Владиславу Петковићу Дису

Склупчано умором тело
спуштам на постељу ледну
и покривам руком лице
питам своју судбину јадну

Да л’ певају плаве птице
да л’ постоје топле сузе
мртве гране не говоре
жеље хладна рака узе

Зашто око не заплаче
зашто суза не прелије
и све јаде и све жеље
у гробницу да сабије

Сипи кишо, сипи тихо
нек божија звона звоне
само уздах имао сам
празне речи и болове

Фото: Богородичине сузе; Википедија

У малој сиротињској колиби на рубу шуме становао је сакупљач грања. Прехрањивао се тако што је свакодневно обилазио шуму и оштром секиром кресао суве гране с дрвећа. Гране би скупљао на гомилу и продавао их мештанима у селу. Није за то добијао нарочите новце, али он беше скроман и није се јадао на судбину.

Једаред, док је линдрао суварке са храста, зачу нечији престрављени узвик. Недалеко одатле антилопа је бежала испред вука. Дрвосеча јурну са секиром у помоћ прогоњеној животињи. Ошину вука бритком штрицом и обали га на тло.

Рањена антилопа погледа захвално свог спасиоца. Млади сакупљач грања примети да она храмље, подера парче своје убоге кошуље и замота јој повређену ногу. Антилопа му се обрати човечијим гласом:

– Одужићу ти се за то што си ме спасао.

Младић се најпре изненади, а затим одговори:

– Не мораш ми захваљивати, нити тражим било шта.

– Добро. Ипак, ако ти икада затребам, на источном ободу шуме уздиже се дрво хео; три пута куцни о стабло тог дрвета са жутим цветовима буде ли ти неопходна помоћ.

Антилопа убрзо оде својим путем, а младић настави да креше суварке.

Неколико седмица касније дрвосеча наиђе на дрво хео о коме му је говорила антилопа. Он је присети животиње и пожели да је види. Куцну три пута о стабло и у њему се отворише врата. Он се нађе у велелепној палати са раскошним мозаицима на зидовима и мноштвом златних и срмених предмета размештених по одајама. У једној од просторија дочека га седи старац и позва да се услужи с богате трпезе.

Дрвосеча примамљен мирисом укусних јела прионе на обедовање. Служећи га, старац га упита:

– Добри човече, шта желиш?

– Ја имам сасвим довољно за живот, захваљујући суварцима које продам. Нисам дошао да бих ишта тражио, него да видим антилопу – рече младић.

Тада у просторију ступи антилопа. Она и дрвосеча потом кренуше у шетњу и отидоше до његове скромне колибице.

Сваки дан на повратку из шуме дрвосеча је доносио свеже дателине антилопи и тако се она све брже и брже опорављала. Једне вечери, кувајући пиринач, младић рече антилопи у шали:

– Драга моја антилопо, када би ме бар једном дочекао скувани пиринач на повратку из шуме, после напорног дана. Животиња не одговори, но добро упамти шта је сакупљач грања рекао. Следећег дана дрвосеча се силно изненадио када је на асталу у колибици затекао чанак зготовљене риже. Уморан и гладан заседе и отпоче са јелом. Јело је било веома укусно. Ово се поновило и наредних дана. Младић се чудио и питао ко ли то спрема вечеру док је он у шуми.

Једног јутра он дохвати секиру окачену о кљуни крај улазних врата и упути се, као и сваког дана, на посао, али не отпешачи далеко, него се сакрије иза великог јавора, како би открио ко то кува у његовој брвнарици.

Јасно спази где антилопа прилази кухињском столу у удара копитом о њега. После трећег удара кожа јој спаде и она се преобрази у девојку ванредне красоте. Она узе да поспрема по брвнари и готови пиринач. Дрвосеча утрча унутра, зграби антилопину кожурину и зафрљачи је у ватру. Кожа изгоре а девојка стаде горко грцати.

– Сагорео си моју кожу. Сада ми нема повратка у моју палату.

Младић се покаја и отпоче је тешити:

– Ако не можеш назад у свој дом, остани код мене. Овде ћеш уживати потпуну слободу, као и раније.

Девојка му захвали на доброти и рече:

– Сада сам се уверила да си ти одиста ваљан и редак човек. Остаћу да живим код тебе.

Тако се они привенчаше, а како обоје беху марљиви и пожртвовани, убрзо стекоше знатно имање и уживаху многе радости.

Вијетнамска бајка

Извор: нет страница „Керефеке“;  фотографија: нет страница Телеграф РС

– Анастасија, зар теби ,са твојим поимањем света, није болно

да посматраш данашњу збиљу?

Веома болно, Владимире – прошапута Анастасија.

Како издржаваш такав бол?

Стварајући слике прекрасне будућности ,

уживајући у њима и усхићујући се.

