Category: СВЕ ОБЈАВЕ

Миодраг Новаковић: УШТРОЈЕНО ДРУШТВО


СРБски ФБРепортер

…Дакле, строго контролисана Орвелијанска, и квази-слободна, друштва могу да функционишу једино ако су њихови грађани претходно, кроз процесе (не)образовања и масовне медијско-политичке индоктринације, сведени на примарни анимално-хедонистички ниво, и паралелно- национално и духовно кастрирани. Све је то упадљиво видљиво на примеру данашње Србије, која дефакто умире у самртном ропцу, под диригентском палицом луцидног Вође, који би у било ком другом нормалном друштву у најбољем случају могао једино да заседа „кућним саветом“ неке менталне институције, а не државним саветом једне од најстаријих европских нација…

УШТРОЈЕНО ДРУШТВО

***

Најлакше је одузети слободу онима који верују да су они заправо једини који имају слободу- Такви се никада неће побунити због недостатка слободе, јер никада неће ни развити свест да је немају. Такво стање духа и политичке индоктринације се зове „привид слободе“, и њему су изложени углавном људи који живе у такозваним западним демократијама, али и они који живе у ободним (про)западним квази-демократијама- попут…

View original post 985 more words

Advertisements

КАКО САМ ОТИШАО У КАНАДУ „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО“ СА ОСТАЛИМА…


Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

Када ме је пре две деценије један пријатељ нервозно, и може се рећи љутито, упитао зашто сам давне 95те одлучио да (физички) напустим отаџбину и уселим се у Канаду, на његово „непристојно питање“ сам одговорио кратко: „ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ОСТАЛИМА“ (и потом то поткрепио „пластичним примером“ из личног искуства)-

Негде крајем 93-ће возио сам „својо ауто“ улицом Кнеза Милоша (у Бгд) у правцу Теразија. Приближавајући се раскрсници са Немањином „читао сам саобраћај“ (и будно осматрао околину).
Приметио сам да испред мене деда (човек седе косе) који је возио стару Ладу стандард нервозно пипа кочницу и успорава, иако је још увек било зелено светло.
Истовремено сам приметио да се иза мене, раскрсници приближава у великој брзини (без намере да успори) бели голф, који је возио кратко ошишани (и „накострешени“) младић.

У следећем тренутку у раскрсници зелени семафор се променио у жуто- што би још увек било комфорно и сасвим довољно, да сва тројица: неодлучни деда, ја- тада још увек „млад орган безбедности“, и накострешени кратко ошишани младић, безбедно прођемо семафор и раскрсницу, која је била „чиста“.
Али ђаво није мировао- неодлучни и заплашени деда је истог момента нагазио на кочницу, док сам крајичком ока у ретровизору приметио да је накострешени младић уместо да успори, почео да додаје гас (да би „направио жуто“), а ја у сендвичу!? Ако сад и ја и нагазим на кочницу, накострешени иза мене, има да ме одува и „ући ћу (невољно) у дедин гепек“, ако ја додам гас, одуваћу деду и ко зна шта ће све „да бидне“.

У делићу секунде сам осмотрио да је десна трака (за скретање у Немањину) била празна, и извео сам маневар у десно (измакао се из „сендвича“) и безбедно сам стао испред семафора.
Сувишно је рећи да се „накострешени младић“ са својим голфом забио у пуној брзини у дедин гепек- судар је одјекнуо као бомба. Забринут за безбедност „неодлучног деде“ и „сувише одлучног младића“, искочио сам из аута да видим шта се дешава.

