Tagged: економија

Може ли и Србија, као Еквадор да ММФ картелу каже: Доста сте нас пљачкали, не дамо вам новац!?


И Србија може попут Еквадора да престане да враћа дугове и ништа јој се неће десити!

СРБИН-инфо
среда – 19. септембар 2012

У време када Млађан Динкић најављује стезање каиша, подизање ПДВ-а и нове погубне уговоре са Међународним монетарним фондом, до Србије се некако пробијају информације о земљама које су, упркос кризи и злослутним прогнозама ММФ -а, храбро кренуле својим путем, а потом финансијски потпуно оздравиле.

Једна од таквих земаља је и Еквадор, који се ових дана, осим као држава која је успела да се извуче из дужничког ропства, потврђује и као јак и одважан политички играч. Еквадор истрајно пркоси администрацијама најмоћнијих земаља света, одбијајући да изруче Џулијана Асанжа, који је уточиште, нимало случајно, потражио управо у амбасади Еквадора у Лондону.

Мање је, међутим, познато да је Еквадор пре неколико година једнако одважно и самосвесно на сопствену руку суспендовао повраћај трећине сопственог спољног дуга (одлучили су да престану са враћањем зеленашких кредита)  након што је Председничка комисија за ревизију кредита направила ревизију јавног дуга и утврдила да је огроман део уствари илегалан.

Одлучили да неће враћати илегалне дугове и – никоме ништа!

И када су, након Владине одлуке да неће вратити милијарде дуга, многи очекивали неиздрживе притиске међународне јавности, кредитора и ММФ-а, одмазда је, баш као и у случају Аргентине и Исланда, готово сасвим изостала, па се Еквадор релативно брзо и извукао из кризе.

Може ли и Србија да учини исто што и Еквадор и да ММФ картелу каже следеће: Доста сте нас пљачкали, не дамо вам новац!?

Независни економски стручњаци истичу да је за тако нешто пре свега потребно да народ једне земље схвати да Међународни монетарни фонд није спаситељ, већ да спроводи политику савременог робовласништва. Пример је ММФ надзирње Аргентине, Еквадора и Исланда пре њиховог економског слома?

 И у тим земљама проводили су шок терапију да би извукли преостали капитал, али само до тренутка док та прича није пукла. Кад је пукло и кад су народи и владе тих земаља схватиле да их ММФ пљачка, кренуо је опоравак тих држава. Међународни монетарни фонд, по правилу на власт доводи људе који спроводе њихову доктрину. Та доктрина већ деценијама омогућава представницима међународног капитала да врло јефтино купују све што вреди у некој земљи, те да се, уза све то, још представљају и као својеврсни спаситељи!

 И зато су се ММФ-у најпре супротставиле земље Латинске Америке, дакле управо оне земље у којима се најдуже проводи израбљивање од стране међународне финансијске олигархије. Ипак, и тим земљама је било потребно тридесетак година да се освесте, након чега су неке од њих кренуле својим путем. Следећи ту логику, очекивано је да ће слична свест у Србији да сазри тек за десетак година, осим ако политика супротстављања ММФ-у и пре тога не постане доминантна у Европи и у свету.