пише: Миша Матић

У два дана добили смо нову Владу и 99 олимпијску медаљу. У истом дану, преко гласила друге Србије – Б92, обратио нам се нови премијер, а преко другог програма јавног сервиса сазнали смо да је Србин Андрија Златић трећи на свету у пуцању из пиштоља! Пешчаник се због годишњег одмора није обратио јавности, а да јесте честитка Златићу би гласила овако: У чему би Срби у 21. веку освојили медаљу, ако не у томе.

Милан Тапавица

Први Србин који је освојио медаљу на Олимпјади био је Милан Тепавица, који је освојио бронзану медаљу у Атини, на првим модерним Олимпијским играма. Тада не за Србију, већ за Аустроугарску. Тада је време јањичара прошло, али није и време граничара, па овај Србин из Србобрана, диже тегове, рве се грчко римским стилом и игра тенис у коме осваја треће место за боје црно жуте монархије, 1896. године. Први Срби који су бранили боје Србије нису се ни тукли ни пуцали, већ су били атлетичари. Душан Милошевић, родом из Страгара, је трчао на 100 метара, док је Драгутин Томашевић био 37. маратонац, на ОИ у Штокхолму 1912. Оне је вероватно и први Србин који је истрчао целу маратонску трку на једном званичном такмичењу. Његов резултат био је 4 часа и 47 минута. Погинуо је 1915. у борби са Немцима. На оним првим играма 1896. био је присутан српски суверен краљ Александар Обреновић, као једини страни владар на овој спортској манифестацији, док је 1912. године у Стокхолму, у састав Међународног Олимпијског Комитета примљен тада мајор, а касније дивизијски ђенерал Светомир Ђукић.

мајор Светомир Ђукић

Он је био први Србин у овој организацији. 1910. је основао Српски Олимпијски клуб који две године доцније прераста у Српски Олимпијски Комитет. Следећи државотворни континуитет Краљевине Србије ка Краљвини СХС, а на писмо Хрватских представника у новооснованом Југословоенском Олимпијском комитету из 1919. барон Пјер де Кубертен одговара да зна да мајор Ђукић није погинуо у рату и да ако он да своју сагласност, новосновани ЈОК наставља чланство предходне српске организације, а чланство Светомира Ђукића у МОК-у, није ни јеног тренутка доведен у питање. Он на том месту остаје чак и када га нове власти 1945. проглашавају државним непријатељем. Три године народни непријатељ представља Југославију у МОК-у, све док сам не подноси оставку после писма комунистичких власти, које му поручују, да он као припадник покрета ђенерала Михаиловића, својим присуством у МОК-у гуши развој спорта у социјалистичкој Југославији. Прве медаље под заставом Југославије осваја гимнастичар Леон Штукељ. Два злата, у вишебоју и на вратилу, освојена су у Паризу 1924. Штукељ је на три Олимпијаде освојио укупно 6 медаља. Завршио је и правни факултет и био судија у Марибору и Новом Месту. Као и ђенерал Ђукић, припадао је јединицама под командом ђенерала Михаиловића, али су га освојене медаље спасиле дуже робије. После краћег боравка у комунистичком затвору, убрзо је пушетан на слободу, али му имовина није поштеђена од пљачке жељних победника. Два прва југословенска олимпијца, од 1945., постају народни непријатељи. Милана Тапавицу нису дирали под старе дане. Умро је 1949. у Пули.

Леон Штукељ

Кажу да је сатаниција Срба почела деведесетих година, међутим она је почела средином четредсетих година 20. века и то у самој Србији. Деведестих, као губитничка фракција у комунистичкој партији, настају „другосрбијанци“. Њихов модел сатанизације Срба превазилази чак и методе западних сатанизатора за рачун својих сателита у региону бивше Југославије. Творац израза Друга Србија је Аљоша Мимица, припадник народа из региона који се окористио о територије које је насељавао српски живаљ, а тај живаљ, по рецепту поглавника Павелића и идеолога Славка Кватерника, делом побио, делом покатолочио, а највећим делом протерао преко Дрине у Србију. Покојни Мимица има са чиме пред поглавника и маршала, оба ће му се обрадовати. Као европском левичару и сународнику. И ђенерал Ђукић и Леон Штукељ имају са чим пред Чича Дражу и краља Перу.

Којој Србији припада нови премијер Србије Ивица Дачић. Према другосрбијанцима ( тако се сами називају, не свиђа им се израз другосрби ) нови премијер није са њима. Али за првосрбијанце су проглашени десничари и националисти. На челу са клерофашистима, наравно. Ни један од ових епитета се не може приписати Ивици Дачићу. Он за себе каже да је европски социјалдемократа.

