Category: Станимир Трифуновић

С. Трифуновић: ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ…


 

ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ

 

23 септембар 2012, За ФБР пише Станимир Трифуновић

1.

У психолошкој науци је добро познат феномен хабитуације, односно навикавања, као један од облика учења. Он сведочи о томе да уз то што учимо да реагујемо на неке дражи и ситуације, ми учимо и да на неке дражи не реагујемо, да се на њих навикавамо, тако да нас не узнемиравају и да нам не сметају. Такво навикавање је стално присутно у нашем животу а без њега би живот у многим ситуацијама био тежак и/или готово немогућ. Адаптивна (прилагођавајућа) вредност навикавања је несумњива. Замислимо птицу на грани, када не би била навикнута, сваки покрет и шум лишћа би је покренуо на бег. Она не би имала ни тренутка одмора током целог дана. Захваљујући навикавању она не реагује на ирелевантне, неважне дражи које се повремено понављају, а своју пажњу и своје реакције усмерава на дражи које за њу могу да буду од значаја. Да није навикавања, ми бисмо морали да пазимо на безброј дражи које нас стално бомбардују а наш интелектуални живот би био прави хаос и потпуно неефикасан. Процес навикавања, дакле, филтрира неважне, понављајуће дражи тако да пуним капацитетом можемо да се посветимо значајним питањима. Неће погрешно закључити пажљиви читалац да се овим обликом учења могу објаснити човекове реакције на просте, неапстрактне, неметафизичке подстицаје, те да нема места навикавањем тумачити човеков однос према крупним друштвеним појавама. Прецизности и научне истине ради, изнећу неколико примера која нам сугеришу да постоји навикавање и на врло непријатне и значајне дражи које надилазе само пуке, егзистенцијално обојене стимулусе и задиру далеко у динамику друштвених односа. Лекари се навикавају на тешке ране, самртничке патње и умирање људи. Људи у фашистичким, концентрационим логорима су навикавали („отупљавали“) на свакодневно умирање својих сапатника, њихови чувари су навикавали на свакодневно уништавање људских живота. Искусни ратници сасвим другачије подносе ратну динамику него новајлије у борби. Уопште узевши, у закључку кратког трактата о навикавању утврдићемо да је хабитуација релативно трајно слабљење одговора (јединке), до нивоа престанка реаговања, а  као резултат понављања дражи које не доводе до значајних последица.

Фотографија: vidovdan.org

2.

Писати о толеранцији у политици подсећа на грађење утопије, нарочито ако имамо у виду нашу свакодневицу. Ако и постоји плуралитет мишљења и толерантност према њему, она сигурно није тамо где нам је потребна, односно, на терену националног питања и националне стратегије. Толерантност је једино могућа кроз разговор који не избегава сукоб, али препознаје разлоге који су га изазвали и знањем и аргументима доводи до заједничког решења. Али у неравноправном друштву заснованом на моћи дијалог није могућ, па се трпељивост чини као домен теорије и поље борбе за ново друштво будућности.

Трпељивост је последица и услов друштвеног живота, произашла из несавршености људског бића и ограничености његове спознаје. Трпељив је само онај човек који је свестан да не зна целу истину и стога му је потребан други човек да би се истини барем приближио. Такође, трпељив је и човек који је спознао целокупну истину али има разумевања за саговорниково настојање да исту оспори.

Међутим, остварење идеала трпељивости изгледа немогуће у друштву у коме су неједнакости оштро изражене а нетрпељивост је постала уобичајен дискурс друштвено-политичког живота. Ретки су они на политичкој сцени у којима би се могле препознати особине трпељиве личности. Сви нетолерантни системи, од личности, преко друштва, културе до политике, затворени су за другачија искуства. Посебно за становишта која заступа Народ!?!

Трпељивост се може испољавати само када постоје неистомишљеници чије ставове не одобравамо али које смо спремни да подносимо, не осуђујући их. Баш у таквом значењу трпељивости састоји се њена противуречност. Трпељивост има своје границе које одређују меру трпељивости и ситуације у којима се не сме бити трпељив. Парадокс толеранције, према Карлу Поперу,  састоји  се у томе да трпељивост према нетрпељивима јесте мана а нетрпељивост према нетрпељивима врлина. Није дозвољено бити трпељив према нетрпељивима јер би то значило равнодушност према угрожавању основних људских слобода.

