Category: Станимир Трифуновић

Од предкапитулантске Србије до посткапитулантске епохе…


ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

6 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами. Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон 20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, зготовљеном, сва је прилика, много пре

Пећка патријаршија је била аутокефална црква, са седиштем у Пећи,која је постојала од 1346. до 1463. године, а затим поново од 1557. до 1776. године. садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.
Фотографија: Плетеније словес
тренутка када ће угледати светло дана и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Ако буде? Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи (који је неизоставно морао у се апсорбовати и становиште референтних, неполитичких институција, попут САНУ, УКС, струковних удружења, независних интелектуалаца и осталих непарламентарних покрета и организација…, јер шта је консензус о Коемсту као изворишту духовног идентитета нације ако игнорише становиште целокупног Народа, до мајоризовано становиште моћне мањине на власти?), остаће, на жалост, изнуђени, помирљиви (квази)консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасном, али искреном међународном заједницом. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, преко неодустајног „Србије која неће скренути са европског пута“, до негирања могућности да икада буде „председник у Приштини“, суморни пејсаж (анти)српског становишта

Пећка патријаршија. Свети Сава је организовао прву самосталну српску цркву. То је била Жичка, а касније Пећка архиепископија. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед. Он је уздиже на ранг патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог пећког патријарха.
Фотографија: Плетеније словес
није јасан и очигледан само ономе ко то не жели да види. Једноставно речено, сва наша ранија приношенија вазализацији земље, учињена од стране бившег председника, Бориса Тадића и бриселског подвижника Борислава Стефановића, биће крунисана и последњим приношенијем чију смо злослутну увертиру имали прилике да видимо ономад у Бриселу, оним симболичним приношенијем џелату које ће нас увести у посткапитулантску епоху. У тој епохи, будимо сигурни, неће бити места за Космет у српском јавном простору. У најдубљој тишини, иза кулиса јавности, Косметом ће се бавити ситнији државни чиновници док ће домаћи полемички етар бити празан, или, у најбољу руку стриктно и ригорозно контролисан. За то време, које ћемо почети да меримо оног кобног јутра када видовдански код за дешифровање појма Слободе сами истргнемо из националне и светске историје и заметнемо га у безлично мноштво глобализације, повремени, спорадични уздаси појединаца или Народа биће доследно игнорисани и/или проглашавани анахороним и ирационалним вапајима превазиђених и ретроградних. А када будемо слушали, ако будемо слушали, о отмицама и хапшењима, злостављању и шиканирању нашег мученог рода на

Шар-планина
Национални парк Шар-планина се налази на Косову и Метохији, Србија.
Поред природних лепота Шарпланина представља и богато културно-историјско наслеђе са 34 средњовековне цркве и манастира, попут манастира Св. Петра Коришког из 13. века и манастира Св. Архангела из 15. века надомак Призрена, а туристима је на располагању и ски-центар на Брезовици. Фотографија: С. Јосимовић
Космету, вандализацији и скрнављену верских светиња и културне баштине, већ подоста помешаних доживљаја недавно “скинутог” вишегодишњег баласта са сопствених плећа и нестишљиве нелагоде поводом бранковићевизације националног и личног морала, биће то на готово волшебан начин и можда тајним каналима, преко малобројних независних гласила или усамљених појединаца. Ако их буде. У информативним емисијама домаћег медијског простора о томе нећемо слушати ни у рубрици „вести из региона“. Хоће ли нас наш Космет чекати да му се једног новог јутра коначно вратимо, не треба да се питамо? Право питање јесте, хоће ли још бити икога ко жели да се врати? Или још прецизније, хоће ли то бити правно могуће? Икада, после…

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА; ПРЕДСЕДНИЧЕ

Повезани текстови: О ИСКРЕНОСТИ НЕМАЧКЕ ПРЕМА СРБИЈИ

Share this:

ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ


Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами.   Наставите са читањем

УВОД У РАЗУМЕВАЊЕ ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Далеко зашавши у ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА постајемо неумољиво свесни да ЖИВЕТИ КАО САВ ОКУПИРАНИ СВЕТ није само нужна реалност већ и привилегија. У то нас безпризорно уверава ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА наше политике врхушке која још добрано медијски потпомогнута постђурђевданским, НОВИМ ТАЛАСОМ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ аутистично и ирационално игнорише не само ТАЈНУ ЂУРЂЕВДАНСКИХ ИЗБОРА, већ и непролазну ИСКРЕНОСТ НЕМАЧКЕ и целокупне МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ О КОСМЕТСКОМ ПИТАЊУ. Иако је у потоњем периоду било спорадичних искакања, попут ПАРАДИГМЕ ВУЛИН, односно ПАРАДИГМЕ ЦВИЈАНОВИЋ, наш политички и медијски маневар се кретао ОД ПАРАДИГМЕ ДО ИНЦИДЕНТА, односно ОД ИЗВИЊЕЊА ДО ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ, јасно историјски и морално удаљен од ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА  и снисходљиво присан са ПАРАДОКСОМ ТОЛЕРАНЦИЈЕ. Нејасно слутећи да је власт п(р)освећена ПЕТИМ ЈЕВАНЂЕЉЕМ, постајали смо трагично свесни да иста одиграва СИМУЛТАНКУ СА СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ посве незаинтересована, ни практично ни симболично, да учини макар релативни дисконтинуитет са политиком своје претходнице и заправо ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

У доброј мери самонаметнута ОПСАДА СЛОБОДЕ која је континуитетом карактера националне политике, посредно, отворила и питање ИМА ЛИ ПАТОЛОГИЈЕ У ПРИСТАЈАЊУ НА НЕСЛОБОДУ још увек није добила коначни епилог нити дала последњи национални одговор иако постоји јасна тенденција да се за прилике у земљи једино оптужи Народ. НАРОД НИЈЕ КРИВ! Народ још како разуме да је СРБИЈА ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ КУНИЋ и да је ОКУПЉАЊЕ ПРОТИВ ОКУПАЦИЈЕ предуслов СЛОБОДЕ КАО НАЦИОНАЛНОГ ЦИЉА. Али, ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ? Зашто смо у кључном тренутку игнорисали кључну дилему: ШТА НАМ ЗАИСТА ТРЕБА, СЛОБОДА ИЛИ НОВИ ВАЗАЛ, или једноставније речено, шта нас је определило да ПОПУЛИТИКУ ПРЕТПОСТАВИМО ПОЛИТИЦИ? Јер, руку на срце, не мали број нас,  упућујући ПОСЛЕДЊИ ПОЗИВ ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ да стане на чело нације, чинили смо то свесни да постоји АУТЕНТИЧАН ПОЈЕДИНАЦ И НЕАУТЕНТИЧНА ОПОЗИЦИЈА, појединац који је увремењено  прешао и разумео одговорност пута ОД СРБИЈЕ ДО ЕУ И –НАТРАГ, појединац чијим се већ петогодишњим непринципијелним пострањивањем из извршног политичког и националног живота пристаје на ЛОГИКУ САМОУБИСТВА а питање судбине земље и њеног ослобађања кукавички оставља „ТРЕЋЕПОЗИВЦИМА“.

Не питамо се зато (не сви, наравно) имају ли смисла и какву симболику носе апстракне поруке које готово и да не уочавамо, попут ВИДОВДАНСКОГ КОДА ДОСТОЈЕВСКОГ или ПРАШКЕ ЛЕКЦИЈЕ ВАЦЛАВА ДВОРЖАКА,  не збуњује нас ни тишина поводом могућности да се од  УСТАВНОГ СУДА СТИГНЕ ДО КОНСЕНЗУСА. Кличући БУДУЋИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА-ИЗВИНИ ОМЛАДИНО СРПСКА, заправо само настављамо да цвилимо НЕ У ЛЕЂА, ПРЕДСЕДНИЧЕ, никада свеснији да је у нашем времену постало сасвим бесмислено расправљати о томе како је и немогуће- могуће ПОСЛЕ СВЕГА ИЛИ, ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕи да је ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК бриљантно осмишљен САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО!

 

ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Као и сви људи, и  ваше дете жели да буде цењено због посла који обавља у кући исто колико и због доброг понашања које показује према осталим члановима породице и друштва. Међутим, као и многима од нас, може му се десити да укућани, првенствено родитељи, такво понашање подразумевају и узимају дете „здраво-за-готово“, односно да нико не поклања нарочиту пажњу нити нарочито истиче све добро којим он доприноси својој породици или његове посебне квалитете као личности. Мада свака одрасла особа (родитељи пре осталих) може мислити да дете тешко да ради нешто што би заслуживало посебно истицање, када би мало боље загледали све оно што дете свакодневно чини, вероватно би открили да то није сасвим тачно. Сврха овог текста јесте да нам помогне да развијемо и/или унапредимо вештине обраћања пажње на пожељна понашања наше деце, односно, да научимо да боље уочавамо добре ствари које она чине.

