Category: Миша Матић

ВЛАДА И ОЛИМПИЈАДА


пише: Миша Матић

У два дана добили смо нову Владу и 99 олимпијску медаљу. У истом дану, преко гласила друге Србије – Б92, обратио нам се нови премијер, а преко другог програма јавног сервиса сазнали смо да је Србин Андрија Златић трећи на свету у пуцању из пиштоља! Пешчаник се због годишњег одмора није обратио јавности, а да јесте честитка Златићу би гласила овако: У чему би Срби у 21. веку освојили медаљу, ако не у томе.

Милан Тапавица

Први Србин који је освојио медаљу на Олимпјади био је Милан Тепавица, који је освојио бронзану медаљу у Атини, на првим модерним Олимпијским играма. Тада не за Србију, већ за Аустроугарску. Тада је време јањичара прошло, али није и време граничара, па овај Србин из Србобрана, диже тегове, рве се грчко римским стилом и игра тенис у коме осваја треће место за боје црно жуте монархије, 1896. године. Први Срби који су бранили боје Србије нису се ни тукли ни пуцали, већ су били атлетичари. Душан Милошевић, родом из Страгара, је трчао на 100 метара, док је Драгутин Томашевић био 37. маратонац, на ОИ у Штокхолму 1912. Оне је вероватно и први Србин који је истрчао целу маратонску трку на једном званичном такмичењу. Његов резултат био је 4 часа и 47 минута. Погинуо је 1915. у борби са Немцима. На оним првим играма 1896. био је присутан српски суверен краљ Александар Обреновић, као једини страни владар на овој спортској манифестацији, док је 1912. године у Стокхолму, у састав Међународног Олимпијског Комитета примљен тада мајор, а касније дивизијски ђенерал Светомир Ђукић.

мајор Светомир Ђукић

Он је био први Србин у овој организацији. 1910. је основао Српски Олимпијски клуб који две године доцније прераста у Српски Олимпијски Комитет. Следећи државотворни континуитет Краљевине Србије ка Краљвини СХС, а на писмо Хрватских представника у новооснованом Југословоенском Олимпијском комитету из 1919. барон Пјер де Кубертен одговара да зна да мајор Ђукић није погинуо у рату и да ако он да своју сагласност, новосновани ЈОК наставља чланство предходне српске организације, а чланство Светомира Ђукића у МОК-у, није ни јеног тренутка доведен у питање. Он на том месту остаје чак и када га нове власти 1945. проглашавају државним непријатељем. Три године народни непријатељ представља Југославију у МОК-у, све док сам не подноси оставку после писма комунистичких власти, које му поручују, да он као припадник покрета ђенерала Михаиловића, својим присуством у МОК-у гуши развој спорта у социјалистичкој Југославији. Прве медаље под заставом Југославије осваја гимнастичар Леон Штукељ. Два злата, у вишебоју и на вратилу, освојена су у Паризу 1924. Штукељ је на три Олимпијаде освојио укупно 6 медаља. Завршио је и правни факултет и био судија у Марибору и Новом Месту. Као и ђенерал Ђукић, припадао је јединицама под командом ђенерала Михаиловића, али су га освојене медаље спасиле дуже робије. После краћег боравка у комунистичком затвору, убрзо је пушетан на слободу, али му имовина није поштеђена од пљачке жељних победника. Два прва југословенска олимпијца, од 1945., постају народни непријатељи. Милана Тапавицу нису дирали под старе дане. Умро је 1949. у Пули.

Леон Штукељ

Кажу да је сатаниција Срба почела деведесетих година, међутим она је почела средином четредсетих година 20. века и то у самој Србији. Деведестих, као губитничка фракција у комунистичкој партији, настају „другосрбијанци“. Њихов модел сатанизације Срба превазилази чак и методе западних сатанизатора за рачун својих сателита у региону бивше Југославије. Творац израза Друга Србија је Аљоша Мимица, припадник народа из региона који се окористио о територије које је насељавао српски живаљ, а тај живаљ, по рецепту поглавника Павелића и идеолога Славка Кватерника, делом побио, делом покатолочио, а највећим делом протерао преко Дрине у Србију. Покојни Мимица има са чиме пред поглавника и маршала, оба ће му се обрадовати. Као европском левичару и сународнику. И ђенерал Ђукић и Леон Штукељ имају са чим пред Чича Дражу и краља Перу.

