Tagged: Весна Веизовић

Иван Иљин

Иван Иљин: Партијска изградња државе


Иван Иљин

Иван Иљин

Приредила: Весна Веизовић

Рекло би се, шта може бити природније и боље у слободној држави од слободног формирања партија? Слободни грађани траже своје истомишљенике, налазе их, организују и истичу на изборима као своје кандидате! То чини саму суштину демократије!..Ако тога нема демократија нема будућност… Није ли тако?

Међутим, историја последњих деценија је показала да се демократија распада управо због њене партијске природе :

Ако је формирање партија слободно, ко може онда да спречи људе да формирају партију која тражи монопол за себе. То није правовремено спречено у Русији; ни у Италији; нису успели томе да се супроставе ни у Немачкој, Аустрији, Пољској, Летонији, Естонији, Шпанији, Португалији. А сада Југославији, Мађарској, Чешкој, Румунији, Бугарској и Кини..А зар је Енглеска под социјалистичкој влади забранила англо – фашизам? А куда воде догађања у државама Јужне Америке, где партије већ сто педесет година воде грађански рат и сада само мисле о томе како да успешно понове „европске лекције“? Не леже ли само у основи партијске демократије она начела која ову руше и отварају врата десном или левом тоталитаризму?!…

Ми знамо зашто поборници партијске слободе најрадије не говоре о овом изопачавању демократије преко партијности, овој антидемократској епидемији, која је захватила савремене демократске државе: њима се само чини да је у питању низ „несрећних случајева“ или „скандалозних злоупотреба“, које у „пристојном друштву“ не треба помињати, као што се у кући обешеног не помиње конопац. Они се боје да кажу да савремен демократије пропадају управо због своје партијске природе и доктринарног либерализма. Боје се и не умеју да се боре. А ми ћемо покушати да из лекција историје извучемо одговарајуће закључке.

Партија је савез грађана који су се организовали како би узели државну власт у своје руке. Томе теже све партије и демократске и антидемократске. Разлике између њих је у томе што демократи сматрају да је неопходно поштовати правила устава, а антидемократи су склони да та правила игноришу. Међу овим правилима постоје писана и неписана (традиционална, „сама по себи разумљива“): поштовати све – значи „водити поштену игру“ („фер плеј“). Таква игра је, наравно, редак изузетак.

Тако, демократска обећања, партијашка кумства, мутно или просто нетранспарентно финансирање, инсинуирање против честитих људи из туђе партије, уз прикривање сопствених гадости, ометање противника да слободно говори и све уз махинације светске закулисне сцене – никако не представљају „поштену“ игру, али се практикују мање или више у свим демократским државама. И ето, демократске партије се боре да освоје власт, допуштеним или полудопуштеним путевима, а антидемократске дозвољеним и недозвољеним средствима. Прве – стим да после извесног времена обнове „игру“, то јест борбу, а друге – да униште друге партије, и сачувају власт за себе „за сва времена“ (што има наравно неће успети).

Само по себи се разуме да тоталитарне партије не заслужују ни најмање симпатије; ми смо се довољно нагледали тога како и од кога оне настају и куда воде. Међутим, сада морамо „ставити под лупу“ не само тоталитарне партије, већ идеју партије као такву, принцип партијски уопште.

Политичка партија је увек мали део целог, мали део грађана и ништа више; и она сама то зна, и зато себе назива партијом (од латинске речи pars, partis – део). Међутим она претендује на много више, на цело, на власт у држави, на њено освајање. Она тежи да наметне држави свој (партијски) програм у целини, упркос обећањима и жељама осталих грађана, који или уопште нису изашли на изборе (25% их апстинира), или нису гласали за њу. Већ због саме ове чињенице, свака партија представља мањину која намеће своју вољу већини. И већ само због тога сваки демократски систем би морао да формира само коалиционе владе, чији би задатак био да проналазе спасоносни компромис међу партијама („деловима“) , како би представљале „Цело“.

