Category: Проза

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића


…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујућим неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од њега.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана…

Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића…

ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

 

 

 

Advertisements

Миодраг Новаковић: УШТРОЈЕНО ДРУШТВО


СРБски ФБРепортер

…Дакле, строго контролисана Орвелијанска, и квази-слободна, друштва могу да функционишу једино ако су њихови грађани претходно, кроз процесе (не)образовања и масовне медијско-политичке индоктринације, сведени на примарни анимално-хедонистички ниво, и паралелно- национално и духовно кастрирани. Све је то упадљиво видљиво на примеру данашње Србије, која дефакто умире у самртном ропцу, под диригентском палицом луцидног Вође, који би у било ком другом нормалном друштву у најбољем случају могао једино да заседа „кућним саветом“ неке менталне институције, а не државним саветом једне од најстаријих европских нација…

УШТРОЈЕНО ДРУШТВО

***

Најлакше је одузети слободу онима који верују да су они заправо једини који имају слободу- Такви се никада неће побунити због недостатка слободе, јер никада неће ни развити свест да је немају. Такво стање духа и политичке индоктринације се зове „привид слободе“, и њему су изложени углавном људи који живе у такозваним западним демократијама, али и они који живе у ободним (про)западним квази-демократијама- попут…

View original post 985 more words

Драма у Свршеном Чину: Премијер „Ја сам јавио министру где је скривено оружје за атентат на мене“


 

СРБски ФБРепортер

НОВИНАРКА ПОЛИТИКЕ: Да ли је истина да сте љути на себе?

ПРЕМИЈЕР: (острашћен)

Љут сам страшно на себе, нарочито кад станем пред огледало, дође ми да убијем оног идиЈота који пиљи у мене. Али након тога одем до мог друга Лазе, легнем мало на кауч, опустим се, и онда мој самоубилачки нагон прерасте у убилачки… А шта то значи то ћете тек да осетите на својој кожи, мајку вам новинарску, и шире…

(уз острашћене и све дубље уздахе, премијер „апарентли“ доживљава мини нервни слом)

…А Азотара, њима ћу све по списку, има да их дигнем у ваздух, и то боље него што су то урадили моји НАТО колеге. Узимају гас за џабе од Србија гаса, а онда га пуштају у ваздух такође за џабе. Па ко су бре они, ако неко треба да гасира свој народ, онда сам то ја. Кад је мого Садам кога су Амери мрзели-…

View original post 4.353 more words

ИС од ЕУ захтева 1000 хришћана да им одсече главе или следи нуклеарни удар- Вучић понудио 500 Срба (сатирични есеј)


ИС од ЕУ захтева 1000 хришћана да им јавно одсече главе или следи нуклеарни удар- Вучић понудио 500 Срба , али само уз чврсте гаранције да ћемо бити „примљени“…

Из Берлина, из „Вучје јазбине“ нам управо стиже веома узнемирујућа вест. Канцеларки Меркел је управо саопштено да је у немачкој престоници на тајној локацији монтирана нуклеарна бомба огромне разорне моћи. Претњу је у директном контакту са немачком канцеларку пренео „врховни калиф“ Исламског калифата, главом и брадом, ноторни Ал Багдади- Уз понуду, да ће бомбу демонтирати добровољно, али само под условом да му ЕУ власти испоруче 1000 европских хришћана, и одобре- да им џелати Исламске државе јавно одсеку главе на Александер Плацу. Наравно некажњено. Багдадијев ултиматум истиче сутра, у поноћ…

Из нама блиских извора, сазнајемо да је бомба претходно тајно допремљена са територије Украјине, уз посредство Кличка, Јануцека и наравно благослов Порошенка, и кришом предата у руке терористичким експертима Исламске државе, који су у Немачку ушли неометано, прерушени у невине избеглице- код неких (ухваћених од стране немачког БНД-а) су пронађена уредна избегличка документа са потписом министра Вулина. Сазнајемо да је из тог разлога канцеларка Меркел лично потписала тајни налог за хапшење несрећног Вулина. Према нашем поверљивом извору, украјински доглавнци се надају да ће, ако нуклеарка пукне у Берлину, САД и НАТО одмах узвратити нуклеарним контраударом по Руској федерацији.

Ова информацију, за коју су се Брисел и Берлин надали, да неће процурети у јавност и коју су одмах прогласли најстрожом државном тајном, нашој редакцији су доставили проруски патриоте из редова немачког БНД-а и Вермахта.

Према истим поузданим изворима, на територији Немачке, Велике Британије и Швајцарске, у току је прави лов на илегалне хришћанске гестарбајтаре из источноевропских земаља, како би се што пре намирила квота од 1000 глава, а Немачка, али и цела северна Европа, спасили нуклеарне катастрофе.

