Н  А  Д  А . . .

Живот овај немилосрдно нас шамара,

Понекад бије са свих страна,

Беспоштедно он нас удара,

Све док душа препуна не буде нам рана..

Често живот овај тако сурово нас бије,

И све док срце нам препуно бола не стане,

Око наше усахне и суза из њега престане да лије,

У сенку своју тад се склупчамо и болне видамо ране..

А ране болније од издаје најближих и нема,

Зато она таква потуљена и мучка најтеже нам пада,

Али и тада кад душа увенула нам престане да сније и дрема,

Снаге морамо смоћи јер живот вишњи постоји, и у њему нада..

Сиги Сингидунум

ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ

ДР ШЕШЕЉ И „ЈУДА“ (У ПОЗАДИНИ)

Против Срба, створили, политички суд,

лажним оптужбама, за Драконске казне,

Војислав Шешељ, да разбије блуд,

добровољно, храбро, пред злобне-наказне.

Библијски смело, пред рђаве, опасне,

бранили Отаџбину, од најезде злотвора,
сваком Србину, тамо живот гасне,

од крвника, из црних одора.

Светој Слободи, добровољно рек’о збогом,

пред хашко чудовиште, као Тезеј – херој,

наоружан знањем, у души са Богом,

против неправде, води љути бој.

„Крив“ што речима брани Отаџбину,

разоткрио гнусне лажи, подвале, уцене,

на светло дана, износи Истину,

хладнији и чвршћи од гранитне стене.

Десет година, ломе га злобници,

залуд, све подвале и сведоци лажни,

светско право у хашкој гробници,

Истина високо, светли, бедем снажни.

Светско злобник приковао српског Прометеја,

по налогу Европе…обесних Германа,

Боже, дај му, снагу Одисеја,

да издржи, борбу, против пиромана.

Ни једна оптужба доказана није,

против храброг, Србина, Војислава Шешеља,

као против Слободана, председника Србије,

почело је рушење политичких темеља.

Хашки минотаур, гробар светог правосуђа,

Истину, Слободу, Правду, згазио брутално,

против Срба, користи, сва прљава оруђа,

по налогу, политички, верски, национално.

Светска историја не бележи раније,

на врху болест, разврат, морбиду,

земља стење у канџама тираније,

удружени зликовци, срећни у Србоциду.

Вучју кожу, крију црном тогом,

виде се канџе, крволочни зуби,

у завади са Правдом и Богом,

мета им, само, Срби – родољуби.

Гасите животе, часном српском роду,

који, душом, брани вековна огњишта,

рушите нам земље, светиње, Слободу…

иза вас, пустош, крвава пепелишта.

Против Срба, све злочинце, суд наградио,

за гушење темеља православне вере,

срамотом је, свету, Правду загадио,

азијати, унијати, исте им намере.

Бриљира у области друштвених наука,

звезданом небу, часно, доктор Војислав,

хашком чудовишту, опет, нова брука,

пред слинаве хијене, стао моћни лав.

Светским судијама наш’о многе грешке,

немоћни, к’о риба без воде,

Воја часно, до славе витешке,

срећно Ти било освајање Слободе.

Човек – херој, Војислав бриљантнога ума,

као Давид, храбро, испред Голијата,

против светског чудовишта, хашкога монструма,
светој Слободи, да отвори врата.

                                          Бошко Топић

Много је човеколиких сподоба из невладиних организација у Србији које шире такве лажи, такву мржњу о Србима, да то словестан свет још није ни чуо ни видео!

Та сподобија, те утваре и прикојасе, ти астрални вампири, исисавају србску крв, исисавају животне сокове, исисавају србску енергију, лажима и мржњом, претњама и застрашивањем.

Те сенке и утваре, уистини, одавно не вређају само србски народ; те сенке и утваре вређају сваког словесног и освешћеног човека; свеједно да ли је он Србин, Рус, Немац, Норвежанин или Шпанац!

Ти астрални вампири изравно сарађују са центрима моћи, са центрима за поробљавање човечанског ума и духа.

Те персоне и прикојасе раде за Великог Брата, за Империју Зла.

И, будући да обављају најпрљавије послове за Великог Брата и за Империју Зла, над тим човеколиким сподобама подједнако гађење осећају, будите уверени, како у Србији, тако и у Пољској, Словачкој, Норвешкој или Немачкој.

Такве персоне и јесу само за једнократну употребу; и такве персоне сем поганог и злог језика ничега људског немају!

То су пустињске псине у људскоме обличју; то је последња поган у људским љуштурама која хоризонтално и живи и умире.

Њих, напросто, не треба примећивати!

Такве сподобе не постоје за слободног, словесног и освешћеног човека!

Заиста, не постоје; јер то нису словесна бића, већ само сенке и утваре.

То су живи мртваци.

То су двоноге животиње без икаквих божанских вредности.

Уистини, нису више проблем такве болесне и бесловесне персоне, већ они који их слушају и који им верују!

Проблем су они који овим сенкама и утварама придају некаквог значаја!

Ко је тај што верује овим сподобама, којима се у очима види лудило и мржња, из којих, и на даљину, провејава вековни смрад тешко оболеле и зле душе?

Ко је тај што такве психопате држи за нормалне и здраве особе?

Тај неко може бити само или једнак њима или поганији од њих!

Тај неко може бити само њихов надређени из света сенки и утвара!

Неко ко је посредник између њих и Великог Брата.

И то је Истина!

Истина је да су сви они из једног Црног Звезданог Јата, из једне те исте Недођије.

И, што нам је сад чинити?

Ништа! Ништа не чинити!

Радимо на себи, на проширењу Свести и Свесности; а њих препустимо Тами, јер ће их Тама ускоро и прогутати.

Из Таме су дошли, у Таму се враћају.

То је Закон!

ОВО НИЈЕ ПЕСМА ВЕЋ ПРОТЕСТ ДУШЕ
Биљана Диковић

О свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
протерани, огњишта нам палили, жене силовали,
очеве и њихове очеве и синове убијали…
и тако од пре Јасеновца и усташког погрома
уз благослов и учешће свештеника
под будним оком Ватикана до данас
у ово време ужаса и поновног србског страдања.

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
насиљем невиђеним вишедеценијским
и геноцидом бомбама
исти они који се данас цивилизацијом зову
и злочинца прогласише невиним, а жртву злочинцем
…записаше у историју Земаљску
невиђени погром мог народа Србског: смрт најближих, пријатеља и рода,
и оних за које смо чули, а нисмо лично познавали,
на свим местима где смо живели,
оних који и данас од последица „бриге и милосрдних анђела“ нестају…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
… о крику мајке,
о сузи детета,
о очевој тренутној смрти,
о порушеној родној кући,
о сестри разапетој изнад воћњака,
о клину у глави првог рођака,
о секири која је убила на прагу комшију и његовог дечака
о животињама у телу људи који су нас отерали да се никад
на родно огњиште не вратимо
о свима што им у свему томе помажу
и безочно и наочиглед свима лажу…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Зато – не пишем песму већ протест душе:
Божија је правда спора али сигурна,
нека се смилује над свим оним људима
ако се тако назвати могу,
који су се ставили у улогу Бога
– само Он зна шта их чека…