Tagged: Драган Симовић

Драган Симовић – Велико се зло са Запада ваља!


Велико се зло са Запада ваља!

Драган Симовић

Није довољно само да знамо, већ ми то морамо и да
освестимо, да је велико зло са Запада, већ вековима,
против нас усмерено!
Кад кажем против нас, онда подједнако мислим и на
Србе, као и на Русе, будући да су Срби и Руси (како
по души и срцу, тако и по духу и уму), уистини, један
народ!
Запад је од шеснаестог века, у свим државним и
верским установама, на свим својим дворовима с краја
на крај Европе, водио подмукли, тајни и прљави рат
противу Срба и Руса.
Запад је све време, лукаво и скривено, ковао завере
против Русије, а упоредо, наравно, и против Србије.
Запад никада није одвајао Србе од Руса, и све што је
смерао против србског народа, то се, истовремено,
односило и на руски народ.
Оно што је Србима чињено јавно, то исто се спремало и
Русима, само тајно!
Ја сам дошао до познања, да једино несловесни,
неосвешћени и отпали Срби, не могу да виде Србе и
Русе као један народ!
Не могу да виде (јер су замађијани, и у опсени!) да, кад
год је западна стрела одапета на Русију, да се за њом
одмах одапиње и друга стрела на Србију!
Некада бива и обрнуто – најпре на Србију,

а потом на Русију, али суштина злих намера остаје
иста!
У овом времену свих времена, минулих и будућих,
нама је веома важна духовна саборност.
Духовна саборност Срба и Руса!
Уз саборност, важна је и свесност, освешћеност!
Зато што су Свест и Свесност божанска начела.
Човек има осећања и осећаје, душу и срце, ум и разум,
али Свест нема.
Свест је од Бога и у Бога!
Само преко Поља Свести и Свесности, човек бива
повезан са Богом, утемељен у Богу, усаображен са
Богом.
Ми морамо да будемо свесни, да смо заистински у
рату.
Да је рат против нас давно отпочео, иако нас још
нико није обавестио, нити, пак, има намеру да нас ико
обавештава, што и јесте животна поетика Западњака!
Они све тако раде скривено, подмукло и тајно, испод
жита!
Чувајте се Западњака и кад вам скуте целивају!
Али, за разлику од минулих векова, када је то велико
зло са Запада још донекле и имало обзира, овога су
пута наумили да нас посве затру.
И буквално, ма како вам то звучало, западно зло има
намеру да овога пута затре све нас до последњег!
Не би поштедели ни једног јединог Србина или Руса!
Пријатељи, драги и врли, све ово вам рекох у
песничком надахнућу.
Ја нисам политички аналитичар, већ Песник који срцем
размишља, а срце је вазда мудрије од главе!

Уосталом, и најновија открића и сазнања; не само
духовних научника, већ и научника позитивиста;
сведоче да се средиште илити центар стваралачког
мишљења и размишљања не налази на мозгу или у
мозгу, него на једној тачци украј срчаног залиска,
што само потврђује древна СаЗнања наших Великих
Предака!

Advertisements

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ


Извор: Небојша
02.10.2012.

 

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ

Јахачи праисконог таласа свести
Величине које је изнедрила Потка
Спавалице наших министара просвете

У приказу професора српског језика Ненада Гугла о чудесном песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка написала:

Јован Скерлић: ”То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика”.

Велибор Глигорић: ”Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго”.

Зоран Мишић: ”Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима”.

Борислав Михајловић Михиз: ”Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију”.

Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.

Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса,  громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка.  И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину  која се зове Владислав Петковић Дис.

Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:

1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север

Интересантно би било сврстати ове критичаре и  њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.

И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота

И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…

Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, илиТворац, или Сведржитељ, или Световид, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима.

Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.

Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…

ДРАГАН СИМОВИЋ

Песник Румених Облака
Један од четворице јахача Пегаза Крилана
Како критичарима или министрима објаснити просторе  ИЗА

Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:

Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?

Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи која коси регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, dilite.

Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ српске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата.  Где су сада критичари, макар неки нови  Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.

Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче…

Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост…

Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства.

Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.

Преузми текст Владислав Петковић Дис

Тијанија, 28. 09. 2012.
Владан Пантелић

______________________

http://dzonson.wordpress.com/2012/10/02/vladislav-petkovic-dis/

 

 

 

Драган Симовић – Време је!


Време је!

Драган Симовић

Време је, да снове преводимо у стварност;
да живимо и да будемо оно
што смо сневали;
оно што на јави сневамо;
да између снова и јаве
ставимо знак једнакости!

Време је, за подвиге и за дела
достојна и нашег имена и нашега порекла;
да се по делима својим препознајемо;
и да из чињења наших происходи
како сазнање тако и истина о нама!

