Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске  осионости наших дана.

Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно  у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини  параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?

Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља  глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације  је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“,  настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности)  у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?

Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?

Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?

И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима,  погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.

Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.

 

На Савиндан 2013.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

 

 

 

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Када се Борис Тадић, тобож епохално државнички, а заправо врло дириговано, недалековидо, исхитрено и без гарантоване узајамности поступка извинио грађанима Хрватске  због злочина у протеклом рату – рекавши, у специјалном интервјуу за емисију „Недјељом у два“ Хрватске телевизије, да свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа, које су учинили несрећнима припадници његовог народа, упућује извињење и преузима за то одговорност – не мали део нашег Народа је наслутио да ће коначни епилог трагичног самопонижавања морати да се одигра не у загребачким банским дворима узвратним извињењем, нити у творчевим, бриселским лабораторијама престанком уцењивачког стезања омче око врата српског достојанства, нити у хладним, хашким катакомбама васкрснућем парава и правде, па чак не ни у српском парламенту разумевањем судбоносне нужности подвлачења последње, непрекорачиве црвене линије националних интереса, већ у интимним монолозима сваког од нас, а понајвише и понајпре наше политичке класе са парадоксом родољубља, оном моралном категоријом која чак и онда када је не видимо и(или привремено заборављамо – оваплоћује и прожима сваки државно-политички акт, сваку државно-политичку идеју, сваку усамљену мисао која се односи на Отаџбину, независно (а свакако у складу) од националних, нормативно-правних оквира. У оном узвишеном, присном и обавезујућем шапату са историјом сопственог Народа и геном који одређује њену повесну и националну специфичност.

 

Ово стога што не смемо сметнути са ума да су готово сви званично промовисани ставови ондашњег председника државе (као и актуелног, на жалост) са становишта моралних дужности према својој земљи и свом народу били (и остали) драматично удаљени од друштвеног консензуса са сопственом историјом и из ње проистеклим националним идентитетом, као и да све време заправо говоримо о Слободи која је у конкретној изјави експредседника, као и у многобројним изјавама  о ЕУ и јужној српској покрајини сведена на злослутну мутацију видовданског ДНК, иначе дубоко уроњеног у целокупни, колективни, духовно-морални генотип нације.

 

И стога још  што лаконски однос ове двојице (претходног  и садашњег председника државе, али не и само њих) према тобож лидерском, регионалном позиционирању Србије, а пре свега према питању евроинтеграција и косметског проблема, двема угаоним тачкама савремене српске драме, јасно и злослутно уверава да у својим обраћањима нису поступали са позиција којe упућују на председниковање у складу са националним моралним императивом, и укупним националним и историјским тежњама, сублимираним у изговореном и/или прећутаном, обзнањеном или тајном консензусу о њима.

 

И стога још што не смемо да престанемо да се питамо  ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. И како је то несрећно учинио и несрећни Борис Тадић крајем јуна 2007. године изјављујући извињење грађанима Хрватске. Оно извињење које од 16. новембра 2012. године на души носи и Бљесак и Олују. Оне сузе, онај крик, оне колоне… она болна тумарања прогнаног српског Народа кроз, не ретко, негостољубиве пределе непросвећене, посткомунистистичке Србије деведесетих година прошлог века.

 

Елем, након последњих хашких пристрасности и доношења ослобађајућих пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу, Борис Тадић, Едип који још увек није напустио Тебу, све и да то хоће да предузме кукавички потписујући капитулацију без (унутарстранчке) борбе, мора коначно разумети да је својим антинационални, егоистичним непочинствима све време био родоскрвни саучесник у потписивању оптужнице против сопственог Народа. Управо оптужнице чији је немилосрдни егзекутор суд који би остао без свог морбидног смисла да у њему нема Срба. Исти онај суд који ће пре последње пресуде тамо утамниченом последњем Србину, бескрупулозном елегантношћу, из тобожњег кућног притвора испратити и Рамуша Харадинаја – кући, великом терористичко-сепаратистичком здању чије  је злокобне ахтисаријевске темеље  поставио исти човек који се извинио Хрватским грађанима, не питавши никога да ли има права то да учини онда када тај „добар државнички гест“ представља посипање соли по незацељивој људској и националној рани. Најмање још (и једино) што може да уради јесте да се напослетку искрено извини сопственом Народу. Пре него што оде у – атинске шуме националног заборава.

 

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