Tagged: вера

Скрнављење Ваљевске Грачанице – Кемтрејлови над Србијом – Јављање Светог Владике Николаја



(погледајте следећи видео)
Наставите са читањем

Интервју са протосинђелом Евтимијем, настојатељем Манастира Св. Саве у Жеровници, ЕРП у егзилу


Интервју са протосинђелом Евтимијем, настојатељем Манастира Св. Саве у Жеровници, ЕРП у егзилу

ПЖВ:  Можете ли нам за почетак рећи шта су катакомбе, зашто настају и како функционишу?

О.Евтимије: То су богослужбена места Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, која се симболички називају катакомбама. У прва три века хришћани су били сурово и јавно гоњени, те су се због тога скривали и богослужили у истинским катакомбама. Зато се период ранога хришћанства до трећега века, и назива катакомбни период хришћанства. Симболичка веза са данашњим катакомбама је у томе што смо и ми нашли заклон у њима од савремених гонитеља истинских хришћана. Конкретно то су капеле попут оних које има већина манастира и налазе се у склопу манастирских конака.

Познато је да је дошло до безаконог уклањања и прогона епископа рашко-призренског и нашег духовног оца Артемија, неканонским и неуставним одлукама СА Синода и СА Сабора. То је затим проузроковало, такође познати, егзодус монаштва са Косова и Метохије и од тада део наше епархије се налази у прогонству, тј. егзилу. Дакле, због актуелног прогонства, наше катакомбе само симболички подсећају на време прогона првих хришћана и правих катакомби. Црквена пометња и беспоредак који је настао услед тога није потом исправљен, него је насупрот томе још грубље урушен. У једном моменту те црквене кризе, наш епископ Артемије је одлучио и писмено саопштио СА Сабору и СА Синоду, да се неће повиновати ни прошлим а ни будућим неканонским и неуставним одлукама тих црквених тела. Недуго затим дошло је до формирања првих катакомби.

Оне су заиста феномен нашега времена, али и читаве србске историје, како црквене, тако и народне. Овако нешто није се сретало до сада и неупућенима у црквена дешавања представља праву енигму. Катакомбе функционишу у оквиру наше епархије у егзилу, као општежитељни манастири у којима смо до недавно боравили. Оне су раширене по читавој територији Србије. Овде треба истаћи оно што збуњује оне који питају како је могуће да се једна епархија простире преко свих осталих и како се оснивају светиње на канонској територији осталих епископа, без њиховог благослова када се то директно коси са канонима наше Цркве? Одговор је у томе што је канонски ред и поредак најгрубље урушен незаконитим уклањањем законитог епископа рашко-призренског. И не само то, него је епископ Артемије и насилно (уз помоћ оружане силе) протеран са територије своје епархије, која му је буквално преотета у црквено-политичком пучу. Пошто је наступила ванредна околност канонског и уставног беспоретка и прогона, и док год она траје, престало је да важи канонско устројство, које је иначе пуноправно у редовним околностима

ПЖВ: Када је основана и под којим околностима Катакомба Св. Саве? Колико братства броји?

О.Евтимије: Светосавска Катакомба је основана по благослову нашега епископа Артемија, уочи Божића 2011. године, у селу Житковцу на северу Косова. Она је основана у тешким околностима које су наступиле у нашој матичној епархији недуго после нашега прогонства. Тада је имала два свештеномонаха, а сада има једног монаха више.

ПЖВ: Које сте тешкоће морали да превазиђете приликом оснивања и након што сте основали Катакомбу?

О.Евтимије: Било је разних тешкоћа, од крупних до оних ситнијих које још увек трају. Прво је дошла претња у Житковцу, преко рођака од власника који нам је издао кућу, да ће иста бити запаљена ако се настави окупљање верника у њој. Затим је дошло до првог напада молотовљевим коктелима у двориште куће и под аутомобил. Недуго затим исти напад је био поновљен, након чега се власник куће узнемирио и дао нам отказ. Да не би неки други власник био застрашен на сличан начин, пронашли смо  повољну кућу на продају у суседном селу Жеровници и купили је на кредит, уз помоћ верног народа. Уочи усељења у ту кућу, локални свештеник из Звечана је посетио продавца у његовој (другој) кући и вршио снажан притисак да одустане од договорене продаје куће, како нас је назвао – нечастивима. Када овај није пристао, он му је припретио да ће му онда кућа изгорети. То се и обистинило пар дана касније, уочи нашег усељења. Кроз један од прозора убачена је запаљива направа и кућа је запаљена. Једна соба је потпуно уништена, а остале просторије су биле делимично оштећене.