Којој Србији припада нови премијер Србије Ивица Дачић. Према другосрбијанцима ( тако се сами називају, не свиђа им се израз другосрби ) нови премијер није са њима. Али за првосрбијанце су проглашени десничари и националисти. На челу са клерофашистима, наравно. Ни један од ових епитета се не може приписати Ивици Дачићу. Он за себе каже да је европски социјалдемократа.

Ивица Дачић, председник Владе Србије

Он тражи да наново постави бисту самопрокламованог маршала Броза у Ужице, Сремску Митровицу, стратиште равногораца и патриота назива црвеном, а преживеле равногорце, упркос донесеном закону, по пензије и остала грађанска права упућује у Немачку.  Са бившим ( волим ту реч за разлику од актуелног председника Николића ) председником Тадићем, пре 4 године направио је помирење међу комунистичким фракцијама, условивши бившег пријемом у солијалдемократску интернационалу. Вероватно зато што је она друга интернационала престала да постоји, иначе би обојица били у њој. У свом првом инетрвјуу премијер нам јасно говори да се ништа неће променити. Каже нам да полиција неће хапсити по наредби. Није рекао на основу чега ће хапсити, када добије налог Суда да то учини или ће и даље, по пракси од 1944. хапсити на основу жеља властодржаца или упирањем прста, пошто ти властодршци нису знали да је показивање прстом непристојан обичај. Изгледа да у дедињским вилама то још увек нису научили.

Аврам Петронијевић, председник Уставобранитељске Владе

Први званично забележени премијер Србије био је Аврам Петронијевић, у тзв. Уставобранитељској влади. Одликавао се изузетним образовањем, знањем великог броја страних језика и изузетном дипломатском вештином. Из пера Милана Ђ. Милићевића и Радована Калабића овако пише о њему: „…честит и смеран човек (…) родољуб душом и срцем, а уз то веома предан син својој Православној цркви. Под обликом благе, простодушне доброте… он је остао увек веран својој мети : ма како, и ма пошто, придобити које право више својој отаџбини. Благ по нарави, образован више од својих вршњака, човечан по исповести вере, он се гнушао од тираније и безакоња – ма то долазило од кога му драго.“ Тада се национализам и патриотизам подразумевао као особина не само премијера већ и сваког припадника нације. Остало се сматрало издајником.  Док није настала друга Србија.

Замерајући новом премијеру две функције у влади:

Ђорђе Ценић

председника и министра унутрашњих послова, заборављају на једног од првих српских премијера са две функције: Ђорђа Ценића. Он је као председник владе и м инистар правде, под намесништвом Блазнавца подигао затвор у Забели код Пожаревца и укинуо казну батинањем. Пре две године, пред параду хомосексуалаца, Ивица Дачић нас је подсетио да „полиција не васпитава – полиција бије“. Ђорђе Ценић је умро пре 109 година.

