Category: СВЕ ОБЈАВЕ

Драган Симовић: Сеница


Svetlost bela

Кад сам, пре неколико тренутака, изишао на своју горњу (висећу) терасу, угледах сеницу, птицу прекрасних вагри перја, како мирно спава поред моје простирке за медитацију.

Био сам изненађен како се није уплашила и одлетела кад је мене угледала!

Но, када сам ближе пришао, видео сам да је мртва!

Та сеница је већ неколико година слетала на моју терасу, на мој прозор, у мој врт, и лети и зими.

Зими бих чистио снег и стављао јој мрвице хлеба, а с пролећа и лети, у свитање и у раним јутарњим часима, она би, благодарећи ми, дивотно цвркутала на мојој тераси или у крошњама дрвећа мојега врта.

Некада би са собом доводила још десетак својих другарица сеница и, скоро да су се све оне настаниле у мојему врту за тиховање.

Сада седим поред ње и пажљиво је разгледам, као да разговарам с њом.

Лепа је и мила, а прекрасне боје њеног перја просто ме очаравају.

Чини се да је жива!

По сиво-плаветном и дубоко плавом перју од врата до репа, прелива се, око самог врата, жуто-зеленкасто паперје попут огрлице, док на глави има тегет капуљачу.

Ни врстан акварелиста не би никада створио такав акварел!

Подвила је ножице испод себе, кљуном се ослањајући на бетон, као да тихује или спава.

Чуо сам је и јутрос, у праскозорје, како слеће на моју терасу, и како умилно цвркуће.

Сада више није овде, није у овоме свету.

Не знам шта јој се догодило, али било шта да јој се догодило, имала је снага до долети до моје терасе и да ту пресвисне.

Видим је у космичком сну, међу својим звезданим јатом.

До вечери ћу је санети у врт, и под неким дрветом сахранити.

Можда је носила неку тајинствену поруку за мене, а можда је, пак, слетела на моју терасу да јој олакшам боли!

Угинула је на тераси где се најбезбедније осећала и где је најдивотније певала.

Да, птице умиру певајући!

И људи би требало да се угледају на птице!

Advertisements

Драган Симовић: Закопано благо


12087448_899892790102695_484489021_n

Лирика вечног тренутка

Чувши чудновату и мистчну причу, један је млад човек кренуо у далек свет, у потрази за закопаним благом, будући да је данима пре тога слушао невероватне приче од непознатих људи.

Путовао је од града до града, од земље до земље; пролазили су дани, пролазили месеци, пролазиле године…

Свуда је ослушкивао, свуда је прислушкивао шапате тајанствених странаца, свуда је помно испитивао свим чулима, не би ли некако, пре свих, а на лукав начин, дошао до закопаног блага.

Прошла су многа лета, и он је већ био стар и уморан од дугог лутања земљама и градовима, али о закопаном благу још ништа поуздано не бејаше сазнао.

Једне ноћи, у некој далекој земљи, у неком далеком граду, у некој мрачној и прљавој крчми, док је испрпљен и уморан од пута, прашњав, очајан и разочаран у све, тонуо у сладак сан, од неких сумњивих и тајанствених путника, сазна да је благо, за којим је целога свог живота трагао, закопано управо у његовом родном селу, под кућним прагом његовог родитељског дома.

Када сам, још у раној младости, први пут чуо ову древну ведску причу (а коју су пре стотину векова од песничких нити изаткали Бели Ури), она је, признајем, из корена променила свеколику моју поетику и  мој свеколики поглед на свет.

Већ сам у двадесет и првој години схватио, да све за чим трагам, лутам, жудим и чезнем, јесте закопано дубоко у мени унутра, јесте скривено у срцу моме.

Све оно што мислите да вас чека у некој далекој земљи, у неком далеком граду, наћи ћете, али тек пошто се пробудите из хипнотичког сна, у својему селу, у својој улици, у својем сокаку.

Ако то што тражите, свим бићем својим и свом душом својом, не нађете у својему селу, у својој улици, у својему сокаку, знајте и верујте, да нигде другде, и нигда, наћи нећете!

