ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

6 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами. Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон 20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, зготовљеном, сва је прилика, много пре

Пећка патријаршија је била аутокефална црква, са седиштем у Пећи,која је постојала од 1346. до 1463. године, а затим поново од 1557. до 1776. године. садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.
Фотографија: Плетеније словес
тренутка када ће угледати светло дана и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Ако буде? Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи (који је неизоставно морао у се апсорбовати и становиште референтних, неполитичких институција, попут САНУ, УКС, струковних удружења, независних интелектуалаца и осталих непарламентарних покрета и организација…, јер шта је консензус о Коемсту као изворишту духовног идентитета нације ако игнорише становиште целокупног Народа, до мајоризовано становиште моћне мањине на власти?), остаће, на жалост, изнуђени, помирљиви (квази)консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасном, али искреном међународном заједницом. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, преко неодустајног „Србије која неће скренути са европског пута“, до негирања могућности да икада буде „председник у Приштини“, суморни пејсаж (анти)српског становишта

Пећка патријаршија. Свети Сава је организовао прву самосталну српску цркву. То је била Жичка, а касније Пећка архиепископија. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед. Он је уздиже на ранг патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог пећког патријарха.
Фотографија: Плетеније словес
није јасан и очигледан само ономе ко то не жели да види. Једноставно речено, сва наша ранија приношенија вазализацији земље, учињена од стране бившег председника, Бориса Тадића и бриселског подвижника Борислава Стефановића, биће крунисана и последњим приношенијем чију смо злослутну увертиру имали прилике да видимо ономад у Бриселу, оним симболичним приношенијем џелату које ће нас увести у посткапитулантску епоху. У тој епохи, будимо сигурни, неће бити места за Космет у српском јавном простору. У најдубљој тишини, иза кулиса јавности, Косметом ће се бавити ситнији државни чиновници док ће домаћи полемички етар бити празан, или, у најбољу руку стриктно и ригорозно контролисан. За то време, које ћемо почети да меримо оног кобног јутра када видовдански код за дешифровање појма Слободе сами истргнемо из националне и светске историје и заметнемо га у безлично мноштво глобализације, повремени, спорадични уздаси појединаца или Народа биће доследно игнорисани и/или проглашавани анахороним и ирационалним вапајима превазиђених и ретроградних. А када будемо слушали, ако будемо слушали, о отмицама и хапшењима, злостављању и шиканирању нашег мученог рода на

Шар-планина
Национални парк Шар-планина се налази на Косову и Метохији, Србија.
Поред природних лепота Шарпланина представља и богато културно-историјско наслеђе са 34 средњовековне цркве и манастира, попут манастира Св. Петра Коришког из 13. века и манастира Св. Архангела из 15. века надомак Призрена, а туристима је на располагању и ски-центар на Брезовици. Фотографија: С. Јосимовић
Космету, вандализацији и скрнављену верских светиња и културне баштине, већ подоста помешаних доживљаја недавно “скинутог” вишегодишњег баласта са сопствених плећа и нестишљиве нелагоде поводом бранковићевизације националног и личног морала, биће то на готово волшебан начин и можда тајним каналима, преко малобројних независних гласила или усамљених појединаца. Ако их буде. У информативним емисијама домаћег медијског простора о томе нећемо слушати ни у рубрици „вести из региона“. Хоће ли нас наш Космет чекати да му се једног новог јутра коначно вратимо, не треба да се питамо? Право питање јесте, хоће ли још бити икога ко жели да се врати? Или још прецизније, хоће ли то бити правно могуће? Икада, после…

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА; ПРЕДСЕДНИЧЕ

Повезани текстови: О ИСКРЕНОСТИ НЕМАЧКЕ ПРЕМА СРБИЈИ

Share this:

Пише: Станимир Трифуновић

Фотографија: Плетенијесловес

Пише: Станимир Трифуновић, Извор: pletenijesloves.wordpress.com

И док човек који је национ увео у ланац безусловних капитулација потписује, коначно, и последњу, овога пута своју личну (унутарпартијску) капитулацију, његов наследник на месту првог човека државе се у име привржености безалтернативном путу Србије, управо спрема да процес капитулирања подигне на „виши ниво“ . У невештим фразеолошким акробацијама обојице, капитулантске намере су представљене као врхунска премудрост политичких подвижника којима ништа на срцу није милије од странке (првом), односно Отаџбине (другом). Недвосмислен континуитет карактера капитулантских политика, првог на партијском, а другог на националном плану, управо супротно од оног како до ономад њихови положаји бејаху, на метафоричан начин (а метафоре су опасна ствар) реактивира од јавности привремено прикривену и стрпљењем ушушкану творчеву идеју о формирању коалиције која ће важан и драматичан посткапитулантски период учинити парламентарно стабилним и политички извесним. Наиме, осим што је првом, док је капитулирао у име оног што је другом сада највећа дужност, било сасвим све једно шта ће рећи Народ, тако ни сада не мари шта о његовој актуелној капитулацији мисли чланство које га подржава. Управо као што ни другом, док је капитулирао морално у странкама које је предводио, свакој на посебан начин, није било важно шта ће рећи чланство, тако ни данас не обраћа пажњу на Народ који га је изабрао. У том циничном игнорисању стварности својственом пораженима (пораз је у пројектима које креира покровитељ нужност), смештен је и сав неискоришћени капитал последњих парламентарних избора, као залог за непредвидљиву посткапитулантску епоху. А она управо почиње. Подизањем преговора са представницима тзв. самопроглашене републике Косово на „виши ниво“ и епилогом који не може бити другачији од оног који ће наредних дана верификовати супруга човека који је био председник земље која је предводила НАТО бомбардовање Србије, а који ћемо за унутрашње политичке прилике називати државном платформом, непосредно улазимо у период који ће у првој половини наредне године бити окончан коалицијом капитулација. Биће то круна пројекта започетог током 2008. године на састанку првог и другог када је започет Пројекат двојник. Како ће на све то реаговати човек који се са званичне српске стране први јавно сусрео са оним чије је име ономад симболично било величано на транспарентима на једном стадиону у делу Старе Србије, није ни од какве важности. Лаковерност није само привилегија поражених, већ и победника. Којих више неће ни бити. Иако их буде!

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕБИ ВРАТИО