Први председник владе независне Србије био је Јован Ристић. Доктор философије из Хајделберга и историк са Сорбоне. Грађанског сталежа, из сиромашне породице. Та категорија не постоји у биографијама другосрбијанаца, постброзоваца и ослободилаца из 1944. Док су они из средине 1944. од реда били сељачко – радничког порекла, ови данашњи су официрско – полицијског порекла. До Хајделберга и Сорбоне иду по упутства и хонораре, преко Будимпеште, понекад. Олимпизам их занима само као извор добити у смислу дневница и плаћених карата за гледање спортског програма, као и изговор за испијање шампањца и крканлуке поводом спортских успеха земљака. Макар то чинили на местима на којима су сами увели забрану за то. Њихови закони за њих не важе. Они важе за народне непријатеље са почетка приче. Имовина ђенерала Светомира Ђукића, кума ђенерача Михаиловића, и даље је опљачкана и у поседу њених пљачкаша. Ђенерал Светомир Ђукић је 2002. пренесен из Немачке у родну Ражану, после 42 године почивања у Немачкој. Том приликом обратили су се представници владе др Зорана Ђинђића. Говорили су о Ђукићевом олимпизму, патриотизму, одбрани Аде Циганлије из 1915. али његово учешће у Равногорском покрету и његово ропство у немачком логору у Оснабрику нити једном није поменуто том приликом. тај део његове биографије, као и биографије Леона Штукеља остао је и даље забрањен за српску јавност. Како стваи стоје, остаће и даље. Нови премијер и нови предедник Србије ионако то и не знају. Иначе би апсили и батинали. Председник Томислав Николић је данас био на утакмици коју су одбојкашице изгубиле, а потом је са представником шиптарског Косова присуствовао вечери код енглеске краљице. Домаћини те вечере су исказали најбоље жеље да заставу Косова виде на следећим Олимпијским играма. Председник је остао на вечери до краја, додуше без руковања. Толико о његовом олимпизму. Да је остао код куће, можда би видео да у парламенту ипак постоји опозиција из прве Србије. Све остало, са све њим и премијером су другосрбијанци. Олимпијци су и даље народни непријатељи, а полиција бије. Срби најбоље пуцају из пиштоља.

Фотографија ђенерала Светомира Ђукића ( други с десна ) са свадбе његове кћерке Татјане и мајора Милана Стојановића Циге. На фотографији су супруга и син ћенерала Ђукића. Фотографију је снимио ђенерал Дража Михаиловић фебруара 1945. у Копривни, на Требави.

Београд, 29. јул 2012.

Објављено са сају Видовдан 31. августа 2012.

Advertisements

ТРАГ ЗВЕРИ НА СТАРОМ МОСТУ


пише: Миша Матић

У наредним редовима покушаћу да одгонетнем ко влада Србијом  као ВД шефа државе, бар на кратко, а до избора новог председника врховног законодавног тела, управља тим  телом које зове Народна Скупштина Републике Србије. Трудићу се да одгонетнем да ли нам ови избори доносе нешто ново у односу на „ћораве кутије“ или јахање попова.

    Лако уочљив у патикама бр. 46, висок 201 цм, у својој 86. години видно храмље…Неуморан, свакодневно исписује нове редове у свом антологијском стваралачком опусу…. Човекољубац са веома лепим кућним васпитањем; искрено воли људе, планету Земљу, посао који ради, сељако…; шири позитивну енергију, доброчинитељ, себе сматра апостолом љубави, а осећање љубави кључним у борби против старења; честит,искрен, оштрог ума. Мудар, непосредан, комуникативан, племенит на мајку, отворен за сарадњу, самокритичан, радује се туђим успесима, полемише снагом аргумената…

      Ко стоји иза оваквог описа у својој биографији? Шта представља антологијски стваралачки опус поменутог? Како се шири љубав из његовог апостолсва? Он је најстарији посланик из сазива тек формиране Народне Скупштине Републике Србије и самим тим и њен први Председавајућии на пар сати ВД Председника Републике Србије: Захарије Транвчевић са листе „Преокрет“.