Време је, да се присетимо свих оних знања
с којима смо и дошли на овај свет;
знања која смо од Створитеља примили
на самоме Почетку, који и није био Почетак,
већ само један од у бескрајном низу почетака
што се никада ни догодили нису!

Време је, да свако од нас каже самоме себи,
да жели један свет по Божјој мери;
да човек буде усаображен са Богом
и са свеколиком творевином
што из Бога происходи;

да човек чува и поштује себе
као Сушаство Божје, и да не чини ништа
од оног што нарушава поредак ствари;
да човек човека посматра и види онако
како Велики Створитељ
посматра и види творевину своју;
да човек човеку буде Бог
по Љубави, Доброти и Лепоти!

Драган Симовић – Народ и његова сенка (Вечити рат између Бића и НеБића)


Народ и његова сенка

Вечити рат између Бића и НеБића

Драган Симовић

Како год свака Личност има и своју тамну страну,
тако исто и сваки Народ има своју Сенку.
Ово ћемо најбоље разумети и схватити у песничким
сликама, зато ћу песнички и да беседим.
Народ је Биће, а његова Сенка је НеБиће.
Не само у овоме свету, већ у свим световима који су
Створитељева творевина, води се вечити рат између
Бића и НеБића.
Биће је Светлост и Живот, Љубав и Доброта, а НеБиће
је Тама и Смрт, Мржња и Злост.
Сенка једног Народа сразмерна је његовом Бићу.
Што је веће Биће, веће је и НеБиће; што је више
Светлости, више је и Таме.

Срби су Народ великог Бића, стога имају и велико
НеБиће!
По сразмери Бића и НеБића, могли бисмо рећи да су
Србима најближи Руси и Немци.
Дакле, у Срба, Руса и Немаца постоји истовремено и
велико Биће и велико НеБиће.
Зато ти народи и воде вечите ратове између себе.
Њихово Биће не би ратовало, али их зато НеБиће вазда
увлачи у ратове.

Тај вечити рат између Срба и Руса, на једној, и Немаца,
на другој страни, свагда су користили Енглези.
Занимљиво је сазнање, да се успон Енглеза управо
и дешавао на вековним ратовима између Словена и
Германа.
Енглези су од ПраИскони заклети противници
Аријеваца: Срба, Руса и Пруса; а Пруси и јесу
германизовани Словени Аријевци.
На другој страни, постоје народи малог Бића и малог
НеБића.
Такви су народи створили упристојене државе,
упристојена друштва, и такви народи делују, али само
привидно, уравнотежено и нормално.
Али, шта је то нормално, шта је то нормалност?
Нормалност је осредњост.
Медиокритетство је нормалност.
Између нормалног и медиокритета, најчешће стоји знак
једнакости.
Тако је, отприлике, и Гете беседио у разговорима са
Екерманом.
Шта Песник жели да каже овим писанијем?
У последње време, пуно се беседи и пише о србској
културној елити које, уистини, и нема!
Наравно, и сам сам писао о томе, али са погрешног
становишта.
Писао сам са позитивистиког илити материјалистичког
становишта, занемаривши, при томе, духовно
становиште.
Заиста, ништа се више у овоме времену не може
разумети и схватити са позитивистичког становишта!

Позитивистичко виђење и појимање света припада већ
минулим вековима.
То су осамнаести и деветнаести, па донекле и
двадесети век, а већ од средине прошлога века, ствари
се могу појмити само у светлу нових духовних наука.
Дакле, причамо о културној елити.
Одмах да речемо, да културна елита, овде и сада, није
Биће; културна је елита НеБиће илити Сенка.
Нигде се то тако јасно не види, као у Срба данас.
Србска културна елита (а то се, по свему, односи и на
руску културну елиту, само што су у питању нијансе!)
није исто што и Србски Народ.
Напротив, србска елита је сушта супротност и
опречност Србскоме Бићу и Битију.
Србска елита је НеБиће.
А НеБиће је свагда и вазда противу Бића!
Очекивати да србска елита буде на страни Србства, то
је равно очекивању да Тама ратује за Светлост, илити
Мржња за Љубав.
И да ваљано заокружимо беседу.
На једној страни имамо Србство, Биће Народа, а на
другој страни, а то и јесте НеБиће Србства, имамо
културну и сваку другу елиту, што ћемо одсада
сазерцавати као Сенку Србскога Народа.
Што се мене тиче (а да не завучи надобудно!), после
овог писанија, завршио сам сваку причу о србској
културној елити.