 

Учити да обраћамо пажњу на добра понашања других уопште није лака ствар. Многи од нас не знају како да надгледају друге, да управљају или сарађују са другима како би повећали њихову жељу да раде више и боље, следећи одређена правила. Дакако, већина зна како да разговара са другима, али само „разговарање“ не значи и побољшање односа са њима. Врло је битно обратити пажњу на то како разговарате са неким док разговарате и шта при томе кажете. Особе успешне у примени ових вештина, способније су у мотивисању запослених да раде за њих. Попут њих, и ми можемо научити како боље да надгледамо нашу децу како бисмо повећали њихову жељу да чине оно што од њих тражимо. Следи листа техника, вештина, образаца односа која доприносе успешнијем управљању дететовим понашањем до периода подизања њихове одговорности за сопствена понашања и здравог и зрелог осамостаљења од непосредних породичних утицаја.

 

  1. Најмање 30 минута, свакодневно, покушајте да проведете насамо са вашим дететом и то „један на један“. За то време требали би сте да радите нешто у чему ваше дете ужива, што представља његов избор (све што је сврсисходно у смислу о коме говоримо), као што је, на пример, одлазак у куповину, обилазак радњи, играње игрица на рачунару, убацивање тројки у кош… За ово ограничено време, немојте постављати питања, давати некаква упутства, савете, исправљати шта или давати инструкције. Дајте, евентуално, неки позитиван или неутралан коментар. Игноришите ситније недисциплиновано понашање. Прекините дружење уколико дете на неки начин почне да вређа или крши основна кућна и друштвена правила. Постоји, такође, и следећа могућност: можда ћете дете затећи у ситуацији да ради нешто што воли: игра се са нечим, прави неки производ, или само гледа телевизију. Уколико се тада понаша на пожељан начин, пустите нека прође неки минут, а потом јој пружите позитивну пажњу. Када већ намерите да му се придружите, будите опуштени и природни. Спомените, као узгред, то што оно ради, рецимо, „изгледа да је тај филм врло узбудљив“, или „јели то она лутка коју си облачила јуче?“. Следећи коментари треба да буду позитивни и да се односе на оно што тренутно ради, тј. како вам се то свиђа, како изгледа одлично, како је дете тихо, како се понаша лепо… Уколико и поставите неко питање, оно треба да се односи само на оно што је дете намерило да управо уради или да ли га то заиста занима. Не постављајте питања која у себи садрже осуду или критику, типа: „Зар не би могао/могла да радиш нешто корисније него да ту емисију гледаш поново?“ Покажите искрено занимање за то што дете ради.
  2. Онда када сте заузети, а ваше дете се лепо понаша и не досађује вам, оставите то што радите на тренутак те га похвалите за то. Уколико то чешће чините повећаћете дететову жељу да вас не прекида док радите нешто важно. Слично овом, када се лепо слаше са братом или сестром, не заборавите да то похвалите и наградите га.
  3. Када се ваше дете само понуди да вам помогне или нешто самостално уради по кући, не заборавите да га за то похвалите и нагласите колико то цените. Требаће вам само пар секунди да кажете: „Хвала ти што си ми помогао…“, или, „Стварно ценим што си…“ Можда сматрате да такве ствари нису вредне помена, али ако тако често чините, временом, то може знатно побољшати ваш однос са децом. Не очекујте да ће дете одмах изразити своју захвалност, али немојте се обесхрабривати. Чуо је вашу похвалу и то сигурно утицати на његово будуће понашање.
  4. Уколико му кажете да нешто уради, сачекајте који тренутак, а онда га одмах похвалите за то што се брзо прихватио посла. Када тако поклањате позитивну пажњу ономе што чини, сигурно ћете побољшати сарадњу.
  5. Кад год наградите или кажете да цените понашање свог детета немојте то говорити цинично или са задњим намерама (рецимо: „Било је задње време да средиш своју собу“). Можда мислите да сте се понели позитивно, међутим, ви сте само смањили шансе да се такво понашање понови. Уместо тога, нека ваша изјава биде позитивна и тачна. Реците шта вам се свидело у његовом понашању и, још боље, зашто вам се свидело. Не претерујте са награђивањем зато што свако дете може лако да препозна ласкање а награда може да изгуби своје мотивационо дејство.
  6. Тајна доброг надгледања лежи само у томе да примећујете и најмање ствари које неко чини за вас. Будите искрени, позитивни и прецизни када дајете своје мишљење. Примећујући те мале ствари које ваше дете чини за вас уочићете и позитивне промене у вашем односу као и његову жељу да ради у складу са вашим (друштвено одобреним и морално и педагошки оправданим) очекивањима. Уколико ваше почетне позитивне изјаве дете дочека са сарказмом, хладноћом или омаловажавањем, немојте се обесхрабрити. Највероватније мисли да имате некакав скривени мотив или да нешто хоћете од њега. Временом, овакве реакције ће ослабити и почеће да цени вашу пажњу.
  7. Упамтите! Много је ефикасније, развојно позитивније и емоционално целисходније са дететом провести активних 30 минута него читав дан бити у његовој непосредној близини без емоционалне усредсређености на дете.