20160528_155131

Ове своје лирске записе заокружићу дивотним стихом једног вилинског песника:

Љубав је моја све што се јутрос пробудило…

Драган Симовић: Тајна Божје Љубави у нама


2016-04-12 13.21.57

(Посвета: свим Белим Србкињама и Белим Србима, свим витезима и вилама, свим песницима и вилењацима, свим божанским бићима у свим световима, свим љубавницима и заљубљенима, и, надасве, свима инима на Путу Вечне Љубави.)

Тајна свих тајни у Васљени, видљивој и невидљивој, гласи:

Љубав никада не умире, Љубав је вечна!

Љубав је Бог.

Љубав је Живот.

Љубав је Стварање.

Љубав је Почетак и Свршетак.

Љубав је била пре Почетка.

Љубав ће бити и после Свршетка.

Љубав је одувек била.

Љубав ће заувек бити.

Љубав се не може исказати.

Љубав се не може објаснити и разјаснити.

Љубав превазизали наш разум и ум, Љубав превазилази сваки разум и ум у свим световима.

Умом је немогуће тумачити и дефинисати Љубав.

Љубав се само срцем и душом може осетити, појмити, доживети и познати.

Пут кроз властито срце јесте Пут Љубави.

Једини пут кроз сва савежђа и звездана јата, кроз све овостране и оностране светове води кроз властито.

Ко путује кроз властито срце, никада залутати неће.

И ми смо Љубав.

Ми смо уистини Љубав.

Ми смо Божја Љубав у нама.

Љубав је у нама, а ми смо у Љубави.

Љубећи једни друге, ми љубимо Љубав.

Љубећи Љубав, ми љубимо Бога.

Љубав је једно од имена Божјих.

Не, Бог је Љубав!

Смисао сваког смисла, Смисао сваког смисла у свим световима, у свим васељенама јесте Љубав.

Знање је смисао, мудрост је смисао, уметност је смисао, умеће је смисао, стварање је смисао, али Смисао који превазилази сваки овде споменути смисао јесте Смисао Љубави.

Без Смисла Љубави не постоји ниједан други смисао.

Сваки други смисао, без Смисла Љубави, пада у воду, рапршује се, расплињује, топи се и нестаје.

Није битно шта ми све умемо и можемо да створимо, урадимо и учинимо у свету и световима, битно је колико смо сејали Љубави, колико смо даривали Љубави, колико смо стекли Љубави и, надасве, како смо живели Љубав и, да ли смо је уопште живели!

Када смо у Љубави, тада обитавамо у Златном Ирију, у рајским вртовима, а када испаднемо из Љубави, тада падамо у Пакао, у Таму, у Ништавило.

Све што смо градили и стварали у свету без Љубави, гле, све је то бесмислено.

Ако деци својој не оставимо Љубав, и да смо им све друго оставили – ништа им оставили нисмо!

А када деци својој, и деци наше деце оставимо Љубав – тада смо им све оставили, тада смо и саму Васељену поклонили.

Све што се налази у Васељени, то се у Љубави садржи.

У Љубави је Створитељев тајни запис свих прошлих и будућих Стварања.

И да све нестане у свим световима, а Љубав остане, тада је све сачувано, тада ништа нестало није.

Ја све вас љубим.

Ја љубим сва бића и свеколико творевину Божју.

Али, не љубим то ја, не љуби то ово видљиво на мени и око мене, већ то љуби Љубав у мени, Љубав у мојој души и Љубав у мојему срцу, Љубав која ми је Богом дана и даривана, Љубав дана и даривана пре Почетка, Пре Постања, пре Стварања.

О Љубави све знамо и ништа не знамо!

О Љубави све знамо и ништа не знамо зато што Љубав превазилази Све.

Љубав Све превазилази, Све испуњава, Свему даје Живот и Смисао, а ми ништа о Њој не знамо.

Ништа о Њој не знамо, јер је Тајна над свим тајнама, Тајна над Свим и Свем, Тајна у којој је Почетак и Свршетак.

Највећа тајна у нама јесте Тајна Божје Љубави у нама.