Али историја приказује да се при садашњем, страственом и распаљеном духу партијности такав договор постиже само уз велике напоре: партије не желе једна другу. Дакле, партијски поредак распаљује частољубље и партијско такмичење, и „делови“ потискују једни друге из власти. У најбољем случају, то доводи до штетних по државу осцилација: удесно, улево, удесно, улево – независно од стварних државних потреба: средишњи коњ, рукуничар, стоји у месту, побочни, логови, неизменце сурвавају кочије у најближи јарак, кочијаша или нема, или он изгубљено посматра, а путници са страхом гледају шта раде јогунасти запрежни коњи и стрепе шта ће им се десити…

При томе се полази од тога да је победничка партија, наводно, добила „већину“ на изборима. Каква је то „већина“? У најбољем случају, то је већина датих гласова, и при томе никако не увек – апсолутна већина тих гласова(више од половине), а понекад и релативна већина (то јест, више него код других партија). Али ретко се дешава да на изборима учествује више од 75% од укупног броја уписаних гласача; а дешава се да број оних који су гласали падне на 60 или 55% оних са правом гласа. Тада на власт може доћи партија која је добила између 38% или 28% гласова од укупног броја свих бирача, а можда и мање од тога. И то је формално-фиктивна „већина“, то јест неоспорна мањина претендује на власт у држави. А у неким државама ( на пример у румунији)њој се „у виду премије“, додаје на папир још 10-20% гласова (мртвих душа).

Али ако би пак нека партија и добила чак 51-60% гласова свих бирача, ту „већину“, обично, чак и у најстаријим и признатим демократијама, никако не би чиниле свесне и убеђене њене присталице.

Статистика избора је одавно показала да ствар решава непартијска, колебљива, „пливајућа маса“, која нема везе са партијским програмом, већ гласа „према расположењу“. Тако у Енглеској , победу увек доноси „талас“ друштвеног расположења: ако он крене удесно, покренуће се точкови конзервативног млина; ако крене улево, почеће да ради жрвањ (онај који све поново меље) социјализма.

Није ли поучно то, што на пример, у Швајцарској од 100% бирача, само 14% припада разним партијама, а 86% гласа према расположењу. Партијаски комитети у свим земљама знају то и зато бацају „мрежу за рибе“ што је могуће даље и шире, како би партијски злоупотребили све непартијске гласове.

Тако се „већина“ гласова добија уз помоћ притисака (агитације), а зависи и од случаја, властољубивости и демагогије; често се већина остварује на најапсурднији и најнелојалнији начин. Једни верују демагошким обећањима, која се готово никад не испуњавају, јер се често ни не могу испунити; други се дају поткупити – испред биралишта се бирачима отворено дају чекови (види истраживање Брајса) ; трећи дају глас као слабовиди; четврти јер мисле да бирају „мање зло“; пети су застрашени; шести су подлегли масовној хипнози итд.

„То није важно – рећи ће нам: – он је дао листић за нашу партију, а остало нас не интересује…Ми не можемо да знамо зашто је он гласао овако, а не другачије: из страха, ради личне користи, из уверења, незнања или глупости. И шта се нас тиче његова свест о правима? Важан је листић у гласачкој кутији, а не свест бирача о правним нормама…“

И ето, управо су овакве празнине у свести о правима злоупотребљаване од стране тоталитарних партија: ако свести о правним нормама нема – онда зашто не организовати изборе засноване на чистој лажи , кукавичлуку, корумпираности и безочној демагогији?…

Ако чак условно и „заборавимо“ све то и сагласимо се да је та и та партија „стварно“ добила на изборима „већину“, онда остаје још да одговоримо на најозбиљније питање: зар је већина (аритметички тачна, крајње лојална!) заиста критеријум државног просперитета? Зар се исправност, вредност, квалитет, државност програма утврђује квантитетом? Зар историја не зна за такве примере када су бирачи гласали за тиране, авантуристе, тоталитарне партије, за прогон најбољих људи (Аристид), за смртну казну праведника (за смртну казну Сократу је гласало 300 од 500 људи)?

Наравно неко може заступати мишљење да је „`већина` гласова мера добра и зла“, „користи и штете“, „здравља и болести“, „спаса и пропасти“, али тешко се то схватање може прогласити за најумније, најпроницљивије и најдубље. Ми ћемо као Руси поставити себи питање: није ли управо мањина донела Русији реформу Петра Великог, ослобођење сељака, земско самоуправљање и Столипинову земљишну реформу? И зар није већином гласова 1917. Била изабрана Уставотворна скупштина, које ћемо се по злу дуго сећати?

Партијски принцип пролази у савременим државама кроз велику и дубоку кризу. Он своди политику на квантитет и на условне формалности. Он игнорише свест живих људи о њиховим правима, развија у народу дух грађанског рата. И то није све: он ће довести до пропасти формалне демократије која га је прокламовала. Ми не сумњамо у то да ће човечанство, раније или касније, бити принуђено да тражи нове путеве и решења, и што пре то тражење почне, биће боље.

