Tagged: Бриселски договори

РЕКАПИТУЛАЦИЈА КАПИТУЛАЦИЈЕ ИЛИ КАКО СМО ОДРЖАВИЛИ НАШ КОСМЕТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Уочи петогодишњице самопроглашења независности тзв. Републике Косово, или пет година саучесништва.

На слици: Манастири на Космету;Фотографија: 5.http://www.kosovo.net
На слици: Манастири на Космету;
Фотографија: 5. http://www.kosovo.net

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Очекивано, грубијански печат на овај продужени терористички акт, експресно је ставила и група земаља окупљена у (не)формалну разбојничку дружину која је запосевши више од пола Европе, похитала да своју шапу спусти и на свето српско тло. Додворавања ради и потврђивања покорне лојалности вођи ганга – Америци, и њеном топузу НАТО-пакту, истом оном који је храбро насрнуо на усамљену Србију 24. марта 1999. године.

И, то би, отприлике, било све, чиме је непријатељ располагао. Све остало стајало је на нашој страни.

На слици: мартовски погром на Космету 2004;фотографија: 7.www.rtv.rs
На слици: мартовски погром на Космету 2004;
фотографија: http://www.rtv.rs

Нити један формално-правни акт наше државе који практично развија и оживотворује аспекте једностраног самопроглашења независности није постојао. Захваљујући постојаном ставу Русије, Савет безбедности Уједињених Нација је био „безбедан“ за највећи српски интерес; захваљујући непопустљивој политици тадашњег премијера Војислава Коштунице робустна пристрасност фрустриране Европске Уније је доследно држана на дистанци, док је Марти Ахтисари са зготовљеним рукописом под мишком нервозно примао Нобелову награду за мир.

Шта више, имали смо Резолуцију 1244 СБ УН, имали некомпромитован, поштован национални Устав. И најважније, имали смо обрисе политичког (и националног) јединства о Косметском проблему.

А онда је унутарнационална скупина политичких адолесцената, лица још обраслих бубуљицама политичке незрелости, али добрано антинационално структуираних, партнерски потпомогнута од старне евроатланског ганга, започела промоцију новог система вредности са чијег се врха злочесто шепурио општи вредносни нихилизам. Напросто, ништа више није било свето. Измученом и престрашеном Народу је утерана безпризорна Шенген илузија о бољем животу а држава је добила цену. Космет, понајпре. Општи национални интерес је рапидно дегенерисан до скупине од седам и по милиона појединачних базалних мотива, или нешто мањег броја, властохлепивих аспирација политичких странака, односно калкулантско-опортуних маневара најзначајнијих националних институција, чиме је остављен брисани простор за брутални поход дела НВО сектора.

На мајским изборима 2008. Народ није довољно убедљиво поразио наметану илузију о евроунијском благостању које канда нестрпљиво куца на врата Отаџбине, антинационалну и антидржавну идеологију осионе банде политичких хулигана, дајући јој на тај начин легалну шансу коју она није пропустила, као што ни 4 године касније, на Ђурђевдан 2012. године није довољно јасно препознао бедни глобалистички трик реформе старе илузије, одглумљен од стране „неких нових (старих политичких) клинаца“ у „блоку“. Започело је последње одбројавање.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: www.spc.rs
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.spc.rs

Најзад, вратимо се на почетак саучесничког процеса одржављења нашег Космета, тј. партнерског садејства власти и ЕУ у творењу функционалне независности наше јужне покрајине, до саме столице у УН. Хипнотисана ирационалном догмом „ЕУ нема алтернативу“, 29. априла 2008. године, власт је потписала ССП са Европском унијом. Овим споразумом Србија се обавезала да постепено укине царину на увоз робе пореклом из Европске уније у прелазном периоду. Штета, преко 500 милиона евра. Запитаће се неко какве везе има овај економски чин са разградњом територијалне целовитости земље? Има! Био је то први конкретни уступак наше стране зарад приближавања ЕУ. Он је одшкринуо врата уласку у незустављив процес подавња захтевима ЕУ са безмало еротском страшћу, од којих је сваки следећи односио део атрибута српске државности на Космету. ССП је био „златни кључић“ за Пандорину кутију.

