Tagged: Европска Унија
Драгомир Анђелковић: (Гео)политички аспект приватизације Телекома
Какве би могле да буду последице несмотрене приватизације Телекома Србије по српске националне интересе?
Марина Рагуш: Српска једначина са више непознатих!
(Пост)изборна борба за (пре)власт: Српска једначина са више непознатих!
| Марина РАГУШ | 26.10.2012 | 00:01 |
| Фонд Стратешке Културе |
|
(1) До краја новембра, како сазнајемо власт се мења у: Сомбору, Кикинди, Лесковцу, Пожаревцу, Ужицу, Пријепољу, Шапцу, Врању, Књажевцу, Сокобањи, Книћу, Осјечини, Куршумлији и Зајечару. (2) Последњи плимски талас математичких прекомповања локалних власти у Србији, покренула је прекомпозиција власти у Смедеревској Паланци која, да подсетимо, већ трећи пут мења своју политичку слику! Демократе које су после мајских избора освојиле највећи број мандата у локалној Скупштини, прво су формирали власт са социјалистима, а потом са напредњацима. Трећу власт, направили су пошто су раскинули коалицију са напредњацима и направили савез са СПС и УРС! (3) Мање-више, то је слична ситуација у градовима и општинама широм Србије, у којима се према политичком договору напредњака и социјалиста (а према угледу на републичку власт, тамо где је то математички могуће) прекомпонује политичка сцена читаве државе! Како је све почело?Победом Томислава Николића у другом кругу председничких избора, „догодила“ се нова политичка клима. Коалиција која је направљена између демократа и социјалиста, уочи мајских избора, замењена је коалицијом социјалиста и напредњака. То је потпуно изменило политичку реалност. Захтев напредњака да социјалисти поштују коалицију на свим нивоима власти, изменила је политичку арену: власт је промењена у већини градова и општина у Србији. Међу првима су „прекомпоновани“ Чачак, Краљево, Крушевац, Зрењанин, Врање, Лозница, Трстеник, Ниш, Нови Сад…(4) и процес се неће завршити док се не преузму сви нивои власти. Да ли то значи промену изборне воље грађана? Да ли је овде нарушен принцип легалности и легитимности-уколико, се служимо језиком математике, ствар је јасна: ко успе да направи већину, тај чини власт. Међутим, да ли се математиком дерогирају сами избори, то је већ тема за ширу дебату. Овде чињенично и према постојећем правном оквиру можемо да констатујемо да не постоји законски начин да се спречи прекрајање власти уколико се одборници организују, напусте странке чији су чланови или коалиције, формирају већину и сачине власт. Просто, не постоји! Дакле, ова и оваква математика је по слову закона. Како се долази до те математике? У неким случајевима рачуница је једноставна: прости збир одборничких мандата чини већину, то јест власт. У другим случајевима, овим збирним радњама претходе неке друге, зарад којих би ваљало у читав процес укључити и истражне органе. Али, ко у Србији може и сме у новонасталим околностима да истражује?Кад смо већ код тога, ваља подсетити да су Николић и Вучић на таласу инсинуација у изборну крађу добили други круг председничких избора. Очекивали смо тада, у најмању руку, да се избори понове. Међутим, по проглашењу победе тадашњег лидера напредњака, на „меритум“ предмета будућег процеса који се тиче крађе гласова се заборавило… Премда, сумња је остала. Такође, да се подсетимо промене власти у Новом Саду за који се веровало у почетку да је немогућа јер је победа демократа била утемељена у тадашњој коалицији са социјалистима. А онда како то иначе бива, почели су преговори међу „математичарима“: тако је Српски покрет обнове напустио градску власт коју је чинио са Демократском странком, Лигом социјалдемократа Војводине и Социјалистичком партијом Србије, и са напредњацима потписао Меморандум о заједничком деловању. Уследио је захтев за смену власти. Том захтеву су се придружили и одборници групе „Сви за Нови Сад“, коју чини Ромска демократска странка, Демократске странке