Иван Иљин

„Наши задаци“ 15 јануар, 1950

Advertisements

Томислав Нејаки


Весна Веизовић

Весна Веизовић

Сећам се док сам још ишла у ниже разреде основне школе, свог сада већ покојног учитеља Милије и односа какав је имао са нама ђацима. Не тиранин али са довољно ауторитета да нас смири кад „подивљамо“ на часу. На истом спрату где и наша , биле су још три учионице. Из прве две ни глас се за време часа није чуо, у нашој куд и камо , али на самом уласку у ходник код једне сада већ пензионисане учитељице чули су се сви осим ње. Како је она одржавала час, тада ме нешто посебно није ни интересовали, више сам желела да провирим мало у њену учионицу и да учествујем и сама у том хаосу и нереду.

Но, много година касније када је мој син кренуо у школу и када сам се једном приликом нашла испред његове учионице сетих се управо оне у којој сам као дете и ја желела да будем. У том тренутку на самом почетку његовог школовања, схватила сам да ће он имати касније доста проблема, проводећи време у свом том хаосу, без ауторитета и без реда , а самим тим и рада. Наравно била сам у праву.

Пре неколико дана затекох се у школи, чекајући учитељицу да изађе испред учионице, сада већ четри године касније , јасно се видео утицај те дечурлије на њој. Некад је каже могла и да их смири, али данас ову генерацију са којом проводи последњу годину , њима не може баш ништа. Било је и очигледно. Могла је да виче, да дели кечеве, смањује оцене из владања али навикли на њену попустљивост , та дечурлија је знала да ће се свака казна у неком тренутку повући и да ће они наставити да уживају у тој својој већ изграђеној школској анархији , где онај ко треба да их подучи над њима нема ни трунке ауторитета.Било ми је жао, али ни деца изгледа нису више оно што су била.

Дајем ове примере, опште , свакако врло битне као јединствене мале заједнице , али да би могли да функционишу и раде оно за шта су ту , да усвајају знања, стичу пријатеље и развијају се, у овом случају, мора постојати бар неки ред. Ако нема реда све ово поменуто ће функционисати неко одређено време али са умањеним интезитетом , док једног момента се све не распадне. Или то време које је утрошено на то, године , не протекну потпуно узалуд са минимално стеченим знањем.

Дакле, узмемо ли ту учионицу , која је у свеопштем хаосу за пример и упоредимо је са државом Србијом , добићемо резултат да је та учионица пример једне сређене заједнице у односу на тренутно стање у Србији , где влада најпримитивнији облик анархије.

Облик какав вероватно до сада није забележен и који се може окарактерисати као једно сасвим ново државно уређење, односно неуређење.

У овом случају прво што одређује у каквом је хаотичном стању ова држава јесте став председника и према народу, и према другим државницима , куварима домаће и унутарње политике наше земље.  Став који је испољио према свом народу био је крајње застрашујући. Ако се занемаре у овој ставци, сва она предизборна обећања дата народу, а  која је по самом доласку на власт занемарио , дајући истовремено јасан знак оним поменутим иностраним куварима да је обмана народа успешно изведена .Није онда ни мало чудно, што само шест месеци након ступања на председничку дужност пати од маније гоњења.

Сада, могли бисмо поставити питање, да ли је овај председник који се годинама представљао као човек из народа, почео осећати грижу савести или страх и од једне и друге стране ,који се као  подмукла подсвесна параноја почео извлачити на површину .

Какав год да је разлог његових унутрашњих конфликата и ове свеопште несигурности коју преноси и на свој народ, нама се исто хвата. Могуће је да је главни  кривац непостојање свести, коју јасно је никад није успео да развије , јер у случају да јесте оваква анарахија друштва а посебно екстремних србофобичара и неонацистичких сепаратиста не би имала овако широке димензије и све већу слободу делања, па самим тим он није ни свестан својих досадашњих дела. Која су за ових пола година колико седи на престолу достигла много веће размере , него сва она дела његових претходника , наравно у пежоративном смислу.

