Tagged: Видовдан
Др Јоле Раам: Порука Народу Светла од Народног ТМ Учитеља
Трагедија живота није смрт,
него оно што ми дозволимо да умре у нама док смо живи.
Прочитај ово испод јер ће многима главу да спаси.
Када прочитамо овај чланак, да неби остали на празној причи,
позивамо Вас на Стваралачку Еко-радионицу и Камп где ћемо научити да стварамо наш живот да буде самодовољан и добићемо знање неопходно за изградњу потпуног здравља, унтрашње снаге и општег добра-светла. Овај текст, радионица и камп су први корак прављења светла, то јест Непобедивости Једног Народа.
Главне тачке чланка:
1.Вековна борба добра и зла долази до кулминације почевши са Србијом
2. Суштина није у физичкој борби већ борби свести за слободу наше еволуције, отуда се победа не мозе остварити само на материјалном већ прво на духовном нивоу
3. За победу је неопходна духовна чистоћа, зато не губите главе улудо већ се спремите и наоружајте светим духом, тада се Господ бори за вас
4. Они који оживе Свети Дух у својој свести су непобедиви
5. Ко и сам осећа ово што говоримо нека се придружи да се светлост умножи!!! Дођите на радионицу-камп да поделимо знања и вештине неопходне за личну, породичну и националну непобедивост. . .
Народу Светла – ПОРУКА
од Народног Учитеља здравог живота
Народе мој, видим да се повазда зло узјогунило па мучи и сатире наш народ. Иако ћутим већ годинама (јер нико не чује), сада морам, макар са пар речи, да пренесем онима који могу да чују.
Ово што се дешава није борба појединаца, партија или држава већ вековна борба добра и зла која сада управо иде ка врхунцу негативности и разарања свуда у свету али најинтензивније код нас.
Ови против којих се боримо су слуге, виших слуга *нечастивога* кога ретко ко види. И боље је да га не видимо јер је зло које носи хиљадама пута страшније од овога што доживљавамо од његових слугу. Зато у овој анализи имена и детаљи нису битни.
Снаге светла још нису организовае како треба. Вође јаке, искусне у стварању нове управе, економије и одбране, добар план и људство су потребни за победу. Зато није мудро улазити у отворени сукоб.
.
Господ и Сотона
Ово кажем да многи недужни не страдају али не кажем да треба мировати.
Знамо да *тамне силе* желе да десеткују народ на земљи, а што остане да поробе користећи вакцине, и злу окренуту квантну технологију фреквенција, покрадену од нашега Тесле, и друга средства. Како ће доћи до смањења народа није им битно; било кроз смишљено ширење болести или креирање агресије и сукоб. Није им стало ако и њихови слуге изгину у тим борбама, јер познато је да и позиција и опозиција добијају финансије из истог извора. Основни мотив је испунити план њиховог господара из сенке који влада користећи средства страха, принуде, уцене, страсти, моћи- тј. људске слабости.
Нпр.: Сви знамо да маске не помажу, али су нужан део стварања психозе, застрашивања и тренинга послушности. Силе таме су мајстори стварања илузије: вредности породице и живота , економија, суверенитет, наука, образовање, култура, село и задруге – све је разорено, постављено наопачке, а многи и даље верују да је то за наше добро.
Не могу довољно нагласити: мржња, страх и остале негативне емоције су оно што им годи; деструктивне емоције и понашање храни и даје снагу *силама таме* и они цветају у деструктивном/криминалном окружењу које је смишљено, дизајнирано и сада је постало наша реалост. Сценарио је испробан много пута током претхидних 80 година. Ево једног од примарних научнх истраживања које јасно показује кораке за стварање психозе у којој се сада глобално налазимо. Слепа послушност тоталитарној владавини, иако је манипулација и деструктивни, ефекат за све очит:
https://www.simplypsychology.org/zimbardo.html или
https://en.wikipedia.org/wiki/Stanford_prison_experiment
Иако је поробљавање физичко, није примарна физичка борба која ће донети победу, јер у дубини, истина је да је ово рат свести, чистота нашег духа једино може донети стварну победу (у Хришћанству то називамо јединство са Светим Духом).
