Tagged: Београд

КОРИДОР КА УСТАВУ


Пише Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Иако ће бити и оних који ће у платформом промовисаној идеји о аутономији Срба на Космету препознати парадоксалну банализацију института аутономије – оправдано постављајући питање смисла аутономије у сопственој земљи – није неразумно признати да је у њој (идеји о аутономији) латентно присутна разоружавајућа свест о мирнодопским дометима српске политике поводом косметског проблема у контексту постојећег односа снага на међународној војно-политичкој сцени.

Ово становиште, наравно, има смисла под условом апсолутне неприкосновености актуелног уставног положаја Космета и додатног оснаживања идеје о аутономији Срба врло специфичним законским аранжманом којим се филигрански прецизира карактер и обим предложене аутономије, чиме си у одређеној мери релативизује снага теренске реалности којој нас западне силе желе приволети, а повезаност са Србијом подиже на виши ниво и чини правно вишеслојнијом. У овако дизајнираном акционом плану, који након активирања фамозних бриселских договора Београда и Приштине на (не)одређено време берлинизује територијалну целовитост Србије и функционалну независност Космета доводи тик до саме столице у У.Н., није тешко препознати стару понуду српске стране, познатију по синтагми: „Више од аутономије, мање од независности“. У тада још добрано нејасној слутњи шта би ова синтагма заиста могла подразумевати у својој вишезначности, албанска страна је лагодно, интерпретативно, могла афирмисати амбиције за надилажење тада постојећег статуса Космета који је де факто већ превазилазио најшире демократско-правне распоне аутономије, док је српска страна, у набољем случају, могла да се нада субфедералним атрибутима „самосталности“ своје јужне покрајине. Упркос накнадној замени првобитне синтагме „више од аутономије, мање од независности“ новом, и за наше преговарачко становиште конкретнијом и државничкијом синтагмом „широка аутономија са међународним гаранцијама“, по неуспеху бечких преговора приштинска страна је своје тумачење самоиницијативно реализовала једностраним проглашењем независности чиме је прекорачила максимиум политичке понуде Београда, док је Београд и коначно био суочен са свом суровошћу реалполитике међународног фактора коју исти спроводи према Србији хладнокрвним признавањем сепаратистичких тежњи косметских Албанаца. Након прихватања мисије ЕУЛЕКС, накнадног потписивања полицијског споразума са истом, као и потоњег активирања свих бриселских договора, укључујући и најболнији о интергисаном управљању границама, последња брана губитку Космета, де јуре, био је и остао Устав Србије.

У доминирајућој међународној клими континуираног озлоглашавања Србије брутално потпомогнутој намесничким, унутрашњим фактором који се поводом иницијалне верзије Платформе експресно огласио својом радикалном несагласношћу са истом, није бесмислено поставити питање: Да ли је изложена верзија Платформе тренутни капацитет наше државе у постојећим међународним приликама? И није ли упркос декларативном настојању да се са техничког пређе на ниво статусних разговора, ово једини начин да се реализује идеја о замрзавању конфликта на тачки која де факто стању неће ставити де јуре печат.

Ово није оправдање за одустајање од видовданске етике у временима када је свака етика доведена у питање, а глобалистички процес понижава сваку узвишену цивилизацијску и националну вредност до потпуног нихилизма, не; још је мање амнестирање од одговорности претходне и актуелне власти за спровођење огољене антинационалне политике и вазализације државе до негирања сваке националне самодисциплине, како је то умео рећи Слободан Јовановић. Ово је само напор да се искуствено прогнозира даљи ток процеса разграђивања Отаџбине чије окончање се не може спречити никаквим превентивним деловањем, већ изнуђеним секундарним и терцијарним правним интервенцијама. Последње што се објективно може предузети после практичних консеквенци непочинстава из корпуса саучесничког, (пред)бриселског доприноса наше стране остваривању функционалне независности Космета – јесте јачање и прецизирање правних веза Космета са националним уставом и формално-правно утврђивање статуса нашег Народа у назначеном контексту. После свега што смо протеклих година лично чинили у одржављењу Космета маневарски простор наших могућности сведен је на обезбеђивање коридора ка националном Уставу, оној мети творца која је следећа на нишану, будимо сигурни. И то је све. У овом тренутку.