Србије, одборничка група „Нови Сад-одмах“ коју су чинили одборници покрета „Двери“ (у међувремену искључени из те странке) и одборник влашке партије Ниједан од понуђених одговора (такође искључен из своје странке)-и, кренуле су међусобне оптужбе које су у једној реченици говориле о малверзацијама, претњама, уцењивањима и куповини одборника. (5) Дакле, само на ова два примера може се стећи утисак да је окончањем мајских избора, који су такође под велом сумње у изборну крађу, кренуо процес „монтирања“ нове политичке елите на свим нивоима власти и у свим областима јавног деловања. Није без значаја, поменути да локалне самоуправе у својој надлежности имају јавна предузећа и многе друге културне, образовне и друге институције од јавног значаја. Тако да већина која формира власт буде и кадровска структура у управи наведених буџетских корисника. И онда је процес јасан. У Србији се десио „5. октобар“ у мају 2012. године и то све по слову Закона (!) Наравно, док се не одлучи другчије. Када ће то бити-остаје времену будућем да одреди. Изјаве, чији смо сведоци последњих три месеца да је сасвим нормално да странка која освоји највећи број гласова на парламентарним изборима, има право да прекомпонује власт и на локалном нивоу остаће за анале историје демократије на „српски“ начин-јер је потпуно нејасно како је могуће да се тако лако обесмишљава сама демократска процедура изражавања политичке воље бирачког тела и да то пролази без отпора. Заиста се доводи у питање сврсисходност избора уколико је просто сабирање постизборних мандата рачуница која уводи у власт. Шта је са грађанима који су у својим срединама већински гласали, рецимо за Демократску странку и схватили да је на изборима у ствари победио други..или трећи који је успео да направи потребан збир мандата?! Уосталом, и сама тренутно најјача странка у Србији-Српска напредна странка, тако је дошла на политичку сцену Србије. После раскола у Српској радикалној странци, Томислав Николић је са осамнаест посланика направио посланички клуб у Парламенту Србије „Напред Србијо“ (6) и тако ударио темеље Српској напредној странци. Највише законодавно тело, у коме је посланичка већина окупљена око Демократске странке увела новог политичког актера у сазиву од 2008. године, (који је на идејама Велике Србије и радикалног противљења ЕУ био најјача опозициона странка у Србији-да би убрзо постао заговорник мантре да ЕУ нема алтернативу (?!)) истине ради, ставио је тим чином, катанац на врата демократије у Србији. Све остало само је логичан след догађаја… Да ствар буде још занимљивија, епилог (пост)изборном замешатељству те 2008. године, дао је Уставни суд Србије који је 2009. године на основу више иницијатива за оцену уставности одредби Закона о локалним изборима укинуо институт „бланко оставки“ и утврдио да мандати припадају одборницима-што је додатно изазвало потпуни хаос међу представницима „народне воље“. Отворено је тржиште на коме се трговало „слободно израженом вољом“ бирача. Опет, истине ради, Уставни суд није ни могао другчије да одлучи, али је та одлука дошла у (не)време дрхтаве демократије у Србији. Тако је 2. јула 2009. године Уставни суд Србије (УСС) покренуо поступак за оцену уставности спорних одредби Закона о локалним изборима а априла 2010 донео одлуку која између осталог каже: УСС на данашњој седници о већању и гласању којом је председавала Боса Ненадић, председница УСС која је била и судија известилац у овом предмету, једногласно је утврдио да одредбе члана 47. Закона о локалним изборима (Сл. Гласник РС број 129/07) нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговорима…Чланом 47. Закона поред осталог прописано је да –Подносилац изборне листе и кандидат за одборника, односно одборник, могу закључити уговор којим ће регулисати међусобне односе и предвидети право подносиоца изборне листе да, у име одборника, поднесе