Сада на основу количине унутрашње чистоће народ се опредељује за тамну или светлу страну за коју ће се борити.
Приказ историјске битке-Курукшетра: Војске подељене на страну зла и добра, Арђуна-вођа светла добија подуку о трансцендирау, јединству са светим духом.
https://srpskizurnal.wordpress.com/wp-admin/media-upload.php?post_id=163064&type=image&TB_iframe=1
Јер квалитет свести је оно што зрачимо око себе а не оно што причамо и може се мерити веома прецизно. Још је Никола Тесла на томе радио, затим Рајф, Маслоњ, Колдберг, Ловиер, Пиагет и остали.
Фото: Анђео
Ниска стања развоја свести (когнитивне способности) су погодна за службу тамним силама а они који су веома интелигентни а определе се за тамну страну имају дубоке ожиљке у свом психичком развоју тј. дубоке менталне поремећаје изазване стресовима. Они су најчешће изабрани за лидере, за остварење плана *сила таме*.
Важно је знати: Тама се не побеђује тамом, већ уношењем светла.
То је светло свести, истине, унутрашње позитивности, радости, љубави и стварања.
Значи војска светла су људи способни да носе унутрашњи мир и срећу без обзира на спољашње деструктивне и хаотичне утицаје.
Овде не говоримо о образовању већ о људима који поседују виши степен когнитивних способности (виши степен развоја свести). То су они који су се посветили јединству са Светим Духом на било који начин- молитвом, тиховањем -медитацијом, испосништвом, јогом и осталим приступима целовитом здрављу.
Они не приповедају него живе у складу испуњени господњом милошћу, радошћу и љубављу. Они су непобедиви.
Они су стварни носиоци светла. Њих треба чувати и умножавати. Зато не дајте да нам осакате децу. После вакцине никада неће моћи да осете благост Духа Светога. Биће полубића, послушници таме. Поуздани извори тврде да су вакцине и тестови заражени и да их никако не треба користити. 5 Г мреже се треба клонити, поготову ако добијемо вакцину или вирус.
Фото: ДНК
Зато вас молим браћо моја и сестре, не губите главе улудо, њима то годи, то је део плана.
Прави вођа и учитељ ће нам помоћи да удружимо наше светло унутрашње и генеришемо таласе мира, толеранције и стваралаштва за раст живота. Овај позитивни метод генерисања мира и прогреса је потврђен практично и мерен научно више десетина пута.
У науци ово искуство виших стања свести тј. максималне еластичности нервног система називају бити у зони, врхунски доживљај-трансцендентно – 4 основно стање свести које, када се утврди, води самоактуализацији, смореализациј, тј. светости.
Наука, религија и уметност, иако користе различите методе, у основи имају исти циљ-спознају истине. Нове генерације већ знају да је излаз из тренутних проблема наше цивилизације у јединству супротности, не у борби група и партија, али стварно јединство се једино може постићи развојем свести.
Тамни* се највише боје тога, сједињења са Господом, са интелигенцијом природе – универзума. Зато, да не би то спонтано остварили везу са Господом, затрована нам је храна, вода и ваздух, и све што користимо.
Вакцине и загађење су дизајнирани да би нам успорили унутрашњи развој, јер они који су успели да оживе присуство Светог Духа у себи не могу да буду ни манипулисани, нити контролисани. Они су слободна бића огромне снаге, бића која зраче мир, љубав и доброту.
То је свет који *тамнима* не одговара. Зато све раде да одрже свој паразитски економски ситем експлоатације, хијерархије и контроле где користе новац да одрже робовске односе, иако сви који дубоко разумеју економију знају да ни новац ни биткоин и слично, нису неопходни за здраву државну економију.
Још једно је важно знати: борба добра и зла одувек постоји и постојаће. Јер тензија која се ствара међу супротностима омогућава еволуцију на Земљи.
Тражење кривца за таму не доноси решење. Једино паљењем светла све болне тајне и проблеми постају видљиви и лако решиви.
Фото: Бића таме и светла бућкају океан да би произвели Амрит -напитак бесмртности
Наше унутрашње светло је једино стварно решење. На личном нивоу је могуће то постићи брзо и без проливања крви.