Рођен далеке 1926. у Шапцу, као 18. годишњи Скојевац, по званичној биографији, добровољно ступа 1944. у партизанске редове. Све његове биографије настављају се тек крајем 1946. У те две године, као да га нигде није било нити је ишта радио. Свршени учитељ, који се тим часним позивом никада није бавио,  од 1946. када се враћа са радне акције Брчко Бановићи, ради као кадровик у шабачким предузећима „Подриње“ и „Житопромет“ да би од 1948. постао помоћник начелника Оделења за кадрове Задружног савеза Србије, када прелази у Београд.  Баш у време Аграрне реформе, Принудног откупа, али и Резолуције Информ бироа. О резолуцији се, очито правилно односио, па није постао становник Голог отока, а ни у осталим догађајима није му мањкала друштвена свест из угла ослободилаца и нових властодржаца и господара живота и смрти. Напротив, не да му није мањкала свест, већ је он био један од протагониста слободе, каквом су је замишљали ратни победници у Шапцу, после Свете Петке 1944. Ни слутили нису да ће након више од пола века, бити подигнута црква посвећена управо Светој Петки, крај старог шабачког моста на Сави где су слободу платили главом они који нису ништа скривили ослободиоцима, осим што су им боли њихове крваве очи својим пореклом или имовином. Породица Трнавчевића, иако бољег имовинског стања, не постаје жртва национализације или какве отимачине победника жељног ратног плена, јер има у редовима пленитеља свог представника Захарија, а дуго година после ће његова мајка издавати собе гимназијалцима, газдинским и четничким синовима из околине, чије мајке су радећи до изнемоглости у Сељачким радним задругама, једва прикупљале намирнице и остале потрепштине како би намириле кирију за своју децу. Видимо да је у врху тих задруга био и млади кадровик Захарије, корисник добара стечених крвљу и муком часних српских породица натераних батином и метком у те задруге, где су им од глади липсавали коњи и волови, где су често и гладни и боси орали како би другови ослободиоци имали да намире обавезе према својим незаситим трбусима и сулудим плановима. Али да се из Задруга вратимо делатностима победника од Свете Петке 1944. Да се вратимо по ко зна који пут на шабачки мост. Тамо је у периоду од мање од 6 месеци побијено преко 2000 људи, грађана Шапца и околних села. Сви побијени, што маљем, што секиром, а понеког часте и метком. Све заправо почиње 23 октобра, када после изласка Немаца из Шапца, који руше мост на Сави, у подне креће козарачко коло које води партизанка Сека Девечерска, док предвече почињу прва хапшења.

Шабац пре рата, Општинска гостионица.

Хапсе се угледни грађани, свештеници, трговци, професори, студенти….све што није имало једнак садржај памети или једнак саджај новчаника као победници. У нормалном свету то се назива злочином и пљачком, али како се овај злочин и пљачка дешавају за време ратног стања, које престаје тек 15. маја 1945. ове делатности партизанских јединица се морају сматрати ратним злочином, а учеснити тих догађања ратним злочинцима. Ратни злочин не застарева! Ухапшене прво спроводе у градски затвор у центру града, који за част постаје тесан, па онда пуне сужњима и Медицинску школу и Основну школу Вук Караџић. У ноћи између 26. и 27. октобра почињу прве егзекуције. Срушени мост је право место за то. Сава носи поново српске главе, као до мало пре тога из Јасеновца, само овде џелати нису Усташе, Немци, па чак ни 6. Личка или нека друга партизанска јединица, већ управо шабачки комунисти, који остају да живе са породицама својих жртава, чак и до дана данашњег.