 

Повезани текстови: У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

Повезани текстови: РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ

Повезани текстови: О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА

ПРАШКА ЛЕКЦИЈА ВАЦЛАВА ДВОРЖАКА


 ПРАШКА ЛЕКЦИЈА ВАЦЛАВА ДВОРЖАКА

30 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Отмено и разуздано „Српско коло“ из опуса „Словенских игра“ великана чешке (и светске) романтичне музике, Антоњина Дворжака  прострујало је 23.10.2012. године чешком престоницом. Овога пута под диригентском палицом човека који носи исто презиме као и његов славни земљак, композитор чувеног музичког дела. И премда је мало вероватно да је реч о Антоњиновом далеком потомку, сасвим је извесно да је наш јунак Вацлав, управо као и његов имењак Клаус, један од малобројних предака истине о Србији коју чак ни наша политичка класа на власти, годинама већ, не сме да изговори. Сасвим сигурно неогорчен нашим кукавичлуком, али без сумње охрабрен властитом истинољубивошћу, прозборио је целомудрено добри војник Швејк језиком народа чешког и  још једном постидео српску политичку (и националну) снисходљивост. Не треба се зато питати хоће ли или неће званична Србија валоризовати овај догађај из прашке палате књиге Неолуксор?  Неће, јер би тај чин представљао мучно сусретање са бездном властите националне неаутентичности и политичке условљености. Не треба, такође, стављати прст на чело зашто  се на овај или сличан начин нису осмелила, нити ће то учинити у скорије време учинити, велика имена савремене чешке уметности, попут Хавела или Кундере?, Хавела је у томе омела смрт, у најбољем случају, док је Кундеру на ћутање обавезала охола дисидентска лојалност западним вредностима. Уосталом, има ли и у нас, на овом пољу ангажованих јавних личности?. Тишина и стид. И баш зато, као што под нашим високим небом зебњиво проговара Народ уместо интелектуалне елите која би то требала прва да чини, и у Чешкој је, не први пут и не потмуло и јалово, мук прострелио народни саосећај са српским пострадањем и то гласом режисера и документаристе Вацлава Дворжака, човека скромне популарности, вероватно озбиљније препознатог тек по филму „Отето Косово“. Не треба трошити речи на оправданост овог поступка, као ни на континуитет Дворжакове посвећености Косметском питању кроз активности удружења чији је подпредседник. Исувише је то недостатан вид захвалности за оно што је учинио за пробијање медијског мрака о косметској драми нашег Народа. Није чак ни толико важно у том подвигу уочити узвишену  племенитост борбе за истину и чување крвљу заслуженог места српског Народа у историји савремене европске цивилизације. Више од свега је значајно препознати дивовску снагу прошлости која не пролази, у чију су нас привременост пак, са свих страна упорно уверавали последњих година а ми им готово поверовали. Оне прошлости која је истина. Истина коју је изговорио Вацлав Дворжак. На правом месту и у право време. У име свих нас. И нашег (само)понижења.

 

Повезани текстови:  СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИ НАРОДОМ

Повезани текстови:  ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ?