На друштвеном нивоу је потребан тимски рад људи који имају знање, не да копирају постојеће експлоататорске системе већ да креирају нови систем функционисања државе са свим елементима суверенитета и самодовољности.
Предстоји нам изградња новог економског модела и уређења који квалитативно превазилази досадашње економске творевине које су наследство *тамних сила*. То ће нам донети нови смисао живота, сваралачки живот, игру, песму-велику радост.
Прави вођа државе Срба биће духовно високо развијена особа (или тим) који не води народ из себичних мотива већ због давања и службе своме народу.
Једино тако нећемо да страдамо, као што је Тарабић предвидео.
Па нека је са срећом,
Ето толико од вашег Учитеља Здравог Живота-Трансценденталне Медитације
ПАЖЊА!
Ако наши пријатељи не буду могли одржати физички камп онда ћемо обуку емитовати преко интернета тако да народ зна како да се брани и преживи.
Позивам све на радионицу и Еко-камп где ћемо поделити знање и вештине неопходне за живот самодовољности, и за генерисање потпуног здравља, снаге и општег добра-светла.
Ко и сам осећа важност овога што говоримо нека се придружи да се светлост умножи!!!
За информације о кампу кликни овде (Јавити се уредништву СЖ).
Позив свим Србима да дођу у Школу Светла- Камп Стваралачке Академије
Ово није позив на борбу против некога, него је борба за нас, наше здравље, породицу, економију и за наше светло.
Колодар Срб: Пролеће – Весна
Саставио у име Рода Војислав Паунић
14.марта/дерикоже, почиње Бела недеља. Она се завршава 20.-ог Белим покладама и великим празником за све Словене – Масленицом (долазак пролећа).
- март/дерикожа – Словенски празник. Током векова било је доста полемике између научника културе и хришћанског свештенства, о пореклу многих модерних фестивала, који се сматрају примарно црквеним. „Свети оци“ све врсте питања, таквог плана, сматрају грешним и труде се пажљиво, да их избегну, и то не узалуд, јер је готово немогуће наћи одговоре на тако осетљива питања после толико векова.Наравно, древна религија Словена – ведизам, је постојала више од једног века, а чак и после крштења свеколиких словенских земаља, било је немогуће искоренити све Кумире, богослужења и разне прославе наших предака у трену. Словенски календар препун је таквих изненађења. Црква, наравно, одбацује чак и наговештаје да су копирали празнике, иако је, уобичајеним погледом на словенске празнике, одмах јасно, да су после векова и векова, ведски-народни празници наших предака уткани у наш модерни живот.Један од таквих контроверзних празника је и Масленица која се према словенском календару одржала 21. марта на дан доласка пролећа. Данас знамо мало, о томе како су га славили далеки преци, али ипак су неке традиције и обреди преживели до данас. Оригинална Масленица наших предака се донекле разликује од модерне црквене прославе Младенаца.
Шта је овај празник значио за наше претке, и које свето, свето значење је било скривено у њему? Вреди напоменути, да је равнодневница, у првом реду значила почетак пролећа, радости и новог живота за сва жива бића. Заиста, у пролеће долази до буђења не само природе, већ и свих животиња, птица и биљака, права природна обнова. Из тог разлога, бујне свечаности Масленице одржаване су на дан пролећне равнодневнице, а наши преци су је поштовали као један од најважнијих и најзабавнијих празника у години.
Како се славила Масленица код старих Словена?Словенска Масленица или, како се још назива, Беле Покладе, славила се недељу дана, тачније девет дана. Овде је вредно разјаснити – недеља се за наше претке састојала од девет дана. Иако многи истраживачи и културолози доводе у питање аутентичност таквих података, за старе Славене је почетак пролећа значио не само обнову природе, већ и почетак обавезног економског раста и рада. Нико не може дати доказе или оповргнути ову теорију, јер ово је игра „поквареног телефона“ дуга већ хиљадама година.
