Category: Љиљана Јовановић

ХИТНО ПОТРЕБНА ПОМОЋ ДВАНАЕСТОЧЛАНОЈ ПОРОДИЦИ СТАНОЈЕВИЋ ИЗ ОКОЛИНЕ ШТРПЦА…


Вера и нада у доброту

PORODICA STANOJEVIC

Недавно сам сазнала да у селу Сушићи, у општини Штрпце, живи многодетна породица Станојевић. Мој млађани пријатељ, петнаестогодишњи Ненад, написао ми је неколико реченица о тегобном животу који се одвија подно Брезовице, на Косову и Метохији. Његова је жеља да о њима и њиховој судбини, чује што више људи. Рачуна овај отресит тинејџер, да би се међу многима можда могао наћи и понеко, ко осим добре воље има и могућности, да им мало олакша свакодневне муке. А, оне су бројне. Ненад би желео да допринесе решавању животних проблема и да на неки начин помогне мајци, која је, иначе, моја имењакиња.

Љиљана још нема пуних четрдесет година, а живот ју је истрошио као да је двоструко дуже живела. Родила је четрнаесторо деце, али је двоје умрло. Тежак губитак оставио је две дубоке ране на срцу, иако је остала чеда сваког дана нечим обрадују. Љиљани живот никада није био лак, али је од пре неколико година постао знатно тежи, од када је њен муж задобио озбиљну повреду главе, радећи у шуми. Од тада се читаво домаћинство свалило на њу и најстаријег сина, Јовицу, који је постао пунолетан прошле године, и који је завршио школу за угоститеље, али посао не може да нађе. Лакше би било када би он радио, али у Сушићу, који броји око 150 становника, то је немогуће.

Ова пожртвована мајка је две кћери, Аницу и Зорицу, удала, а са осталих десеторо деце и мужем живи у кући од 30 метара квадратних. У скученом простору једва има места да сви легну, по више њих у кревету, а почасно место сасвим сигурно заузима компјутер, поклон монаха из манастира Дечани. Та справа је буквално прозор у свет старијој деци, јер се путем интернета сусрећу са бројним пријатељима из целог света. Тако успевају да сазнају за многе догађаје, да се информишу, али и образују. Наравно да се на њему и играју, јер су они ипак само дечица, мада су их услови живота учинили старијим од њихових вршњака.

Љиљана би много волела да скромна социјална помоћ, од десет хиљада динара, као и дечји додатак, упола мањи, стижу редовно. То би значило какву-такву сигурност, а највећа жеља њене деце је да имају своје собе. Поред Јовице, ту су и школарци: Ненад (8 разред), Андреја (7 разред), Андријана (5 разред), Наталија (4 разред), Дарко (2 разред) и Југ Богдан (1 разред). Сви они иду до, седам километара удаљене школе „Стаја Марковић“, а у школи је укупно четрнаесторо ђака.

Код куће су, уз маму и тату, Анђелија којој је пет година, Катарина са мање од две, и најмлађи Јован, који нема ни годину. Катарина је често болесна, бронхитис се упорно враћа, па је стално воде код лекара. Ненад наводи да је то, вероватно, последица њеног превременог рођења, као и чињенице да је имала брата близанца који је одмах умро, али, шта год да је, за њене лекове мора да се нађе новац, макар одвајали сви од уста. Желео је да то ставим у текст, па му ето, испуњавам жељу.

———————–

За све оне, који прочитају овај текст, а чије срце није отврдло од спознаје да постоји безброј разних случајева којима треба помоћ, објављујемо број телефона породице Станојевић, +37745648627 као и рачун код Комерцијалне банке 205-9001005976099-13. Такође, пакет се може послати аутобусом, који свакодневно, у 13,15 полази са перона осам, са главне станице у Београду.

Они ће бити срећни ако им покажете да нису препуштени сами себи, да могу да се надају бољем сутра и да верују да ће их обасјати љубав и доброта.

Љиљана Јовановић

ПОГЛЕД КРОЗ ПРОЗОР…


ПОГЛЕД КРОЗ ПРОЗОР

 Љиља Јовановић

Pogled kroz prozor

            Пробудио се и погледавши кроз прозор схватио да је пред њим још један сив и суморан дан. Волео је када га зраци сунца заголицају по лицу и натерају да отвори очи. Та сунчана јутра су чинила да са много више оптимизма гледа на цео свет, а не само на онај делић који припада њему. Додуше, није више био сигуран ни да ли му ишта припада. Већ дуго се осећао депресивно, невољно да учини било шта. А сивило наступајућег дана само је појачавало такво стање.

            Опет мора да тражи посао. Колико се пута нашао у истој ситуацији за последње двадесет две године? Можда 14 или 15, несигурно се прерачунавао. Осврнуо се по стану неодлучан шта да учини. Да ли прво да скува кафу, да прочита огласе за посао, можда да се истушира, или да отвори пошту.

