Tagged: Видовдан

Жељко Ињац: Мештровић и Видовдан


Ми као људи и као народ не можемо да се излечимо док не излечимо свој однос према Видовдану.

  Наставите са читањем

ОД ГАВРИЛА ДО ПРИНЦИПА


Пише: СтанимирТрифуновић

Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Гаврило Принцип; Фотографија: www.rtv.rs

На слици: Гаврило Принцип;
Фотографија: http://www.rtv.rs

Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), преблизу свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује прогнаном, превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…

На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: www.novimagazin.rs

На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: http://www.novimagazin.rs

Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг.  А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да  ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку “евакуације” иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из мрачних епоха светске историје заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?

На делу је, елем, поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначно урушавања версајског система. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.

Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.

ПС. Остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?

Значење термина:

  1. ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;
  2. СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;

На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info

На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info

О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

 

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније; Фотографија: facebookreporter.org

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org

Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?

Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?

Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.

Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.

На слици: Сцена из филма "Андреј рубљов", Андреја Тарковског из 1966. године; Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

На слици: Сцена из филма “Андреј рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

Нађа Андрејевић – Келери: “Отимање Косова” из пера једне српкиње


????????

Разговарала: Славица ЂУКИЋ

У тренутку када скоро цео свет подржава отимање јужне српске покрајине КИМ – а од стране Шиптара, Србима остаје нада да ће се наши потомци једном вратити на КИМ и да ће Косово поново територијално бити наше. Какав год био расплет косовске драме, народ треба да чује глас најзнаменитијих Срба на прагу трећег миленијума. Тај глас се недавно проломио у књизи ОТИМАЊЕ КОСОВА – новинарке Нађе Андрејевић – Келери.

Наставите са читањем

„МИР“ ТВОРЧЕВ И ШЕГРТОВ


На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com Наставите са читањем

„ДА“ ЗА „НЕ“, ИЛИ УКУС СЛОБОДЕ


На слици: Слобода; Фотографија: www.srpskikulturniklub.com

На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Прегршт различитих интерпретација вечерашње одлуке Владе Србије да одбије бриселску понуду о решењу Косметског питања, од оних афирмативних али ретких до посве сумњичавих и многобројних, међу којима, поред незаобилазног еврофанатичног оркестра значајно место заузима читав конгломерат оних које иза ове одлуке наслућују само лицемерни маневарски потез привременог одлагања капитулације, драматично говори о сложености процеса рехабилитације добрано пољуљаног националног самопоуздања и дубини параноичне подвојености  Народа од власти и обратно…

На слици: Слобода; Фотографија: www.srpskikulturniklub.com

На слици: Слобода; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Наиме, не мали број реакција родољубиво орјентисаног света чија је централна  значењска тенденција садржана у констатацији да је одавно још по среди оживотворени  и неповратни процес чијој се очекиваној сутрашњој формализацији супротставио тренутни страх власти од евентуалне реакције свог Народа, парадоксално сведочи о страху истог тог дела Народа од обриса Слободе који се може наслутити иза очекиваног истрајавања власти на оваквој одлуци.

Није тренутак, елем, за сумњом опхрвану проблематизацију вечерашње одлуке Владе Србије. Тренутак је за разборити, хладнокрвни национални поклич подршке владином становишту којим се осим оснаживања преговарачке позиције Србије, родитељски остварује корективна улога Народа према власти коју је бирао (ако јесте бирао?) и иста (власт) приводи националној историјској парадигми у часу када је управо она (национална историјска парадигма) „претила“ да трајно постане њена грижа савести. Овај синтагматски напор Народа не сме изостати у часу када је држави и нацији више од свега потребан одлучни ехо јединственог става око јединог нам Космета, упркос  недостатку моралне снаге актуелне власти да храбро обави своју историјску дужност и отворено ЗАТРАЖИ подршку Народа за своју вечерашњу одлуку. Јер друге одлуке не може бити. И зато што би неизоставно подршку добила. Ако већ власт то није учинила, учинимо то ми, сливајући своју солидарност њеној вечерашњој одлуци у слободарски историјски ток. Онај ток који је старији и од нас оводанашњих Срба и од привременог владајућег реда и који над нама бди од Светог Саве и   Видовдана.

И на послетку, ко вечерас није осетио дамар достојанства и укус Слободе не сме сметнути са ума да ће верујући у своју завереничку визију можда и на жалост и дочекати њену емпиријску валидацију (јер свакако власт коначно бива истерана на чистац и наредних дана ће коначно бити потпуно јасна њена улога у актуелном геополитичком и осталом галиматијасу), али и бити на страни свега што компромитује напоре ка девазализацији Отаџбине и свих оних којима је до тога јако стало.