Уследило је кобно прихватање мисије ЕУЛЕКС почетком децембра 2008. године  чији је основни циљ био (и остао) да постави административне темеље терористичкој творевини, тј. да врши надгледање спровођења процеса остваривања практичне независности Косова, што представља основу плана Мартија Ахтисарија, истог оног човека који је експлицитно рекао да је косовска независност неповратан процес.  На тај начин је косметско питање измештено из УН и Савета Безбедности и препуштено на милост и немилост ЕУ, истој оној творевини која је масовним признањима јасно рекла шта мисли о територијалном интегритету Србије и самопроглашеној косметској независности безмало истог дана када је  илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила отцепљење од Србије. Није згорег подсетити се шта је портпарол Државног секретаријата Америке, Шон Мекормак, рекао тим поводом у децембру 2008. године:   „Подржавамо циљ ЕУЛЕКС-а да ојача институције које спроводе владавину закона широм Косова, на добробит свих заједница, и да промовише територијални интегритет Косова (!??!) и регионалну стабилност“, као што није на одмет ЧУТИ и последњу званичну изјаву Бернарда Бохарта, шефа мисије, „статусно неутралног“ ЕУЛЕКС-а, у којој дословно каже: „ЕУЛЕКС ће наставити да подржава Косово на путу према ЕУ“.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Ако се узме у обзир да је распоређивањем припадника мисије Еулекс, две хиљаде полицајаца, цариника, истражитеља и судија, на „легалан“ начин (уз српску сагласност) отпочео поступак оснаживања полиције, царинске службе и судства Косова, престаје да бива збуњујуће потписивање Споразума о полицијској сарадњи Министарства унутрашњих послова Србије са ЕУЛЕКСОМ, следећег акта који обеснажује елементе државности Србије на Космету.  Упркос покушају власти да садржај овог протокола представи као целисходан напор на терену размене информација у борби против организованог и прекограничног криминала, као и других илегалних активности, и мање луцидном посматрачу неће промаћи да је овај Протокол потписан са ЕУЛЕКСОМ, оним бескрупулозним адвокатом хулиганске, антицивилизацијске дружине (ЕУ) чији је мандат дефинисан Ахтисаријевим рукописом, истим оним рукописом у којем експлицитно пише да је једна од надлежности ЕУЛЕКСА и – царина(!?), а чији творац арогантно закључује да је косовска независност неповратан процес и самодовољно додаје да ће тако остати упркос противљењу Србије и њених савезника!

На слици: Пећка патријаршија;Фотографија: 2.ovsiste.webs.com
На слици: Пећка патријаршија;
Фотографија: 2. ovsiste.webs.com

Након непотребног срљања у загрљај МСП, чиме је стратешки ослабљена позиција Србије, у договору са земљама чланицама ЕУ, ревидиран је и текст Резолуције о Космету усвојен у националној Скупштини почетком августа 2010. године. Измењена је синтагма „разговор о свим отвореним питањима“ термином „дијалог Београда и Приштине“, док је синтагма „једнострана сецесија“ потпуно избачена из текста резолуције. Па, шта, рећи ће неко? Паметном, довољно. Првом изменом Београд и Приштина су стављени у формално-правно равноправан „дијалошки“ положај супротстављених страна, док је избацивањем „једностране сецесије“ из текста Резолуције, остављен простор за процесно уграђивање добровољности Београда у легализацији Косметске независности.

Процесно уграђивање добровољности српске стране започело је недуго потом, парафирањем већег броја бриселских договора од којих је сваки следећи у низу редуковао уставно-правне ингеренције српске државе на Космету. Праћено помним „ћутањем администрације“ националног Уставног суда, круну бриселског антидржавног процеса представља последњи имплеметирани договор између Београда и Приштине о „Интегрисаном управљању границама“ за који Урлике Луначек, известилац европског парламента за Косово недвосмислено каже: „Гранични прелази између Косова и Србије заиста постоје, они функционишу и на њима се примењује и царински споразум.“  И још, то је исти онај договор који је албанском народу на Космету дао повод за општенародно весеље, а нашим сународницима разлог да продубе сумњу у искрене намере домаћих власти и исти прогласе неприхватљивим!

Уследило је затим још једно срамно повлачење током усвајања капитулантске резолуције о Космету у Скупштини Србије у јануару ове године, када смо се уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава, о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још, да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.