Да смо сви ми благословени, да је благословена Божја Љубав у нама, да је благословено све што љубимо и стварамо!

IMG-20150605-WA0005

В л а д а н Пантелић: А р с е н и ј е Ч е т в р т и


Кроз плаве воде очију Ђорђа Куна,
пријатеља мога из свих живота,
разазнају се разнолики светови онострани,
и они приземни, густи, диму слични,
и они танани, танани, наизглед јако удаљени,

где светлост вечито и пречисто сија,
и где умилно шуме крила легиона анђела,
крила бржа од ветра, лакша од сенки.

Радовали смо се тога дана
у приморском месту Су-то-море
и прослављали рођење његовог сина Арсенија.

И кроз причу стигосмо до Историје Мученице
и Историје Лажљивице.
Прва је истинита прича, чиста река Воде Живота,
која би подучавала прапримером и истином
да је завојевачи нису масакрирали и протерали
и од ње направили  и на громку сцену ставили Лажљивицу.

И што смо више причу освајали
речи су нам се све јаче смрзавале усред јулског жара,
а онда нас је притисла дубока слутња,
а потом блажена, бременита шутња.

Арсеније је усправно дете Историје Истине

и он ће је поново васпостављати,
храбро и снажно, целим својим битијем,
како то умеју Шести наследници
Првопроговараније народа,
који су оставили Библију и Ватру иза себе.
И протрешће сваку померену коцкицу историје
од прашњаве лаже,

и стављаће је на  место- припадно, дивотно.

Кроз плаве воде очију Ђорђа Куна
сија љубав за сва тела планете Земље:
минерале, биљке, зверке и људе.
Ове благословене очи никад нису знале
шта је отров мржње, шта је лаж, шта лицемерје.
Таква је и друга половина његове јабуке,
тиха, тиха, ненаметна,

али увек, увек пријатељски и стамено присутна.

 

Кроз громовите очи Арсенија Куна Четвртог
тече снага одлуке генерација
виклих отварању небеса свеколиких,
виклих просецању прашума густих,
виклих лову и припитому
и узгоју најсушнијих пустиња, пустиња

бесмисла.

 

Кроз ове очи тече снага одлуке и акције
да отвори велику књигу Историје Истине,
проучи развој науке, технике и уметности,
као и развој људских мисли и осећања
и одстреличи им путоказ у заједничку свест, у Лепоту.

И, стражи, Арсеније чисти,
и нека ти буде увек, увек, оштар и спреман
двосекли Мач Знања и блаааагости,
да откријеш шта се потискује, крије и закопава,
у позадини тренутних људских преокупација
којима се ткају чворови велике Лажљивице.

Наслућујем и знам, и знам да и ти знаш,
да се крију Капије оносвета,
Капије Уједињења светова – овосвета и оносвета,
које су знали и користили, користили и знали
– Мансанман Остварени и Ки-ја Ма Мудра
и Витези Праисконог Реда.

srpske-epske-junacke-narodne-pesme-195

 

Драган Симовић: Најдуже сам путовао до срца својега


IMG-20150605-WA0002

Данас сам опседнут вилама и вилењакима илити песничким музама, како их још зову, па вам вазда пишем, певам и приповедам.

А ово вам желим пренети и предати.

Најдуже сам путовао до срца својега!

У младости сам много путовао, скоро из дана у дан.

Нисам путовао, већ лутао.

Бежао сам из школе, бежао из родитељског дома, а и полиција је (онда народна милиција!) трагала за мном.

Био сам проблем и за родитеље и за наставнике, био сам бунтовник без разлога али и с разлогом.

Зашто сам све то чинио?

Одговор је прост, да простији не може бити.

Трагао сам за собом, за својим бићем, за својим коренима, за својим идентитетом.

Има још један разлог, такође веома важан и битан.

Трагао сам за драганом из својих визија и снова.

Стигао сам, још као млад, до Северног (леденог) мора.

Али, гле! нигде нисам нашао драгану своју.

Нашао сам себе, стигао сам до својега срца, али драгане моје нигде још не бејаше.

