а оставши у свом каратеру трибално настројени, остали грађански неваспитани.

Преко 50 година рањаваној српској просвети, већ навикнутој на разне егзибиције племенских главара и сердара, неиживљених партизанки и пресалдумљених усташа, уместо повратка на здраве основе, међународна заједница шаље Болоњску конвенцију. То је као да болесног човека, коме је потребно лечење, шаљу у спортску арену на такмичење. Прихватиће га једино у случају победе. Уместо истеривања корупције настале још у време Броза, дос-овску просвету потресају нове корупционашке афере, а све већи број људи са фалсификованим дипломама постају чиновници и носиоци извршне власти.
Како је кренула корупција и непотизам? Још је у сећању једна епизода из живота комунистичког џелата Бранка Стојановића, званог Бранко Крвави   (одсекао главу и леву руку четничком војводи Радивоју Керовићу и учествовао у ликвидацији већег броја цивила немачке националности у Банату 1945. по сопственом признању) који дршком пиштоља бије по столу директора зрењанинске школе када неки несмотрени професор да слабу оцену његовом детету. Са накаченим ордењем о ревер сакоа, Бранко Крвави још узвикује: „Нисам је за ово борио, да моја деца имају јединице у школи!“ Корупција је почела тако, а довела је до тога да потомци тадашњих носиоца власти, на тај начин стичући дипломе, сада кроје капу онима који су били осуђени на њихове марифетлуке и егзибиције у образовању. Преко ноћи доводити „Болоњу“ пред Бранка Крвавог и његове идолошке потомке, може само изазвати нови злочин и катастрофу.

Ни новонастали универзитети са приватним капиталом у својој основи неће донети бољитак продуктима образовања у Србији. Римски назив Београда (Сингидунум), голема тенденција (Мегатренд), јединство (Унион), или покојни  деда Јанићије (БК универзитет Јанићије Карић) можда и спроводе Болоњску конвенцију, али уз неколико семинарских радова и студијских вишемесечних путовања за богату и мало глупљу децу (она паметнија иду и даље на државне универзитете о трошку државе или родитеља, на приватним су већином они испод задње црте, који не могу на државни факултет ни за паре) нећемо добити стручњаке који ће моћи да знањем и умећем парирају школованим битангама које нам као саветнике шаље међународна заједница. Од Франтишека Фрање Заха и Џорџа Лојда Хоџеса све до Јелка Кацина и Венсана Дежера. Бранко Крвави би се можда и борио са њима, али они такве нису дирали, они су из истог људског миљеа или боље рећи талога.

Дођосмо тако до очајног стања из кога нас у свом другом мандату вади или дубље уваљује министар који је, као и први српски попечитељ просвете, рођен ван Србије и носи исто презиме као и он. За разлику од завичаја првог Обрадовића у српској просвети, завичај данашњег Обрадовића неће уз Србију, нити већина његовог становништва не желе да имају везе са Србијом, сем кад је једнострана корист или пљачка у питању. Становништво у банатском месту Чаково у данашњој Румунији и данас већином чине Срби, али са становништвом Берана више није тако.

Док је овај град носио име комунисте Ивана Милутиновића (у биографији му је записано да се удавио у Дунаву са 43 године, као студент права и непливач) овај град је имао 88 у њему рођених  доктора наука и ниједну производњу која позитивно послује. Такорећи – фабрика диплома. А на стан и храну у Београд, код краве музаре.
Са земљаком Борисом Тадићем, у време штрајка студената због нових виших цена школарине, о трошку српског буџета школује прве године 90, а друге 110 студената из афричких, несврстаних земаља. Процене трошкова за прву групу студената је око 5.000.000 евра, а тачан извештај о трошковима Обрадовићево министарство никада није доставило јавности. Учешће у тањењу буџета Србије је понуђено и студентима из Велике Британије, али с обиром на кадровско стање на универзитетима, британски студенти су одбили школовање на њима. Док је председник Србије био Тадић, а главни просветар Обрадовић (Жарко, наравно не Доситеј) студентима, нама суседне Црне Горе, допуштено је да конкуришу за студије и домове о трошку Републике Србије. Студентима из нама суседне Румуније, из Чакова у коме су Срби већина, то није омогућено. Право на студентски дом немају чак ни ако плате. Без обзира на добро организовану заједницу Срба, која је пре пола века страдала у прогону комунистичког диктатора Георги Георгију Дежа, када је за ноћ у пустињу Бараган спроведено преко 30.000 Срба и возовима одведену у пустињу Бараган. Од тада се преживели из тог логора на голој ледини називају Барагански Срби.