Наравно да је казна одсецањем главе за илегални рад у овим развијеним европским земљама, мало преоштра- Али бриселска администрација и немачка Рајсх канцеларија се надају, да ће уз одређену медијску кампању, успети да тај свој потез прикажу као дубоко моралан, и неопходан чин.

Наш немачки обавештајни извор нам је такође указао на веома занимљив детаљ ове нуклеарне саге. Наиме, он тврди да је један од првих лидера (који иначе ужива огроман углед у региону, и шире…) кога је фрау Меркел контактирала, са потребом да га упозна са ситуацијом и затражи помоћ, управо био наш (од рада) сагоревајући премијер Александар Вучић. Наш извор наводи, да истог момента када је сазнао за све детаље ове страшне нуклеарне уцене, премијер Вучић спремно обећао канцеларки Меркел да ће бити у стању да за мање од 12 сати прикупи бар једно пет стотина чистокрвних православних хришћана, и то оних из редова такозване родољубиве опозиције, који му ионако пуно сметају, и угрожавају његов посвећени ЕУробски пут.

Он је такође ставио до знања Меркелки да ако затреба, може да испоручи чак и пет хиљада најрадикалнијих чистокрвних православних хришћана, ако не и више. Свакако да је наш премијер, који нема за џабе репутацију регионалног лидера и високо квалитетног „стејтсмена“ (на челу његовог „Деливер јунита“), испољио огромну мудрост и лукавост, и своју понуду истовремено условио својим захтевом- да након овог последњег евроунијског „главогубећег услова“, канцеларка Меркел (којој он иначе, кад су сами, често тепа „тетка Меркел“) мора да свечано обећа, да ће Србија коначно бити примљена у „главну чекаоницу за улазак“ у Евроунију, па макар и потпуно „обезглављена“….

Обезглављени пут у ЕУ

РЕДАКЦИЈСКИ КОМЕНТАР:

Наравно да је ова цела прича плод ауторске фикције, и да поменути „инцидент“ никада није узео место, нити у срцу берлинске „Вучје јазбине“, али нити у београдској „Вучићевој јазбини“. Дакле догађај је једна измишљена сатирична прича и плод маште („покварене“) писца овог есеја, али свакако да је неки сценарио, сличан овоме, итекако могућ у турбулентним временима која су пред нама.

Дакле, за моменат ставите прст на чело, и приупитајте се- Шта би било, кад би устину било…?

…Да се рецимо- овако нешто уистину деси, и да Србија, након прихватања свих евроунијских понижавајућих уцена, територијалног самосакаћења, одрицања своје културне и историјске баштине, прогона властитог косметског народа, ауто-хомосексуализације друштва, изградње свих фиктивних градова на води, и веома реалних, модерних насеља за стотине хиљаде тамнопутих азиланата, зарад њиховог евентуалног трајног насељавања у (намерно) депопулисане пределе Србије- дакле и даље „не буде примљена у оно“…

…И да онда, на крају таквог вишедеценијског политичког и социјално-економског мрцварења нације, нам буде испоручен још један: „Услов Свих Услова“- Пет стотина (или можда пет хиљада) чистокрвинх Србских глава, да буду јавно одрубљене на Александер плацу, у срцу Берлина!? Шта мислите, да ли би се наш „Александер“ колебао и једног тренутка, да удовољи и једном таквом евроунијском некрофилном захтеву, ако би то у његовој „паралелној менталној реалности“ било протумачено- да ћемо (можда) бити чак и „примљени у оно“?

Ја лично верујем да би наш „Александер“ био у стању да испуни чак и такав услов, и то да не трепне… Уосталом, зашто и не би? Уз нашу прећутну сагласнот, он ових дана предаје нашу Свету србску земљу на Косову и Метохији, све заједно са србским живљем, заједно са нашим православним светињама, нашом културом, историјским памћењем, и народним митовима на којима смо одрастали…- у руке крвожедних шиптарских терориста, које он назива „партнерима“…

… А то је по мени ипак много веће зло од одсецања неколико „тричавих“ србских глава, па макар оне биле и у стотинама, и у хиљадама….

Miodrag 2015

Овај фиктивни и траги-комични „игроказ“ написао: Миодраг Новаковић,

ФБР, 27.10.2015

ПОГЛЕД КРОЗ ПРОЗОР…


ПОГЛЕД КРОЗ ПРОЗОР

 Љиља Јовановић

Pogled kroz prozor

            Пробудио се и погледавши кроз прозор схватио да је пред њим још један сив и суморан дан. Волео је када га зраци сунца заголицају по лицу и натерају да отвори очи. Та сунчана јутра су чинила да са много више оптимизма гледа на цео свет, а не само на онај делић који припада њему. Додуше, није више био сигуран ни да ли му ишта припада. Већ дуго се осећао депресивно, невољно да учини било шта. А сивило наступајућег дана само је појачавало такво стање.