Само чињеница да су на индиректан начин признали Косово и Метохију, седајући за исти сто са ратним злочинцем Хашимом Тачијем,  називајући га премијером Косова, развијајући тајне платформе, којих подсећања ради у предизборној кампањи нико није помињао и успостављање интегрисаних управљања границама  као и применама ранијих договора, које је током протеклих месеци док је још био „човек из народа“ и опозиција са најоштријим речником свакодневно осуђивао .Надимак који је током протеклог занимања стекао, радећи са онима који будућност више немају, сада се показује као потпуно тачан. Што опет показује да су претходна занимања једног председника врло битна, да би могао да схвати појам једне државе и да ти њени чиниоци, основни поред територије,односно народ,јесу  живи свет који има будућност.

Иљин је писао да, државу чини народ којим управља влада;влада је позвана да ради у име народа и да из њега црпи своју животну снагу. Но, ова власт, са својим председником који свакако није оно о чему је сам изградио илузију о себи, односно „човек из народа“, народна влада, већ влада западних полтрона, уплашена и манијакално настројена.

Немајући значи свесно поимање да он не управља неком територијом већ народом, и да је захваљујући његовом вољом ( немајући избор ), дошао до те функције, којој није дорастао, он се и не понаша као председник, већ као уплашена учитељица у пуној соби, не ђака, већ школских инспектора, директора и осталих виших чиниоца од њега. Не заиста виших, већ због недостатка ауторитета и страха од губитка своје позиције, он сваког посетиоца па и оног случајног види као потенцијалног џелата коме ће се радије подвити на рачун својих ученика него ли се супроставити ради добра тих својих ученика, ради којих и јесте ту где јесте.

 

Суштина је да параноја ради своје, па је целу србију захватио синдром Илије Чворовића. Након објаве на Пресу, да тајне службе прислушкују скоро пола милиона грађана а међу њима и председника државе и сам врх власти. А како је међу Србима, још из Брозовог времена, скоро па се наследно провукла та црта, може се рећи и комплекса више вредности, међу оних четристо хиљада свакодневно прислушкиваних пронашло се њих четири милиона.

Поред свих наведених одлика, како би ми народ који има таквог председника требали да се осећамо и шта од њега и његових плашљивих поступака можемо да очекујемо? Или крајњу тиранију , али само према народу  са којим нема додира или крајњу анархију у ком ће народ опет осетити ужасне последице овог плашљивог , параноичног човека.Са којим се шали и полиција и безбедоносне структуре, само народ углавном ћути. И чека!

Морала бих се вратити још једном на онај већ чувени патриЈотски интервју дат Новостима, онај чији су делови цитирани у Тијанићевом јавном сервису пред вечеру у другом Дневнику, као имагинарно предјело и порција кафанског лажног патриотизма и још илузорније чврстине, и то само док је спикерка са грубљим гласом ишчитавала. Жао ми  је само што га сам председник није прочитао, осећам да би му глас подрхтавао већ размишљајући какву ли ће фацу сложити Кети и Хилари. Он је у тих пробраних неколико реченица, одиста испао прави патриота али у очима сваког политички неписменог човека, што је нажалост случај са већином народа у Србији.

Но, у оним осталим одговорима којих су многи остали ускраћени, Николић је јасно показао ко је и шта је, и да се његова садашња политика не разликује од претходних осим у брзини којом спроводи задатке западних налогодаваца. Помињем тај интервју ради само једне његове реченице:

„Када нам се и званично испречи зид, онда политика и Европа и Косово неће бити могућа. За сада нико званично није тражио да признамо независност Косова и Метохије. Уређујемо земљу по европским стандардима, који нам помажу да спроведемо реформе и уредимо Србију на демократским принципима. Слажем се да однос са ЕУ не може да се гради на томе да сваки пут добијамо нове захтеве. Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове. Ми тражимо само да нам се поставе услови као и другим земљама, ни мање ни више.“

Опет се кроз све то провлачи једна контраиндикторност коју је немогуће а не увидети.

Зашто овај садашњи председник умишља да ми желимо да уђемо у Европску унију и држи се ње и даље као једине алтернативе ? Ко њега уопште саветује да настави тим путем, одакле толико елана да се свесно срља у пропаст у нешто што се више не одржава ни на стакленим ногама већ на само једном ногару сломљеног стола и то под притиском САД, која је уједно и творац те глобалистичке творевине створене само ради губљења сопствених идентитета народа који припадају тој унији.