Драган Симовић – Лепота и Дивота Великог Рзава


Лепота и Дивота Великог Рзава


Драган Симовић

Природа је саобразна са нашим унутарњим Бићем, са
нашом Душом, са нашим Стваралачким Духом.
Све је то једна дивотна божанска целина, једна
правасељенска потпуност, један космички холограм!
Свест и Свесност мора бити изнад свега онога што
происходи из нашега себичног и саможивог ума, из
нашега ума који по лажној природи својој само граби и
отима.
Наш људски ум мора бити усаображен са
Створитељевим Умом!
Да бисмо опстали и остали на Мајци Земљи, да бисмо
опстали и остали као Словесна и Духовна Бића, морамо
да чувамо и негујемо Природу!
Природу морамо да чувамо и бранимо од људске
похлепе, од похлепе нашег јадног, скученог и суженог
ума!
Људски ум је у суштини не-ум!
Људски ум, у овоме времену, није усаображен са
Умом!
Некада је људски ум био усаображен са
Створитељевим Умом.
И тада је Човек, Словесно Биће, могао да види, осети и
појми, да су он и Природа Једно Суштаство!
Давно је речено, да ће ову цивилизацију да уништи
профит!

Заиста, профит је велико зло ове цивилизације!
Ко то не види, тај ништа неће разумети у времену
будућих дешавања!
Велики Рзав није само једна од мноштва река; Велики
Рзав јесте посебна, изузетна, самосвојна, самобитна и
непоновљива река!
Велики Рзав јесте ремек-дело Стваралачког Духа
Природе!
Уништити Велики Рзав, то би био злочин и грех
једнак уништењу Да Винчија, Микеланђела,
Толстоја, Достојевског, Грачанице, Студенице, Пећке
Патријаршије!
Да, господо, профитери и предатори!
Онај који би уништио Велики Рзав, био би велики
злочинац у очима и Предака и Потомака; био би
проклет и он и његово колено за све векове будуће!
Велики Рзав мора да живи!
Велики Рзав није само једна река, није само једна вода;
Велики Рзав јесте Биће, јесте Живот!
То ви, господо профитери, не можете да видите; и од
вас нико и не очекује да то видите; већ ви морате да
слушате оне који виде то што ви никада нећете видети!
Да слушате, и да поштујете, Великог Уметника
Природе!

Реч има чудесну моћ!


Реч има чудесну моћ!

Драган Симовић

Само песници знаду какву моћ има Реч!
Изговорена, а поготову записана, у Песми записана,
Реч, има такву моћ да и тешко болесног, умирућег
човека, са самртничког одра подиже!
У свим древним предањима, у свим кажама и скажама,
у свим бајкама и митовима, говори се о божанском
дејству Речи.
Ово казујем стога, што има оних неверујућих и
неосвешћених, који су присутни и на овој мрежи,
а који, у својим несувислим коментарима, на неку
дивну Песму, на неки освешћујући чланак прослове,
из незнања, наравно, како је бесмислено то што ми
пишемо, већ би требало да узмемо пушку у руке, и да
се пушком боримо за Србство и Србију!
Истина, Срби су вазда били кадри да се мачем и
пушком боре; редак је народ на земаљскоме шару, који
се по томе може са Србима поредити!
Сви моји Преци, Горштаци, Херцеговци, велики
ратници, скончавали су свој земаљски живот, најчешће,
око четрдесете године!
Двадесет нараштаја, у моме Родослову, није никада
видело својега деду!
Сви су на ногама умирали, усправно, на бојноме пољу!
Али, зачкољица је у томе, што су Срби вазда губили
после војне!

Пре и после војне, Срби бејаху чисти губитници!
Зашто? Питамо се!
Зато што су поверовали, из не знам какве и чије
наивности, да после боја ваља бацити мачеве и копља у
трње, и да ће све тиме бити само од себе решено.
Нису схватали да се рат води на свим пољима, на свим
ступњевима божанског бивствовања!
И тај рат се води без престанка!
И буквално, рат без санка и престанка!
Нису разумевали и схватали поруку наших Великих
Предака, да Реч сече страшније од мача!
У овоме потоњем рату, Србе је највише посекла реч!
У овом случају, реч пишем малим словом, зато што то
није Божанска Реч!
Реч изговорена, и записана, преко јавних гласила.
Преко демонских медија!
Најпрљавија, најмрачнија сатанизација Срба ишла је
преко речи!
Ниједан народ, у повесници човечанства, није тако
сатанизован, као што су Срби у ових последњих
двадесет година!
И то је грозан злочин противу Срба!
Долази време, и већ је дошло, кад ће сви ти злочинци
стајати лицем у Лице спрам Живога Бога!
И сви ће они, са својим потомцима, отплаћивати свој
кармички дуг!
Такав је Закон Пра Васељене.
На Истоку тај Закон зову Карма.
А ми га зовемо Законом Сетве и Жетве.
Зашто ово пишем, и зашто уопште пишем?

