Tagged: ДРУШТВО

ФБР фељтон аутора Бранка Станића: ПЕТИ ОКТОБАР… (2)


ПЕТИ ОКТОБАР… (2)

Дан када је поново ослобађана Србија


Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

МИТИНГ

Србија, четвртак, 5. октобар 2000. године

– Сутра да ми испричаш све како је било – чух једног Шапчанина како поручује свом познанику, пријатељу или другу, не знам шта му већ дође, испред аутобуса.

А на платоу испред Дома војске Југославије и Тржнице стоји десетак аутобуса. Не могу да видим да ли их има и у улици цара Душана и Мике Митровића. Аутобуси су пуни. Неки још стоје испред отворених врата. На улици, око аутобуса, много је народа. Сви чекају да се крену за Београд, на митинг.

Чујем да је отишло 35 аутобуса и неколико камиона плус приватна возила.

На једном од прилаза Београду

У 200 последњих година, да не идемо дубље у прошлост, никад се код нас владар није мењао нормалним путем. Ни у доба Кнежевине, ни у доба Краљевине, па ни у новије време, кад смо постали Република. Да би на власт дошао наредни владар морали смо претходног истерати, убити или сачекати да умре природним путем. И сваки пут народ је био на улици. И кад га истерујемо, и кад га убијамо, и кад га сахрањујемо. Претходни владар морао је да оде из земље или у земљу. Никако другачије. И то је наше проклетство, наша несрећа.

Можда ће неко рећи да су се владари после Титове смрти мењали мирним путем. Не то нису били појединачни владари. Тада је владало Председништво, колективно, питање је само колико. Но и оно је морало да буде смакнуто да би на сцену дошли нови владари и господари.

А ми смо добили владара и господара за кога су, пре него што се наметнуо, шапатом и кришом говорили: “Појавио се нови цар Душан Силни да заштити и окупи све Србе”.

Царство није створио, а шта је све очувао, то нас свакодневно убеђују, а ми никако да видимо, или не можемо да схватимо колики би били да није њега.

Не бих сада распредао причу о утицају страног фактора, има тога, али верујем да смо им и сами ишли на руку.

И док је наш владар и господар растао ми смо се срастали. Он поста монарх, а ми беда.

У сталном грчу да остане ту где јесте, по сваку цену, изроди се у тиранина. Умислио је да је Богом дан да вечно води овај народ “демократски” мењајући Устав. Тако да је све било легално, по тренутно важећем Уставу. И докле тако.

А ако ме неко пита, а не пита ме нико, за шта сам, ја сам за Републику, али ону праву, где ће до промене председника долазити најнормалније, на изборима. Први пут када се то догоди тај дан треба прогласити националним празником на вечно сећање будућим генерацијама на дан када смо почели да постајемо нормални.

СЛОБОДНА СРБИЈА

Србија, петак јутро, 6. октобар 2000. године

Видим да сте већ чули шта се догодило у Београду и Србији. Војска се уопште није мешала, а ни милиција се није нешто нарочито ангажовала, чак ни пред скупштином. Има двоје мртвих, и неколико теже рањених, лакше стотинак. Било је превртања камиона у канале и провалије на прилазима Београду. Скупштина је горела на пар места. Лупани су аутомобили. У једном граду запаљена је кућа председника општине.

Испред скупштине, и …

… мало касније, на неком другом месту

Телевизија је сасвим другачија од оне која је била до прексиноћ. Синоћ су многе телевизије на тренутак прекинуле емитовање програма, док је ПОЛИТИКА већ емитовала снимке са митинга. А на некима је био натпис ОЧЕКУЈЕМО УКЉУЧЕЊЕ СЛОБОДНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ. Ускоро су из импровизованих студија почела на екранима да се појављују стара ТВ лица која скоро да смо заборавили. Гостовали су представници ДОС-а. Појавио се и нови председник и народу испричао своју визију будуће Србије. Апеловали су и да се Београд не лупа и да се не краде. У току ноћи пред грађане су изишли многи уметници – певачи, глумци, … Био је и Чкаља.

Сви нам честитају СЛОБОДУ и ПОБЕДУ.