Тада сам се вратио у завичај, у једно банатско село, негде на румунској граници у близини Вршачког горја, тужан и сетан што драгану своју нигде не нађох.

А онда изненада, једног дана када је багрем бео цвао, после пролетњег пљуска пошто је Сунце обасјало крошње моћног дрвећа и зелена поља банатске равнице, под једним столетним храстом у једном древном парку (доцније сам сазнао, да је тај древни парк  негда био свети гај наших ведских предака), спазих једну лепојку језерско зелених очију, од двадесет лета, и у тренућу трена познах у срцу да је то управо Она због које сам лутао чак до Северног (леденог) мора.

Прво што сам јој рекао било је ово: Тебе сам одувек и свуда тражио.

А Она је одговорила: Да знаш, и ја сам Тебе тражила.

Верујте, било је све буквално тако како вам записах, било је све некако чудно, тајинствено и мистично.

Заиста, расли смо у истом селу, у истој улици, само она на једном,  а ја на другом крају улице.

Она је однекуд, потајно, или већ не знам како, чула и знала за мене, а ја за њу уопште нисам знао све до тог пролетњег дана од пре четрдесет и два лета, све до тог дивотног и мистичног тренутка вечности.

Заиста, заиста, већ после пет минута наша срца су схватила, да смо ми, уистини, једно за друго, да ми одувек припадамо једно другом, те да је наш сусрет давно уречен негде међу звездама у Васељени.

Све ово се догодило, овако како вам описах, зато што смо обоје путовали кроз властито срце и што смо размишљали срцем, а не главом.

Наш заједнички живот био је и остао посвећен заједничкој Љубави, Љубави према деци и уницима, Љубави према Створитељу и свим светлосним бићима у Васељени.

На сликама, које ћу уз ове записе објавити, видећете нас Двоје, у врту Њеног родитељског дома, у селу у којему смо обоје расли и у којему се родила наша Вечна Љубав.

А ви, који сте дивотни, мудри, пробуђени и освешћени, схватићете зашто вам све ово у песничком надахнућу исприповедах!

IMG-20150605-WA0007

Драган Симовић: Свакога дана изнова васкрсавај и рађај самога себе!


Лирика вечног тренутка

20160528_155144

01

Сваког дана изнова васкрсавај и рађај самога себе!

Сваког дана изнова буди и освешћуј самога себе!

Свакога дана изнова плеши са својим Богом, са својом Богињом!

Плеши и плеши кроз звездана простанства, плеши и плеши у Вечном Водеану Живота!

Живот има смисла само онда када смо будни, када смо свесни садашњег тренутка, када нам Љубав постане Живот, Смисао и Стварање.

Јер, Љубав није нешто скучено, тескобно, себично, саможиво и мајушно – Љубав је – Све!

Љубав је Васељена, Љубав је Бескрај, Љубав је Вечност, Љубав је Стварање.

Стваралац је само онај који Љуби, и Љубавник је само онај који Ствара.

Свеједно је, заиста, да ли Ствара децу или поезију, музику, слику…

У Бога је Стварање све што у Љубави чинимо!

Ко није научио да Љуби, тај ништа у Животу ни Створити неће!

Упамтите: вредно је и битно само оно што се у Љубави Ствара.

Ако Љубави нема, онда ни Живота нема.

02

Из дана у дан осећам како моје физичко тело све уморније, све слабашније и све трошније бива.

Физичко тело, као и све материјално и вештаствено, бива подложно старењу, пропадању, нестајању, распадању и коначном умирању.

За тим не треба жалити!

Зашто бих жалио за оним што је паду, умирању и нестајању од самог рођења склоно?!

Ја само освешћујем.

Ја из дана у дан будим и освешћујем све што сневама и све што ми се дешава.

03

Када се пробудим изјутра, ја за неко време не могу да се дигнем са постеље све док не призовем Светлост и Љубав, све док не призовем Оца и Мајку, све док не призовем светлосна и духовна бића из Вишњих светова.

Призивам их својом унутарњом молитвом, молитвом срца и душе, призивам их својом басмом, силницом и мантром која гласи:

Здравље моје,

Снаго моја – 

мој Господе Свети!