Ивица Дачић, председник Владе Србије

Он тражи да наново постави бисту самопрокламованог маршала Броза у Ужице, Сремску Митровицу, стратиште равногораца и патриота назива црвеном, а преживеле равногорце, упркос донесеном закону, по пензије и остала грађанска права упућује у Немачку.  Са бившим ( волим ту реч за разлику од актуелног председника Николића ) председником Тадићем, пре 4 године направио је помирење међу комунистичким фракцијама, условивши бившег пријемом у солијалдемократску интернационалу. Вероватно зато што је она друга интернационала престала да постоји, иначе би обојица били у њој. У свом првом инетрвјуу премијер нам јасно говори да се ништа неће променити. Каже нам да полиција неће хапсити по наредби. Није рекао на основу чега ће хапсити, када добије налог Суда да то учини или ће и даље, по пракси од 1944. хапсити на основу жеља властодржаца или упирањем прста, пошто ти властодршци нису знали да је показивање прстом непристојан обичај. Изгледа да у дедињским вилама то још увек нису научили.

Аврам Петронијевић, председник Уставобранитељске Владе

Први званично забележени премијер Србије био је Аврам Петронијевић, у тзв. Уставобранитељској влади. Одликавао се изузетним образовањем, знањем великог броја страних језика и изузетном дипломатском вештином. Из пера Милана Ђ. Милићевића и Радована Калабића овако пише о њему: „…честит и смеран човек (…) родољуб душом и срцем, а уз то веома предан син својој Православној цркви. Под обликом благе, простодушне доброте… он је остао увек веран својој мети : ма како, и ма пошто, придобити које право више својој отаџбини. Благ по нарави, образован више од својих вршњака, човечан по исповести вере, он се гнушао од тираније и безакоња – ма то долазило од кога му драго.“ Тада се национализам и патриотизам подразумевао као особина не само премијера већ и сваког припадника нације. Остало се сматрало издајником.  Док није настала друга Србија.

Замерајући новом премијеру две функције у влади:

Ђорђе Ценић

председника и министра унутрашњих послова, заборављају на једног од првих српских премијера са две функције: Ђорђа Ценића. Он је као председник владе и м инистар правде, под намесништвом Блазнавца подигао затвор у Забели код Пожаревца и укинуо казну батинањем. Пре две године, пред параду хомосексуалаца, Ивица Дачић нас је подсетио да „полиција не васпитава – полиција бије“. Ђорђе Ценић је умро пре 109 година.

Први председник владе независне Србије био је Јован Ристић. Доктор философије из Хајделберга и историк са Сорбоне. Грађанског сталежа, из сиромашне породице. Та категорија не постоји у биографијама другосрбијанаца, постброзоваца и ослободилаца из 1944. Док су они из средине 1944. од реда били сељачко – радничког порекла, ови данашњи су официрско – полицијског порекла. До Хајделберга и Сорбоне иду по упутства и хонораре, преко Будимпеште, понекад. Олимпизам их занима само као извор добити у смислу дневница и плаћених карата за гледање спортског програма, као и изговор за испијање шампањца и крканлуке поводом спортских успеха земљака. Макар то чинили на местима на којима су сами увели забрану за то. Њихови закони за њих не важе. Они важе за народне непријатеље са почетка приче. Имовина ђенерала Светомира Ђукића, кума ђенерача Михаиловића, и даље је опљачкана и у поседу њених пљачкаша. Ђенерал Светомир Ђукић је 2002. пренесен из Немачке у родну Ражану, после 42 године почивања у Немачкој. Том приликом обратили су се представници владе др Зорана Ђинђића. Говорили су о Ђукићевом олимпизму, патриотизму, одбрани Аде Циганлије из 1915. али његово учешће у Равногорском покрету и његово ропство у немачком логору у Оснабрику нити једном није поменуто том приликом. тај део његове биографије, као и биографије Леона Штукеља остао је и даље забрањен за српску јавност. Како стваи стоје, остаће и даље. Нови премијер и нови предедник Србије ионако то и не знају. Иначе би апсили и батинали. Председник Томислав Николић је данас био на утакмици коју су одбојкашице изгубиле, а потом је са представником шиптарског Косова присуствовао вечери код енглеске краљице. Домаћини те вечере су исказали најбоље жеље да заставу Косова виде на следећим Олимпијским играма. Председник је остао на вечери до краја, додуше без руковања. Толико о његовом олимпизму. Да је остао код куће, можда би видео да у парламенту ипак постоји опозиција из прве Србије. Све остало, са све њим и премијером су другосрбијанци. Олимпијци су и даље народни непријатељи, а полиција бије. Срби најбоље пуцају из пиштоља.