Нико не зна где је сада већ бивши председник и његова супруга. На телевизији њихове ћерке уместо програма врти се натпис КОШАВА. Нигде нема њихових странки. Као да су нестали, као да никада нису ни постојали.

Малопре објавише да је проваљено у просторије СПС-а у Београду. Објекат је демолиран и пропагандни материјал је избачен напоље.

Тако је то сада. И струју синоћ од 21 часа не искључују.

А почело је са сузавцем

Ослобођени смо опет, по ко зна који пут.

Нека то буде последње ослобођење. Доста нам је било.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Рајица Марковић – ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР ЗЕМАЉСКОГ СЛАВЉА И ТУГОВАНКИ


ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР ЗЕМАЉСКОГ СЛАВЉА И ТУГОВАНКИ

ФБР, Рајица Марковић
26.09.2012.

Бог је истерао човека из Раја, истеран из Раја човек није хтео да одустане од рајских сласти, па је по инструкцијама ђавола почео да ствара рај без Бога. За овај рај важе апостолске речи “Наш рат није против људи од крви и меса него против поглаварства и власти, против владара овог мрачног света, против духова злобе под небесима.“

Каин и Авељ

Све што је слабо, даде се у службу поглаварствима и властима владара овог света. Владар овог света материјализовао је своју силу у НАТО војном буздовану који расте нахрањен опљачканим парама свих потлачених народа света. Војно идндустријски комплекс у рукама највећих светских олигараха представља прождрљива уста ове војне звери са којом по речима лажног пророка нико не може ратовати. Хранећи звер туђим опљачканим богатствима кроз ова зинула уста хране се и амерички корумпирани политичари. Ко је тај владар који за сад још увек стоји у сенци и броји своје зеленашке паре на које му сваке секунде леже камата на камату, препустимо појединачном људском здравом разуму. Некад су на ово питање и народи били у стању да дају тачан одговор што данас није случај. Зато ћу покушати да се у овом тексту позабавим питањем наводне настале неспособности здраворазумског расуђивања народне већине.

Да ли је народна већина заиста изгубила моћ правилног расуђивања или је то незаобилазни услов који се од ње тражи при ступању у плаћену службу поглаварства и власти владара овог света који своју власт протеже на све континенте.

Судећи по апстиненцији исказаној на мајским изборима а и по броју неважећих листића на тим изборима народној већини се не може приписати недостатак здраворазумског расуђивања. Кад се неизашли на изборе и изашли а ускратили поверење свим предложеним кандидатима саберу добија се надполовична већина. Дакле здрав разум нашем народу не мањка. Ако на другој страни погледамо људе који су својим изласком подржали изборни процес видећемо да је већина њих у активној служби поглаварстава и власти. Постоји један мали део који верује у могућност остварења праведнијег друштва путем избора и једино тај део припада оној наивној мањини за коју се може рећи да је занесена забавним сновиђењима отпала од здравог разума. Поред ових ту су и они који се у недостатку страха Божијег плаше наглих друштвених претумбавања и чија је мантра “само да не буде рата“. Нормално ту су и они, незаобилазни, који су својим бизнисом или почасним местима у друштву прираслице сваке власти која је у ствари увек део једног истог полицијско-политичког-интересног система, што ови врло добро знају.

Овај осврт на протекле изборе био ми је потребан да колико толико докучим ко ме то води а ко гура популарним путем без алтернативе. Да би се ово мало подробније разјаснило мораћу се мало дубље позабавити компетентношћу ових вождова и гурача који воде и гурају. Некад, док Бог свету није казао лаку ноћ све се дешавало у његовом виделу и по његовој вољи. Од њега су постављани и велики и мали свако сваком на личну и општу корист. Да се не враћам у далеку прошлост која је својим богоодступништвом само припремала пут за ово данашње, вратићу се у мало ближу комунистичку прошлост.