оставку на функцију одборника у скупштини јединице локалне самоуправе-односно уведен је институт бланко оставке…на основу оспорене одредбе, политичка странка може „непослушног“ одборника да замени другим, промени састав скупштине и утиче на одлучивање у скупштини локалне самоуправе. Довођењем странака у правну позицију да располажу мандатима одборника, ствара се могућност да странке, супротно Уставу, власт на локалном нивоу потчине себи, преузму улогу бирачког тела и присвоје сувереност од грађана…“ (7) Као што видимо, Уставни суд је неспорно на правно утемељен начин одговорио на сам „меритум“ захтева за оцену уставности спорних одредби и то је његово поље деловања. То што је у стварном политичком животу Србије, настао потпуни метеж-то је већ друга ствар. Пракса трговине мандатима, коначно, не може се везивати само за мајске изборе и последњу смену политичке елите у Србији. Она има дубоке корене, била је присутна у свим мандатима и врло је погодна за мешетарење свих оних који желе својим (на првом месту) финансијским и политичким утицајем да праве Србију према својој мери. До сада им је то успевало. Ко су они? Списак је подужи, а и друга је тема!Зашто то раде? Па, због интереса својих држава-када придобијете главне политичке актере за „своју ствар“ све остало је ствар, технике, умешности, интелигенције…истих. Некада се то звало, окупација. Данас „спољнополитички курс“ ка ЕУ и САД. Некада су се те владе које су сарађивале с окупаторима називале квислиншким. Данас: проевропским. С обзиром да су се технике ратовања измениле, ваља увести и нове термине-али суштина је иста. Србија је пример окупационе зоне два западна центра моћи: Вашингтона и Брисела. И, пошто је то тако свака прича о: изборима, процедурама које су темељ демократије, слободи, правима, институцијама-овде у Србији јесу само ИЛУЗИЈА. Наше изборе очигледно преводе они који свој легитимитет заснивају на политичкој подршци ван граница Србије. Тако и кад мислите да на изборима бирате, читајте: да су избори донешени и пре него заокружите број поред имена на гласачком листићу. Само, (а увек постоји то само) нису сви центри светске моћи рекли све што имају: полако! Нисмо још одредили ко ће бити победник у овој фази рата без оружја. А кад добијемо победника, да се подсетимо шта историја бележи за све оне који су сарађивали с окупаторима…Уосталом, није ни тако далека историја Другог светског рата, зар не?! Мислите о томе….
Извори: 1.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:402604-Zavrsen-sastanak-Dacica-i-Vucica 2.http://www.kurir-info.rs/menja-se-vlast-u-14-gradova-u-srbiji-clanak-476600 3.http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=10&dd=22&nav_category=11&nav_id=654013 6. http://www.slobodnaevropa.org/content/article/1199589.html |
| _______________ |
| http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/26/post-izborna-borba-za-pre-vlast-srpska-iednachina-sa-vishe-nepoznatih.html |
У уторак 23. октобра, одржан је тројни састанак на српском политичком „врху“ који је дефинисао даљи процес промене политичке сцене у Србији после мајских избора. Вучић, Дачић и Динкић, договорили су, том приликом, промену локалне власти у више градова и општина у Србији.Петар Искендеров: САД праве Хашима Тачија прихватљивим за Србију
САД праве Хашима Тачија прихватљивим за Србију
| Петар ИСКЕНДЕРОВ | 25.10.2012 | 00:02 | ||||||
| Фонд Стратешке Културе | ||||||
|
“Историјског руковања није било” – том фразом је премијер Србије Ивица Дачић прокоментарисао суштину свог сусрета са колегом из Приштине Хашимом Тачијем, који се одиграо 19. октобра у Бриселу, под присмотром врховног комесара ЕУ за међународне односе и безбедност, Кетрин Ештон.1 По његовим речима, позиција Србије по питању Косова и Метохије остаје непромењена. При том се српске власти уопште не противе наставку преговора на високом нивоу.