Повезани текстови:  О ИСКРЕНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ О КОСМЕТСКОМ ПИТАЊУ

Повезани текстови:  СЛОБОДА-НАЦИОНАЛНИ ЦИЉ

ПРАШКА ЛЕКЦИЈА ВАЦЛАВА ДВОРЖАКА


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Отмено и разуздано „Српско коло“ из опуса „Словенских игра“ великана чешке (и светске) романтичне музике, Антоњина Дворжака  прострујало је 23.10.2012. године чешком престоницом. Овога пута под диригентском палицом човека који носи исто презиме као и његов славни земљак, композитор чувеног музичког дела. И премда је мало вероватно да је реч о Антоњиновом далеком потомку, сасвим је извесно да је наш јунак Вацлав, управо као и његов имењак Клаус, један од малобројних предака истине о Србији коју чак ни наша политичка класа на власти, годинама већ, не сме да изговори. Сасвим сигурно неогорчен нашим кукавичлуком, али без сумње охрабрен властитом истинољубивошћу, прозборио је целомудрено добри војник Швејк језиком народа чешког и  још једном постидео српску политичку (и националну) снисходљивост. Не треба се зато питати хоће ли или неће званична Србија валоризовати овај догађај из прашке палате књиге Неолуксор?  Неће, јер би тај чин представљао мучно сусретање са бездном властите националне неаутентичности и политичке условљености. Не треба, такође, стављати прст на чело зашто  се на овај или сличан начин нису осмелила, нити ће то учинити у скорије време учинити, велика имена савремене чешке уметности, попут Хавела или Кундере?, Хавела је у томе омела смрт, у најбољем случају, док је Кундеру на ћутање обавезала охола дисидентска лојалност западним вредностима. Уосталом, има ли и у нас, на овом пољу ангажованих јавних личности?. Тишина и стид. И баш зато, као што под нашим високим небом зебњиво проговара Народ уместо интелектуалне елите која би то требала прва да чини, и у Чешкој је, не први пут и не потмуло и јалово, мук прострелио народни саосећај са српским пострадањем и то гласом режисера и документаристе Вацлава Дворжака, човека скромне популарности, вероватно озбиљније препознатог тек по филму „Отето Косово“. Не треба трошити речи на оправданост овог поступка, као ни на континуитет Дворжакове посвећености Косметском питању кроз активности удружења чији је подпредседник. Исувише је то недостатан вид захвалности за оно што је учинио за пробијање медијског мрака о косметској драми нашег Народа. Није чак ни толико важно у том подвигу уочити узвишену  племенитост борбе за истину и чување крвљу заслуженог места српског Народа у историји савремене европске цивилизације. Више од свега је значајно препознати дивовску снагу прошлости која не пролази, у чију су нас привременост пак, са свих страна упорно уверавали последњих година а ми им готово поверовали. Оне прошлости која је истина. Истина коју је изговорио Вацлав Дворжак. На правом месту и у право време. У име свих нас. И нашег (само)понижења.

Повезани текстови:  СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИ НАРОДОМ

Повезани текстови:  ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ?

Повезани текстови:  О ИСКРЕНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ О КОСМЕТСКОМ ПИТАЊУ

Повезани текстови:  СЛОБОДА-НАЦИОНАЛНИ ЦИЉ

Плетеније словес

Време капитулација


Фотографија: Плетенијесловес

Пише: Станимир Трифуновић, Извор: pletenijesloves.wordpress.com

И док човек који је национ увео у ланац безусловних капитулација потписује, коначно, и последњу, овога пута своју личну (унутарпартијску) капитулацију, његов наследник на месту првог човека државе се у име привржености безалтернативном путу Србије, управо спрема да процес капитулирања подигне на „виши ниво“ . У невештим фразеолошким акробацијама обојице, капитулантске намере су представљене као врхунска премудрост политичких подвижника којима ништа на срцу није милије од странке (првом), односно Отаџбине (другом). Недвосмислен континуитет карактера капитулантских политика, првог на партијском, а другог на националном плану, управо супротно од оног како до ономад њихови положаји бејаху, на метафоричан начин (а метафоре су опасна ствар) реактивира од јавности привремено прикривену и стрпљењем ушушкану творчеву идеју о формирању коалиције која ће важан и драматичан посткапитулантски период учинити парламентарно стабилним и политички извесним. Наиме, осим што је првом, док је капитулирао у име оног што је другом сада највећа дужност, било сасвим све једно шта ће рећи Народ, тако ни сада не мари шта о његовој актуелној капитулацији мисли чланство које га подржава. Управо као што ни другом, док је капитулирао морално у странкама које је предводио, свакој на посебан начин, није било важно шта ће рећи чланство, тако ни данас не обраћа пажњу на Народ који га је изабрао. У том циничном игнорисању стварности својственом пораженима (пораз је у пројектима које креира покровитељ нужност), смештен је и сав неискоришћени капитал последњих парламентарних избора, као залог за непредвидљиву посткапитулантску епоху. А она управо почиње. Подизањем преговора са представницима тзв. самопроглашене републике Косово на „виши ниво“ и епилогом који не може бити другачији од оног који ће наредних дана верификовати супруга човека који је био председник земље која је предводила НАТО бомбардовање Србије, а који ћемо за унутрашње политичке прилике називати државном платформом, непосредно улазимо у период који ће у првој половини наредне године бити окончан коалицијом капитулација. Биће то круна пројекта започетог током 2008. године на састанку првог и другог када је започет Пројекат двојник. Како ће на све то реаговати човек који се са званичне српске стране први јавно сусрео са оним чије је име ономад симболично било величано на транспарентима на једном стадиону у делу Старе Србије, није ни од какве важности. Лаковерност није само привилегија поражених, већ и победника. Којих више неће ни бити. Иако их буде!