Фотографија ђенерала Светомира Ђукића ( други с десна ) са свадбе његове кћерке Татјане и мајора Милана Стојановића Циге. На фотографији су супруга и син ћенерала Ђукића. Фотографију је снимио ђенерал Дража Михаиловић фебруара 1945. у Копривни, на Требави.

Београд, 29. јул 2012.

Објављено са сају Видовдан 31. августа 2012.

пише: Миша Матић

Тачно 67 година на падинама Зеленгоре и на обалама реке Језерице почивају београдски Равногорци, неопојани ни непомињани. Београдска група корпуса ЈВуО преформирана је на Вучијаку, пред Босанску голготу. Командант групе корпуса, пуковник Саша Михаиловић постављен је после погибије пуковника Драгослава Павловића, за вођу специјалних јединица – командоса, која се током марта и априла 45. пребацује у Србију, где сви до једног гину од комуниста. Пуковник Александар Саша Михаиловић убијен је 1. маја 1945. на Новом Београду, на путу ка старом аеродрому. Гроб му се не зна.

Пуковник Александар Саша Михаиловић на Савиндан 1944. у селу Ба, 4. слева

Преструктуираним Авалским корпусом наставио је да командује пуковник Светислав Трифковић. Београдски, Врачарски, Липовички и Смедеревски корпуси су добили статус бригаде због огромног губитка у људству, после неуспелог концентрисања снага на Вучијаку и као такви улазе у састав Авалског корпуса, заједно са Посавском бригадом бригадом која је једнина до тад очувала бројно стање од почетка преласка у Босну.  Београдском бригадом командовао је мајор Милан Убојчић, Посавском: капетан Коста Маринковић, Липовичком: капетан Виктор Попов, Смедеревском: капетан Ранко Димитријевић и Врачарском мајор Милорад Гајић. Наставите са читањем →

др Марко С. Марковић

Далеко од своје отаџбине, у Орлеану у Француској 27. априла преминуо је др. Марко С. Марковић, највеће перо српског политичке емиграције. Учесник рата, припадник Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића, доктор Сорбоне, теолог, философ, политиколог и историчар, остаће забележен и као аутор дела:  „Свети Сава – светитељ и просветитељ“, „Тајна Косова“, „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“, „Истина о Француској револуцији“, „Наличје једне утопије“, Пола века српске голготе“, Српска апологија Русије“, у два тома, „Стопама Христовим“, „Православље и нови светски поредак“, На смрт осуђени : српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт“…

Др Марко С. Марковић рођен је 30. новембра 1924. године у Београду, од оца др Србољуба правника и дипломца са Сорбонеи мајке Бранке, рођене Јовановић, кћерке др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића и једног од оснивача Врњачке бање, о којој је написао најобимнију студију на француском језику, коју је др Марко С. Марковић 2007. године предао Врњачкој бањи. Наставите са читањем →

Милован Миловановић Балачко ( 1863 - 1912 )

Ових дана се у приватном издању аутора мр. Радована Калабића, књижевника и историографа, појавила монографија „Милован Миловановић Балачко“ издата поводом 100. годишњице смрти председнка српске владе, творца Балканског савеза и најзаслужнијег  човека за коначно ослобођење Србије из турског ропства. Користећи се изворима Димитрија Ђорђевића, Слободана Јовановића, Дејвида Мекензија …. мр Калабић упознаје читаоце са животом и делом Милована Миловановића, пратећи га од његовог рођења у београдској Ресавској улици све до и даље загонетне смрти у Светогорској улици. Динамичан живот Милована Миловановића, чија су места почетка и краја удаљена једва коју стотину метара, а трајао непуних 49 година, водио је овог доктора правних наука са Сорбоне, од политичког осуђеника и прогнаника до места српског премијера. Човек кога је за живота портретисао Паја Јовановић, а надгробну бисту му извајао Иван Мештровић, сигурно није заслужио од државе коју је избавио из коначног турског ропства, да његову 100 годишњицу смрти, која се поклапа са 100 годишњицом Балканског савеза, 100 годишњицом Првог Балканског рата, 100 годишњицом победе у Кумановској бици и 100 годишњицом ослобођења Косова и Метохије,   буде потпуно заборављен. У тој истој години, када многи лажни писци, демократски мислиоци, зликовци суђени од суда своје партије, добијају спомен плоче, које им откривају „очеви и оци“ нације, дотле на две куће у којима је рођен, живео и умро овај српски великан, не стоји ни једна ознака која би говорила о његовом присуству и постојању. Многи такозвани ослободиоци, добили су веће улице у граду у коме су побили преко 20% становништва и Миловановићевих суграђана, док је улица Милована Миловановића дугачка једва 70 метара, а налази се у близини Београдске аутобуске станице, од Балканске до Савског трга. Наставите са читањем →