У насталој ситуацији, поставља се питање какав је циљ ових преговора и колико они одговарају национално-државним интересима земаља? Што се тиче косовске стране, ради се пре свега о отварању политичких карата у оквирима кампање без преседана, која се распламсала уочи избора. Учесници те борбе исувише различито виде ситуацију на Косову и око њега, да би могли од њих очекивати разраду јасне и заједничке позиције. То је очигледно показао и покушај јуриша на здање покрајинског парламента, од стране присталица радикалног опозиционог покрета “Самоопредељење”, на челу са Аљбином Куртијем. “Ми ћемо организовати и друге протесте и демонстрације против дијалога Косова са Србијом, који су назвали “нормализацијом односа са Србијом” – обећао је Курти.2 Као одговор, Хашим Тачи није нашао ништа друго него да оптужи лидера “Самоопредељења” због тога што се његов покрет солидарисао са “опонентима независног Косова”.3 Међутим, и међу другим партијама на Косову, па и онима које сарађују са Демократском партијом Косова, нема ништа мање питања у вези са “нормализацијом односа са Србијом”. Није случајно Хашим Тачи морао хитно поводом тога да се објашњава са лидерима “Демократске лиге Косова” и “Алијансе за будућност Косова”. По подацима косовских средстава јавног информисања на албанском језику, последњи су у целини подржали идеју “продужетка дијалога” са Србијом, али су затражили да буду обавештени о свим нијансама и “подводним гребенима”. Разлика у мишљењима косовских Албанаца је увек постојала и она традиционално иде у прилог властима Србије. Тим пре што решавајућа улога у организацији дијалога не припада Приштини, него кључним иностраним играчима. И ту се јавља један важан моменат због кога српске власти морају бити опрезне. Преговори Дачића и Тачија нису толико европски, колико амерички пројекат. Информације којима располажемо сведоче о томе, да је тај сусрет омогућен захваљујући притиску без преседана лично генералног секретара САД Хилари Клинтон. Што се тиче лидера ЕУ, они су превасходно заузети решавањем финансијско-економских проблема и уопште нису уверени у неопходност форсирања преговарачког процеса. Штавише, како је постало познато изворима у Приштини, Клинтонова која треба 30. октобра да дође у дводневну посету Косову, намерава да упозна власти у покрајини са пројектом “историјског договора” који морају потписати Србија и Косово на “највишем политичком нивоу”. По сведочењу америчког дипломате који је затражио да буде неименован, ради се о документу који носи “историјски” а истовремено и “компромисни” карактер.4 Расположиви подаци наводе на претпоставку да ће дата сагласност значити признавање независности Косова од стране Србије, уз постојање одређених уступака у том тексту, који се односе на статус севера покрајине, насељеног косовским Србима. Потписивање овог документа ће омогућити администрацији садашњег председника САД Барака Обаме да се оправда пред својим бирачима за успешан завршетак “косовског пројекта”, а ЕУ и НАТО пакту – то ће коначно омогућити да преодоле несагласности у сопственим редовима по питању признања Косова. Та разногласност се последњих дана пројавила са новом силином, практично блокиравши одлуку у генералштабу НАТО-а, о промени статуса “Безбедносних снага Косова” и њиховим претварањем у “Националне оружане снаге”. По подацима приштинског листа “Коха Диторе”, доношењу ове одлуке сметала су “издвојена мишљења” четири земље-чланице НАТО, које су одбиле да признају самопроглашену независност Косова – Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка.5 После потписивања равноправног политичког споразума Београда са Приштином на високом нивоу – код опонената косовске независности неће остати реалних аргумената и полуга којима ће утицати на ситуацију. И главни губитник ће бити косовски Срби, који ће завршно бити стављени у положај “држављана Републике Косово”. Изгледа да се управо овакав избор данас предлаже председнику Републике Србије Томиславу Николићу и премијеру Ивици Дачићу: да буду играчке у рукама америчке администрације, да помогну НАТО и ЕУ да збију своје редове и да једном и заувек одустану од заштите косовских Срба. И све то у замену за магловита обећања почетка преговарачког процеса о пријему Србије у ЕУ у “догледно време”. 1 РИА НОВОСТИ 19/10/12 21:18 19.10.2012 21:19 2 Bota Sot, 23.10.2012 3 Koha Ditore, 23.10.2012 4 Express, 23.10.2012 5 Koha Ditore, 23.10.2012 |
||||||
|
Петар ИСКЕНДЕРОВ
Руски извори: Хилари Клинтон доноси у Београд план капитулације за Космет
Руски извори: Хилари Клинтон доноси у Београд план капитулације за Космет
Хилари Клинтон на Балкану – тешка артиљерија Стејт Департмента
У првој половини октобра 2012. године, Србију очекује нови удар са Запада и поново ће то бити удар тешком артиљеријом.