            Опет мора да тражи посао. Колико се пута нашао у истој ситуацији за последње двадесет две године? Можда 14 или 15, несигурно се прерачунавао. Осврнуо се по стану неодлучан шта да учини. Да ли прво да скува кафу, да прочита огласе за посао, можда да се истушира, или да отвори пошту.

            Загледао се кроз прозор. Поглед је обухватао зид оронуле зграде преко пута, и у самом врху прозора, парченце неба. Пажњу му је привукао клима уређај чије су се елисе неравномерно окретале, час брже, час сасвим успорено. Житељи тог стана које, наравно, није познавао, загревали су свој дом. Ови први пролећни дани знају да преваре, човек се лако прехлади, можда би могао и сам да укључи грејалицу.

Као омађијан, поново се запиљио у завртели круг. Као да је та сила повукла и његове мисли, почеле су да се одмотавају у ритму клима уређаја. Ко је он уопште, и докле је стигао? Да ли је само сан оно што је живео пре? Да ли је могуће да су се њему дешавале све оне ствари које су му сада толико далеке, да их ни светлосне године не могу измерити.

            Премотавао је филм свога живота изнова тражећи тачку пресека космичких путева која чини да се све изокрене наопачке.

            Разведен је већ једанаест година. Син је ушао у пубертет. Није га видео готово деценију. Јесте, Александра је била за њега изазов, толико необична, из друге културе, потпуно га је очарала. Сваки делић ње разликовао се од девојака из његове домовине. О, како је радосно раширио једра на том ветру, који га је понео у нову, узбудљиву авантуру. Тада је једино осећао да је жив. Требало је знати управљати бродом на таквим таласима. Дочекао је да га жена остави после само три године брака, с образложењем да од живота мора да добије много, много више него што је изгубљени досељеник из неке, тамо, недођије. Одвела је и дечака да га отац не би заразио вирусом немања правца у животу.

            Да се врати кући? Питање које га је све чешће окупирало отресао је од себе брзо, знајући да ће се још више убедачити ако му се препусти. Где да се врати, коме? Како да се ушуња у свој град подвијеног репа, без породице, пара, без икакве афирмације? Па, од њега су сви тако много очекивали. Зар није био међу најбољим ђацима, па онда и студентима? Ниједну годину није изгубио. Зар није с лакоћом магистрирао? Зар није имао леп посао?

            Зурио је кроз прозор несвестан погледа. Пратио је своје мисли које су га водиле у сећање на родитеље. Касно су га добили. Њихове озбиљне године, биле су за његову нежну младост велики терет. Стално су нешто запиткивали, мешали се у његов живот, претерано бринули, без престанка саветовали… Није смео да доведе девојку у стан, као што су радили његови другари. Строга правила су подразумевала да кад с неком дође код родитеља, то значи само једно – женидбу. Није био спреман за тај чин, а чинило му се да је матор за шетње по парковима.

            Померила се ролетна на прозору преко пута. Ваљда су се комшије пробудиле. Стално су им спуштене ролетне и још увек не зна како ти људи изгледају, иако их дели само  неколико метара. Колико ли је широка уличица у којој се не могу мимоићи два аутомобила, плус два скромна тротоара… Сад би он рачунао колико их метара дели.  Шта је то с њим? Често му мисли крену тако негде, не зна ни сам куда, ни зашто. Да ли је то нека болест, или сигуран знак да стари? Још две године па ће напунити пола века. Звучи застрашујуће.

            Решио је да отвори пошту. Бацао је, немилосрдно гужвајући, гомилу реклама, одвајао на страну рачуне, а онда подиже десну обрву као сигуран знак да је изненађен. Држао је у рукама писмо послато из његове домовине, тачније из његовог града.

Адресе пошиљаоца нема, а штампана слова му ништа не говоре.

            Заинтересован питањем ко ли му то пише, реши да продужи, макар накратко, ишчекивање одговора, те пође у кухињу да прво скува себи кафу. Мирисна црна течност голицала је његове ноздрве, он удахну дубоко опојни мирис, сркну гутљај и енергично поцепа ужу страну коверте. Извади подебље писмо и брже боље окрену последњу страну да би сазнао ко му то пише. Срце му је стало за трен када је прочитао – Слађана. Па, откуд она да га се сети, та тиха патња његове младости?