Односно све илузије које су можда и постојале међу србским народом по питању живота у ЕУ , већ неко време су потпуно разбијене. Једини који и даље теже прикључењу су стране НВО  и силни борци за људска права, права оних који нису Срби, као да Срби нису људи.Пре него ли дођем до „бораца“ и сепаратиста , поставићу још једно питање везано за онај интервју и обећање о одустајању од ЕУ уколико неко постави услов „могуће признање Косова“ . Јуче је косовски известилац за ЕУ Урлике Луначек , говорећи о добијању датума за почетак преговора врло јасно и прецизно нагласила да је улов за добијање преговора признање независности Косова.

„То сам рекла више пута јер ЕУ неће дозволити нови Кипар у Унији. ЕУ неће примити ниједну земљу без дефинисања граница“

И додала да се ЕУ противи идеји о подели окупираних територија, као и то да сматра да се српске власти неће коцкати са европском будућношћу.

Оно што верујем многе занима, јесте како ли ће нас овај пут направити будалама?

Међутим ни овде није крај оном што почиње да се збива у Србији, хаосу који је последица слабости овог назови државника. Поред Косова и Метохије, чије границе је већ неко други утврдио, односно онај коме се клањају ови политички пагани, на северу земље већ почиње да се назире иста ситуација.Сада долазим до оних „бораца“ и сепаратиста.

Наиме, само неколико дана након појаве „Војвођанског отпора“, „Слободне Војводине“ и сличних аутономашких углавном Мађарских и аутошовинистичких нових неартикулисаних имагинарних нација каква је војвођанска, од владе Војводине добијамо дрске поруке о ускраћивању законске аутономије и претње о још једној републици у оквиру ове сада већ заиста банана државе каква је постала Србија.

Из страха да не наљути европску комисију која се већ полако усељава у нашу северну покрајину, председник по питању ових поменутих екстремистичких група не чини апсолутно ништа. Тако да имамо ситуацију да такве групације, финансиране директно из Мађарске, каква је тај „Војвођански отпор“, који према неким сазнањима је формиран од мађарске неонацистичке странке Јакоб, могу сада већ слободно да делују управо на исти начин на који су и Шиптари то радили на Космету док нису у једном тренутку потпуно преузели контролу и прогласили самосталност.

Она прича о београдском пашалуку и повратку на њега, која нас као сенка прати већ годинама,  почиње да се остварује. Сада већ јасно можемо видети да то није мит већ наша сурова реалност , која неће се десити ради тога што садашњи председник мисли добро свом народу, већ управо из страха од губитка наклоности оних ради који су му помогли да дође до своје позиције.

Претходна власт је донекле и могла да се држи ЕУ, али садашња то нити може, нити сме. Више не постоји шаргарепа на штапу ради које би гомила ишла за њом, постоји један други правац који је одувек био ту а који све више могућности пружа. Стога, треба имати у виду да је ово само један преглед очигледног стања, јасно видљивог чак и оним политички неписменим, па и оним којима је посебно након Инсајдера Космет један терет, јер ту никад неће бити крај ономе ко бесрамно тражи а попустљиви бесрамно даје.

И да као преглед и треба видети, јер ту могућност и тај правац који ће свакако бити све видљивији не треба занемарити и не треба се препустити овом нестабилној драматичној јавној представи , нити гледати живот као какав филм у ком немамо удела, већ само пратимо већ исписани сценарио, већ се ухватити у коштац са њим и бити део њега и део државе, која је свакако више наша, народна него била чија друга.А посебно не оних који својом слабошћу цепкају оно за шта су наши дедови храбро давали животе.

Јер овој „учионици“ је преко потребан ред, рад и дисциплина, а предуслов за јаку и здраву државу јесте однос какав ће власт изградити и према народу али и према страним политичарима који у овој земљи морају да знају да су само гости.

И за крај, још једном ћу поновити једну његову реченицу у којој се огледа сва истина и тренутно стање :

„Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове.“

Одиста оног тренутка када будемо имали стабилног председника, са јасно дефинисаним циљевима, чврстим и неустрашивим одлукама, који ће својим делима и прецизношћу иза себе имати исту такву владу, можемо очекивати да ће тада и Европа али и цео свет променити свој манипулаторски став према нама. Сада то свакако није могуће, што је и очигледно, јер уколико се будемо водили чврстином и стабилношћу овог садашњег председника, проћемо као у Тарабићевим пророчанствима и то у најбољем случају, ако нам оставе једну шљиву да под њу седнемо, ваљда ће за то моћи да се избори овај Томислав нејаки.