Category: ПОЕЗИЈА

ПЕСНИК БЕЛИХ СРБА


ПЕСНИК  БЕЛИХ  СРБА

Пре  неколико  десет лета ,

Рођен  беше  песник  Светла .

Васиона   наша   мила ,

Њега  нам  је  подарила.

Рођен  беше  песник   Вели,

Своје  Беле Србе  да  весели.

Необичан  песник  то  је,

Дању  спије  ноћу  поје.

Ноћу  дела  ноћу  снује,

Да  нас  јутром  обрадује.

Само  будан  снове  сније,

Другачије  не  умије .

Пева  песме  сваке  веле,

Све  су  миле  и  веселе.

Веселе  су  оне  стога,

Јер  их  прима  све од  Бога.

Поје  песме  да   изуме,

Јер  њих  тешко  ко  разуме.

Њих  познају  Срби  Бели,

Јер  их  она  развесели.

Он  о  Белом  Србству  брине,

Да  у  тами  не  изгине.

До  ничег  му  тако  стало  није,

Ко  до  Белог  Србства  и  Србије.

Он  с  висине  стално  гледа,

Белом  Србству  неда  да  се  преда.

За  Србство  се  тако  још  нико  борио  није,

Од  како  је  Белих  Срба  и  Србије .

О  Господе  ал  си  мио,

Кад  Си  нам  га  подарио.

Васионом  стално  кружи,

С   Боговима  он се  дружи .

И  с  Вилама  он  је  често,

Јер  је  њему  тамо  место.

Кад  је  био  посве  мали,

Миле  су  га  Беле  Виле,

И  од  сваког  зла  га  криле .

Са  Њима  је  он  зборио ,

Да  би  себе  соколио .

Кад  ојача  и  одрасте,

Он  се  вине  у  висине ,

Мед   орлове   у  планине.

Све  су  Виле  и  Вилани ,

Од  вајкада  њему  знани.

Сву  ноћ  они  мудро  зборе,

Све  до  ране  рујне  зоре.

Србскога  су  Рода  Виле

Јер  су  с  нама  вазда  биле.

Вратиће  се  Оне  нама ,

Кад  на  Земљи  умре  тама.

Кад  се  Срби  Роду  врате,

И  у  Србство  преобрате.

За  истином  песник   трага,

На  леж  гледа  ко на  врага.

Свака  лаж  га  силно  боли,

Јер  истину  само  воли.

 

Тама  му  је  страшно  мрска,

Као  нека  неман  дрска.

Против  ње  се  силно  бори,

И  ратове  страшне  води.

Песме  пише  песме  рише,

И  ни  једну  нема   ману,

Шири  Светлост  брише  таму.

Светлост  шири  таму   пара,

Рад  земањског  дивног  шара.

У  Акаши  он  је  често,

И  Тамо  је  њему  место.

У  Њој  силне  књиге   листа ,

Па  му  лице  вазда  блиста.

Акаша   му  помоћ   нуди,

Да  нас  спаси  чудних  људи.

На  предке  нас  стално  сећа,

И  минула  сва  столећа.

Он  са  њима  често   бива,

Да  им  каже  шта  се  с нама  збива.

Шта  се  збива  Србском  роду,

Док  бој   бије  за  слободу.

У  тишини  песник  само ствара,

Јер  у  мноштву  душа  му  изгара.

С а ждралима  он  се вазда  дружи,

Док  Истером  Србским   кружи.

Годинама  већ  се  мучим,

Ја  песника  да  докучим .

И  кад  мислим  да  сем  с  њиме,

Он  се  вине  у  висине,

 Мед   звездана  своја  јата,

Од  Светлости   сва  саздата.

Горе  бива  с  Њима   збори ,

Докле  душу  не  одмори.

Кад  одмори  душу  своју,

Он  се  опет  Озго  вине,

Доле  к  нама  у  низине.