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕБИ ВРАТИО

ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА…


27 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

И док човек који је национ увео у ланац безусловних капитулација потписује, коначно, и последњу, овога пута своју личну (унутарпартијску) капитулацију, његов наследник на месту првог човека државе се у име привржености безалтернативном путу Србије, управо спрема да процес капитулирања подигне на „виши ниво“ .
У невештим фразеолошким акробацијама обојице, капитулантске намере су представљене као врхунска премудрост политичких подвижника којима ништа на срцу није милије од странке (првом), односно Отаџбине (другом). Недвосмислен континуитет карактера капитулантских политика, првог на партијском, а другог на националном плану, управо супротно од оног како до ономад њихови положаји бејаху, на метафоричан начин (а метафоре су опасна ствар) реактивира од јавности привремено прикривену и стрпљењем ушушкану творчеву идеју о формирању коалиције која ће важан и драматичан посткапитулантски период учинити парламентарно стабилним и политички извесним.

Наиме, осим што је првом, док је капитулирао у име оног што је другом сада највећа дужност, било сасвим све једно шта ће рећи Народ, тако ни сада не мари шта о његовој актуелној капитулацији мисли чланство које га подржава. Управо као што ни другом, док је капитулирао морално у странкама које је предводио, свакој на посебан начин, није било важно шта ће рећи чланство, тако ни данас не обраћа пажњу на Народ који га је изабрао.

У том циничном игнорисању стварности својственом пораженима (пораз је у пројектима које креира покровитељ нужност), смештен је и сав неискоришћени капитал последњих парламентарних избора, као залог за непредвидљиву посткапитулантску епоху. А она управо почиње. Подизањем преговора са представницима тзв. самопроглашене републике Косово на „виши ниво“ и епилогом који не може бити другачији од оног који ће наредних дана верификовати супруга човека који је био председник земље која је предводила НАТО бомбардовање Србије, а који ћемо за унутрашње политичке прилике називати државном платформом, непосредно улазимо у период који ће у првој половини наредне године бити окончан коалицијом капитулација.

Биће то круна пројекта започетог током 2008. године на састанку првог и другог када је започет Пројекат двојник. Како ће на све то реаговати човек који се са званичне српске стране први јавно сусрео са оним чије је име ономад симболично било величано на транспарентима на једном стадиону у делу Старе Србије, није ни од какве важности. Лаковерност није само привилегија поражених, већ и победника. Којих више неће ни бити.

Иако их буде!

 

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕБИ ВРАТИО

ТРИФУНОВИЋ: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК…


ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

14 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Станимир Трифуновић

Фотографија: novimagazin.rs

Када је Борис Тадић најзад пожалио што је, верујући да гледа далеко, створио Томислава Николића, и када је пренеражен због последица сопствене „стваралачке“ осветољубивости (према Војиславу Коштуници)  и сопствене лакомислености, одлучио да прогна своју слику и прилику из космоса властите, евроатланске догме, признао је нескромно, током наглог предђурђевданског просветљења, Себе, за једину политичку фигуру достојну спасења нације…Починио је, при томе, једну инфантилну кратковидост и једну неправду. Кратковидост у том смислу што је могао и раније да упозна свог Двојника у мери којом би лако могао да предвиди да наставак живота еврофанатичне догме (коју обезбеђује творењем Двојника) неће значити и наставак његовог политичког живота, већ напротив, његову политичку смрт, и неправду – јер је гневећи се  само двојниковом властохлепношћу, а не и властитом недалековидошћу, активирао тињајуће фракцијске тензије у сопственом дому, и у питање довео политичку судбину многих који су га тапшали по рамену. Постао је на тај начин наивна жртва наивне  пожртвовности коју је лично предузео, настојећи својевремено да преуреди српски политички ентеријер за потребе своје аутократије, са једне, и велики творчев поход, са друге стране.