Балкан (Београд, Приштину, Сарајево) ће поново посетити Државни секретар САД Хилари Клинтон.Она ће државном руководству Србије предати захтеве Вашингтона, који су подударни са немачким ултиматом у “Седам тачака”. Ради се о реализацији оперативног плана “ерозије српског управљања Косовом” који је разрађен од стране претходног амбасадора САД у Приштини Кристофера Дела.
“Делов план” којим се Хилари наоружала, садржи следеће одредбе:
– Децентрализација општине Косовска Митровица;
– Увођење царинског режима Приштине на прелазима КПП 1 и 31 (Брњак и Јариње);
– Стварање правосудног система Приштине у Косовској Митровици, коме ће се потчинити етнички Срби и Албанци;
– Размештање ЕУЛЕКС полиције на северу покрајине;
– Потпуна интеграција српских полицијских служби у систем Косовске полиције;
– Замена власти локалне самоуправе на северу покрајине, органима власти Приштине;
– Хапшење и кривична осуда “криминалних лидера” севера покрајине (у ствари свих оних који не дозвољавају Албанцима или НАТО да протерају или асимилују Србе – А.Ф.);
– Предаја потпуног руковођења електродистрибуције покрајине у руке Косовске елктроенергетске компаније. (1)
Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен је током своје јулске посете Приштини изјавио да проблем севера Косова не треба решавати војним путем, већ путем дијалога Београда и Приштине, што ће брже довести до потпуне интеграције Срба са севера покрајине. Генерални секретар НАТО је ЕУ доделио улогу “амортизера процеса”, а у складу са тим планом, Хашим Тачи има гаранцију учешћа “Kосовских безбедносних снага” и “Косовске полиције” у међународним “миротворачким” мисијама под руководством НАТО и ЕУ. (2) То јест, деловање у интересу сепаратиста представља претњу миру и стабилности региона, а та претња исходи непосредно од НАТО. У таквој ситуацији Вашингтону је важно да продемонстрира да његов утицај на Балкану није ослабио, и да је као и раније, цео регион обухваћен системом “протектората Стејт Департмента”.
Како јављају медији у Приштини, Хилари Клинтон ће заједно са Високим представником ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон, узети учешће у преговорима Београда и Приштине. Учешће тандема Клинтон – Ештон у будућим преговорима, представља се као нешто што се само по себи подразумева, међутим, дозволите да питам: на основу чега државни секретар САД даје себи за право да преузме улогу посредника? Шта је то ако није “самопромовисање”?
Може ли се заборавити како је самопроглашена Контакт-група својевремено ултимативно затражила почетак преговора између Срба и Албанаца у Рамбујеу у назначено време (6. фебруар 1999. године), са роком завршетка од две недеље. Контакт-група је за преговоре припремила свој план “регулисања” чија је суштина била у политичкој и војној од стране НАТО снага окупацији јужне српске покрајине, легализацији терористичке армије ОВК као “равноправне стране у преговорима” и перспектива независног Косова. Као координатор тих преговора наступила је Државни секретар САД Медлин Олбрајт.
Ултиматум који је Србима предочен у Рамбујеу, по својој дрскости превазилази и ултиматум који је 1914. године упутила Аустро-Угарска Србији и после кога је почео Први светски рат. У Рамбујеу је Србима било предочено да бирају између, са једне стране, “добровољног” одустајања од суверенитета над делом своје територије и претварања те територије у НАТО протекторат и са друге стране, војним упадом Северо-Атлантске алијансе. Србија је одбила да прихвати ултиматум. Привремени споразум потписали су Медлин Олбрајт и албанска страна. Даље је познато – бомбардовање у трајању од 78 дана, улазак НАТО снага и КФОР-а на Косово и Метохију са каснијим проглашењем косовске независности.
Ране које су српском народу нанесене током НАТО агресије 1999. године, обавезују. Чак и хипотетички је недопустиво дозволити државном секретару САД да посредује у преговорима између Београда и Приштине. Посредник у преговорима може бити само онај чије ће посредништво поздравити обе стране. У сваком случају такакв посредник не може бити саучесник у ратним злочинима – бомбардовању суверене државе, уз кршење свих међународно-правних норми. Посредништво САД и ЕУ овде је просто незамисливо.