На старој лади са челичном шасијом (који то ауто је бољи од руског?) само „угруван гепек“, а она и даље у возном стању, на голфу предњи део потпуно колапсирао (ауто „отписан“), мотор се дими. Мени наравно ни огреботина.
Контузовани деда изашао из Ладе, држи се за врат и стење.
Накострешени младић (крвавог носа) искочио из Голфа и љутито псује.
Он се прво издрао на деду „Матори зашто си кочио?“. Кад сам га упитао „да ли је у реду“, он онако још увек избезумљен (и још више накострешен) се издра и на мене „А ти, зашто си се ти дебели измакао?
То ме је посебно увредило, пошто сам у то доба још увек био само „симпатично попуњен“ (ни близу ове данашње „дебљоће“), ипак одговорио сам му хладнокрвно
„ДА СЕ НЕ БИХ СЛУПАО СА ВАМА ДВОЈИЦОМ- БЕЗНАДЕЖНИХ ВОЗАЧА“.

Потом сам сео у „својо ауто“ и ноншалантно се одвезао кући, док они остадоше да се (с)носе са последицама своје „неодлучности“ и „накострешености“.

Тог дана сам дефинитивно одлучио да дигнем сидро и одједрим у бели свет, јер сам схватио, да ако останем овде, да је само питање дана када ћу и ја бити „слупан и ојађен“ као она двојица, и да ми „сендвич“- између њих: већинских и неодлучних („кркобабића“) да направе било какву важну одлуку у свом животу, и између оних „све мање мањинских“, брзогалопирајућих и накострешених („поевроунијаћених“), који би што пре да уђу „тамо где никада неће“- не гине…

А сад ви „пријатељи моји фејсбуковачки“ просудите, да ли сам био у праву што сам се „измакао“, или сам можда требао и ја да зажмурим, нагазим на кочницу, па да онда, тамо останемо сви заједно на гомили, слупани, накострешени и ојађени…

М. Новаковић, врућег јула 2017, ФејзбуМестан

 

Драган Симовић: Ти што вечно долазиш и одлазиш


И кад све дође и прође;

и кад све нестане и престане;

 и кад мину времена и светови,

Ти ћеш тада, слутим,

 доћи изненада,

Однекуд или Ниоткуд,

 свеједно;

 али, доћи ћеш, верујем,

 као што си, одувек и свагда,

 долазио без најаве!

Доћи ћеш,

уистини, знам,

да ћеш доћи!

Јер Смисао Свега

у свим световима –

Смисао који умом својим

ни докучити не можемо –

 јесте Твој вечни

изненадни долазак,

Однекуд или Ниоткуд,

свеједно;

као и Твој тајанствени одлазак,

Некамо или Никамо,

заиста,

свеједно!

Ти

што вечно долазиш и одлазиш,

и снова се враћаш,

 зацело, мораш доћи!

Јер Ти Јеси

и Биваш,

свуда и у

 свему!

Драган Симовић: Сви се ми однекуд знамо…


(Свим драгим,

милим и врлим пријатељима –

Белим Србима и Белим Србкињама,

ма где и камо да су,

те ма у којим год

световима да пребивају,

с љубављу посвећујем

ове лирске записе.)

81795435_ecx51419

Сви се ми однекуд знамо, а уопште не знамо да се знамо.

Не знамо да се знамо, зато што су многи овоји таме заборава прекрили наша сећања.

Кроз колико су животних токова путовале наше душе, да би се, после силних звезданих кругова, препознале негда и некамо на даљину, кроз многе мрене и копрене непрозира.

Сви смо ми једни другима одавно знани, из неких  минулих живота што сежу у дубине векова и светова, а да се тога ни сетити не можемо.

Сви давнашњи сусрети наши у језгру су наше душе белим божанским зраком записани, а на нама је да се свих тих сусрета давнашњих у сновима својим присетимо.

У сновима својим, које будни снијемо, у праскозрје неких будућих животних токова.

Заиста, сви смо ми једни другима својта и род, те, ако ми не знамо, онда то наши снови, зацело, знају још пре рођења нашега.

images

Драган Симовић: Вилински и ведсрбски речник


Screenshot_2016-04-12-13-29-43-1

Душица Душка Милосављевић.

Млада, даровита, маштовита, пробуђења, лепа и образована песничка вила.