Од како знам за овај свет пође ми за руком једино да запазим да се у њему спроводи непрестана селекција. Невидљиво сито сеје и просејава, једне прихвата друге одбацује, са нама или против нас. Мој први сусрет са друштвеним животом догодио се поласком у школу и то је прва организована друштвена неправда са којом сам се суочио. Из тог сусрета изашао сам готово неоштећен, ненахрањен лажним знањима од којих се многи из моје генерације понадуваше као краве од луцерке и претворише у бездуховне мртве телесине. У том периоду стекао сам прва сазнања о намештеним друштвеним утакмицама и начину њиховог монтирања. Надувавање малих карактера погодних за повлачење на шаховској табли у живој партији шаха у људе великих формата непрекидни је процес увек активног фалсификовања Божијег света.

Други неизбежни сусрет са великим позориштем десио ми се испуњењем војне обавезе а трећи запошљавањем. Из свих ових незаобилазних сусрета са овим неискреним позориштем под увек будним оком полиције враћао сам се себи са осећањем гађења у устима. Сви идеали о људској правди пали су у воду.

Од тих сусрета прошло је доста времена а готово се ништа није променило, бар не на боље. На горе се можда и јесте променило и вероватно јесте и сигурно јесте. Са сигурношћу могу да закључим једино то да у овом свету у време у коме ми је Вишњом вољом додељено да живим, оно најређе на шта сам наилазио беше спонтани слободни живот. Уместо њега свуд се ширио устајали задах лажи пројектоване тимовима друштвених инжењера. Спонтани живот могао се ухватити фрагментарно, на своју руку и по законски одређеној цени. Друштвени живот у целини био је покретан из разних центара моћи једног истог полицијско партијског система. Монетарни токови увек су били крвоток овог система који је напајо делове друштвеног организма по исказаној послушности ауторитету. Питање ауторитета ретко ко је постављао пошто оно беше регулисано цензуром и аутоцензуром.

Први редови друштва у којима се озарених лица вечито шепуре књижевници и фарисеји попуњавани су и даље се попуњавају људима изразито крупнијих формата од формата већинских смртника. Величину људског формата одређивали су закулисни друштвени управљачи од којих је дете по својим израженим послушничким склоностима још од ђака првака добијало баш за тај тип програмирану основну форму коју је кроз даље школовање испуњавало одговарајућом образовном нормом. Школска клупа ђака првака била је и јесте стартна позиција у трци фалсификата за место људи великог формата а основни предуслов за ову трку увек је беспоговорна послушност ауторитету.

Непослушан и вазда гадљив на велика имена никад нисам пожелео да потрчим у овој трци, уместо тога постао сам посматрач. Са тог места посматрача свашта сам у овој трци видео, брже који, подметањем испред њих несавладивих препона, губе и спорије који гурани ветром у леђа побеђују. Видео сам како се најобичнијом затезном каматом речи Божије “дајите и даће вам се“претварају у дајите и узеће вам се све што имате, видео и запитао се, шта се то овде ради и ко коме служи.
Ако су монетарни токови постали супротан смер Божијим токовима Светог Духа Истине који је то онда дух који покреће људско друштво. Не зове ли се тај дух, дух лицемерја и није ли то онај дух и онај фарисејски квасац на који Господ Исус Христос упозорава своје ученике дајући им савет да се од њега чувају. Погледајмо око себе и видећемо да је селекција људског материјала готово приведена крају.
Подељени смо на људе првог и другог реда, вредне и безвредне, у чијим међусобним односима важи селективна правда, који имају селективни приступ општим добрима и који спровођењем казнене селекције не подлежу истим казнама. Никакво чудо ако се правилно схвати родитељска законска обавеза да своје новорођено дете пријави надлежним матичарско полицијским властима које детету додељују лични број који ће доживотно носити.
Модернизација Србије од пре два века о којој ова помодарска Србија на сва уста кукуриче није ништа друго до једно све више контролисано друштво са све мањим приступом Божије правде и истине. Државе у којима смо живели у двадесетом веку стваране су са унапред испрограмираним роком трајања и временском гаранацијом квалитета и лако су урушаване на наше очи уз малу припомоћ подземних структура.
Организациони одбор славља и тугованки у овом људском рају иако сачињен од врховног савета духовника и мудраца никако не успева да на дуже време орочи пролазност земаљског славља и тугованки, на срећу нас обичних и малих изван формата.