Радост од њиховог посматрања,  побеђује бол.

Уз то,  корист је већа од посматрања оваквог –

каквом замислиш  будућност,  таква ће се и збити

Тренутак истине

–

Ко је икада видео пахуљицу у свој својој слави, видео је свету геометрију живота. Њена тежина је незнатна али ипак једна таква може слетети детету на нос и својим својствима му променити свест на трен.

.

Тас правде и истине је увек у равнотежи. Али чак и незнатна тежина једне пахуљице може превагнути на страну истине у случају да лаж и обмана жестоко притискају тас правде.

.

Довољна је једна мала истина и све је решено. Довољна је скоро потпуно небитна мала истина, лака као пахуља зимске ноћи под светлом месеца. Довољна је да промени све.

.

Тренутак истине је лични преображај. Тада свет и све застане на трен, безвремени час истине када унутрашњи вид постане све. Када се бива између светова јаве и снова. Између прав-а и нав-а, између свега. Неки могу назвати то средњим светом или средњом земљом (да, да) а неки могу назвати полугом свемира.

.

Тесла је рекао „дајте ме ослонац и померићу Земљу“.

.

То је безвременост. То је вечност. То је безсмртност (не и бес смртност за оне које знају). То је бит и то је бити. То је трен када си додирнуо лице Бога. То је трен кад ниси више мушкарац или жена. То је час када јеси, када осетиш да си све што јесте. Да си дух и тело и земља и вода и ваздух и ватра и етар…

.

То је сушт.

.

У том тренутку истине ти одлучујеш и према тој одлуци се свемир што у теби што напољу – саобразује са твојом одлуком и вољом.

.

Тренутак истине је најчистији јер он доноси светло.

Као у оној причи о Царевом новом оделу.

Кројачи судбине су омађијали Цара. Потом Цар, дубоко под магијом других а имајући моћ владања, преноси програм на све око њега и под страхом од Цара, сви слушају.

.

Сада је Цар главни црни маг. Он господари свима и сви немо и послушно игноришу своје очи из страха, игноришу своја чула и савест. Чак иду то тога у смишљању нових слојева илузије и омаје како му је то ново одело прелепо.

Прича се наставља до неслућених размера а Кројачи судбине се смеју и односе вреће злата. Лудило достиже врхунац када је главна парада. Сви гледају Цара, ћуте и „диве“ се новом оделу, самокритикују и самоцензуришу сваки покушај свести да им каже истину.

.

Шта се онда дешава?

.

Истина видећи да су сви под магијом и контролом из далека, одлучује да пронађе најчистије срце.

Проналази га у дечаку који седи на раменима свог оца (који и даље послушно као и сви ћути) и дечак викне из душе:

.

„ЦАР ЈЕ ГО!“

.

У том часу је тренутак истине. У том безвременом биту, енергијом маленом и лаком као пахуља и бело перо, истина нежно пробуди све. Преко детета коме је чисто срце.

.

Она је тада све.

Дечак се мали шахом играо.

Фигуре му биле две ратне стране.

До велике моћи он је стигао

да из маште јава му настане.

.

Црнога војска на поток стигла

но машта творбена набујала ток.

Из пепела се бела војска дигла

спремна да крене у јуришни трк.

.

А дечак к’о Бог пуно се не меша.

До пропасти довео светлу страну.

Онда поново „карте замеша“

па бела војска порази црну.

.

Свака му игра моћи снажила

па маштом својом градио свет.

Игрена жеља се не угасила

кад убрао позне старости цвет.

.

Тако заигран засија жарко

па се заврти ко дечија чигра.

Ка Богу га поведе Светло јарко.

Небеска свита с њим би да се игра.

Која секира упадне у мед –више дрва не сече.

Деца одлазе од куће, али не и из новчаника.

Поклопљено млеко мачка не лоче.

Од винца је лице руменије, од ђевојке срце веселије.

Доброј жени, лако је добар човек бити.

И кроз твој прозор ускакаше војници, па те нисам питала

да ли се заратило.

Не пита ракија шта мисли Матија.

Ни нови опанак у бару не турај.

Село је од вароши старије.

Реци бекрији да је ракија, и кишу божију би попио.

Кад сретнеш старијег, лепо га поздрави, можда ти је отац.

Нек ти је кућа и мала, али нек’ ти је љубав у њој велика.

Без љуте зиме нема благог пролећа.

Ма колико ти је мајка ниска, мораш од ње нижи бити.

Лепа реч, к’о и добар лек.

О чему попови ћуте,попадије наглас зборе.

И за песму мораш оран бити.

Ти руком у туђе, ђаво у твоје.

Ако се пита изјела, где је нестала тепсија.

Да је памет до суда, к’о од суда, куд би нам био крај.