На пример, у Србији празник, Беле Покладе, нарочито на истоку Србије, постоји и дан данас. На дан пролећне равнодневице, према веровањима Срба, медвед се буди и напушта своју јазбину, и тада почиње славље и сигуран је долазак пролећа, јер Велес, који је у медведу, не може да погреши око прогнозе.
У сваком случају, за старе Словене, фестивал Масленица се одржавао последњег дана зиме и значио је почетак живота. Они су веровали да су прославу Весне одржали стари Словени и да на овај дан Чернобог враћа сву власт Сварогу, а Богиња смрти и правде Мара напушта свет Јави и враћа се свом свету, дајући готово сву снагу другим светлим Боговима, који су одговорни за богатство, берићет и плодност земљишта.Много је сукобљених извора који описују паљење сламене лутке Маре на обредном огњишту. По некима је то симбол почетка топлине и смањења снаге богиње Маре у свету Јави, по другима се сматра применом хришћанства – као да се идол уништава. Али ипак, стари Словени истичу се из свих култура невероватно поштујући однос према својим Боговима, увек покушавајући да им удовоље. Да ли су Словени палили страшило које је симболизовало Богињу и њену снагу? Ово је питање невероватно сложено, и о њему је било пуно расправе. Вреди напоменути, да према хроникама или неким древним споменицима, који су преживели до данас, није споменуто спаљивање лутке па је логично претпоставити, да је овај обред постао традиционалан много касније. Код Срба, износе се старе ствари и пале ватре од њих (на Беле покладе).
Како се заиста славила словенска Масленица? Наши преци су славили на посебан начин: разне забаве за младе, као што су борбе песницама/рвање, бацање камена са рамена а све у циљу показивања пуне снаге препорођеног света. Скакање преко обредног огњишта, смешни плесови, коло око Баваништа, па чак и пливање у отвореним водама. Обичај је био и да овог дана људи принесу требе Боговима.
Такође, у славу Богова, припремане су мекике и палачинке. Палачинке су биле обавезне на празничном столу. Симболика је играла значајну улогу у животу старих Словена, па су чак и палачинке и мекике, од киселог теста, имале своје скривено и свето значење.
Жељко Ињац: Мештровић и Видовдан
Ми као људи и као народ не можемо да се излечимо док не излечимо свој однос према Видовдану.
ОД ГАВРИЛА ДО ПРИНЦИПА
Пише: СтанимирТрифуновић
Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Гаврило Принцип;
Фотографија: http://www.rtv.rs
Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), преблизу свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује прогнаном, превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…
На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: http://www.novimagazin.rs
Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг. А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку “евакуације” иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из мрачних епоха светске историје заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?
На делу је, елем, поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначно урушавања версајског система. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.
Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.
ПС. Остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?
Значење термина:
- ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;
- СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;
На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info
О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org
Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…
На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com
Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?
Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?
Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.
Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.
На слици: Сцена из филма “Андреј рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/
Нађа Андрејевић – Келери: “Отимање Косова” из пера једне српкиње
Разговарала: Славица ЂУКИЋ
У тренутку када скоро цео свет подржава отимање јужне српске покрајине КИМ – а од стране Шиптара, Србима остаје нада да ће се наши потомци једном вратити на КИМ и да ће Косово поново територијално бити наше. Какав год био расплет косовске драме, народ треба да чује глас најзнаменитијих Срба на прагу трећег миленијума. Тај глас се недавно проломио у књизи ОТИМАЊЕ КОСОВА – новинарке Нађе Андрејевић – Келери.
„МИР“ ТВОРЧЕВ И ШЕГРТОВ
На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com Наставите са читањем
„ДА“ ЗА „НЕ“, ИЛИ УКУС СЛОБОДЕ
На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com
Прегршт различитих интерпретација вечерашње одлуке Владе Србије да одбије бриселску понуду о решењу Косметског питања, од оних афирмативних али ретких до посве сумњичавих и многобројних, међу којима, поред незаобилазног еврофанатичног оркестра значајно место заузима читав конгломерат оних које иза ове одлуке наслућују само лицемерни маневарски потез привременог одлагања капитулације, драматично говори о сложености процеса рехабилитације добрано пољуљаног националног самопоуздања и дубини параноичне подвојености Народа од власти и обратно…
На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com
Наиме, не мали број реакција родољубиво орјентисаног света чија је централна значењска тенденција садржана у констатацији да је одавно још по среди оживотворени и неповратни процес чијој се очекиваној сутрашњој формализацији супротставио тренутни страх власти од евентуалне реакције свог Народа, парадоксално сведочи о страху истог тог дела Народа од обриса Слободе који се може наслутити иза очекиваног истрајавања власти на оваквој одлуци.