3.

„Парадокс родољубља“ као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење аутора овог прилога), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.

У основи ауторове потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем Творца: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.

Аутор сматра да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију  штитити и неговати као ретку историјску драгоценост и израз недвосмисленог  политичког уверења и високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначнојј судбини не само наше територијалне целовитости већ и српског националног питања уопште. Аутор ових редова дубоко верује да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.

У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава) смештен је парадокс наше актуелне политичке платформе и коначно, сами парадокс родољубља.  Елем, оног часа када се политичка класа уопште а особито она која је на челу државе  окане сувишног гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање  и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине.

4. (1+2+3)

У којој мери је постмодерни геополитички експеримент над  кунићем званим Србија спроведен, као и у коликој мери је  строго дизајнирани план реализован сведочи и врло упечатљив узрочно-последични однос између хабитуације Народа на супстанцијална, није претерано рећи, драматична национална посрнућа и склоности да иста толерише упркос  чистој и рехабилитујућој снази властитих аргумената. Вешто и поступно исцрпљиван пројекцијом још злослутније стварности од оне коју свакодневно живи, виртуозном медијском и идеолошком осионошћуубеђиван у оправдност „прихватња реалности“ којом је видовдански код национа представљен као тегобни и мучни баласт којег се треба са олакшањем ратосиљати, наш род је у тој мери анестезирао националну осетљивост да је ампутација дела властитог организма прихваћена као подразумевајуће решење за дугогодишњу агонију. Неосетно је извршена акомодација на огољене, недвосмислене и, зашто не рећи, искрене амбиције међународне заједнице, са једне стране и арогантну отуђеност националне политичке класе од сопственог Народа, са друге стране. Није допуштена само идеолошко-политичка специфичност актера на домаћој политичкој сцени, већ је дозвољено и отворено неслагање (супротстављање) сопственој историји и робустној, историјској и националној аргументацији коју артикулише непресахли национални импулс. А то значи да смо постали немоћне жртве оног аспекта парадокса толеранције који претпоставља толерисање насиља, односно, да је парадигма нетрпељивости освојила и оне области националне толеранције на неистину, силу и издају које директно угрожавају како територијални интегритет Отаџбине, тако и њен идентитет и њено место у историји.

Овим подмуклим чином власт пре свега, али и Народ који је исту васпоставио, закорачио је (повукао се) на онај резервни положај који формално-правно озбиљно угрожава црвене линије националног интереса а морално урушава јединствени темељ сваког стабилног и непоколебљивог патриотског становишта, из перспективе аутора промовисаног као парадокс родољубља. Реч је о рубном подручју политичке мудрости испред које је постројена неумољива аргументација силе творца, а иза које се  покуњено повлачи обманута снага аргумената злослутно развијајући белу заставу капитулације.

Неко ће рећи како поједини актери на домаћој политичкој сцени мудро балансирају између чељусти нескривених империјалних амбиција међународног фактора и незадовољства сопственог Народа све чекајући прави тренутак  да преокрену ћурак у корист националних интереса. Аутор ових рдова се пак пита, да ли је могуће да имамо посла са тим нивоом политичке кратковидости дела политичке класе која нас нагиње да поверујемо да пред злом можемо имати икаквих тајни, а посебно тајну да ћемо му једног лепог дана окренути леђа. И још приде, да ли заиста постоје и такве амбиције дела политичке класе да злу наставимо да плаћамо у ратама, што непрестано покушавамо све дубље тонући у вазалан положај или је време да престанемо са тим? Ако јесте тако, онда се морамо помирити са чињеницом да је вредносни и морални нихилизам постао нормативни стандард подавања међународном фактору, те да, ако се већ  предајемо другоме као војник у заробљеништво морамо унапред одбацити свако оружје. И да, ако нема ничега чиме се можемо заштитити од страдања, треба да се упитамо када ће доћи коначни ударац?