Стари мост на Сави

Стари мост на Сави

Река Сава је скрила тела мученика, репресија и страх затворили су уста породицама убијених, а и о џелатима се није смело причати. Чак и храбри и остарели свештеник Ива Јанковић, који је упркос забрани опојао и звонио са цркве на поноћној сахрани око три стотине мобилисаних шабачких младића из Ђачког батаљона штаба 501 ЈВуО, које су комунисти побили у источној Босни, о крвавом мосту није много проговаро. Међу ђацима је био и поп Ивин син. Први убијени на шабачком мосту био је прота Паун Протић. Победници су остваривали левичарску идеју Робеспјера да се о црева последњег краља обеси и последњи свештеник, па није случајно што свој крвави наум отпочињу ликвидацијом свештеника Пауна. По шабачким кафанама се дуго хвалио Добринко Пантелић, звани Добринко Шнајдер да је лично проту попа Пауна, својом руком ликвидирао. Његов колега и малтене такмац у убиствима био је Лаза берберин звани Горило. Као класична терористичка организација по мафијашком принципу „омерте“ комунисти у окрвављење руку увлаче и жене, које предводе партизанке Сека, Вјека и Вука. Већ поменута Сека Девечерска, иначе прва жена Драгослава Пармаковића, затим Вјекослава Вјека Михаиловић, рођена Гоати и Вукосава Вука Поповић.  Главни утемељивачи ових злочина били су комунистички официри Милош Мајсторовић Миша и Слободан Борисављевић.  Сем што су људе лишавали основног људског права на живот, о каратеру нове власти говори чињеница, да убијене нису уписивали у матичне књиге мртвих, мислећи да ће прикривањем њихових лешева и прикривањем званичних података о њиховом уморству, успети да прикрију и свој злочин, а жртве отерају у заборав. Као невереујући људи, за разлику од готово свих својих жртава, мислили су да ће успети да та дела ибришу и из свога сећања, јер за памет се не може са сигурношћу тврдити да су је ималу. Међутим, већина њих скончава у тешким психичким мукама, а пошто „не пада снег да прекрије брег, већ да звери оставе траг“ након доста година појавили се понеки храбри сведоци који су својим исказима до танчина открили многе случајеве везане за хапшења и убиства у Шапцу од Свете Петке 1944. и након тог датума. Како је међу ухапшенима било и преживелих, али прилично премлаћених грађана, пошто су ране претворене у ожиљке, а храброст победила страх, искази кажу да су у физичкој и психичкој тортури мученика учестовали и још увек живи Захарије Трнавчевић

професор Василије Кузенко

и извесни Драган Јовановић, за кога се још тврди да је набоље од свих руковао маљем, при слању политичких противника низ Саву и на онај свет. Најјачу песницу његовог брата Рајка осетили су многи сужњи тога доба.  Г. Ненадовић, кројач из Београда, рођен у Шапцу, сведочио је овоме. О мери бизарности ума мучитеља сведочи правник Петар Кузенко, чији је отац Василије, професор музике и управитељ неколико Хорова утамничен и ликвидиран на старом мосту.

Тамничари су 26. октобра послали младог Скојевца да из куће професора Кузенка донесе у затвор и виолину ( шта ли им је она скривила да је хапсе ).

Обраћајући се професоровој супрузи Савети, говори им: „Сад ће он мало да нам свира“. Слободан Борисављевић, Милош Мајсторовић и извесни Васић имали су несвакидашњу прилику да у предаху ислеђивања и премлаћивања слушају последње ноте носиоца ордена Светог Станислава и Медаље Дома Романових. . .

Стари Шабачки стари мост је одавно поправљен. Неке од жртава су јавно рехабилитоване заслугом судије г. Гојка Лазарева, међутим опљачкана имовина још ником није враћена . На челу ове државе, данас је, на два сата стајао или боре рећи седео  Захарије. Последњи кога је са скупштинске говорнице поздравио, био је Српски Патријарх. Вероватно га и не би поздравио у другачијој прилици.  Можда би га терао „да му мало пева“. Испод једне вести на сајту Прве телевизије стоји коментар под насловом „Мост“који каже: „Јел се Захарије Транвчевић вратио на Шабачки Мост? Можда су и његови синови тамо“.

Београд 31. мај 2012

Извори:

–          Часопис „МОСТ“, Шабац – бр. 1; 2005.

–          Гојко Лазарев, Мирољуб Мијушковић: „Под маљем идеологије“            Шабац 2008.

–          др Живко Топаловић: „Ако заборавимо прошлост, нећемо имати право на будућност“, Херетикус, -2008.

–    Политика: „Сава – гробница угледних Шапчана“ , 2005

–    1. српска телевизија, Захарије Трнавчевић, лидер Богате Србије; 2011.