Као што је истакнуто приликом сусрета између Томислава Николића и Владимира Путина – преговори морају да се одвијају у оквирима ОУН-а. Ако је дат тај ниво (једино рационалан и максимално могућ), шта ће онда ту било какви “посредници” постављени у својству контролора у преговорима?
* * *
Министар одбране и потпредседник владе Србије Александар Вучић је изјавио да снаге КФОРА морају да остану на Косову и Метохији, међутим, морају да прекину обуку Косовских безбедносних снага. Ради се о томе да је НАТО после једностраног проглашења независности Косова, исто тако једнострано почео да преузима нове функције формулисане као расформирање Косовског заштитног корпуса и формирање Косовских безбедносних снага. То је толико далеко отишло изван оквира мандата КФОР-а, да је било потребно две године чекати на саветодавно мишљење Међународног суда од 22. јула 2010. године, по којој једнострана Декларација о независности Косова не крши међународно право нити Резолуцију 1244 СБ УН (током доношења ове одлуке дошло је до потпуне замене теза).
Питање редефинисања улоге и резултата НАТО снага (КФОР-а) у покрајини, потпуно је умесно и правовремено. По том питању Србија може у потпуности рачунати на пуну подршку Русије. На заседању СБ УН одржаном 17. јула 2012. године, представник Русије је јасно истакао неопходност разматрања “непланираних” питања, заправо: нанета сакаћења и убиство двојице Срба, које се догодило 1. јуна, приликом њиховог противљења да снаге КФОР-а разблокирају српске барикаде; убиство двојице Срба на Косову и Метохији 6 јула; спровођење специјалне обуке либијских и сиријских “устаника” на Косову и Метохији; вандалски испади према српским православним храмовима, који су учестали током лета 2012. године; истрага о пребијању Срба од стране Косовске полиције (претучено више од 50 људи), који су 28. јуна дошли на обележавање годишњице Косовске битке (1389.).
Москва још једном подвлачи: сваки покушај примене насиља у односу на Србе са севера Косова и Метохије, довешће до дестабилизације читавог Балканског региона. (3)
Напомене:
(1) http://wikileaks.tetalab.org/mobile/cables/10PRISTINA44.html
(3) Kosovo: August 2012 Monthly Forecast: Security Council Report// http://www.securitycouncilreport.org/monthly-forecast/2012-08/kosovo.php?print=true
Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?
понедељак – 24. септембар 2012 (Руска реч)
Ана Филимонова: Српско-руска чврста основа на седам ултиматума?
Споразуми које су недавно постигли Путин и Николић могу омогућити Србији сигурнију позицију у геополитичком координатном систему.
Недавни преговори председника Русије Владимира Путина и његовог српског колеге Томислава Николића имали су крајње конкретан карактер.
Првенствено се дискутовало о заједничкој делатности у области економије и енергетике. Постигнути договори ће омогућити да се у великој мери продуби економска сарадња између Русије и Србије. Такође ће бити створени услови за руске инвестиције у српску економију у области енергетике, инфраструктуре, банкарства и пољопривреде.
У сфери енергетике ће радови на великом пројекту изградње Јужног тока почети у децембру 2012. У оквиру инфраструктурних пројеката постоји основни уговор о финансирању реконструкције пруга Београд-Бар и Београд-Панчево. У банкарском сектору ће на јесен 2012. у Србији почети са радом Збербанка, највећа руска банка која ће бити финансијски мост између Србије, Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана.
Збербанка је купила пословнице аустријске Фолксбанке ван Аустрије, које ће сада променити назив у Збербанка. То је почетна позиција за рад руског финансијског сектора у Источној Европи. У области пољопривреде за Србију се отвара огромно тржиште.
Треба истаћи да управо руско тржиште поседује кључне предности за српске компаније: оно нема тако строге правилнике и ограничења као тржиште Европске уније. За прошлу годину је између наших земаља остварен робни промет у вредности од преко две милијарде долара, али он има огроман потенцијал за раст.
Зашто је Србији потребна сарадња са Русијом? Претходна власт је оставила земљу у финансијској пустоши и довела је буквално на ивицу преживљавања. Спољни дуг износи преко 24 милијарде евра, што је више од невероватних 79 одсто бруто домаћег производа (ову бројку нећете често срести у српским медијима!), а унутрашњи дуг је већи од 15 милијарди евра и износи 55 одсто БДП.