Јер, прва издаја се не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Нужност потоње мобилизације целокупног Народа у последњој и коначној одбрани националних интереса, упркос снажној, још увек не посусталој засићености традиционализмом и родољубивим осећањима, мора напослетку представљати једну врсту историјског подвига национа, тј. искорака из стереотипа о већ увреженом ирационалном односу Срба према национално судбоносним питањима. Мора,

Фотографија: riznicasrpska.net

другим речима, српски одговор представљати врло јасан, веома хладан, рационални став, не према потенцијалном референдумском питању, већ према референдуму који калкулише са Косметом, уопште. Може се, оправдано, свако запитати зашто је неопходан лаконски однос према овој врсти бруталности творца (творац. зацело, стоји иза ове и овакве иницијативе)? Одговор, напросто, гласи, зато што творчева подлост није у референдумском питању, већ у лукавом потурању идеје о референдуму као институту, којим се и чиме сваки исход у вишегодишњој, прљавој, неравноправној медијској  и финансијској борби Давида и Голијата, трајно и неповратно валоризује, а тиме додатно подстиче поларизација националног корпуса и генерише клима унутарнационалног сукобљавања и деоба. Та врста националне подвојености није у функцији окупљања против окупације, узвишеног циља који би нам морао бити пречи од свих осталих циљева. Посебно онда када знамо да је перфидна тежња творца да нас лиши било каквог, чак и рудиментираног трага пркоса и да то чини са елегантним,  квазидобронамерним планом да изманипулише остацима националне смосвести увлачећи нас у тобожње демократске процедуре и нуткајући нам наводне механизме демократског изјашњавања, попут референдума, на пример. Можемо, наравно пристати на референдумско изјашњавање, али само под веома прецизно дефинисаним претходним условима: Филигранском прецизношћу избалансирана медијска заступљеност супротстављених политичких становишта, апсолутно једнака информациона и остала доступност Народу и веома просто, невишесмислено питање: Да ли сте за приступање Србије Европској Унији? О Космету изјашњавање – никада. То је једино питање које превазилази оквире Устава и дубоко понире и оваплоћује парадокс родољубља.

Advertisements

Ништа није готово. Тек почиње!


O искрености Немачке према Србији-једно подсећање или, тајна је остала у Сочију

Станимир Трифуновић,
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Тобож нових седам захтева Ангеле Меркел, који нас канда поново затекоше у чуду, говоре, на жалост, много више о нашој подвојености од  континуитета политичке динамике која истрајава у односима међународне заједнице према Србији него о самој међународној заједници. Елем, тобож нових (ултимативних) седам захтева Немачке, не представљају ништа друго до седми дан (дакле, не први), према предању и последњи дан, одзвањања седам јерихонских труба које су обрушиле зидине овог града.

Да заиста није у питању почетак некакве непознате политике Немачке према Србији, почетак који би зацело могао представљати изненађење за домаћу политичку класу и српски Народ, односно да се ради о самом концу Немачких настојања да Србију уведе у седми круг пакла (беше то онај круг где доминира насиље- свака сличност са међународном заједницом је случајна!), доказа има прегршт и право питање јесте уствари: Јесмо ли иоле политички (и национално) сазрели током протеклих година врло експлицитне, недвосмислене и јасне искрености међународне заједнице према нашој Отаџбини?

Како бих поткрепио ово становиште, подсетићу читалачку публику на текст написан и објављен на патриотској блогосфери крајем јула протекле године, а у којем су наведени неумољиви аргументи у прилог тези о искрености међународне заједнице.