На слици: Српске светиње на Космету;Фотографија: 1.facebookreporter.org
На слици: Српске светиње на Космету;
Фотографија: 1. facebookreporter.org

А шта је то што можемо наредних дана очекивати? Укидање српских институција на Космету које смо и сами пристали да интерпретирамо „паралелним“ оног часа када смо пристали да усвојимо наметану терминологију ЕУ која управо овом синтагмом оперише. Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће бити аршинована сопственим уставом већ милосрђем силника, будимо уверени. Чему се онда искуствено можемо надати до континуитету понизности сопствене власти, исте оне отуђене власти која је игноришући сав слободарски традиционализам свог Народа наставила да саучествује у ОДРЖАВЉЕЊУ нашег Космета, управо на оном месту где је претходна била заустављена.

А не заборавимо, нико ТО од нас није тражио. Осим оне проклете, неутаживе догме „ЕУ нема алтернативу“ коју смо давно раскринкали али никада довољно сахранили.

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Државу смо направили ми.

 

Повезани текстови: САУЧЕСНИК

Повезани текстови: АХТИСАРИЗАЦИЈА КОСМЕТА ИЛИ РЕЧНИК КАПИТУЛАЦИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

ЈЕДАН СЕНТИМЕНТАЛНИ АРГУМЕНТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Завршавајући један од претходних текстова поражавајућим утиском о одсуству сваког смисла актуелне државне политике према Космету, односно горком, резигнирајућом, упитно-песимистичком синтагмом „…Икада после“, покушао сам, прећутно, да оставим мрву наде да ток потоњих дешавања поводом Косметског питања неће попримити актуелни епилог те да неће бити разлога ни за злу слут која се из ње неумољиво развејава. Зла слут, пак, која се прецизним искуственим алгоритмом дизајнирана и доследним ћутањем Уставног суда намеће као очекивани последњи чин творчевог плана у посткапитулантској Србији – претпопставља перфидно саучешће целокупног Народа у пакленом пројекту отимања Космета.

Како то објективно није могуће посредством референдума на којем би се Народ изјаснио о свом ставу спрам даљих европских интеграција, дајући предност Европској Унији у односу на Космет, творчев обједињујући „пети елемент“ подразумева творење двотрећинске парламентарне већине која ће иницирати промену Устава, са недвосмисленом и једнином амбицијом-брисања преамбуле којом је Космет додатно, формално-правно, армиран у територијални интегритет Србије. Али хајде да укратко проблематизујемо могућност референдумског изјашњавања Народа. Поставимо без околишања право питање: Има ли после активирања договора о Интегрисаном управљању прелазима (српска интерпретација превода који дословно гласи: Интегрисано управљање границом, од енглеске синтагме Integrated Border Management) уопште смисла спроводити било какав референдум који би третирао дихотомију ЕУ или Космет? Аутор ових редова верује да такав, илити, било какав референдум више нема никаквог смисла јер не може остварити формално-правну сврху коју је могао произвести још само годину раније, односно вратити потенцијални државно-правни капацитет Србије на време пре постизања тзв. брислеских договора. Наиме, чак и подвижнички родољубиво орјентисан одговор Народа на имагинарном референдуму којим би се већински одрекао даљих евроинтеграција не би анулирао снагу и дејство активираних договора из Брисела. Исти би (бриселски договори), укључујући и последњи о интегрисаном управљању границама свакако остали на снази захваљујући (не)схватљиво педантној преданости актуелене власти антинационалном рефлексу режима Бориса Тадића. Осим што би задуго (вероватно, трајно) „избегла“  маћехински загрљај ЕУ, Србија, на жалост, НЕгативним референдумским исходом не би у свој загрљај вратила јужну покрајину јер је наш Космет потписивањем и применом Боркових бриселских договора већ у тој мери одржављен од нас самих да ни стопроцентно негативан одговор на замишљеном референдуму не обезбеђује правни механизам којим би се неутралисала већ постигнута функционална самосталност тзв. „независног Косова“. Како би то заиста био и неповратан процес, творац  је предвидео механизам којим владајућу класу која ће предузети последњи чин издаје ослобађа сваке одговорности (за чим иста жуди) а српски Народ оптерећује трајном конституционалном национално-историјском мутацијом (чега исти готово и није свестан). Следи, дакле, промена Устава Србије, којом ће преко тривијалних захтева за променом броја народних посланика и томе слично, бити испословано и брисање преамбуле којом је потцртана косметска неотуђивост од Србије. За такав подухват је иницијално неопходна двотрећинска већина у парламенту коју творац непогрешиво пројектује кроз коначну сарадњу свих (а мало их није) који су до сада разграђивали Отаџбину. Претходно доведен до крајњег руба егзистенције, већ добрано условно предодређен и  „индоктриниран“ узалудношћу сваког изборног напора, Народ ће посегнути за јединим преосталим рационалним потезом-референдумским „ДА“ за промену Устава којим канда окончава више(деценијску)годишњу агонију и креће у светлу будућност обећаног света без свог Космета, без своје прошлости, без своје самобитности и места у историји Европе. Биће то коначни тријумф творчевог пројекта којим ће власт(и) бити аболирана(е) одговорности а национ подмукло инструментализован за саучесника у издаји Отаџбине. Сав племенити ентузијазам и узнесена вера у државобранитељске димезије Митровданског Устава донешеног за Коштуничиног ваката 2006. године остаће тек пуко сећање на дане последњег окупљања око националних вредности и последње дане државе која је још колико држала до себе и свог Народа. Од тада надаље, Космет(ски завет) ће (п)остати само болна индивидуална реминисценција последњих прогнаника и посвећеника видовданском националном коду и као такав тек сентиментални аргумент у заваравању бола и стварности.