После овога било је и других видова притиска. Наши прогонитељи нису се мирили са нашим присуством на Косову и сведочењем о небивалом црквеном безакоњу. Пошто нас нису уплашили  нападима и претњама, организовали су тзв. народну петицију за наше исељење из Жеровнице. Послали су  петицију свим полугама власти: Патријарху, Министру полиције, Начелнику округа, Председнику Општине итд. Ово је било праћено медијском кампањом преко локалних телевизијских канала и радиа. Међутим, био је то још један безуспешан и правно ништаван покушај. Било је затим и ломљења наших знакова поред пута, који трају и до  данас. Поред нас и верни народ који је остао уз свог канонског епископа, трпео је значајне притиске и претње. Треба поменути познати случај отпуштања са посла пет вероучитеља, очева 22 детета. И други су трпели претње или шиканирања. О оним ситнијим вређањима не вреди говорити, јер би нам требало много времена.

ПЖВ: Какав је однос људи према вама? Да ли долазе на богослужења?

О.Евтимије: Зависи на које људе мислите? И у редовним црквеним околностима људи се различито односе према светињи и Божијим слугама. Сада је то  још специфичније. Тешко је неупућенима у наш случај да схвате шта се стварно догодило. Зашто поред многих, скоро празних манастира монаси живе у кући? То никада није било. Када на то додамо жестоку и оркестрирану медијску хајку која је пратила уклањање нашег Епископа и као врхунац званично проглашење од стране СА Синода да смо ми секташи, а то пропагирају локални свештеници и неки вероучитељи народу и деци, онда можете ближе да схватите наш положај. Међутим, они мештани који су нас упознали нису прихватили овако сервирану слику о нама. Иначе, док смо били у манастирима, процентуално мало народа је редовно долазило на богослужења. То су били они активни верници који су водили редован литургијски живот. Од тог броја правих верника,  мислим да је већина на северу Косова сада уз нас, док су они традиционални верници остали уз светиње у које су традиционално ишли од давнина. Има доста и оних који су смућени и саблажњени овим што се десило па не иду нигде у цркву.

ПЖВ: Да ли је тешко служити у егзилу? У чему се састоје главне разлике?

О.Евтимије: Уопште није тешко, напротив. Разлике наравно постоје. Од оних најосновнијих, када вас неко на улици или у радњи пита – у ком сте манастиру, оче? До оних крупнијих, да смо ми свештеномонаси силом прилике сада и парохијски свештеници и бринемо о духовним потребама наших парохијана, али и свих других који нас позивају. Велика разлика је и то што смо ми за званичну Цркву и државу рашчињени и размонашени, што не саслужујемо са осталим клиром из СПЦ, углавном се не појављујемо на званичним местима итд.

ПЖВ: Постоји ли могућност да се конфликт између владике Артемија и врха СПЦ превазиђе?

О.Евтимије: Пре свега не ради се о конфликту између две стране, већ о прогонитељима на једној и прогнанима на другој страни. То је огромна разлика. Постоји могућност и о томе је владика јавно говорио, као и који је предуслов да до таквог разговора дође. Кључно питање је кога врх СПЦ позива на разговор: монаха Артемија или владику Артемија? За владику је неприхватљиво да са њима разговара у чину монаха, јер би тиме прихватио сво безакоње које је почињено од почетка, а које је он јасно одбацио. Са друге стране за пучисте је тешко да га прихвате као владику, јер би тиме признали своје безакоње и зато ту имамо застој у старту. Закључак је да је богоугодно решење једино у покајању виновника овога невиђеног безакоња, а добро се зна ко су они.

ПЖВ: По Вашем мишљењу, постоји ли начин да се ситуација у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској врати у пређашње стање?

О.Евтимије: Богу је све могуће, па наравно и то. Почетни корак је описан у предходном одговору. Мада претпостављам да бисмо тада опет видели неку врсту егзодуса монаштва са Косова и Метохије, али овога пута оних који нису остали верни своме старцу-епископу, пастиру и оцу духовном. Мислим да би за њих био неиздржив владикин и наш повратак. Неке ствари су отишле предалеко и предубоко.

ПЖВ: Можете ли нам рећи са каквим се проблемима срећу верници на КиМ?