Није тренутак, елем, за сумњом опхрвану проблематизацију вечерашње одлуке Владе Србије. Тренутак је за разборити, хладнокрвни национални поклич подршке владином становишту којим се осим оснаживања преговарачке позиције Србије, родитељски остварује корективна улога Народа према власти коју је бирао (ако јесте бирао?) и иста (власт) приводи националној историјској парадигми у часу када је управо она (национална историјска парадигма) „претила“ да трајно постане њена грижа савести. Овај синтагматски напор Народа не сме изостати у часу када је држави и нацији више од свега потребан одлучни ехо јединственог става око јединог нам Космета, упркос недостатку моралне снаге актуелне власти да храбро обави своју историјску дужност и отворено ЗАТРАЖИ подршку Народа за своју вечерашњу одлуку. Јер друге одлуке не може бити. И зато што би неизоставно подршку добила. Ако већ власт то није учинила, учинимо то ми, сливајући своју солидарност њеној вечерашњој одлуци у слободарски историјски ток. Онај ток који је старији и од нас оводанашњих Срба и од привременог владајућег реда и који над нама бди од Светог Саве и Видовдана.
И на послетку, ко вечерас није осетио дамар достојанства и укус Слободе не сме сметнути са ума да ће верујући у своју завереничку визију можда и на жалост и дочекати њену емпиријску валидацију (јер свакако власт коначно бива истерана на чистац и наредних дана ће коначно бити потпуно јасна њена улога у актуелном геополитичком и осталом галиматијасу), али и бити на страни свега што компромитује напоре ка девазализацији Отаџбине и свих оних којима је до тога јако стало.
На слици: Видовдан;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК
Пише: Станимир Трифуновић; Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Сцена из филма: “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com
У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума…
Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом, вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.
На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.
На слици: сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de
Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљања нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.
То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) остатка света, дакле, спољашњег непријатељ који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.
Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.
Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарат жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој парадигми. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује. Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво. Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.
На слици: Сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de
Тајна националног окупљања
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
…Текст изворно објављен 02.априла 2012. године на патриотској блогосфери под насловом „Тајна ђурђевданских избора“
- Храм Светог Саве
Фотографија: Плетеније словес
Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас, јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.
Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.
- Застава Србије
Фотографија: http://www.infomreza.com
Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.
Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.
- Шар-планина
фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи изгубићемо на дуго код за дешифровање појма Слободе који смо сами утиснули у светску историју и са поносом га чували од кнежеве вечере до потоњих дана.
Ако дозволимо тај губитак нећемо имати нову историјску прилику да избегнемо потомачки и предачки презир што смо пристали да следимо бешчасни пут од вере до вечере којим иду они међу нама који оправдавају Јудино јеванђеље.
- Космет, света српска земља, Фотографија:srbin.info
Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи, окупиће нас свирепа слобода разгоропађене, шестовековне клетве пред чијом ћемо злокобном силом узалудно цвилети и грчити се за милосрђе.
Ако се окупимо око слободе клетве која је шесто година у тишини веровала да ће заувек припасти епској повести, можемо без трунке немира и сами закорачити у заборав, не само као покољење, већ и као нација.
- Фотографија: Плетеније словес
Не окупимо ли се око идеје о националној Слободи, окупићемо се око свега што нисмо, свим оним што смо одувек били.
Окупимо ли се око сопствене националне негације, кренућемо на дуг, предуг пут без повратка. И незнано дуго ћемо веровати да је то заиста и управо онај пут који није имао алтернативу.
- Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org
На слици Ужас у очима посетилаца „Зоне“. Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979. године.
Инспирација за текст: Слобода
СРБСКИ ЖУРНАЛ 