     „Што смо ми више презирали свој народ, да би смо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје европске погледе и убеђења, а они нас, са висине нису слушали, или су с учтивим осмехом, желећи да нас се што пре отарасе, додавали – да их нисмо добро разумели“

                                                                                                     Ф. М. Достојевски

Када је 06.03.2008. године министар иностраних послова Италије, Масимо Д`Алема, на маргинама самита НАТО алијансе у Бриселу, изјавио да „нико не би узео у разматрање проглашење независности Косова да је то био једнострани акт, јер независност није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО“, а потом и објаснио да „Косово није преседан на основу којег друге територије могу унилатерално проглашавати независност, оценивши да је Косово случај суи генерис, пошто је реч о међународном протекторату на којем нема реалног српског суверенитета још од 1999. године“(1), – српски политички ентеријер је већ био драматично поларизован на димензији перцепције Косметског питања и тражења одговора на исто. Док су једни оправдано али нецелисходно инсистирали на територијалном интегритету, други су ирационално и врло осионо промовисали безалтернативну идеологију.

     Руинирање крхког националног консензуса о националним приоритетима, особито више него дискретне разлике у приступу и спровођењу декларација о Космету усвојених у Скупштини републике Србије у периоду између 2005. и 2007. године, трасирали су пут новим, дубоким деобама не само на терену политичких актера већ и друштва у целини.

   Тешко је, међутим, претпоставити да у то време (2008) српском политичком естаблишменту, односно и једном и другом политичком блоку није било доступно отворено писмо некадашњег потпредседника скупштине ОЕБС, Вилија Вилмера, упућено у мају 2000. године немачком канцелару Герхарду Шредеру у којем први, између осталог, наводи  да:

3) Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи;

 4) Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945;

10) У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права;

11) Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана;“(2).

     Реч је о двема супстанцијалним премисама које огољено и арогантно објашњавају праву природу „Милосрданог анђела“ чији кобни лепет крила слушамо данас као реквијем за међународно право и национални суверенитет. Поред бројних мање важних, доминантним се намеће питање политичке, персоналне и друштвене луцидности промотера идеје о игнорисању (ових) чињеница чија робустност сама по себи представља драж на коју се не може не реаговати? Дакле, да ли смо их (европске партнере) заиста погрешно разумели, како рече Достојевски, или, зашто смо свесно саучествовали у отуђивању Космета пристрасно афирмишући ЕУ?

   Чини се да никада у новијој српској историји нисмо добијали јасније и недвосмисленије поруке о правим мотивима и коначним циљевима, већ хроничног, односа дела међународне заједнице према Србији и Косметском проблему, као што се не може не закључити да је сваком иоле разборитом и мислећем појединцу ова позиција (одлучујућег дела међународне заједнице) била довољан минимум нужних разлога да стави прст на чело и запита се зашто српски политички дискурс у међународним координатама поприма статус мазохистичког чина.

     Ако се сложимо да смо на располагању имали не само историјске анимозитете важних земаља МЗ према Србији и интуитивне претпоставке о њиховим актуелним намерама, већ и дрско конкретне али посве разумљиве изјаве високо рангираних предстваника европске политичке олигархије, намеће се једино логично питање откуд оволико ватрених осуда (током суботњег скупштинског заседања поводом последњих дешавања на Северу Космета) истих (од стране управо оних који су их промовисали као наше јединствене партнере на путу ка евроатланским интеграцијама) због њихове јединствене искрености? Не говори ли, наиме, њихова доследна, вишегодишња, искреност у званичној, интерној и екстерној комуникацији о Косметском проблему о нашој неискрености?

    Од Вилмеровог писма Шредеру 2000. године, преко Д`Алеминих ставова из марта 2008. године и бројних, експресних признања самопроглашене независности јужне српске покрајине од стране не малог броја значајних земаља МЗ, а свакако највећег броја земаља ЕУ, потом бруталног доприноса амбасадора најутицајнијих земаља на постизборне исходе из маја исте године, и слања мисије ЕУЛЕКС у децембру 2008. године, до, током последњих месеци, више пута поновљених изјава министра иностраних послова Немачке Гвида Вестервелеа о томе да су независност и територијални интегритет Косова „неповратни“ (3), као и министра иностраних послова Енглеске Виљема Хејга о неопходности поштовања територијалног интегритета Косова (4), – српска политичка елита заправо у континуитету добија информације које због свог понављајућег карактера више немају никакву обевештајну вредност, и истину говорећи, представљају израз врхунске искрености МЗ.