О.Евтимије: Вероватно мислите на вернике при светосавској Катакомби? Поред општих, они имају доста специфичних проблема. Рецимо дешава се да су супружници подељени по питању нашег прогона. Једно на једну, а друго на другу страну, то је веома мучна ситуација. Даље, рецимо, један верник иде код нас, а његов кум иде код узурпатора. Тако исто и код колега на послу. На пример, наша верница ради у школи и наравно не узима благослов од свештеника који предаје веронауку у истој школи. Ту су и сличне ситуације на славама, сахранама, весељима и другим околностима на које се рефлектује овај проблем. Заиста је огромна штета направљена у нашој епархији и читавој Цркви, али верујемо да ће Бог то устројити на добро и још већу корист, као што увек и бива у Његовом домостроју спасења.

ПЖВ: Каква је тренутна ситуација на Косову?

О.Евтимије: Константно распета, нестабилна, крајње неизвесна и непредвидљива.

ПЖВ: Какав је однос Владе Србије према Србима са КиМ?

О.Евтимије: Недопустиво калкулантски. Далеко од оног какав би требало да буде. Јасно је да док год је Србија са онима који је воде расрбљена, нећемо имати однос који прижељкујемо.

ПЖВ: Шта, по Вашем мишљењу, значи борба Срба са севера КиМ?

О.Евтимије: То је борба да останемо Срби у Србији, а не тзв. Косовари у лажној држави Косово. Та борба је залог и шанса за буђење и спасење Србије или, не дај Боже, пропаст.

ПЖВ: Коме су препуштени Срби са југа КиМ?

О.Евтимије: Јасно је коме су препуштени – шиптарској немилости. Међутим, за побожне је не мала утеха, да нико није испуштен из Божијег промисла који о свима најпажљивије промишља  и стара се.

ПЖВ: Колико Ви можете помоћи људима, али и они Вама?

О.Евтимије: Као свештенослужитељ који брине о катакомбном стаду на северу Косова, сигурно уз Божију помоћ много. Без свештеника, нема Светих Тајни, без њих нема освећења, обожења и спасења. Ту је и реч којом тешимо, бодримо, поучавамо, храбримо, упућујемо на прави пут и уливамо јеванђелски, свепобедни оптимизам, који је донео и предао својим верним слугама васкрсли Богочовек Исус Христос, а на коме се темељи наша вера православна, вера која побеђује свет.

Верни народ нам много помаже. Од куповине куће за коју су узели кредите и затим их отплатили, преко намештаја, аутомобила, до спремања дрва за зиму, зимнице и недељних и празничних послужења. Невоље кроз које смо заједно прошли су додатно учврстиле нашу хришћанску заједницу у једну сложну породицу.

ПЖВ: На који начин људи који не живе на КиМ могу помоћи?

О.Евтимије: Могу помоћи прилогом на рачун:

Евтимије Милентијевић, Рашка, 205-9001013081882-63

ПЖВ: Шта би поручили читаоцима за крај?

О.Евтимије: Бежите брже и даље од јеретика-екумениста него што би бежали од најсмртоноснијих змија отровница, јер ове друге убијају само тело.

Настојатељ светосавске Катакомбе
Протосинђел Евтимије

Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова


Ризнице “Свете Русије” – “Света Тројица” Андреја Рубљова

Ранко ГОЈКОВИЋ | 15.09.2012 | Фонд Стратешке Културе

У суморној свакоднецвници и српске и уопште светске стварности, ФСК ће с времена на време, осим бриљантне аналитике наше геополитичке стварности, српском читаоцу презентовати, можда у Србији мање познате бисере из неисцрпне ризнице руског Православља, бисере “Свете Русије”. То путовање по необичним ризницама започињемо са “Светом Тројицом” Андреја Рубљова, нечим што свакако није баш непознато српском читаоцу, али пошто се ради о нечему што можда најбоље репрезентује сам појам “Свете Русије” – не можемо је заобићи и наше путовање по “Светој Русији” започињемо причом о Андреју Рубљову и “Светој Тројици”…

Многи људи у Србији мисле да појам Света Русија долази због мноштва светитеља просијавших по земљи руској. Свакако да руски светитељи представљају неодвојиви део Свете Русије и свакако да су дали свој печат Светој Русији, али није то једини разлог што је баш Русија названа Светом Русијом. И Грчка је дала свету много светитеља али је не зову Света Грчка.