Оваквим темпом пада економије Србија би до 2014. могла да се нађе иза Албаније. Ниво незапослености премашује опасних 25,5 одсто, а ниво инфлације у августу износио је 7,9 одсто, што представља више од „планираних“ четири одсто (плус-минус 1,5 одсто).
У таквим околностима посета Томислава Николића је економски мотивисана. Економију Србије треба буквално „одмаћи од амбиса“. Србији је хитно потребно најмање три милијарде евра да се не сурва у амбис тоталног банкротства.
Руске компаније НИС (51 одсто власништва припада Гаспрому) и Лукоил су међу првима приступили решавању социјалних проблема у земљи, али то није довољно. У овом тренутку Русија планира да издвоји за Србију кредит од милијарду долара за „крпљење рупа“ у српском буџету, који је претходна власт буквално разорила.
Такође треба истаћи да је претходна власт Бориса Тадића у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Три године су безуспешно вођени преговори о предлогу да Русија постане стратешки инвеститор српског металуршког комбината Железара Смедерево.Претходни власник железаре америчка компанија Ју-Ес Стил (У.С. Стеел) довела је комбинат до тоталне пропасти. Подједнако су били безуспешни и преговори везани за Агробанку, за кредит од 800 милиона долара и реконструкцију српских пруга.
Договори који су постигнути у сусрету Путина и Николића посебно су перспективни ако се има у виду јединствена ситуација у Србији. Наиме, огромна већина њених грађана гаји симпатије према Русији. „Руско-српски односи развијају се у атмосфери великог поверења и крећу се узлазном путањом.
Планирамо да подигнемо наше односе на ниво стратешког партнерства“, рекао је Путин. „Разговарали смо о томе како да интензивирамо сарадњу да бисмо достигли ниво који заслужују наши добри братски односи“, додао је он.
Лидери Русије и Србије покренули су и најважнију „болну тачку“ Србије – питање Косова. Ставови по том питању су усаглашени: шеф руске државе прецизирао је да решење треба тражити на темељу Резолуције 1244, где УН треба да има водећу улогу.
Николић је потврдио намеру српске владе да дејствује у оквиру Савета безбедности УН. То је легитимна, регулисана међународно-правна позиција, која је координисана уочи планираних преговора између Београда и Приштине.
У светлу свега реченог прилично је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. Резултат посете је, поред осталог, и договор са једном од најкрупнијих немачких компанија РWЕ о оснивању заједничког српско-немачког електроенергетског предузећа, и то без објаве тендера (за који би биле веома заинтересоване и Русија и Кина).
Познатих седам тачака којима је Немачка ултимативно условила почетак преговора о чланству Србије у ЕУ крше Устав Србије, подривају њен суверенитет и територијални интегритет, заобилазе међународно право и могу бити непремостива препрека за учвршћивање унутрашњих и међународних позиција Србије.
Сетимо се познатог принципа руског министра спољних послова кнеза А.М. Горчакова: „Наша спољна политика није имала других циљева, осим бављења унутрашњим пословима, и отклањала је све што би могло да их поквари“. Подсетимо се, такође, да је Немачка учествовала у војној агресији НАТО на СРЈ (без одлуке Савета безбедности УН), што је такође допринело поткопавању система међународног права.
Николићеве изјаве у Москви и Вучићеве у Берлину звуче контрадикторно. Нећемо нагађати које су изјаве искрене, а које декларативне. Истаћи ћемо оно најважније. Решавање косовског питања могуће је искључиво на темељу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Уз јаку подршку Русије и Кине обезбеђује се чврста међународна позиција Србије у складу са међународним правом и Уставом земље.
Дакле, само у овом случају потврђује се намера нове српске власти да иде у правцу обнављања, очувања и учвршћивања српског суверенитета, територијалног интегритета и независности земље у најширем смислу. Изузетно чврст темељ за постизање тих циљева представљају завршни договори Вучића и Рогозина у сфери одбрамбено-индустријског комплекса и Николића и Путина у сфери економије.