И на крају, али не и најмање важно, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПОСЛЕСВЕГА ИЛИ ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕ

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО

АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС


Марти Ахтисари
Фотографија: nenadzoric.co

Пише Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Мантрично најављујући платформу о Космету – вероватно једини политички институт који НИКАДА не треба установити, јер је, управо супротно, универзална симболика Видовданског кода поодавно установила ванвремену платформу опстанка целокупног смисла нације, а тиме одредила и међе маневарског простора изван којег престаје историјски пут и почиње историјско беспуће – политички естаблишмент на власти, заправо, осмишљено и систематски одлаже тренутак када ће коначно морати да погледа Народ у очи. Ако ће морати?

И наговештена насушност консензуса нашег о Косметској платформи – прва и последња нужност коју сасвим и безусловно не треба стављати на дневни ред ИКАДА јер је својом историјском улогом раније поменута симболика Видовданског кода поодавно, сама направила вечни консензус са историјом сопственог Народа,  а тиме и његовом будућношћу коју данас живимо ми, и коју ће сутра живети наши потомци, ако им је колико сутра већ не укинемо фамозном платформом којом, сасвим извесно, престајемо да будемо и почињемо да „буду“ (они, тј. све што никада нисмо били и све против чега смо одувек устајали да бисмо остали оно што смо одувек били) –  та лажна, патворена неопходност консензуса која поражавајуће сведочи о моралној недораслости неупитном питању, оном увек прећутном и никада изговореном императиву са којим се кроз сопствени живот корача мирно, кроз туђ свет самопоуздано и кроз европску повест уздигнуте главе, ништа је друго до кукавичко скривање иза заједничког становишта, па још и помало туђег (Ахтисаријевог), не због оснаживања једне важне националне идеје или става већ због разводњавања и минимизирања претпостављене историјске и материјалне одговорности и то онда када лично становиште није више своје, ако је икада то и било и када суштински треба елегантно заобићи сопствени Народ, канда веродостојно представљен парламентарним политичким опцијама које ће учствовати у форматирању платформе. Ако буду учествовали? И ако платформе буде?

Па може ли власт икако да учини оно што избегава и коначно погледа свој Народ у очи (платформом), онај Народ свој који је веровао да поклањајући своје последње изборно поверење (претежно) њој, враћа у боцу кошмарни антинационални дух политике њене претходнице? Може ли тај страшни, невољни сусрет тренутка (слабости политичке класе на власти) и историје (грандиозности историјске, Видовданске истине) протећи у тој мери мирно да се може наставити заједно и спокојно пут у будућност? Не! Зато и нећемо угледати никакву платформу о Космету. И не само зато, већ и због тога што платформе заправо нема и због тога што оно што би се могло наслутити као платформа уистину и није ништа ново, него управо оно старо, али не наше, видовданско, старо, већ њихово, туђинско и зло, којем смо не тако давно рекли „не“, тихо и без икакве форсиране платформе, само зато што се напросто историјски подразумева, једноставно одбијајући да пристанемо на Ахтисраијев план, онај план којем ћемо ми, оводанашњи, недостојни и кукавни, удахнути ваздух у плућа не оног часа када буде почео да се спроводи у свом пуном капацитету, или барем делимично најављеним активирањем договора о интегрисаном управљању прелазима постигнутог током бриселских разговора, већ оног кобног трена предстојећег када у тобож одлаганој и реално непостојећој платформи ипак будемо препознали морбидни Ахтисаријев рукопис. Зато баш до тог сусрета неће ни доћи, све и да једног дана заиста некакав папир назовемо платформом. А до тада, имаћемо платформу, платформу платформе, платформу о платформи платформе и тако у недоглед…