Сами Руси кажу да израз Света Русија не значи да у Русији живе све сами светитељи, то су људи као и други, са својим врлинама и манама, али у дубини душе руског човека горела је јарка љубав према православним светињама. Руски народ је од својих хришћанских почетака ценио своје светиње, оне су једноставно биле у срцу руског човека и у многим старим путописима постоје бројна сведочења и Руса и странаца о том побожном настројењу духа руског човека и његовом поштовању према светињама.

На жалост, после Октобарске револуције богоборачка власт је успела да из срца многих Руса избаци тај трепет руске душе према светињама Господњим, многе су порушене и поругане, али Бог не бива поруган. Руски народ се враћа источницима своје славе, масовно поклоњење Руса Појасу Пресвете Богородице са краја прошле године, сведочи нам да се то побожно настројење духа према светињама Господњим, враћа у душе руских људи.

* * *

О животу Андреја Рубљова нема превише података, неки агиографи се не слажу у неким детаљима житија, али за нас је најважније оно што можемо прочитати у светоотачким списима. А тамо пише да је можда Андреј Рубљов у Свето-Тројичко-Сергијевску лавру дошао још за живота “сверуског игумана” преподобног Сергија Радоњешког и да је можда чак био и учесник чувене Куликовске битке (1380. године). Али оно што је сигурно, свој процват и славу великог фрескописца и иконописца Рубљов доживљава у време игумановања Лавром омиљеног ученика преподобног Сергија – светог Никона Радоњешког. Никон је задужбинар предивне беле цркве у којој се налазе мошти преподобног Сергија Радоњешког и у којој се данас поново налази чувена “Света Тројица”. У тој цркви је главни фрескописац био управо Рубљов. Сигурно је и то да је “Света Тројица” настала у првој четвртини XV века.

Ово што ћу ниже написати јесте субјективно мишљење и надам се да ми нећете замерити што га износим у оваквом тексту, али на то просто тера непоновљива хармонија нежних боја, плаве, зелене, златно жуте…, непоновљива хармонија ангелских одежди, њихових покрета, уопште, непоновљива лепота, складност и хармонија сваког осликаног милиметра на овом ремек-делу.

За мене је бесмислено поредити било коју уметничку творевину у целокупном светском сликарству, са овим остварењем. У овом ремек-делу је све речено, целокупан Домострој спасења људског приказан је у једној икони великог руског генија. Сиже за слику је био старозаветни догађај када Господ у виду три Анђела посећује старозаветног Аврама. Од старозаветних детаља ту нема ни Аврама, ни Саре, нити телца и богате трпезе. Ту су само Мавријски дуб са столом испод њега, за којим седи Света Тројица, када их је Аврам замолио да их угости и минимум трпезе, тачније чаша са главом жртвеног телца. Она се налази у центру иконе, на њу у разговору указује рука Господа Исуса Христа, који се налази у централном делу иконе композицијски издвојен у правилном облику чаше, симболизујући смену крвне “жртве паљенице” Својом бескрвном жртвом у Светом Путиру. Дух Свети на десној страни иконе такође на овом “предвечном сабору” указује на Чашу, што значи да су Христово страдање и Његова жртва били централно место разговора а Света Чаша из које се причешћујемо Крвљу и Телом Христовим, представља централно место људског спасења. Благи наклон главе двојице ангела (Господа Исуса Христа и Господа Духа Светога) ка Првом лицу Свете Тројице, указују на поштовање Бога Сина и Бога Светог Духа према Богу Оцу. Уздржано и замишљено лице Бога Оца сведочи о узвишеном карактеру њиховог разговора. Ту је приказана још једна јасна симболика која потврђује светоотачко тумачење идентитета сва три лица Свете Тројице. Тако се изнад “Бога Оца, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог”, налазе грађевине које симболизују Његово стваралаштво. Изнад Господа Исуса Христа налази се Мавријски дуб, као симбол вечно зеленог дрвета живота, као симбол да ће сви они који у Њега верују и пију из Његове Чаше, имати живот вечни. Изнад Господа Духа Светог налазе се планине, које нам сведоче о узвишености духа и о великој узвишености свакога који тежи задобијању благодати Духа Светога. На тој икони су као на тацни приказане неслућене могућности руске православне душе, које су се после пројавиле у свим областима људског духа – од музике и сликарства, до архитектуре и књижевности. Када сам недавно у једном српском манастиру говорио о својим утисцима о “Светој Тројици” Андреја Рубљова, један благочестиви игуман српски ми је тада рекао, да он мисли да Рубљов уопште није свесно ставио Господа Исуса Христа у правилан облик чаше, или Светог Путира, него да је просто, рука тако вођена Духом Светим.

