Category: Поезија

НАДА…
Н А Д А . . .
Живот овај немилосрдно нас шамара,
Понекад бије са свих страна,
Беспоштедно он нас удара,
Све док душа препуна не буде нам рана..
Често живот овај тако сурово нас бије,
И све док срце нам препуно бола не стане,
Око наше усахне и суза из њега престане да лије,
У сенку своју тад се склупчамо и болне видамо ране..
А ране болније од издаје најближих и нема,
Зато она таква потуљена и мучка најтеже нам пада,
Али и тада кад душа увенула нам престане да сније и дрема,
Снаге морамо смоћи јер живот вишњи постоји, и у њему нада..
Сиги Сингидунум

ТУЖНА КОЛОНА…
******
Долином градишком креће се колона
тек проходале деце, колона српских малишана…
******
…Крећу се ћутке, са јецајем, и тихо, држећи грчевито
своје влажне дечје ручице, и учитељичине скуте.
******
Око њих сивило козарачког сумрака и бат цокола
људских изрода, у црно одевених усташа…
******
…Звери католичке за крвави пир над колоном
ових малих анђела ћутке се спремају, док оштре каме своје љуте!
*******
Долином где и сумрак усред дана пада, и цвркут птица замире,
док босоноги малишани газе увенуло цвеће, тужна колона се креће…
******
…Креће се колона невине сирочади ка крају пута, тамо где се умире,
крају пута где чека их кама, судбина страшна, и јама,
у црнило тужно, без обележја, без гроба, и без свеће…
******
Миодраг Новаковић

Бошко Топић: ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ
ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ
сваком Србину, тамо живот гасне,
светој Слободи, да отвори врата.

Драган Симовић: СЕНКЕ И УТВАРЕ ИЗ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА
Много је човеколиких сподоба из невладиних организација у Србији које шире такве лажи, такву мржњу о Србима, да то словестан свет још није ни чуо ни видео!
Та сподобија, те утваре и прикојасе, ти астрални вампири, исисавају србску крв, исисавају животне сокове, исисавају србску енергију, лажима и мржњом, претњама и застрашивањем.
Те сенке и утваре, уистини, одавно не вређају само србски народ; те сенке и утваре вређају сваког словесног и освешћеног човека; свеједно да ли је он Србин, Рус, Немац, Норвежанин или Шпанац!
Ти астрални вампири изравно сарађују са центрима моћи, са центрима за поробљавање човечанског ума и духа.
Те персоне и прикојасе раде за Великог Брата, за Империју Зла.
И, будући да обављају најпрљавије послове за Великог Брата и за Империју Зла, над тим човеколиким сподобама подједнако гађење осећају, будите уверени, како у Србији, тако и у Пољској, Словачкој, Норвешкој или Немачкој.
Такве персоне и јесу само за једнократну употребу; и такве персоне сем поганог и злог језика ничега људског немају!
То су пустињске псине у људскоме обличју; то је последња поган у људским љуштурама која хоризонтално и живи и умире.
Њих, напросто, не треба примећивати!
Такве сподобе не постоје за слободног, словесног и освешћеног човека!
Заиста, не постоје; јер то нису словесна бића, већ само сенке и утваре.
То су живи мртваци.
То су двоноге животиње без икаквих божанских вредности.
Уистини, нису више проблем такве болесне и бесловесне персоне, већ они који их слушају и који им верују!
Проблем су они који овим сенкама и утварама придају некаквог значаја!
Ко је тај што верује овим сподобама, којима се у очима види лудило и мржња, из којих, и на даљину, провејава вековни смрад тешко оболеле и зле душе?
Ко је тај што такве психопате држи за нормалне и здраве особе?
Тај неко може бити само или једнак њима или поганији од њих!
Тај неко може бити само њихов надређени из света сенки и утвара!
Неко ко је посредник између њих и Великог Брата.
И то је Истина!
Истина је да су сви они из једног Црног Звезданог Јата, из једне те исте Недођије.
И, што нам је сад чинити?
Ништа! Ништа не чинити!
Радимо на себи, на проширењу Свести и Свесности; а њих препустимо Тами, јер ће их Тама ускоро и прогутати.
Из Таме су дошли, у Таму се враћају.
То је Закон!

Биљана Диковић: ОВО НИЈЕ ПЕСМА ВЕЋ ПРОТЕСТ ДУШЕ
ОВО НИЈЕ ПЕСМА ВЕЋ ПРОТЕСТ ДУШЕ
Биљана Диковић
О свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
протерани, огњишта нам палили, жене силовали,
очеве и њихове очеве и синове убијали…
и тако од пре Јасеновца и усташког погрома
уз благослов и учешће свештеника
под будним оком Ватикана до данас
у ово време ужаса и поновног србског страдања.
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
насиљем невиђеним вишедеценијским
и геноцидом бомбама
исти они који се данас цивилизацијом зову
и злочинца прогласише невиним, а жртву злочинцем
…записаше у историју Земаљску
невиђени погром мог народа Србског: смрт најближих, пријатеља и рода,
и оних за које смо чули, а нисмо лично познавали,
на свим местима где смо живели,
оних који и данас од последица „бриге и милосрдних анђела“ нестају…
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
… о крику мајке,
о сузи детета,
о очевој тренутној смрти,
о порушеној родној кући,
о сестри разапетој изнад воћњака,
о клину у глави првог рођака,
о секири која је убила на прагу комшију и његовог дечака
о животињама у телу људи који су нас отерали да се никад
на родно огњиште не вратимо
о свима што им у свему томе помажу
и безочно и наочиглед свима лажу…
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Зато – не пишем песму већ протест душе:
Божија је правда спора али сигурна,
нека се смилује над свим оним људима
ако се тако назвати могу,
који су се ставили у улогу Бога
– само Он зна шта их чека…