Значило је креирање Двојника ништа друго до да је направљен јединствени, антинационални, политички олтар коме је овај двојац, улагујући се понизно творцу неколико година уназад, прилагао националне жртве, од моралних и вредносних до материјалних и територијалних. И више, значило је то, отварање ескалирајуће спирале ривалитета у погледу величине поднешене жртве. Неупитно је онда, зашто је творац подругљиво одмахнуо руком 20. маја око 17:00 и дар Двојника претпоставио поклону Оригинала. Уздајући се наивно у „доброчинство“ творца,

Фотографија: e-novine.com

Оригинал је сметнуо са ума да исти неће признати никакав кредит за дисциплиновано полагање рачуна читавих четири године уназад и да је највише што може очекивати, хладна, срачуната и прецизна узајамност. То би значило да је Двојник исправно схватио оно што Оригинал није, да се обећање може озбиљно прихватити само онда када онај што обећава зна да се можемо одужити. Слутили смо стога, тог непролазног 20. маја пролећа господњег 2012. да је реакција творца према доследно приношеним жртвама најбоља интерпретација принципа: свакоме према заслугама. Термин „заслуга“, погрешно сугерише да се у коначној расподели творчеве наклоности узима у обзир само степен понижавања. При таквом тумачењу,  дилема творца не би била окончана ни данас, јер ни Оригинал ни Двојник нису разочарали у слугерањском подвижништву. По среди је „економска“ цена приложене жртве и она је укалкулисана у творчев избор Двојника.

Сада су, међутим, на реду узвратни потези. Иако национално снажна, реторика Двојника се не разликује од реторике Оригинала. У одређеној мери, она је тиша, мање разметљива и мање искључива али за сада не коренспондира са (не)предузетим радњама и (не)учињеним делима. У том смислу она је и непоузданија јер је количина непредвидљивости и неизвесности коју са собом доноси значајнија него у случају Оригинала. Утолико је и сумњивија, јер до овог часа не постоји никакав убедљив индикатор да је Двојник направио квалитативну разлику у односу на Оригинал. И најзад, узимајући у обзир творчеву „благовремену“ наклоност Двојнику, можда је она нијанса више која је творца и определила у његовој наклоности, дугорочније планирано, рационално пристајање на степен омекшавања реторике, посредством Двојника прагматично неопходне творцу за коначни успех свог пројекта, а која извесно Оригиналу не би приличила нити му била својствена с обзиром на претходно уврежени идеолошки и политички стил. Нити би му пак, омогућила да још једном похара Србију и њен положај додатно вазализује.

Дела, дакле, а не речи. То је оно према чему ћемо судити.

И једно мало наравоученије: Из непотребне и реваншизмом мотивисане измене садашњости (какву је предузео Оригинал творећи свог Двојника), могуће је изгубити будућност.

 

http://pletenijesloves.wordpress.com/2012/10/12/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82-%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D0%BA/

ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА…


 

ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА

 

7 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Станимир Трифуновић

Фотографија: shamballa.blogger.ba

“Твоје ће те речи искупити, и твоје ће те речи осудити” Исус Христ

 

Говорити а ништа не рећи може се, не само флоскуларним бравурама и несувислим језичким конструкцијама, већ и хипнотичким понављањем, информација лишених, фраза. Може се, елем, пресипати из шупљег у празно не само празним зборењем, већ и, тобож, надахнуто узвишеним  мудрозборењем. Особито онда када је повод комуникације одговорност према властитом Народу а мотив истој робустно, општенационално и државно питање. Говорити тада није само нешто више од не ћутати нити не умети заћутати, говорити тада значи знати када и шта, смело и дрско, смерно и промишљено – прећутати…

У прећутаном се не може лако, а још мање може јасно, уобличити неизговорена истина. У прећутаном она (истина) може и мора остати у прозрачним обрисима вишеслојне слутње саговорника, у оним метафизичким алтернативама од којих барем (и само) једна неизоставно подразумева стварност. Све остало је урнебесна игра баналности чији једини смисао више није чак ни обмана саговорника, већ опстајање баналности као насушне потребе опште и појединачне осредњости. У неизговореној истини се драматичније од свих осталих видова обзнане истине може наслутити не само њена снага и дубина, већ и спремност саговорника на искрену комуникацију. Неизговорена истина, још присно сакривена од присности са јавношћу, поред своје латентне поруке ослобађа актера значајног терета могућности погрешне  интерпретација од стране саговорника, врло често саставне одреднице сваке међуљудске интеракције, али и оне ноте усиљености која би лако могла бити уочена као неумесно интимизирање. Када је реч о Народу, међутим, комуникациона искреност је дужност његових вођа.