            Загледао се кроз прозор. Поглед је обухватао зид оронуле зграде преко пута, и у самом врху прозора, парченце неба. Пажњу му је привукао клима уређај чије су се елисе неравномерно окретале, час брже, час сасвим успорено. Житељи тог стана које, наравно, није познавао, загревали су свој дом. Ови први пролећни дани знају да преваре, човек се лако прехлади, можда би могао и сам да укључи грејалицу.

Као омађијан, поново се запиљио у завртели круг. Као да је та сила повукла и његове мисли, почеле су да се одмотавају у ритму клима уређаја. Ко је он уопште, и докле је стигао? Да ли је само сан оно што је живео пре? Да ли је могуће да су се њему дешавале све оне ствари које су му сада толико далеке, да их ни светлосне године не могу измерити.

            Премотавао је филм свога живота изнова тражећи тачку пресека космичких путева која чини да се све изокрене наопачке.

            Разведен је већ једанаест година. Син је ушао у пубертет. Није га видео готово деценију. Јесте, Александра је била за њега изазов, толико необична, из друге културе, потпуно га је очарала. Сваки делић ње разликовао се од девојака из његове домовине. О, како је радосно раширио једра на том ветру, који га је понео у нову, узбудљиву авантуру. Тада је једино осећао да је жив. Требало је знати управљати бродом на таквим таласима. Дочекао је да га жена остави после само три године брака, с образложењем да од живота мора да добије много, много више него што је изгубљени досељеник из неке, тамо, недођије. Одвела је и дечака да га отац не би заразио вирусом немања правца у животу.

            Да се врати кући? Питање које га је све чешће окупирало отресао је од себе брзо, знајући да ће се још више убедачити ако му се препусти. Где да се врати, коме? Како да се ушуња у свој град подвијеног репа, без породице, пара, без икакве афирмације? Па, од њега су сви тако много очекивали. Зар није био међу најбољим ђацима, па онда и студентима? Ниједну годину није изгубио. Зар није с лакоћом магистрирао? Зар није имао леп посао?

            Зурио је кроз прозор несвестан погледа. Пратио је своје мисли које су га водиле у сећање на родитеље. Касно су га добили. Њихове озбиљне године, биле су за његову нежну младост велики терет. Стално су нешто запиткивали, мешали се у његов живот, претерано бринули, без престанка саветовали… Није смео да доведе девојку у стан, као што су радили његови другари. Строга правила су подразумевала да кад с неком дође код родитеља, то значи само једно – женидбу. Није био спреман за тај чин, а чинило му се да је матор за шетње по парковима.

            Померила се ролетна на прозору преко пута. Ваљда су се комшије пробудиле. Стално су им спуштене ролетне и још увек не зна како ти људи изгледају, иако их дели само  неколико метара. Колико ли је широка уличица у којој се не могу мимоићи два аутомобила, плус два скромна тротоара… Сад би он рачунао колико их метара дели.  Шта је то с њим? Често му мисли крену тако негде, не зна ни сам куда, ни зашто. Да ли је то нека болест, или сигуран знак да стари? Још две године па ће напунити пола века. Звучи застрашујуће.

            Решио је да отвори пошту. Бацао је, немилосрдно гужвајући, гомилу реклама, одвајао на страну рачуне, а онда подиже десну обрву као сигуран знак да је изненађен. Држао је у рукама писмо послато из његове домовине, тачније из његовог града.

Адресе пошиљаоца нема, а штампана слова му ништа не говоре.

            Заинтересован питањем ко ли му то пише, реши да продужи, макар накратко, ишчекивање одговора, те пође у кухињу да прво скува себи кафу. Мирисна црна течност голицала је његове ноздрве, он удахну дубоко опојни мирис, сркну гутљај и енергично поцепа ужу страну коверте. Извади подебље писмо и брже боље окрену последњу страну да би сазнао ко му то пише. Срце му је стало за трен када је прочитао – Слађана. Па, откуд она да га се сети, та тиха патња његове младости?

            Ишли су у исту школу, мада у различите разреде. Мрзео је све дечаке из њеног одељења јер су могли да је гледају по шест пута четрдесет пет минута, плус одмори. Њему су остајали одмори и то не сви. Често му се чинило да ће да умре од велике љубави коју је осећао према Слађани, али и од стида због којег јој никада није рекао, ни показао колико му значи. Био јој је веран пријатељ. Она је своју улогу с лакоћом играла, док је он често имао нападе претераног знојења, малаксавања, црвенила, па чак и замуцкивања. Студирали су различите науке али су се, с времена на време, виђали. Она је увек имала момка, и увек га је радо упознавала са свим својим младићима, а он је пуцао од љубоморе и зависти што су такви, никакви, с правом пребацивали своје одвратне руке преко њених нежних рамена, или јој стиском око тананог струка давали сигнале да је време да иду својим путем, што је њега искључивало из њене близине.

Да ли је тада био усамљенији него сад? Није могао да одреди.