Није, дакле, ово ни подршка Николићу, како се може схватити тенденциозном, паушалном оценом; о председниковој политичкој недоследности и моралној збрци писао сам у неколико наврата, већ (надам се) рационално опажање тренутних домета српске стране унакажене континуираном и свеукупном снисходљивошћу владајућих, политичких естаблишмената, а надасве, супротстављање доказаним антинационалистима и промотерима ахтисаризације Космета (имена су сувишна), чији се контрапунтирани глас зачуо непосредно по обзнањивању платформе, која својим садржајем, пак, никада није била ближе званичном признању капитулације. Није ово суђење по томе коме се Платформа о Космету допада, већ по томе коме се не допада. А то је за почетак довољно. Макар исту промовисао човек који је већ пуцао у леђа свом Народу у рани сутон ђурђевданских избора.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПОСЛЕ СВЕГА ИЛИ ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕ

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ

СЕЗОНА ЛОВА НА ПРАВОСЛАВЦЕ: КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“ ПРЕСТОНИЦИ!?


 Какво нам је то „Српско“ школство када се на сред часа православна деца „изводе на стуб срама“ због искрених верских осећања!?

19 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“  ПРЕСТОНИЦИ!?

Недавно, у земљи која се „још увек“ зове Србија, и у сред Српске престонице „која је то све мање“, одиграо се инцидент који можда на први поглед можда и нема неке видљиве далекосежне последице- али је једно жалосно сведочанство, жалосног стања наше нације, и још жалоснијег стања „наше“ просвете…

За време часа географије у првом разреду Десете београдске гимназије, огласило се црквено звоно из комшилука, и једна млада, посвећена и лепо васпитана православна хришћанка, наравно ученица (у овој истинитој причи), се сасвим спонтано и ненаметљиво прекрстила. Тај њен чин није прошао непримећен будном и надобудном професору географије (чије презиме се нажалост такође завршава на „ић“, и који је себе, након „медијског и јавног разобличавања“, спремно декларисао као „православца“) и он је тада просто „зајаукао од бола“ (попут нечастивог када му се укаже Свети крст), искаливши свој (вероватно) „еуро-екуменистички“  бес на јадном детету, и јавно је „кажњавајући на лицу места,  и то „по кратком поступку“…

Овај назови „педагог“ је, према исказу мајке малолетне девојчице, „урлао из  свег гласа“ не њено дете, забранио јој на „лицу места“ да икада понови „инкриминисану радњу“, и чак јој је претио да ће је удаљити са наставе. Наравно, овај подмукли напад на психу девојчице и њена искрена верска осећања је изведен на сред часа, без икакве дискреције и негирањем било каквог права на одбрану невиној девојчици– очигледно са циљем да се та млада особа јавно „изведе на стуб срама“ пред њеним вршњацима- и вероватно да се свим другим потенцијалним „верским деликвентима“ утера страх у коске. По свему судећи овај „педагог“ би можда и успео у тој својој прљавој намери- да није било храбре мајке ове понижене девојчице, која је обелоданила цео инцидент новинарима Курира.

Новинари су позвали инкриминсаног професора, са захтевом да образложи своје мотиве за овако бруталну  (не)педагошку акцију. Професор је признао да је „рекао“ девојчици да „то“ не треба да ради, односно да не сме да се крсти на часу? Одмах је устврдио да је и сам православац, али да је за њега  религија „нешто приватно“ и да крштење на часу он сматра „банализовањем религије“. Наравно овај „педагог“ је све учинио да у сусрету са новинарима себе оправда и умањи овај озбиљни инцидент, покушавајући да себе прикаже као „разложну особу“!?

Професора је покушала да оправда и сама директорка Десете београдске гимназије, наивно покушавајући да протумачи новинарима „шта је професор мислио“ када је то урадио, али и по директоркином  властитом признању њен колега је  „бурно реаговао“!?

Према њеним речима „Професор јесте то РЕКАО, али само зато што МИСЛИ да деца не би требала да на часу исказују своја религијска осећања“– изјавила је директорка, да би на крају „подвукла“ да и она дели „исти став“!?