Апсолвент је на Филолошком факултету у Београду – група за србску и светску књижевност – а ових ће дана и дипломирати, на своју и нашу радост!

Њена поезија, коју редовно, и с љубављу, објављујем на Србском журналу, открива нам ретко даровиту, зрелу и са оностраним, тајинственим, стваралачким и мистичним световима повезану песникињу, поетесу снажне песничко-вилинске имагинације и још снажнијег песничко-стваралачког духа.

Душица Душка Милосављевић јесте, уистини, по свему судећи, расна Бела Србкиња каква се само, међу Белим Србима, пожелети може!

Оно што ову србску песничку вилу, између осталог, чини особеном и самосвојном у свету песника и уметника јесте и њезина вилинска имагинација, њезина маштовитост и уобразиља која се ретко среће у овоме свету.

Душица Душка Милосављевић прикупља грађу из Оностраног, из Акаше, за рад на вилинском речнику, за откривање мистичног пра-језика белих и плавих вилењака, који су – у Праисконији, у Древности Беле Ирије – обитавали у заједници са ведсрбским племеном, са племеном великих Перунових посвећеника, које знамо под тајинственим именом Бели Ури.

Тај духовни и мистични светлосни печат који су бели и плави вилењаци, у сарадњи са Белим Урима, оставили у дубинама нашег божанског бића и суштаства умногоме је, гле, одредио и нашу ведсрбску судбину која се, надасве,  огледа и препознаје и у бићу ведсрбског пра-језика.

Тај рад на ведсрбском и вилинском речнику започео је, још у деветнаестом столећу, један пробуђени, даровити и веома образовани Бели Србин, песник чудесне вокације и имагинације – Ђорђе Марковић Кодер – који, нажалост, није стигао да заврши своје дивотно, песничко и вилинско дело.

Умро је у сиромаштву, несхваћен и неприхваћен од Рода својега!

Душица Душка Милосављевић наставља Кодерово дело.

Верујем, и знам, да ће га ваљано, надахнуто, стручно и научно, и заокружити, на свеколику радост вилинског Белог Србства!

11169637_962807693753197_4663505183083945897_o

Драган Симовић: Онај који влада нашим бићем и суштаством


Screenshot_2016-04-08-23-01-22-1

Када су једном приликом, после предавања, упитали Владана Пантелића његови ученици, колико има година, он им је, брзомислећи какав по природи својој јесте, одговорио хитрином Перунове муње:

Никада не питајте за године човека који је изабрао да вечно живи!

А један вилински песник каже:

Ја сам, истовремено, и толико млад и толико стар колико и најмлађи и најстарији у мојему селу.

И заиста, ја сам на свом животном путу сретао младиће од седамдесет година, и старце који нису имали више од двадесет лета.

Све је у срцу, души и духу, а наше физичко тело, најчешће, бива варка и опсена.

Младост и старост не одређују године, већ Онај који влада нашим бићем и суштаством.

120620151057

Душица Милосављевић: Љубав


Видех себе како стојим

на водопаду звезданог језгра,

ту се скупљаше светлосне птице

начињене од самих звезда

тада и сада и одувек и

заувек у нама

светлост прелете таму,

љубав се роди сама!

Бранислава Чоловић: Изронит ће храм од сунчевог сјаја


Screenshot_2016-04-12-13-30-03-1

Изронит ће храм

Од сунчевог  сјаја

На олтару њговом упаљена ватра

Ватра нове свијести и новог живота

Њега будно чува свештеница Зора

Чувале су тајну

Дубине плавог мора

Гдје некад бјеше Сварогова гора

Затрест ће се небо, усталасат мора

Из утробе земље изронит ће она.

А са њом у храм љеоси од постања

Који чува земљу витешког рода

И брзо ће час да се своје врати

Из руке туђина што за образ не мари.