ГОЛГОТА АВАЛСКОГ КОРПУСА


пише: Миша Матић

Тачно 67 година на падинама Зеленгоре и на обалама реке Језерице почивају београдски Равногорци, неопојани ни непомињани. Београдска група корпуса ЈВуО преформирана је на Вучијаку, пред Босанску голготу. Командант групе корпуса, пуковник Саша Михаиловић постављен је после погибије пуковника Драгослава Павловића, за вођу специјалних јединица – командоса, која се током марта и априла 45. пребацује у Србију, где сви до једног гину од комуниста. Пуковник Александар Саша Михаиловић убијен је 1. маја 1945. на Новом Београду, на путу ка старом аеродрому. Гроб му се не зна.

Пуковник Александар Саша Михаиловић на Савиндан 1944. у селу Ба, 4. слева

Преструктуираним Авалским корпусом наставио је да командује пуковник Светислав Трифковић. Београдски, Врачарски, Липовички и Смедеревски корпуси су добили статус бригаде због огромног губитка у људству, после неуспелог концентрисања снага на Вучијаку и као такви улазе у састав Авалског корпуса, заједно са Посавском бригадом бригадом која је једнина до тад очувала бројно стање од почетка преласка у Босну.  Београдском бригадом командовао је мајор Милан Убојчић, Посавском: капетан Коста Маринковић, Липовичком: капетан Виктор Попов, Смедеревском: капетан Ранко Димитријевић и Врачарском мајор Милорад Гајић. Наставите са читањем

Одлазак др Марка С. Марковића


др Марко С. Марковић

Далеко од своје отаџбине, у Орлеану у Француској 27. априла преминуо је др. Марко С. Марковић, највеће перо српског политичке емиграције. Учесник рата, припадник Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића, доктор Сорбоне, теолог, философ, политиколог и историчар, остаће забележен и као аутор дела:  „Свети Сава – светитељ и просветитељ“, „Тајна Косова“, „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“, „Истина о Француској револуцији“, „Наличје једне утопије“, Пола века српске голготе“, Српска апологија Русије“, у два тома, „Стопама Христовим“, „Православље и нови светски поредак“, На смрт осуђени : српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт“…

Др Марко С. Марковић рођен је 30. новембра 1924. године у Београду, од оца др Србољуба правника и дипломца са Сорбонеи мајке Бранке, рођене Јовановић, кћерке др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића и једног од оснивача Врњачке бање, о којој је написао најобимнију студију на француском језику, коју је др Марко С. Марковић 2007. године предао Врњачкој бањи. Наставите са читањем

ВЕЛИКАН У ПРИВАТНОМ ИЗДАЊУ


Милован Миловановић Балачко ( 1863 - 1912 )

Ових дана се у приватном издању аутора мр. Радована Калабића, књижевника и историографа, појавила монографија „Милован Миловановић Балачко“ издата поводом 100. годишњице смрти председнка српске владе, творца Балканског савеза и најзаслужнијег  човека за коначно ослобођење Србије из турског ропства. Користећи се изворима Димитрија Ђорђевића, Слободана Јовановића, Дејвида Мекензија …. мр Калабић упознаје читаоце са животом и делом Милована Миловановића, пратећи га од његовог рођења у београдској Ресавској улици све до и даље загонетне смрти у Светогорској улици. Динамичан живот Милована Миловановића, чија су места почетка и краја удаљена једва коју стотину метара, а трајао непуних 49 година, водио је овог доктора правних наука са Сорбоне, од политичког осуђеника и прогнаника до места српског премијера. Човек кога је за живота портретисао Паја Јовановић, а надгробну бисту му извајао Иван Мештровић, сигурно није заслужио од државе коју је избавио из коначног турског ропства, да његову 100 годишњицу смрти, која се поклапа са 100 годишњицом Балканског савеза, 100 годишњицом Првог Балканског рата, 100 годишњицом победе у Кумановској бици и 100 годишњицом ослобођења Косова и Метохије,   буде потпуно заборављен. У тој истој години, када многи лажни писци, демократски мислиоци, зликовци суђени од суда своје партије, добијају спомен плоче, које им откривају „очеви и оци“ нације, дотле на две куће у којима је рођен, живео и умро овај српски великан, не стоји ни једна ознака која би говорила о његовом присуству и постојању. Многи такозвани ослободиоци, добили су веће улице у граду у коме су побили преко 20% становништва и Миловановићевих суграђана, док је улица Милована Миловановића дугачка једва 70 метара, а налази се у близини Београдске аутобуске станице, од Балканске до Савског трга. Наставите са читањем