            Ишли су у исту школу, мада у различите разреде. Мрзео је све дечаке из њеног одељења јер су могли да је гледају по шест пута четрдесет пет минута, плус одмори. Њему су остајали одмори и то не сви. Често му се чинило да ће да умре од велике љубави коју је осећао према Слађани, али и од стида због којег јој никада није рекао, ни показао колико му значи. Био јој је веран пријатељ. Она је своју улогу с лакоћом играла, док је он често имао нападе претераног знојења, малаксавања, црвенила, па чак и замуцкивања. Студирали су различите науке али су се, с времена на време, виђали. Она је увек имала момка, и увек га је радо упознавала са свим својим младићима, а он је пуцао од љубоморе и зависти што су такви, никакви, с правом пребацивали своје одвратне руке преко њених нежних рамена, или јој стиском око тананог струка давали сигнале да је време да иду својим путем, што је њега искључивало из њене близине.

Да ли је тада био усамљенији него сад? Није могао да одреди.

            Долио је још кафе и поче да чита писмо. Добила је његову адресу од заједничког пријатеља, кога је срела на тридесетој годишњици матуре, ни сама не верујући да је толико прошло. Отишла је у познати хотел на ту, свечану вечеру, надајући се да ће њега видети, али је уместо тога чула да је он већ двадесет година негде далеко, у белом свету, и да уопште није долазио кући. Онда је решила да му пише. Два пута је разведена, имала је једну ванбрачну заједницу и сада већ одраслу кћерку, која ће се удати на јесен, и вероватно живети далеко од ње, на другом континенту. Послове је често мењала, немајући храбрости да призна колико јој је недостајало то, што није завршила факултет. Није се предавала, одувек је била борац, али јој сада понестаје снаге да се бије с ветрењачама. Читала је своје дневнике и схватила колико је он увек био нежан, одан, фин према њој. Не, не сме да се нада да је и он усамљен, да и он чезне за сродном душом, али рачунајући на давне емоције, жели макар искрен одговор. Каже, биће срећна ако размене понеко писмо, јер се с рачунарима не сналази најбоље. Никада није била нешто нарочито опредељена за технику. Много га поздравља, наравно, и жели му све најбоље. Још једном молба да јој обавезно пише.

            Погледао је кроз прозор и учинило му се да се дан мало разведрио. Можда ће се сунце ипак пробити, помисли с неком тананом радошћу. С новим еланом отвори новине у којима се нуде радна места за незапослене и поче да чита. Читао је све, а не као до сада, прескачући поједине рубрике. Читао је сваки оглас са оловком у руци спреман да заокружи и онај где постоји најмања шанса да га запосле. Осећао је да то мора да учини, да мора да ради, да толико дугује старој љубави.

            Испио је кафу, онда се истуширао и обријао. Гледао је кроз прозор мислећи како је стварно дошло време да промени стан, да нађе и нешто мање, само да му поглед полети као птица пуштена из кавеза. Као да је и сам био у кавезу чија се врата полако отварају. Сео је за сто решен да пише Слађани. Писаће полако, ако треба и данима. Испричаће јој све. Од тога како није успео ни на једном пољу, до тога да му срце и сад заигра кад се ње сети. Написаће да не сме да се нада, чак ни у најлуђим сновима, да они буду заједно, макар само месец дана и то кроз двадесет година. Све ће јој то написати. Рећи ће јој да се одлично сналази с рачунарима,  да зна да пише електронска писма, али да их не воли, и да ово узбуђење које оловка и папир доносе не може да замени светлећи екран.

            Никада није ишао у цркву, никада није празновао црвено слово, није био верујући, али се сада, у овом тренутку сетио Бога. Прекрстио се и помислио да би Бог једини могао да му помогне.

            Погледа у крајичак сивог неба. Елиса клима уређаја и даље се окретала неравномерном брзином, а он је пустио своје мисли да се врте заједно с њом, да се врте као на неком шареном рингишпилу.

            Послаће јој писмо каквом се сигурно није надала. Послаће јој роман о свом животу, о свим неодсањаним сновима, о вери која му је одједном напунила груди па му се чини да му је кошуља преуска. Ако Бог да, она ће одговорити. Он ће јој писати опет, они ће се дописивати, и ако постоји сила која би га могла одвести кући, онда би то могла да буде чежња. Слађанина чежња за њим, таквим, какав је. А ако га Бог доведе у Слађанин загрљај, он ће опет знати да је жив, више никада неће бити депресиван, радиће све певајући. Учинило му се као да прави неку врсту погодбе. Ако му Бог све то испуни, он ће се, већ некако, Њему захвалити. Како би он могао Богу да се захвали, то још није знао, али ће то сигурно да учини. Можда Слађа зна нешто о томе, па ће му помоћи. Он ће њој дати подршку да заврши факултет, онако из штоса, да је осоколи. Ма, они ће се дивно слагати, разумети, они ће се волети много, много, био је сваким часом све сигурнији у то.

            Само да ми стигне њен одговор, помисли, навлачећи завесу на прозор.