“Света Тројица” Рубљова имала је огромну улогу као истински симбол јединства православних Руса у коначном ослобађању од Татаро-Монголског ропства. Сам поглед на “Свету Тројицу” одгонио је сваки страх пред мрским непријатељем и доприносио јединству руских људи. Та јединствена снага овог бисера руске духовности, ни толико векова после свог настанка није ништа изгубила од свог позива на јединство, не само Руса, него и свих православних хришћана. Тешко је речима исказати осећања која православну душу обузму када стане пред “Свету Тројицу”.

Пре извесног времена сам за један локални часопис у Србији говорио о Светој Тројици Рубљова и том приликом сам рекао да пред том иконом (која је величине собних врата), православни човек стане и тешко му је одвојити очи од ње. И полагано клекне, а сузе умиљења се саме појављују у његовим очима, и он практично осећа физичко присуство благодати Божије. Ту се осети та духовна веза, осети се да смо ми православни једно у Христу Господу нашем и осетимо Андреја Рубљова као свог најближег и најмилијег сродника.

Света Русија је још духовно жива, Православље у Русији није умрло, Православље је вера Васкрсења и надам се у Бога, да ће вера Руског народа васкрснути и да ће поново Русија моћи да се зове Светом Русијом.

Молитвама преподобног Андреја Рубљова – нека тако буде!

15 верника – последња одбрана ваљевске Грачанице! А, ваша савест, како је?


А, ваша савест, како је?

Даље скрнављење ваљевске Грачанице
14.09.2012, Милица Томашевић

Уместо обретења моштију калуђера Грачаничких, преко костију почившег верног клира ваљао се тонама тежак багер тежак колико и бреме које се надвило над ваљевску Светињу. Порта „Ваљевске Грачанице“ изгледала је, тог 14. септембра, попут ровова на фронту.

Испред Цркве посвећене Арханђелу Михаилу свега 15 верника. Добродошлицу им је пожелело десетак полицајаца легитимишући их, као и око 20 радника који скрнавећи Светињу припремају за потапање.

И док је последња линија одбране Грачанице, фаланга од 15 верника сатераних у ћошак порте тик уз металну ограду читало Псалтир, небо је плакало. Туп звук моторних тестера које праве пустош око Грачанице парао је небо сиво, тамно, црно.

Радницима који су извезли барем 20 колица „пода“ из Грачанице, здушно је помагао локални црни, рудлави пас, весело скакутајући преко раскопаних гробова. „Ћено“ је пре неки дан загризао кост из гроба, и одвукао је у шуму. Јурила га полиција, јурили радници, јурили и верници. Кост је некако враћена. Неваљала куца. Ни свесна није
шта је учинила. Бесловесна колико и радници који копају по Грачаници Светој, колико и полиција што погнуте главе извршује наређења, а која јој очито нису по вољи.

Али, када се неда на Косову, мора се у Ваљеву. А, ни радници ни чувари реда не знају да
свака Црква има свог анђела чувара који се за њу Богу моли. И када Светињу поруше, или потопе, осим анатеме, остаће молитва. Тада благо ономе псу, а тешко псима што растргаше и потопит хтеше Светињу.

Налогодавци тог гнусног злочина, недодирљиви попут колосалних енергумена „обоготворених“ у енергији лажног самообоготворења, ти изроди и Иродијаде, ликују. Над главу Ваљева припремају постављање „атомске бомбе“ у виду 50 милиона кубика воде. Уколико услед земљотреса, експлозије или саботаже дође до пуцања бране, у Ваљеву ни камен на камену неће остати. Без преживелих. Талас висине 30 метара
претвориће за свега неколико секунди Ваљево у Атлантиду. Знало је то оних петнаест Православних Спартанаца који су јуначки стајали шест сати молећи се Богу да сачува
Грачаницу. Неки од њих су се, када је полиција затворила друм, кроз шуму пробијали, крчили путе своје ка Господу.

И данас, док племе моје мертвијем сном спава, неко бди над Ваљевском Грачаницом.

А, ваша савест како је?