Може ли, са друге стране, оно што свакодневно имамо прилике да чујемо од представника власти, бити схваћено икако другачије до онако како то здрав разум свакодневно и дешифрује – као посебан вид паралелне, вишезначне комуникације? Није ово непознат феномен, напротив. Одавно је проучен у неколико хуманистичких научних дисциплина и неће исти бити предмет анализе. Акценат ће бити стављен на лепоту празнине у коју нас је карактер интеракције власти са сопственим Народом, али и више од тога, карактер општег односа власти према властитом Народу – увео. Лепо је, наиме, штавише, дивно, слушати тешку, вербалну артиљерију из  бескомпромисног

Фотографија: izbori2012.istinomer.rs

арсенала видовдански кодиране родољубивости председника, како Владе, тако и Републике, и у њој слутити слободарски отпор творцу, како и доликује представнику Народа који је у историју човечанства утиснуо јединствени код за дешифровање појма Слободе, али је једнако интензивно и једнако драматично бити сведоком непрекидног опозивања прокламованих принципа. Неко ће у тој (председниковој) недоследности препознати акробатски одговор на реалност геополитичког тренутка, а неко и јалову доследност у недоследности. И једни и други ће, међутим, остати очарани лепотом празнословља након које ствари постају толико замршене и заплетене да изгледају  никада јасније за прве и толико јасне и просте да изгледају никада замршеније, за друге. Оно што је, наиме, за председника Републике искреност („Једино Србију волим више од Русије“), сваком честитом Србину (који, такође, у Русији види сву и/или последњу наду и утеху, попут потписника ових редова, неизоставно и такође), изгледа као наметљивост и нескромност (државнички став је посебно питање). Председник се, дакле, неоправдано размеће оним што и нижи државни чиновници прикривају, чак и када гаје исти такав доживљај Русије. Оно што је њему неприкосновено, просто и јасно (гласнонајављени консензус о Космету), након његових много пута поновљених изјава о нужности спровођења бриселских договора, постаје неизвесно, заплетено и нејасно. Речју, похарани и ојаловљени свет националног становишта постаје обиље красноречивих и сурових контрадикторности. Може ли онда он бити правилно схваћен?

Ако човек нема јаке принципе и свете назоре у које верује, ако нема чврстог тла на коме стоји, како онда може дати себи право да слободоумно и несистематизовано промишља о животу и о будућности свог Народа? Напослетку, како ће моћи да зна шта треба да ради? И поново, може ли бити правилно и недвосмислено схваћен? Али, авај, несхваћени остају само они који или сами још не знају шта хоће, или, који и не завређују да их други разумеју. Или они који су посвећени гностичким геополитичким јеванђељем творца, које ће обичном Народу остати недоступно и увек јеретички објашњено, баш као и Томино, на пример, или још не мали број таквих  у некаквом евроатланском  Наг Хамадију.

И напослетку, повинујући се начелу према којем се оборен човек не туче додатно, можемо ли поверовати у Фаустов пролог у којем тврди да „добар човек у својим нејасним тежњама увек осети где је прави пут“ и тиме дати карт бланш домаћим властима за решавање косметског питања? Можемо ли оснажити у нади да су по среди заиста племените, државничке намере човека који не престаје да очарава лепотом празнословља, маколико у свему изговореном пршти од  државничке непопустљивости а у свему потом, неизговореном, не престаје да допушта ишчезнуће последњих трагова суверенитета?  Можемо ли у свему изговореном и свему прећутаном наслутити више од частољубиве красноречивости и високопромишљене тишине, ону богоугодну покору тајном симболу који живот претвара у узвишену патњу сталног одрицања, управо оном где је смештен и његов мистични смисао и његова одгонетка? Јер она није у деструктивном егоизму личности, извршењу личних снова и идеја, маколико они племенити били, већ у непрестаном извршењу дужности. Посебно када се оне односе на Отаџбину и Народ коме се припада. Ако се припада?