Помилиј ме,

исцели ме,

избави

и спаси!

Ову молитву, тихо или нечујно, понављам и поновљам у себи ко зна колико стотина пута, све док не призовем Божја Дејства, Божју Енргију да ме укрепи, да ме оснажи, да ме дигне и усправи по Вертикали.

Та моја унутрња молитва примљена је пре двадесет лета и налази се у мојој поезији Господе, мој Господе!

За ову унутарњу молитву увек нађем неку мелодију, те тако ове молитве стихове певушим.

Не казујем их, не рецитујем, већ их певушим као неку древну и праискону песмицу, и тада ова унутарња молитва има снажније и моћније исцељујуће дејство.

04

Сви сте ви Род мој, сви смо ми Један Род.

Сви смо ми Једна Песма коју пева, певуши и поје свеколика Васељена.

Сви смо ми повезани Једним Животом, Једном Љубављу, Једном Светлошћу и Једном Истином.

Ја све вас Љубим онако како и самога себе Љубим.

Другачије не умем и не могу.

Такав сам рођен!

Ја сам међу вама најстарији.

Ја сам од неких од вас старији и три, четири или пет пута.

Примиче се тренутак када се ја морам повући, и све препустији вама који сте млади, вама који долазите, вама који сте далека моја звездана будућност.

Ја се радујем томе.

Ја се свим бићем и свом душом својом радујем томе што ћете ви наставити да корачате, не мојим, својим (властитим) Путем, Путем Светлости, Путем Љубави.

05

Ових дана, венчаће се, по Закону Белих Ура, Марко и Александра, негде у срцу бачке равнице.

Венчаће се један млади Србски Витез и једна млада србска Бела Вила.

Венчаће се Бели Србин и Бела Србкиња, под неким Светим Храстом, под неким Светим Дрветом Живота у срцу бачке ранице, венчаће се у Духу својих древних предака!

Нека су на све векове благословени Марко и Александра, моји врли, мили и драги млади пријатељи којима припада далека звездана будућност и који ће изродити златну дечицу за наступајуће Ново доба у Духу Стварања!

Svetlost bela

Драган Симовић ВИЛА


Упознао сам вилу језеркињу

 која у сновима и визијама својим

обитава на дну слаткога језера

у тајинственим дубина

сланога мора

које опасује

водеан љубави,

 с ову и с ону

страну

вечности.

bereginya_by_svetlaya777-d64rc7c (1)

Владан Пантелић: А р а н ђ е л Р у м е н и х О б л а к а


Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,

који битише у свим световима које је изнедрила Вечна Потка.

Једино га нема у србским читанкама,

 које образују потоња покољења.…

Ваљда – што Песник у њих не може да стане…

И би битка у Е г о д р а г у
И добише је Витези Праисконог Реда

 

И рече Аранђел Румених Облака
Један од јунака чијег мача фијук није спио
Док није пала исходишна игла – надвагана
Битке за победу деце бога СРБ-а
Што пре стотину векова донеше Земљи
Светлост Слово Слог Реч и Говор
Сада нас Мансанмане Остварени
Чека Велики изазов Освете ега-не-ега
Можда још тежи од саме битке –
Шта урадити са побеђенима?

 

Видим и знам знам знам и видим
Да мислимо осећамо и деламо
     Једнотно и исто једнотно исто и једнотно
      С а м и л о с т  је самилост је коначна победа

Душица Милосављевић: Перунеее…


Перуне, твоја сам у духу и души,

у бој ме поведи ове мрачне ноћи

у коначну битку путевима славе

о, ратниче свети што скорије дођи!

Као што си некада држао ме чврсто

светом руком својом благослов ми дао

ја ти обећах и срцем и душом

верност духа свога и кад буде пао!

 

Али ти мене носиш на муњама правде

да кроз сам Нав идем без страха и таме

у коси још носим твој венац истине

носим љубав твоју попут себе саме.

 

О, чуј ме вољени, који светлост јеси

И по мене дођи путем небеских висина

И на Пут права ме заувек понеси

И забљешти ноћас да нестане тмина!