   И премда је политичко раслојавање и диференцијација на еврофанатике и еврореалисте изоштренија након самопроглашења независности тзв. државе Косово, од стране активних политичких фактора на српској политичкој сцени нема битнијег експлицитног дистанцирања од идеологије придруживања ЕУ, тј. нема отклона који би индицирао напуштање идеализираних представа о ЕУ и двоструких стандарда које негује и престанак манипулисања сопственим народом зарад остваривања власти.

     Зашто су онда српске власти, неке искључиво, неке уздржаније, извесне отворено, поједине дискретно, неке безусловно и безалтернативно а неке условно и резервисаније, илузионистички глорификујући лажне вредности ЕУ срљале у сопствену пропаст и одговарајућим (не)чињењем занемаривале сепаратизам на светом делу сопствене територије? Јесу ли заправо оне биле неискрене и према МЗ и према сопственом народу и нису ли уистину збуњивале и једне и друге? Право питање није има ли одговора на постављено питање, већ, има ли компликованог одговора? И, зашто их нисмо добро разумели? Тј. зашто то нисмо желели?

     ПС. И премда звучи ирационално и готово немогуће, Косметско питање ће поново бити национално окупљајуће. Чак и они који су “приморани” да пређу пут од вере до вечере, разумеју да је време коначног опредељивања отпочело и да се најзад морају недвосмислено изјаснити. А то значи да није готово. Ништа. И да тек почиње.

ТРИФУНОВИЋ: “ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ”


 

“ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ”

8 септембар 2012, СРБски ФБРепортер (преузето са сајта „Плетеније Словес“

Пише: Станимир Трифуновић

 

Доследно, активно и надасве гласнозборно  потврђивање противуставних и антинационалних договора које je са сепаратистима постигла претходна власт, са једне стране и, „болним компромисима“, самоуверено продубљивање истог процеса који нова влада  неумољиво предузима, са друге стране, наводи на нејасну и непријатну (за неке можда и умирујућу?) претпоставку да су актуелне власти геополитички и стратешкополитички п(р)осветљене, те да, негде далеко у туђини (слутимо где), интимно спознавши нешто више од обичног пука, свог Народа, о томе, неодустајно делајући, морају ћутати.

Свакако, ово може остати само наивна хипотеза разочараног аутора ових редова и не мора имати никакве реалне и на чињеницама утемељене везе са објективном стварношћу, тј. оним што се назива истина, али, сложићемо се, потоњи опстанак политичке парадигме претходног режима, осим што сведочи да је политичка дегенерација националног питања настављена, недвосмислено потврђује злу слут да је творчев пројекат итекако жи(ла)в и да је његова разграђујућа моћ метастазирала на безмало цели политички организам Србије. Може ли се стога из јасног континуитета национално дегенеративне политике актуелне владајуће класе према Косметском питању (и питању ЕУ) са истом претходне власти,  непосредно закључити ишта друго и ишта једноставније што не би довело у сумњу њену апсолутну патриотску верност, до да се негде тамо и не тако давно заиста збило још једно, ново „духовно рађање“ увођењем нашег последњег у низу политичког „посвећеника“ у творчев тајни, планетарни план?