Тешко  ми  га  предочити   беше,

Све  што  ствара  то  је  пуно  сета,

Јер  он  није  песник   са  овогa  света.


Аутор: Око   Соколово

Advertisements

Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“ – ВИДЕО, говори песник Симовић


Original Link>>> https://www.youtube.com/watch?v=-mZUEPRlVFs&fbclid=IwAR1UzV1uXGA3SBOp8-qvPfVlniD3AoOMNS6ydLPMZCAXHYRF3CmS6Bh0jvE

„Поћи ћу да умрем на Земљи Светих Предака!“ биле су речи песника Симовића пре једне деценије- Ноћас, тихо и у сну, како то и приличи једном небеском песнику, Драган је стигао на крај пута..


„Данас, 12. децембра, мирно и у сну је преминуо песник Драган Симовић. Сахрана ће бити објављена у Великом Гају. Тачан термин сахране ћемо Вам јавити накнадно. Ива Симовић“

Драган Симовић: Поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака

Далеко тамо иза плаветног горја;

иза пурпурног обзорја тишине;

иза свих мена, варки и опсена –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо иза свих даљина;

иза утихлих врхова под снегом;

тамо где нема туге, ни сете,

ни боли душе што будна снева

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Далеко тамо, и све даље,

у даљинама сутона модрих шума,

где трепере јасике и певуше иве;

где је румен венац Звезде Вечерњаче –

поћи ћу да нађем

Земљу Светих Предака!

Поћи ћу да умрем

На Земљи Светих Предака!

ВЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА ПЕСНИЧЕ НЕБЕСКИ…

ЉИЉАНА…


 

 

Љубићу те у олујна јутра и бесане ноћи,

Именом твојим назваћу свог најдражег свица,

Љубићу те у сутоне зачаране небом твојих трепавица,

Али никада снаге да ти кажем колико нећу смоћи,

Написаћу ти безброј стихова и тужних поема,

А онда ћу тихо уснути сном уморног боема…

Миодраг Новаковић– посвећено својој вечитој „дружбеници“ Љиљани, давне 1979…

Миодраг Новаковић: ТУЖНА КОЛОНА…


ДОЛИНОМ ГРАДИШКОМ КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА

ТЕК ПРОХОДАЛЕ ДЕЦЕ, КОЛОНА СРПСКИХ МАЛИШАНА…

 

 

 

 

…КРЕЋУ СЕ ЋУТКЕ, СА ЈЕЦАЈЕМ, И ТИХО, ДРЖЕЋИ ГРЧЕВИТО

СВОЈЕ ВЛАЖНЕ ДЕЧЈЕ РУЧИЦЕ, И УЧИТЕЉИЧИНЕ СКУТЕ.

 

 

 

 

ОКО ЊИХ СИВИЛО КОЗАРАЧКОГ СУМРАКА И БАТ ЦОКОЛА

ЉУДСКИХ ИЗРОДА, У ЦРНО ОДЕВЕНИХ УСТАША…

 

 

 

 

…ЗВЕРИ КАТОЛИЧКЕ ЗА КРВАВИ ПИР НАД КОЛОНОМ

ОВИХ МАЛИХ АНЂЕЛА ЋУТКЕ СЕ СПРЕМАЈУ, ДОК ОШТРЕ КАМЕ СВОЈЕ ЉУТЕ!