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУАЛНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: ШТА НАМ ЗАИСТА ТРЕБА СЛОБОДА ИЛИ НОВИ СИЗЕРЕН?

Повезани текстови: ЛОГИКА САМОУБИСТВА

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ


Фотографија: Србин.инфо

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

У оној мери у којој је Устав положио испит времена, у истој мери Уставни суд не сме да оклева да учини исто. У тренутку бесконачно маленом за историју времена, али толико важном за историју Србије да превазилази границе времена, Уставном суду, сасвим нетипично спрам историјског повода и међународних околности у којима се земља налази, препуштена је на разрешење хамлетовска дилема опстанка територијалне целовитости Србије. Мање је важно, у овом историјском тренутку, што коначна одлука Уставног суда аутоматски имплицира и правне репрекусије које се односе на оне који су се о Устав огрешили, ако јесу, колико је значајно уставобранитељски поступајући одбранити земљу од започетог растакања њеног територијалног интегритета. А потом, све по реду, ако буде било основа.

Елем, Уставном суду Србије, вероватно као ретко којем националном уставном суду у свету, припала је мучна и незахвална, али племенита дужност у руке, да исходом своје нормативно – контролне надлежности отвори правни простор за моралну рехабилитацију државне политике и опоравак националног самопоштовања са једне стрене, или пак верификује и „одобри“ средство за окончање процеса еутаназије сопствене државе, са друге стране. Уставни суд, јасно је, не може бити компензација за потпуно одсуство парадокса родољубља, врхунског начела одговорне оданости сопственом Отачаству, односно јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…) и зато се од њега не може очекивати одговор који представља свеобухватно решење, какво је могло бити издејствовано да је политичка класа на власти током протеклих пет година била повинована моралном императиву, тј. парадоксу родољубља, ако већ није била у дослуху са сопственим Народом. Највише што се може очекивати јесте хируршка правна прецизност у погледупредлога Демократске странке Србије о оцени уставности уредби Владе о бриселским споразумима, посебно стога што је реч о питању од највећег државног значаја у новијој историји Србије.

Специфичну тежину овом неодложном питању даје не само ванвремена актуелност косметске истине у нашем Народу, већ и његова присност са општом националном историјом насталој на њој (косметској истини) и његово (неодлног питања) проистицање из најдубљих, темељних  основа националног идентитета. Постали смо, дакле, и на жалост, потоњих дана, болно свесни чињенице да последња линија одбране јужне српске покрајине неће бити видовдански код којим је Космет оплеменио своје потомке, па можда ни дуго најављивани консезус о Косметском питању, већ један формално-правни акт, Устав, односно, једна национална институција, Уставни суд Србије.

Оваквим расплетом догађаја на безпризорно неморалној политичкој сцени Србије (част доследно аутономним изузецима), Уставни суд, и нехотећи, постаје најзначајнији чинилац даље судбине Србије а његове одлуке неће одредити само будућност наше државе и нашег Народа, већ, не треба то занемарити, и дизајн даљих непочинстава креатора свуда где је његова чизма ступила, и где још није. То је управо она круцијална околност, следећа после основне, коју би Уставни суд стално требао да има на уму док се буде бавио оценом уставности Боркових бриселских договора, ако не због епилога свог професионалног ангажмана овим поводом, а оно због властите, стручне и институционалне аутономије коју не сме да доведе у питање, без обзира на карактер своје одлуке. Када већ о својој политичкој (и моралној) аутономији нису бринули они који су га (Уставни суд) својим деловањем довели у положај да управо он мора пресећи Гордијев чвор. Ако мора.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