Искушењима Посвећења култу „прихватања реалности“ подвргнут је очито не само србијански већ и регионални српски владајући естаблишмент због чега суморна претпоставка о творчевом осмишљеном, синхронизованом акционом плану постаје више него оправдана. Наравно, још увек не и доказива. Постоји међутим нешто што се не може не приметити, строг, хладан и шкрт тон којим се свака историјска, интелектуална и емоционална непомирљивост сопственог Народа са творчевим пројектом, грубим игнорисањем дисциплинује и вредносним нихилизмом банализује. Под неизговореним, али Посвећењем, изнуђеним, геслом „Ми (!) знамо шта је најбоље за Србију“ степен отуђења владајуће класе од критичког става нације и њеног места у општој историји прети да задобије димензије политичког аутизма који не може бити апсорбован у национално-идентитетски ДНК.  Овај степен подвајања званичне политичке платформе од недискутабилних појмова озбиљне, одговорне и историјски утемељене националне политике у оној мери је продубљен у којој сазрева колективна свест да се ради о последњим минутима драматичне и кобне обмане. Перфидна компензаторна подвала која се имплицитно потура Народу кроз тобожње коначно и трајно скидање непотребног и сувишног балста тегобне и мучне Косметске реалности дискретно је „украшена“ сентименталним аргументом, тихом, неизговореном националном чежњом за присаједињењем Републике Српске са Србијом и помпезно маскирана громогласном најавом обрачуна са корупцијом., одвећ болном народном темом. Тако ствари стоје из перспективе Народа. Ако, пак, у читаву агонију укалкулишемо и непознату са почетка текста, односно Иницијацију наше руководеће политичке класе, онда наша савремена драма добија елементе„Хомерског питања“, тј. питања на које нећемо добити одговор у скорије време, ако га икада и добијемо?

Зна ли, дакле, власт нешто више?

Журба са којом се обављају последњи припремни радови за коначну и неповратну национално-политичку дегенерацију сопственог Народа не само да оправдава претпоставку да власти заиста знају и за некакво “Пето јеванђеље” (творчево, ваљда?), већ индицира да је властима задати рок за финализацију творчевог  пројекта заправо већ запао у драматичан временски шкрипац (који је очигледно чини нервознијом  и ригиднијом но што би иначе била), те да би и симболични импулс народног незадовољства, бледо и анемично непристајање на „прихватање реалности“ озбиљније угрозило динамику реализације творчевих глобал-планетарних планова и можда учинило сасвим узалудним недавно Посвећење власти.

Оно што се такође, неизоставно, морамо запитати јесте какав је коначни епилог Посвећеног саучешћа у творчевом пројекту? Наивно посматрано, могу се извести барем две грубе претпоставке: Осиона, о историју и Народ оглушујућа журба Инициране власти да започне и заврши последњи чин Косметске епопеје може подразумевати или 1) неповратну капитулацију, или 2) зачетак капитулације идеје о неповратности учињених уступака отимачу свете српске земље. Елем, врло брзо ћемо знати да ли је Посвећење било у функцији подизања беле заставе на црвеном Косову Пољу или први степен дугорочног заокрета?

Оно што ипак јесте у нашим рукама и припада само нашој индивидуалној и заједничкој (националној) одговорности јесте само наш избор и само наша одлука хоћемо ли пристати да и сами као национ будемо Посвећени, онако како нам се чини да је творац Посветио оне који нас предводе и у наше име самоуверено одлучују. Како год, не постоји нити лепши нити светији догађај од Посвећења у ТВОРЦА у нама самима. Тај догађај враћа човека под окриље Ствараоца и речи претвара у дела. У своје име можемо тврдити да смо овај чин Посвећења предузели. Може ли власт доказати да се ради о истом ТВОРЦУ на којег мислимо ми? Једном и једином.

Трифуновић: "ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА"


 

ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

 

 3 септембар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Станимир Трифуновић- „Плетеније Словес“

„Парадокс родољубља“ као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење аутора овог прилога), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум (аутор верује да овај критеријум спада у ред суптилнијих и нијансиранијих критеријума који индицира стратешки положај појединца у односу на феномен родољубља) за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.

У основи ауторове потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем Творца: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.

Аутор сматра да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију  штитити и неговати као ретку историјску драгоценост и израз недвосмисленог  политичког уверења и високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначнојј судбини не само наше територијалне целовитостивећ и српског националног питања уопште. Аутор ових редова дубоко верује да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.

У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава) смештен је парадокс наше актуелне политичке платформе и коначно, сами парадокс родољубља.  Елем, оног часа када се политичка класа уопште а особито она која је на челу државе ( не само сада, већ иначе) окане сувишног гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање (Устав је, попут свих осталих правних аката, скуп регулатива које уређују положај државе у односу на људске слабости) и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине. А то је корак даље од страсне властохлепности. Мали за политичку класу а велики за Народ и земљу. И њихову будућност.