Са друге стране, улазак у Европску унију је проглашен за приоритетни правац спољне политике Србије. Ако се узму у обзир све тешкоће системског карактера, које доводе Европску унију пред колапс, чланство у ЕУ заиста може да донесе Србији, поред постојећих, гомилу нових проблема. Очигледан пример су земље Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу). Који показатељи њиховог развоја у овом периоду показују да је ступање у Европску унију излаз из економских тешкоћа? Навешћемо конкретне бројке:
Rast spoljnog duga (u milijardama dolara)
| Pre stupanja u EU (2003) | Nakon stupanja u EU (2011) | |
| Mađarska | 42 | 146 |
| Poljska | 86 | 306 |
| Češka | 28 | 101 |
| Slovenija | 11 | 61 |
| Slovačka | 14 | 72 |
| Rumunija | 18 | 136 |
| Bugarska | 12 | 39 |
Porast nezaposlenosti
| Do momenta stupanja u EU | Nakon stupanja u EU (2011) | |
| Mađarska (2004) | 5,9% | 10,9% |
| Slovenija (2004) | 6,4% | 10,8% |
| Litvanija (2004) | 8% | 15,6% |
| Letonija (2004) | 8,9% | 13% |
| Estonija (2004) | 9,6% | 12,1% |
| Rumunija (2007) | 4,5% | 7% |
Porast siromaštva (život ispod granice siromaštva)
| Do momenta stupanja u EU | Nakon stupanja u EU | |
| Rumunija | 14,1% (2003) | 21,1% (2011) |
| Mađarska | 8,6% (1993) | 13,9% (2010) |
| Bugarska | 14,1% (2003) | 21,8% (2008) |
| Estonija | 5% (2003) | 17,5% (2010) |
Дакле, објективни подаци доказују да је приметан јак пораст негативних економских тенденција по свим кључним показатељима. Обзиром на кризу која је захватила и земље „првог ешалона“ Европске уније, све и да Србија добије дуго очекивано чланство, тиме може још више саму себе да „укопа“.
Осим тога, не забора-вимо ни војни аспект. НАТО предста-вља стуб безбедносне политике Европске уније. Још приликом сусрета мини-стара НАТО-а у Берлину (јун 1996) био је пости-гнут договор на основу кога ће се формирање система европске безбе-дности и одбране одви-јати у оквиру структура НАТО, што је омогућило европским државама да спроводе и сопствене аутономне војне опера-ције тамо где алијанса не жели да ангажује своје снаге директно. Овај договор је коначно допуњен 2003. и добио је назив „Берлин плус“. Операција на Косову и Метохији (1999) била је почетак формирања европског система без-бедности и одбране. За време бомбардовања СРЈ ступио је на снагу Амстердамски уговор о „акцијама хуманитарног карактера, очувању мира и управљању кризама“.
Суштина давања Европској унији широког степена овлашћења (осим у области политичких, економских и војних мера) је стварање „цивилних центара моћи за управљање кризама и њихово стављање на располагање НАТО-у“. Договор „Берлин плус“ доживео је свој даљи развој Лисабонским уговором и Новом стратешком концепцијом НАТО-а (Лисабон, новембар 2010). Сада примена „меке“ силе у комбинацији са „тврдом“ допушта НАТО комбиновање цивилне и војне активности обеју организација, што омогућава покретање ширих трансатлантских акција.
Таква политика Немачке и ЕУ логично и доследно се манифестује и у немачком ултиматуму од седам тачака, који се потпуно уклапа у представе европских владајућих кругова о геополитичкој будућности региона. Испуњавање тог ултиматума може да уништи српску државу, јер ће изазвати убрзану деградацију система власти и самог друштва.
Ултиматум показује да Србија нема никаквих основа за политичке комбинације са Берлином: јасно је да у постојећим условима Србија не може да се супротстави победницима. Али треба бушити мреже западних притисака, уцена и претњи. Излаз из овог дипломатског ћорсокака, у који су западни фактори гурали Србију још од распада Југославије, састоји се у формулисању геостратешке концепције Србије, засноване на њеним реалним државним интересима, као и на стварању механизама помоћу којих та концепција може бити реализована.
Све у свему, споразуми између Путина и Николића су темељ стратешког партнерства, које омогућава да Србија стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака.
Ауторка је историчар и научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 