На слици: Видовдан;Фотографија: www.slobodanjovanovic.org

На слици: Видовдан;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

ОД ПАРАДИГМЕ ДО СИНТАГМЕ ИЛИ, НАРОД НИЈЕ САУЧЕСНИК


Пише: Станимир Трифуновић; Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.tvorac-grada.com

На слици: Сцена из филма: “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

У којој мери је потмуло и громко ћутање Народа субверзивна претња бахатој антинациналној политици државног врха тешко је наслутити у околностима тоталне медијске и вредносне окупације националног и индивидуалног разума…

Тек, сведен на суморни али снажни егзистенцијални рефлекс, још добрано поткрепљен робустним медијским илузијама, Народ је, не својом вољом,  вешто измакнут из процеса критичког посредовања између општих националних интереса са једне стране и власти која исте, наводно, артикулише, са друге стране. Овим пројектом, дизајнер разграђивања српског идентитета успешно је остварио барем два циља: Најпре, огромна историјска и слободарска енергија српског Народа, превасходно је апсорбована базичним индивидуалним потребама и као таква подвојена од крупних националних питања, какво је КОСМЕТСКО питање данас. А потом, власти су „добиле“ празан, брисани простор за спровођење неразумних наума којима на пут неће стати Народ којег се исти животно тичу.

На жалост, описаном евакуацијом власти од сопственог Народа, Космет је постао симболом мноштва појединачних туга које вазални режим својом антидржавном политиком  не претендује да обједини у непоколебљиви национални ехо родољубља, већ их хладнокрвно препушта драматичним и болним личним епилозима, упорно одустајући од видовданске етике на којој је саздана вредносна и духовна генетика Народа и још упорније се удаљавајући од Народа самог.

На слици: сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Овај злослутни искорак власти из историјске вертикале свог Народа и свега што представља парадигму његовог идентитета не упућује само на степен деформације политичке призме кроз коју класа на власти посматра прилике у земљи (сасвим сигурно посве другачије од Народа који јој је поклонио поверење), већ сведочи и о потпуном одсуству обриса њене примарне историјске улоге: творења непоходних и нужних услова за овоепохално окупљања нације око најдревније националне истине, актуелне данас исто колико и у време њеног настајања. Овај синтагматски напор компоновања целокупног Народа око узвишених идеала Слободе и правде, који није морао (нити смео) прерасти у ратнохушкачки поклич нити једног тренутка, а свакако је био преко потребан за постојану одбрану националних интереса, изостао је у оној мери у којој је власт природно израсла из Народа.

То је неизоставно најснажнији, а вероватно и једини разлог, зашто је до потоњих дана изостао процес окупљања српског Народа. Тим пре, што је држава на удару (безмало) остатка света, дакле, спољашњег непријатељ који по правилу рефлексно мобилише националну солидарност, за разлику од унутрашњих политичких, међустраначких разлика које генеришу делимична и привременија окупљања, готово по правилу, као последицу парцијалних интереса и/или идеолошких пристрасности својих присталица.

Елем, историјска парадигма, онај ванвремени идентитетски генотип нације као врста рефлексног одговора на угрожавајуће спољње стимулусе, никада до дана потоњих није био хендикепиранији за зрелу оданост своје политичке елите основној властитој мисији: саборизацији нације у времену актуелном. Уместо тога, арогантним отуђењем од националних интереса, власт је одустајући од дослуха са својим Народом, јединственим чуваром универзалног кода за дешифровање појма Слободе, дигла руке и од историјске парадигме и оставила Народ на геополитичкој ледини онда када му је била најпотребнија. Недоралса за хоризонтално повезивање Народа око сопственог интереса, попут ткива око костију, власт је безпризорно оголила вертикални смисао национа, остављајући га изложеном свим атавизмима савремене цивилизације, а посебно оном њеном делу који је ка њему усмерио старе историјске анимозитете и непресахле ресантимане.

Отуд, громко ћутање Народа, није никаква потврда сагласности са политиком власти, илити, недај боже, саучесничког одобравања њених антинационалних и антидржавних непочинстава, како се од стране бескрупулозног медијског апарат жели представити. Не! Ова тишина потврђује само да је пут од парадигме до синтагме веома тежак и болан, посебно онда, када парадигмом пркосите знатном остатку света, а синтагмом сопственој парадигми. Не ћути, Народ, дакле. Народ се у тишини евакуише од сопствене власти и – ослушкује. Ко ће први проговорити о окупљању. Али веродостојно и родољубиво.  Јер само такав глас представља вапај за Слободом, макар се само он чуо када и последњи пре њега утихне.

На слици: Сцена из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева из 2003.Фотографија: www.celtoslavica.de

На слици: Сцена из филма “Повратак”, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.celtoslavica.de

Тајна националног окупљања


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Текст изворно објављен 02.априла 2012. године на патриотској блогосфери под насловом „Тајна ђурђевданских избора“

Храм Светог СавеФотографија: Плетеније словес
Храм Светог Саве
Фотографија: Плетеније словес

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас,  јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.

   Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.

Застава СрбијеФотографија: www.infomreza.com
Застава Србије
Фотографија: http://www.infomreza.com

  Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.

   Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.

Шар-планинафотографија: www.slobodanjovanovic.org
Шар-планина
фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи изгубићемо на дуго код за дешифровање појма Слободе који смо сами утиснули у светску историју и са поносом га чували од кнежеве вечере до потоњих дана.