            Долио је још кафе и поче да чита писмо. Добила је његову адресу од заједничког пријатеља, кога је срела на тридесетој годишњици матуре, ни сама не верујући да је толико прошло. Отишла је у познати хотел на ту, свечану вечеру, надајући се да ће њега видети, али је уместо тога чула да је он већ двадесет година негде далеко, у белом свету, и да уопште није долазио кући. Онда је решила да му пише. Два пута је разведена, имала је једну ванбрачну заједницу и сада већ одраслу кћерку, која ће се удати на јесен, и вероватно живети далеко од ње, на другом континенту. Послове је често мењала, немајући храбрости да призна колико јој је недостајало то, што није завршила факултет. Није се предавала, одувек је била борац, али јој сада понестаје снаге да се бије с ветрењачама. Читала је своје дневнике и схватила колико је он увек био нежан, одан, фин према њој. Не, не сме да се нада да је и он усамљен, да и он чезне за сродном душом, али рачунајући на давне емоције, жели макар искрен одговор. Каже, биће срећна ако размене понеко писмо, јер се с рачунарима не сналази најбоље. Никада није била нешто нарочито опредељена за технику. Много га поздравља, наравно, и жели му све најбоље. Још једном молба да јој обавезно пише.

            Погледао је кроз прозор и учинило му се да се дан мало разведрио. Можда ће се сунце ипак пробити, помисли с неком тананом радошћу. С новим еланом отвори новине у којима се нуде радна места за незапослене и поче да чита. Читао је све, а не као до сада, прескачући поједине рубрике. Читао је сваки оглас са оловком у руци спреман да заокружи и онај где постоји најмања шанса да га запосле. Осећао је да то мора да учини, да мора да ради, да толико дугује старој љубави.

            Испио је кафу, онда се истуширао и обријао. Гледао је кроз прозор мислећи како је стварно дошло време да промени стан, да нађе и нешто мање, само да му поглед полети као птица пуштена из кавеза. Као да је и сам био у кавезу чија се врата полако отварају. Сео је за сто решен да пише Слађани. Писаће полако, ако треба и данима. Испричаће јој све. Од тога како није успео ни на једном пољу, до тога да му срце и сад заигра кад се ње сети. Написаће да не сме да се нада, чак ни у најлуђим сновима, да они буду заједно, макар само месец дана и то кроз двадесет година. Све ће јој то написати. Рећи ће јој да се одлично сналази с рачунарима,  да зна да пише електронска писма, али да их не воли, и да ово узбуђење које оловка и папир доносе не може да замени светлећи екран.

            Никада није ишао у цркву, никада није празновао црвено слово, није био верујући, али се сада, у овом тренутку сетио Бога. Прекрстио се и помислио да би Бог једини могао да му помогне.

            Погледа у крајичак сивог неба. Елиса клима уређаја и даље се окретала неравномерном брзином, а он је пустио своје мисли да се врте заједно с њом, да се врте као на неком шареном рингишпилу.

            Послаће јој писмо каквом се сигурно није надала. Послаће јој роман о свом животу, о свим неодсањаним сновима, о вери која му је одједном напунила груди па му се чини да му је кошуља преуска. Ако Бог да, она ће одговорити. Он ће јој писати опет, они ће се дописивати, и ако постоји сила која би га могла одвести кући, онда би то могла да буде чежња. Слађанина чежња за њим, таквим, какав је. А ако га Бог доведе у Слађанин загрљај, он ће опет знати да је жив, више никада неће бити депресиван, радиће све певајући. Учинило му се као да прави неку врсту погодбе. Ако му Бог све то испуни, он ће се, већ некако, Њему захвалити. Како би он могао Богу да се захвали, то још није знао, али ће то сигурно да учини. Можда Слађа зна нешто о томе, па ће му помоћи. Он ће њој дати подршку да заврши факултет, онако из штоса, да је осоколи. Ма, они ће се дивно слагати, разумети, они ће се волети много, много, био је сваким часом све сигурнији у то.

            Само да ми стигне њен одговор, помисли, навлачећи завесу на прозор.

САН О АМЕРИЦИ…


САН О АМЕРИЦИ

Љиљана Јовановић

AMERIKA

Драгољуб је рођен мало после Другог светског рата. Растао је на периферији града, у немаштини. Цела породица, њих шесторо, живела је у соби и кухињи, нису имали купатило, већ чесму и ве-це у дворишту. Као већина његових вршњака, читав дан је проводио напољу, на улици. Одећа им је била са закрпама, а гозбу су чинили хлеб и маст са алевом паприком. Слушао је радио са кога је долазила нова музика, неке песме, чије речи није разумевао. Понекад су ишли у биоскоп и као опчињени гледали покретне слике које су значиле да постоји бољи и лепши свет. То се, бар за Драгољуба, увек односило на Америку. Чинило му се да би се поново родио када би научио тај језик и отишао у Сједињене Државе. Сва маштања је почињао и завршавао замишљеним путовањем бродом. Да, увек је бродом путовао, иако је десетак година касније чуо да постоји авионска линија, и да у Америку може да се стигне за 12 сати. Не, њему је брод омогућавао да се слади замишљајући какве ће га све красоте у новом свету дочекати. Желео је обавезно да сретне бер неколико каубоја, јер је њихова храброст чинила окосницу кодекса одрастања у њиховом крају, нарочито пошто су им дозлогрдили Немци и партизани. Наставите са читањем