Поводом 66 година од убиства потпуковника Николе Калабића


потпуковник Никола Калабић

На Богојављење, пре 66 година јавио се свом Господу потпуковник ЈВуО Никола Калабић и стао усправан пред њега да му преда рапорт, да му каже да је испунио највећи задатак постављен пред људски род, да је положио душу за своју веру Хришћанску и свој род Србски! Велики и величанствен крст је носио Никола Калабић! Позната нам је свима његова биографија и овоземаљски пут који трајао свега 39 година. Чудесни су путеви Господњи, а такав је био пут Николе Калабића.

Није он положио само своју душу на олтар своје отаџбине и свог рода, он је положио и срце и тугу за два Милана, за оца капетана Милана кога убијају Немци и за сина Милана, кога, још дечака, убијају комунисти. У свом последњем писму вољеном Чича Дражи, Никола пише: „ … и мој Миша, срећа моја, дао је свој живот за нашу ствар.“
Оставио нам је Чика Пера у аманет своје дело и свој пут, да га следимо и да нам буде водич својим примером у томе. Које су биле главне смернице пута Николе Калабића? Наставите са читањем

СА ЦИОМ У ЏЕПУ И УДБОМ У СРЦУ


На Топчидерском гробљу

пише: Миша Матић

„Драги мој Веселине, хтели су да убију мене, а убили су тебе!“               Овом реченицом  се председник С(а)весног Продужетка Озне ( у даљем тексту СПО ) Вук Драшковић, епски надахнуто опрашта од Веселина Бошковића, најзначајнијег припадника своје тазбинске фамилије у СПО, свог шурака и директора Дирекције за грађевинско земљиште града Београда.

Ко је заправо говорник овог некролога? Да ли је то само он или нам из њега говори само једна мустра постављена да нас у једном  правцу одвуче назад у револуцију која тече?Да ли је то, како сам за себе каже,  човек који види боље и даље од других?
Као припадник победника, Вуков отац Видак добија као колониста кућу и некакав иметак у селу Међа, у Банату, где се овом Вуку, по очевом захтеву и пријави, као датум рођења уписује дан Републике 1946. исте године када његове машиновође влакова без возних редова погубљују Чича Дражу. Мајка му умире непосредно после порођаја. Значи, од Наставите са читањем

Урош Шуштерич: Бомбардовање Граца 1941. године


БОМБАРДОВАЊЕ Г Р А Ц А – BOMBEN AUF GRAZ

Љубљана; 30. децембар 2011.

Пише: Војвода триглавски, капетан ЈВуО Урош Шуштерич. Фото: Марко Јамник.

Вероватно врло мало историчара, као и познаваоца и истраживача војне историје Другог светског рата на територији Краљевине Југославије, зна истину да су бомбардери Југословенског краљевског ратног ваздухопловства били први који су, по немачким званичним документима, за  узврат  бомбардовања Београда, истог дана, 6. априла 1941. године у 16,оо сати, бомбардовали Грац, па  тако на симболички и осветнички начин  показали Савезницима своје борбено разположење, а Немцима да ће свакој акцији са њихове стране уследити  одмазда. Наставите са читањем

О сраслим и незараслим ранама


 О сраслим и незараслим ранама                                            

пише: Миша Матић

Биографијом генерала Драгољуба Михаиловића бавили су се многи, почев од Чича Дражиног савременика, саборца и једног од првих 26 на Равној Гори, г. Павла Мешковића,преко Миодрага Ал. Пурковића, Радоја и Живана Л. Кнежевића и Мирка Станковића*, такође сведока тог времена, па преко комунистичких историчара, попут Бранка Петрановића и Сава Скока, све до наших савременика, међу којима се овом темом најдетаљније и најпотпуније бавио публициста Милослав Самарџић. Један кратак период Чича Дражиног ратовања и један заборављени јунак остали су непоменути од свих, сем од једног савременика тога доба.