     Ако дозволимо тај губитак нећемо имати нову историјску прилику да избегнемо потомачки и предачки презир  што смо пристали да следимо бешчасни пут од вере до вечере којим иду они међу нама који оправдавају Јудино јеванђеље.

Космет, света српска земља, Фотографија:srbin.info
Космет, света српска земља, Фотографија:srbin.info

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи, окупиће нас свирепа слобода разгоропађене, шестовековне клетве пред чијом ћемо злокобном силом узалудно цвилети и грчити се за милосрђе.

     Ако се окупимо око слободе клетве која је шесто година у тишини веровала да ће заувек припасти епској повести, можемо без трунке немира и сами закорачити у заборав, не само као покољење, већ и као нација.

Фотографија: Плетеније словес
Фотографија: Плетеније словес

  Не окупимо ли се око идеје о националној Слободи, окупићемо се око свега што нисмо, свим оним што смо одувек били.

     Окупимо ли се око сопствене националне негације, кренућемо на дуг, предуг пут без повратка. И незнано дуго ћемо веровати да је то заиста и управо онај пут који није имао алтернативу.

Фотографија: www.slobodanjovanovic.org
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

На слици Ужас у очима посетилаца „Зоне“. Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског из 1979. године.

Инспирација за текст: Слобода

САУЧЕСНИК


СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋПише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске  осионости наших дана.

Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно  у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини  параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?

Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља  глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације  је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“,  настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности)  у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?

Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?

Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?

И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима,  погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.

Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.

 

На Савиндан 2013.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

 

 

 

Од Космета до Достојевског и – натраг


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

“Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана”

Српска националан историја чува универзални кључ за дешифровање појма Слободе, о томе не треба расправљати. Свидело се то некоме или не. Изливајући га сосптвеним страдањем у косметској ковачници опште повести она је извршила до сада најдалекосежнији филогенетски искорак цивилизације на путу сусретања са  истином. Са оним нечим од чега управо безглаво бежи онај што се жели творцем представити јер у њој препознаје сву антицивилизацијску настраност властитих изопачености. И због чега још настоји да исти тај кључ прогласи одговорним за отварање пандорине кутије савремене европске епохе…

Елем, својим жртвеним видовданским уздизањем до потпуног одрицања од овоземаљског постојанства, сасвим супротно творчевом поимању смисла живота, смрти и Слободе, српски Народ је као колективитет постао богоносац управо на начин на који је Достојевски уочавао мисију појединца у трајној борби против искушења зла. Пут до Слободе је, дакле, обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, односно Народ, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења.

Та конституционална национлна вредност нашег Народа је понајпре у општем сазнању да Слобода, која је увек најскупља, не може бити условна, делимична, оскрнављена, половична – већ једино целовита и недељива, управо зато што је већ плаћена давнашњом одлуком да се ослобођење постигне мучеништвом и жртвом. И када се страдање за Слободу чини излишним, и када се о њему говори подругљивим тоном као што је то данас уврежено, боље је и то поднети него се огрешити о врхунско начело.

И зато, системска кампања на гашењу импулса о немирењу и пркосу  окупацији и измени смисла појма Слободе којој смо подвргнути и споља и изнутра,  служи само једном циљу – скројити историју савремене Србије тако да оправда творчев пројекат глобалног владања светом у 21. веку. Стратегија се своди на то да се демонизацијом националне самосвести и нагона за националним самоодржањем, целокупна Србија, и поред свакодневних, стварних, противправних, хашких бахиналија, приведе неком виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.

За те сврхе, далеко је одмакао пројекат разједињавања и десаборизације национа. Оно чега морамо бити и остати свесни јесте, међутим, искуствена спознаја да се  слућено окупљање српског Народа неће допасти међународном фактору, те да ће све предузети да исто пропадне или буде компромитовано, као и да ће окупљање српског Народа бити артикулисано политичким гласом веома малог броја политичких странака, покрета и појединаца, супротстављених врзином колу национално дегенерисаних и споља организованих и подржаних реалиста и одрода. Будимо уверени, ово ће бити тежак задатак а успех ће бити прави национални подвиг.

Важно је зато, независно од тога хоће ли и када започети ново окупљање српског народа, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине очувати, проширити и ојачати све формално-правне коридоре према националном Уставу којима се оснажује косметска неотуђивост и интегрисаност у српско државно ткиво.

Но, и пре Устава и после Устава; и без Устава, још је важније имати свест о месту Космета у нашој колективној и појединачној историји. Устав у том случају представља само правни контекст у којем је смештен наш лични и национални морални императив.

Јер Отаџбина је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја деце у школским двориштима; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је Олуја која не престаје, хладна ноћ на барикадама… Отаџбина – све је!

…МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

Инспирација за текст: „Хтели су да убију Џона (Ленона)“. Јоко Оно, интервју поводом годишњице смрти Џона Ленона.

 

Повезани текстови: ВИДОВДАНСКИ КОД ДОСТОЈЕВСКОГ

Повезани текстови: КОРИДОР КА УСТАВУ

Повезани текстови: ЈЕСМО ЛИ УЧИНИЛИ СВЕ ДА ОСЛОБОДИМО ОТАЏБИНУ