Што фебруар отопи, то март заледи.

Од ината нема горег заната.

.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Једног ће дана похрлити узводно река врла,

не плови са њом тада, јер ја ћу отпловити прва.

Спојићу наше судбине у ванвремену,

и звезде под којима смо рођени са сетом прихватиће смену.

.

Једне ће ноћи тама у невид да се измести,

погледи наши тек тада ће се по први пут сусрести.

Негде далеко у оном другом чаробном свету,

ја ћу носити крила, а ти ћеш водити анђела чету.

.

Једне ће зимске зоре процветати јорговани,

тек тада у том свитању и ти крај мене стани.

Тамо где будемо тада, Сунце ће вечно сијати…

Пахуље топле ће бити, а ја ћу те дочекати!

.

Пре него дођу ти трени, проживи жељену срећу,

и буди увек ту негде на мени знаном тромеђу.

Ако ли ветар силно задува, ти да ме чуваш…

Ако ли стрела ка теби крене, нек је за мене!

Јутрос је моја душа – чистуница поносница

Изашла на реку која се дообро оштипала

Обасјавам свесност где сам на своме Путу

Осећам кроз себе моћно живљење живота

.

Срдито је и тврдо ово место идем на Извор

Гледаћу у њега помно да му угледам Срце

Високо изнад планине кроз плаветно небо

Сто орлова клизи по силницама невидним

.

Из неутро вертикале нечворујем осећања

Рашчињујем прошлост и правим збирове

Миран сам одавно немам згуснуте болове

Збирови су исправни а болови разређени

.

Ослушкујем – меки ритам је пришао мени

Осећам Присуство и осећам Његову снагу

Правим многе изборе и одлуке бирам путеве

Живот је безброј начина наших испољавања

.

Долазимо на овај свет изнова много пута

Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде

Да прозремо кроз демоне богиње и богове

Враћамо се да досањавамо недосањани сан

И кроз Истину дођемо до коначног буђења

Србски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје време. Тако је подигао пре 1310. године, три нове цркве – Св. Тројице, Св. Николе „Орфана“ (у 17. веку постала капела манастира Влатадон) и Св. Ђурђа, а „обдарио даровима“ постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је изградио и „царски двор“ – своје палате где је много боравио.

Српски народ је опевао средњовековног витеза српског „боланог“ Дојчила (Дојчина) из Солуна: „Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина…“ То је био војвода Војин Дојчиновић.

По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Солун (град у Турској царевини): „језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 Хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина Хришћани.“

Солунски трговац Димитрије Алексијевић (Грк и Арнаутин Москопољски) бавио се 1725. године у Будиму. Претплатник српске књиге у Београду 1827. године је трговац Тома Ласкаревић родом из Солуна. Купио је 1831. године у Београду српску књигу Никола Местане, трговац родом из Солуна (исто и 1827). Он се јавља и 1827. године у истом својству. Басне старе, од разних аутора сабране у једној књизи и објављене 1833. године у Београду, купио је Анастас Христодуловић, трговац и житар. Вуков речник српски-немачки-латински речник прибавио је 1852. године у Одеси, Ставра Д. Давидовић из Солуна. Претплату на новопокренути српски лист „Цариградски гласник“, скупљали су 1895. године у Солуну: Петар Костић управитељ српске школе „Дом науке“ и Риста Протић књижар.

У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу „Велика Источна гостионица“ у којој се Срби пређивали друштвене забаве. Он је Отворио још једну гостионицу на булевару Хамидије, под називом „Код Београда“. Српски календар „Голуб“ који је излазио у Цариграду, могао се добити 1899. године у српској књижарници у Солуну, за један грош.

.

На слици Србкиње из Солунског поља

Србска народна ношња из солунског села Дремиглаве које је 1926. преименовано у Σιδηροκέφαλον (Сидирокефалон), а следеће године у Δρυμός (Дримос)

Извор: фб страница Б, Николић –  „Дух старих Срба“

Оне ноћи кад сам је будан пун снова љубио

Бесно су у мени режали пси луталице

Зар путник сам само што се у јави изгубио

Зар пијанство свако је бол обичног пијанице

.

И не хтедох поћи – изаћи из утробе своје

Јер чему корак ако све стазе у трептај су стале

Чему зоре кад сва јутра у једној ноћи стоје

Кад жеље су с једне а наде крај друге обале

.

Јер како чедност прљавим длановима дотаћи

Како детету у жени узети душе наготу

И на голим грудима похоту и чедност наћи

А сачувати на лицу осмеха сву лепоту

.

Спознах да блуд је љубав исто кô и срца дрхтај

Похота и жудња у љубави су невиност чиста

Намера искрена иста кô и стидљиви нехај

Тек кад усред тмине нечије око ти заблиста