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Овакав став, пре свега директорке, која је све учинила да оправда дубоко неправедан чин свог колеге, по мени (писцу ових редова) указује на неколико веома озбиљних ствари у целој овој причи. Као што сте приметили, ни професор, ни директорка се нису позвали на законске прописе, или неку другу регулативу, приликом „прања руку“ од овог инцидента, већ само  на оно „шта они лично мисле“!?

Следеће што ми је пало у очи, јесте правдање од стране професора, и одбрана од стране директорке, дубоко непедагошког чина, који је чак и сама директорка  назвала „бурном реакцијом“… У ствари, ако сте сагледали детаље инцидента- са којима се у суштини поклапају изјаве мајке девојчице, и које директно, или индиректно потврђују и ова два назови „педагога“, очигледне „другосрбијанске оријентације“- млада девојчица, посвећена православна хришћанка, је овде очигледно(и документовано) била изложена отвореном „психичком терору“ и јавном понижењу пред својим вршњацима, отвореном претњом да не сме убудуће да јавно показује своја верска осећања, и отвореном претњом ускраћивања њеног уставом гарантованог људског и грађанског права на образовање (као и на безбедно и безбрижно детињство)!!!

Већина психолога ће вам рећи да овакво трауматско искуство и психичко насиље над младом особом у том добу (и то од стране такозваних „васпитача“ којима су ти млади људи у свом „најосетљивијем“ животном добу поверени на „бригу“), може да остави дубоке психичке ожиљке до краја живота!  Да не говоримо о урушивању угледа, нашег већ ионако поприлично неугледног школског система…

У целој овој причи,  намерно сам избегао да наведем имена (негативних) актера ове приче, јер за ову причу она и нису толико битна- колико је битан овај већ тако препознатљиви „ДругоСрбијански и АнтиСрпски патерн“ које се данас практично увукао у скоро све Српске националне институције, за чији рад Српски грађани одвајају свој, углавном тешком муком, зарађени новац, и поверавају им оно што им је највредније у животу, а то су наши млади нараштаји-  Да би ето, као што видимо у овој истинитој причи, уместо образовању и педагошкој бризи, били изложени јавном понижавању и психичком терору…

Чак и да у целој овој причи нема „мрачних побуда“ и да је деловање ових „педагога“ било мотивисано једино (у нашем друштву све присутнијим) „прозападним, другосрбијанским помодарством“ и трапавим покушајем примене ишчашеног западног „мулти-култи“ модела, у нашем школству- то је опет по мени недопустиво. Ми знамо да је тај модел чак и на западу проглашен „мртвим“ (Ангела Меркел је недавно дословце изјавила да је у Немачкој „мулти-култи“ мртав!?). Видимо поражавајуће резултате тог модела у Француској, где су законом забрањена сва јавна испољавања религијских осећања и истицања религијских симбола. Конкретно у Француској као резултат такве државне „мулти-култи“ репресије- „питоми“ и цивилизовани хришћани (који су васпитавани и „утренирани“ да поштују прописе) су изложени легалном прогону и плаћају цех, док су рецимо агресивни муслимани, који свуда прате своје „буле“ и силом спречавају полицију да примени закон- и још црње, у хиљадама, па чак и десетинама хиљада излазе на дневне молитве у сред великих француских градова, да би блокирали читаве делове града, тргове, улице…, тако загорчавајући живот свима око себе- док импотентна Француска држава вежба строгоћу на староседеоцима. Бојим се да сада  видимо у пракси примену истог модела и овде у Србији.  Попут овог надобудног и „мулти-култи острашћеног“ професора, појављиваће се вероватно и многи други њему слични, који ће „тренирати строгоћу“ на нашој православној деци- док ће истовремено ћутке прелазити преко много горих ствари у муслимански доминантним областима Рашке области  и Прешевске котлине.  Да не говоримо о „мађаризацији и хрватизацији“ Војводине, о чему смо већ доста опширно писали на страницама овог блога…

 

За читаоце који желе да се упознају са ближим детаљима ове уистину трагичне приче, прилажем у наставку чланка линк на оригиналан извор ове вести…

За правну државу, ако још увек постоји у земљи Србији, предлажем да за почетак пошаљу Просветну инспекцију у „Десету београдску“ и исту „окрену наопачке“….

 

М. Новаковић

 

 

Референца: http://www.medio.rs/43903_Skandal:-Profesor-zabranio-djacima-da-se-krste!.html