Исти тај министар врши и дискриминацију домицилног становништва, тако што припадницима једне мањине, циганске, законом даје право уписа на факултет о трошку буџета, без полагања пријемног испита, спуштајући испод црте уписа онолико студената који су положили неопходне тестове, за број припадника мањине. Овима што су пали испод црте, ко је крив кад нису Цигани. Постали су маргинализовани од државе и закона. Тако изгледа кад Црногорци спроводе инклузију Цигана у Србији. Патриотизам према антисрпској Спарти мери се, према званичном извештају из Црне Горе, тиме да се данас у Србији на разним факултетима где се изучавају пословне студије школује 4.000 студената из Црне Горе, свакако о трошку грађана Републике Србије и свакако без реципроцитета. Држављани Србије немају права на школовање о трошку Црне Горе.

Једна од светлијих тачака послератне просвете, проф.др. Љиљана Чолић, била је принуђена да медијском хајком обе комунистичке фракције (Стамболић – Милошевић екв. ДС – СПС) поднесе оставку због тога што је у програму 8. разреда тражила избацивање лекција о Дарвиновој теорији, која се учи у 6. разреду, а која није избачена. Толики је био утицај на рад и слободу медија премијера Коштунице, да свог члана владе, поштујући медијску слободу, препусти медијској хајци. Ти исти медији, али са другим обликом слободе и аутоцензуре не желе да узнемире министра просвете, за чијег је министровања у уџбенике унесен следећи пасус везан за досељавање Словена на Балкан:

„Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине, нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја, сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима.“ Да је у прилици, вероватно би и за свог земљака, али Србина, Његоша, написао да је његово највеће дело „Горски Вијенац“ продукт геноцидне појаве код српског владике, који је желео да истрагом потурица учини геноцид над комшијама Бошњацима.

Негдашњи декан, а сад због сукоба интереса и мањка слободног времена, ванредни професор универзитета „Голема тенденција“ (Мегатренд – прев. аут), министар Жарко Обрадовић борећи се против неколицине српски интелектуалаца да спрече одлив памети из Србије, учествује у раду тог приватног универзитета и њихове кампање „заврши факс и пали одавде“. Врхуњење деловања подпрдседника СПС (и то је Жарко Обрадовић) је његова подршка  некаквој паради. Министар у Дачићевој влади даје пуну подршку одржавање ове манифестације.
Иако се јавно не зна за његове сексуалне склоности, упорно подржава организаторе међу којима је и његов партијски колега Борис Милићевић, да параду коју су прво планирали за 7. октобар, помере и одрже 6.октобра, када је заказан пренос посмртних остатака кнеза регента Павла Карађорђевића, његове супруге, кнегиње Олге и њиховог сина кнежевића Николе. Да ли је преовладала србофобија и мржња према српској династији или је у памђењу Обрадовића и Милићевића и даље податак да је њихова партија ове људе, које мртве преносе у своју земљу и своју гробницу, прогласила за народне непријатеље, (а Митрофану Матићу су ископали очи и убили га),  конфискујући им целокупну имовину, која ни дан данас није враћена. Лакше је, изгледа подржати педере, него вратити отето, макар и без казне за пљачку. Пљачка је у цивилизованом свету кривично дело. Не знам какав има статус у племенским законима, а не знам ни којих се закона било писаних, било моралних, држи садашњи министар који задужен за школовање и васпитавање младости Србије.

Било би корисно видети га како спроводи своје науме, пројекте и реформе у Црној Гори, тамо где му је и место. Кад се боље размисли – не дај га Боже ни птици ни риби, а камо ли живом човеку .

Београд, Бачка Паланка 20. септембар 2012.