Пишем зато што још од детета осећам божанско
дејство Речи!
Исцељујуће и животодајно дејство Речи!
Из таштине не пишем!
Можда је у младости и бивало таштине, али је одавно
нема!
Пишем и стога, што желим својим ближњима, својему
Роду и Племену, да припомогнем преко Речи.
Што преко Речи, и путем Речи, и кроз Реч, предајем
оно што сам од Створитеља, од Духа Стварања, од
Великих Предака, давно још примио!
Желим да Реч, коју изговорим или напишем, има
исцељујуће дејство за Душу мојега Рода!
За сваку Живу Душу!
Морам, сада и овде, да вам исприповедам нешто што
сам дуго чувао само за себе. Али је, канда, дошао
тренутак, да се све то обелодани.
У једноме сну, у сну јасновиђењу, сабрали су сви моји
Преци, Ратници Истине и Светлости, а сви су они
јуначки гинули на бојноме пољу кроз многе векове, и
сви су ми, скоро углас један рекли, отприлике, ово: Ми
смо се борили сабљом, копљем и пушком, а ти настави
пером песничким да се бориш за Свето Србство, за
Бога Правде и Бога Истине!
Ми смо сви били јуначни и неустрашиви, али бејасмо
неуки и неписмени; нека твоја писменост
просветли све нас!
Ти буди писмен за све нас неписмене!
Ти буди наш дуго сневани сан!
После тога сна, ја сам знао да сам на Правоме Путу!

После тога сна, ја сам био уверен да сам се помирио
са Прецима, да су ме Преци, горштаци и ратници,
примили за својега.
Пре тога сна, ја сам се дуго питао, да ли сам достојан
својих Предака, горштака и ратника; да ли бих и ја
смео и умео да се борим онако неустрашиво како су
се они борили; а после тога сна, све ми бејаше јасно и
чисто. Бејаше онако као је требало да буде.
После тога сна, знао сам (моје Биће је знало!), да сам
Један Од Њих!
И, на концу, још нешто да освестимо.
Будите уверени, да је СРБски ФБРепортер велик задатак
обавио!
Да је Реч објављена овде, долепршала до многих
Србских Срца.
И да је многе Србе и Србкиње покренула према
Светлости, према Богу Живоме,
према Истини!
Ја, и верујем и знам, да је тако!

Драган Симовић – Дух самопознања илити културни патриотизам


Дух самопознања
илити културни патриотизам

Драган Симовић

Дух самопознања илити културни патриотизам јесте
најпримеренији, најсавршенији вид отпора тихом,
потуљеном, подмуклом и лукавом поробљавању
појединаца и народа.
Срби су (а морам да будем искрен!) најчешће склони да
ниподаштавају, да потцењују културу (заиста ми није
јасно од кога су то примили, ко их је томе учио?!), али
је култура (не заборавите то!), у крајњем случају, сврха
свих ратова, свих поробљавања, кроз векове и светове!
Један је народ поробљен тек онда, кад прихвати
културу, језик и писмо, замисли и промисли,
размишљање и појимање, освајача и поробљивача.
Дешавало се, у прошлости, да један духом јак народ,
буде поражен на војничком пољу, али да својом
културом, својим стваралачким духом, победи, и спрам
себе и за себе, преобрати својега освајача.
Победа на војничком пољу јесте само предигра за
ону праву победу, која се одвија, на дуге стазе, на
културном и духовном пољу.
Срби већ имају то искуство, само је важно да се тога
присете, и да освесте.
Срби су побеђивали у ратовима, на војничком и
ратничком пољу, али су потом све то губили на
културном пољу.

Срби су у Првом светском рату били војнички
победници, али су потом у миру постали чисти
губитници!
Срби су културно и духовно, за кратко, били
поробљени управо од оних, које су претходно поразили
на војничком пољу!
Ово потоње поробљавање Србства и Србије одвија
се, као што већ рекох, веома прикривено, потуљено,
лукаво, подмукло а са једном једином сврхом – да Срби
не наслуте, и не примете, да се поробљавање над њима
дешава, и да су скоро сасма поробљењи!
Да је србски дух већ поробљен, схватићете то кад
прошетате Србијом.
По свим србским градовима, у свим кафићима по
Србији, чују се песме освајача, чује се језик освајача,
види се писмо освајача, виде се лажне вредности
освајача!
Странац који би се овде неким чудом затекао, ни по
чему (али, и буквално, ни по чему!) не би могао да
поверује да се у Србији обрео!
То се зове дух самопорицања.
Дух самопорицања појединаца и народа.
Наспрам духа порицања постоји дух самопознања!
Патриотизам се, у овоме времену, најбоље испољава и
препознаје на културном и духовном пољу.
Веома је важно да ово препознамо и освестимо!
Морамо културом својом, морамо духовношћу својом,
да се боримо против слаткоречивог а веома лукавог
поробљивача Србства!

Ако културни патриотизам потценимо, ако ово не
схватимо озбиљно и оговорно, онда ћемо се сами
исписати из Књиге Живота!