 

Вратит ће се Нада, Вјера, Љубав, Правда

Свештенице огња небескога плама

А са њим затим

Весна, Лада, Мара

Да поспријеме предворје вјечитога Раја.

Осјећају тамни, одбројани су им дани.

943884_917311041680306_3529141036206872807_n

Драган Симовић: Песма даровница


Untitled-2 copy.jpg2222

Све што сам имао

теби сам предао,

невесто моја –

љубави моја!

И ништа моје

више није моје,

већ твоје –

заувек твоје!

Путник сам тајносани

на путу љубави

што вечно путује

кроз срце твоје,

лепојко моја –

богињо моја!

(Ова песма је испевана у једно далеко пролеће, када не имадох више од двадесет и три лета.

До сада је – а да не знам што! – још нигде, никада, објавио нисам.)

941013_516963061702269_324638324_n

Песници Звезда: СВЕТО СВЕТЛО


Stuart Rankin_Pelican Nebula_YU1kRw

Благословени били, Песници Звезда!

Свака ваша песничка реч јесте по једна звезда, свака ваша строфа по једно сазвежђе, свака ваша песма по једно звездано јато.

Стварајући звездане песме, ви, уистини, стварате звездана неба, стварате мноштво звезданих небеса, стварате нове светове, нове васељене.

Стварајући звездане песме, ви, уистини, стварате саме себе у Вечности и Бескрају, стварате своје претке, али и своје потомке.

Стварање је без Почетка и Свршетка; Стварање је Створитељев Вечни и Бескрајни Круг, Створитељева Вечна и Бескрајна Завојница Живота.

Видим, и осећам, да вас је из дана у дан све више, да ваше Песничко Звездано Јато – о, каква радост и милина! – из дана у дан, из трена у трен бива све бројније и веће, све моћније и дивотније.

Неко би од вас (а свакако онај ко јој је најближи!), требало да позове, и, у Песничко Звездано Стварање, укључи и Светлану са Авале, првосвештеницу Белих Ура и вилинску дивот-песникињу.

Што више песничке Дивоте, све више и Божје Љубави у нама!

(Песник Вилењак и Песник Румених Облака)

Svetlost bela

Светли сјајем Творца неугасли плам 

и у срцу твоме сија вечни дан!

Отрива се тајна ватра, гле!

Милује душе – спаљује зле!

 

И буди…

На јави доноси сне.

 

Нова зора је близу.

Света свијетлост грије душе,

улива радост и пламен у срца

а куле мрака љубављу брише.

 

Извори живота светле!

Неугаслим пламом огња

који раствара незнање

оних који служе за раст светлих душа.

 

Свети човек светлих речи и слика боји,

боји трен вечности да се сада на земљи преслика.

 

И теби говорим о човече Божји!

 

Поверење Божје у себе усади

и тиху тишину за све гради

 

Осветли милост и срцем разуми,

Огледај се и одсјај свемира ти-

као душа душе, све и у свему буди.

 

Муњом из срца освести себе

и тако пробуђен сијај врлином

гађај на таму директним сјајем,

не зовеш се узалуд Божјим сином!

 

И  буди!

 

Јер мрачни су они што некада сами

Светло Свето оставише сви,

предадоше срца своја тами

и тако редом постајаше зли.

 

Опсена има разјапљену чељуст
и језик палацав ужарен и многокрак
који застрашеном врти мозгало
и душу у круголет по световима баца…

 

Природу је покрила тама

и зато се сада наша деца играју сама 

 

 

О децо наша по свим васколиким световима!

Тама не може сакрити ватре свете

што вечито сијају у вашим срцима!

 

 

И буди се уснула љубав у срцима свим!

А тама  нестаје пред очима милосним!

И светлост сину као муња!

У часу растера мрак- мрак који хтеде да завара нас!

И сво зло неста јер Љубав се роди.

Мир, радост и благост се у душама створи.

 

Јер вазда Свето Светло говори:

Живи се само кад се воли!

2016-04-12 13.21.57