 

 

 

 

ДОЛИНОМ ГДЕ И СУМРАК УСРЕД ДАНА ПАДА, И ЦВРКУТ ПТИЦА ЗАМИРЕ,

ДОК БОСОНОГИ МАЛИШАНИ ГАЗЕ УВЕНУЛО ЦВЕЋЕ, ТУЖНА КОЛОНА СЕ КРЕЋЕ…

 

 

 

 

…КРЕЋЕ СЕ КОЛОНА НЕВИНЕ СИРОЧАДИ КА КРАЈУ ПУТА, ТАМО ГДЕ СЕ УМИРЕ,

КРАЈУ ПУТА ГДЕ ЧЕКА ИХ КАМА, СУДБИНА СТРАШНА, И  ЈАМА,

У ЦРНИЛО ТУЖНО, БЕЗ ОБЕЛЕЖЈА, БЕЗ ГРОБА, И БЕЗ СВЕЋЕ…

 

 

 

КРАЈИНА


КРАЈИНА

Ископаше ти срце предивна Лико,

У цик зоре једне на каменом кршу,

Знајући да тада то не жели да види „ико“,

Хрватски син ти је камом искасапио душу…

 

Али дирнути руком крвавом он све је смео,

И нејач да нам затре, остави огњишта наша пуста,

Светиње да нам сатре, и уништи Крајишки народ цео,

Зато што иза њега беху, из Куће Беле, лажљива и подла уста…

 

И сад док у туђини живим негде, у беди и на рубу,

У прњама изношеним старим, некад раскошном оделу,

Сетим се често вароши своје, где први пут сретох своју Љубу,

И из даљине, у сновима замишљам тебе, поново Србску и целу…

 

И очи моје сада су звезде угашене, које

Понекад свету овом суровом покажу сву горчину своју,

Али човека овде више нема ко би разумео трагедију Твоју,

Братство и Вера предака наших овде готово више и не постоје…

 

Тако на мене понекад, кад ме обузму чемер, јад и вино,

На туђинској, и мемљивој некој, подстанарској плочи,

Засијају оданде, из даљине туђинске и преке, тужна Крајино,

Твоје, од руке усташке по други пут, ископане очи…

oluja-patnja

„Препевао“ Симониду М. Ракића- Миодраг Новаковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ… Василије од Семберије


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

******
ДРАГИ МОЈИ СРПСКИ ОСНОВЦИ,
ЗНАТЕ ЛИ ГДЕ СУ ПРЕБИЛОВЦИ,
И ЈЕЗИВЕ ЈАМЕ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ
У КОЈЕ СУ СРБЕ БАЦАЛИ НА ГЛАВАЧКЕ.
ОДВАЈАЛИ БЕБЕ ОД СИСЕ
И СА МАЈКАМА БАЦАЛИ У АМБИСЕ.

ДРАГИ МОЈИ СРПСКИ ОСНОВЦИ,
СРЕДЊОШКОЛЦИ И ПОСТДИПЛОМЦИ,
ЗНАТЕ ЛИ СРБИЈА НЕСРЕТНИЦА,
КОЛИКО ЈЕ ИМАЛА СРЕБРЕНИЦА,
ЗНАТЕ ЛИ НАЦИЈУ ВИШЕ КЛАНУ,
НА ОВОМ КРВАВОМ БАЛКАНУ.

УПАМТИТЕ ГРАДИШКЕ,ЈАСЕНОВЦЕ
ЈАЈИНЦЕ И САЈМИШТА,
УПАМТИТЕ СРПСКА ГУБИЛИШТА,
АКО ЗАБОРАВИТЕ,
КАО ДА НИЈЕ БИЛО НИШТА.
И РАШИРЕНИХ РУКУ НА СВОЈИМ ВРАТИМА,
ПОЛЕТИЋЕТЕ У ЗАГРЉАЈ СВОЈИМ ЏЕЛАТИМА.
А ОНИ ЋЕ КАМЕ ИЗВУЋИ ИЗ ПОТАЈЕ,
И НАШ ЋЕ ПОКОЉ ДА ТРАЈЕ И ТРАЈЕ.
И СВАКА НОВА ПОКОЛЕЊА,
КЛАЋЕ НАС ДО ИСТРЕБЉЕЊА.
********
ПЕСНИК,,ВАСИЛИЈЕ ОД СЕМБЕРИЈЕ“

djeca-u-logoru-5-536x383

ТУЖНА КОЛОНА…