поручник Никола Марковић, Брус 2011.

Тај непоменути јунак је поручник Никола Марковић, у рату прозван Чичин, а њега једино помиње Милисав Марковић Кића**, поручник и последњи командант Конатичког батаљона Авалског корпуса. Додуше, Милисав Марковић помиње Николу Марковића, али под презименом Пауковић, пошто његова прва сећања из рата излазе као фељтон у Виндзору у Канади 1957.*** У то време Никола је тек изашао са вишегодишње робије и свако помињање у Равногорској публицистици би му могло наудити, па његов саборац из Босанске голготе и Митровачког казамата није хтео да ода сабрата и ствара му још веће невоље. О самом пропуштеном периоду који се односи на време од 9 – 11 априла 1941. аутору овог текста сведочио је Никола Марковић, тада пратилац пуковника Драгољуба Михаиловића, који сада живи у Дому за стара лица у Брусу. Ратни пут Николе Марковића креће следећим током : Пред априлски рат у општој мобилизацији, Никола као питомац завршне године Војне академије у Београду, бива распоређен у Специјални четнички јуришни батаљон «Карађорђе», под командом мајора Миодрага Палошевића. Наставите са читањем

У СПОМЕН НАШИМ СЛАВНИМ ДАНИМА!


пише : Миша Матић

Ових дана се навршава 70 година од неких славних догађаја наше светле и јуначке прошлости!      У зору 31. августа 1941. године опалила је прва устаничка Равногорска пушка из руку потпуковника Веселина Мисите.

потпуковник Веселин Мисита, најмлађи мајор Југословенске краљевске војске, класни друг маршала Де Гола.

Операција је почела договором о почетку борбе против Немачкох окупатора у манастиру Троноша, одакле се кренуло у опсаду Лознице. Опкољавање, које почелу током ноћи резулторало је позивом на предају Немачком гарнизону у 8.30, после немачког одбијања предаје у 9 сати потпуковник Мисита испаљује 7 хитаца ка Немцима, као знак за свеопшти јуриш.

Прво је заузето Немачко упориште у дому културе, затим гарнизон смештен у гимназији, док је најдуже одолевала Немачка јединица смештена у  кафани Лазе Хајдуковића. Јуриш на тај немачки положај лично је предводио потпуковник Мисита, бацајући бомбе ка непријатељу и у том јуришу пада, пресечен Немачким митраљезом. Команду преузимају игуман манастира Троноша решервни поручник Георгије Бојић Џиџа и капетан Богдан Дрљача, док одступницу држи капетан Драгослав Рачић. 

 Вече 31. августа Лозничани проводе у првом слободном граду у окупираној Европи. Сутрадан, 1. септембра је на Лозничком гробљу сахрањен потпуковник Веселин Мисита, где му је и данас гроб и споменик. Наредног дана је од заробљена 93 Немачка војника формиран 1. логор са Немцима као заробљеницима у Европи. Он се налазио у манастиру Троноша, а први командант логора је био носилац Карађорђеве звезде, резервни мајор Миша Ђукановић.

Број заробљених Немаца је премашио бројку 500 после битке на Завлаци и ослобађања Бање Бовиљаче, када су сви заробљеници премештени у војни магацин на Косовцу испод Цера. Тај логор је био пријављен Међународном Црвеном крсту и имао статус логора ратних заробљеника. Немци, међутим по лажном обавештењу, мислећи да је ту Рачићева команда, бобмардују логор где гине већина заробљеника, а и сам командант логора мајор Ђукановић. Наставите са читањем