Tagged: ЕУ

Стефан Милосављевић: „Директна демократија“


sarajevo-foto-twitter-1391794803-441617

Демонстрације у БиХ су отвориле питања ефикасности система у балканским државама. Оно што се најчешће чује у свим државама бивше Југославије је заговарање тзв. директне демократије. У овом тексту ћу покушати да објасним шта је то директна демократија полазећи од онога шта можемо конкретно да видимо у БиХ, али и у осталим државама региона, наравно укључујући и Србију.
Наставите са читањем

Advertisements

РЕКАПИТУЛАЦИЈА КАПИТУЛАЦИЈЕ ИЛИ КАКО СМО ОДРЖАВИЛИ НАШ КОСМЕТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Уочи петогодишњице самопроглашења независности тзв. Републике Косово, или пет година саучесништва.

На слици: Манастири на Космету;Фотографија: 5.http://www.kosovo.net
На слици: Манастири на Космету;
Фотографија: 5. http://www.kosovo.net

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Очекивано, грубијански печат на овај продужени терористички акт, експресно је ставила и група земаља окупљена у (не)формалну разбојничку дружину која је запосевши више од пола Европе, похитала да своју шапу спусти и на свето српско тло. Додворавања ради и потврђивања покорне лојалности вођи ганга – Америци, и њеном топузу НАТО-пакту, истом оном који је храбро насрнуо на усамљену Србију 24. марта 1999. године.

И, то би, отприлике, било све, чиме је непријатељ располагао. Све остало стајало је на нашој страни.

На слици: мартовски погром на Космету 2004;фотографија: 7.www.rtv.rs
На слици: мартовски погром на Космету 2004;
фотографија: http://www.rtv.rs

Нити један формално-правни акт наше државе који практично развија и оживотворује аспекте једностраног самопроглашења независности није постојао. Захваљујући постојаном ставу Русије, Савет безбедности Уједињених Нација је био „безбедан“ за највећи српски интерес; захваљујући непопустљивој политици тадашњег премијера Војислава Коштунице робустна пристрасност фрустриране Европске Уније је доследно држана на дистанци, док је Марти Ахтисари са зготовљеним рукописом под мишком нервозно примао Нобелову награду за мир.

Шта више, имали смо Резолуцију 1244 СБ УН, имали некомпромитован, поштован национални Устав. И најважније, имали смо обрисе политичког (и националног) јединства о Косметском проблему.

А онда је унутарнационална скупина политичких адолесцената, лица још обраслих бубуљицама политичке незрелости, али добрано антинационално структуираних, партнерски потпомогнута од старне евроатланског ганга, започела промоцију новог система вредности са чијег се врха злочесто шепурио општи вредносни нихилизам. Напросто, ништа више није било свето. Измученом и престрашеном Народу је утерана безпризорна Шенген илузија о бољем животу а држава је добила цену. Космет, понајпре. Општи национални интерес је рапидно дегенерисан до скупине од седам и по милиона појединачних базалних мотива, или нешто мањег броја, властохлепивих аспирација политичких странака, односно калкулантско-опортуних маневара најзначајнијих националних институција, чиме је остављен брисани простор за брутални поход дела НВО сектора.

На мајским изборима 2008. Народ није довољно убедљиво поразио наметану илузију о евроунијском благостању које канда нестрпљиво куца на врата Отаџбине, антинационалну и антидржавну идеологију осионе банде политичких хулигана, дајући јој на тај начин легалну шансу коју она није пропустила, као што ни 4 године касније, на Ђурђевдан 2012. године није довољно јасно препознао бедни глобалистички трик реформе старе илузије, одглумљен од стране „неких нових (старих политичких) клинаца“ у „блоку“. Започело је последње одбројавање.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: www.spc.rs
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.spc.rs

Најзад, вратимо се на почетак саучесничког процеса одржављења нашег Космета, тј. партнерског садејства власти и ЕУ у творењу функционалне независности наше јужне покрајине, до саме столице у УН. Хипнотисана ирационалном догмом „ЕУ нема алтернативу“, 29. априла 2008. године, власт је потписала ССП са Европском унијом. Овим споразумом Србија се обавезала да постепено укине царину на увоз робе пореклом из Европске уније у прелазном периоду. Штета, преко 500 милиона евра. Запитаће се неко какве везе има овај економски чин са разградњом територијалне целовитости земље? Има! Био је то први конкретни уступак наше стране зарад приближавања ЕУ. Он је одшкринуо врата уласку у незустављив процес подавња захтевима ЕУ са безмало еротском страшћу, од којих је сваки следећи односио део атрибута српске државности на Космету. ССП је био „златни кључић“ за Пандорину кутију.

Уследило је кобно прихватање мисије ЕУЛЕКС почетком децембра 2008. године  чији је основни циљ био (и остао) да постави административне темеље терористичкој творевини, тј. да врши надгледање спровођења процеса остваривања практичне независности Косова, што представља основу плана Мартија Ахтисарија, истог оног човека који је експлицитно рекао да је косовска независност неповратан процес.  На тај начин је косметско питање измештено из УН и Савета Безбедности и препуштено на милост и немилост ЕУ, истој оној творевини која је масовним признањима јасно рекла шта мисли о територијалном интегритету Србије и самопроглашеној косметској независности безмало истог дана када је  илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила отцепљење од Србије. Није згорег подсетити се шта је портпарол Државног секретаријата Америке, Шон Мекормак, рекао тим поводом у децембру 2008. године:   „Подржавамо циљ ЕУЛЕКС-а да ојача институције које спроводе владавину закона широм Косова, на добробит свих заједница, и да промовише територијални интегритет Косова (!??!) и регионалну стабилност“, као што није на одмет ЧУТИ и последњу званичну изјаву Бернарда Бохарта, шефа мисије, „статусно неутралног“ ЕУЛЕКС-а, у којој дословно каже: „ЕУЛЕКС ће наставити да подржава Косово на путу према ЕУ“.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Ако се узме у обзир да је распоређивањем припадника мисије Еулекс, две хиљаде полицајаца, цариника, истражитеља и судија, на „легалан“ начин (уз српску сагласност) отпочео поступак оснаживања полиције, царинске службе и судства Косова, престаје да бива збуњујуће потписивање Споразума о полицијској сарадњи Министарства унутрашњих послова Србије са ЕУЛЕКСОМ, следећег акта који обеснажује елементе државности Србије на Космету.  Упркос покушају власти да садржај овог протокола представи као целисходан напор на терену размене информација у борби против организованог и прекограничног криминала, као и других илегалних активности, и мање луцидном посматрачу неће промаћи да је овај Протокол потписан са ЕУЛЕКСОМ, оним бескрупулозним адвокатом хулиганске, антицивилизацијске дружине (ЕУ) чији је мандат дефинисан Ахтисаријевим рукописом, истим оним рукописом у којем експлицитно пише да је једна од надлежности ЕУЛЕКСА и – царина(!?), а чији творац арогантно закључује да је косовска независност неповратан процес и самодовољно додаје да ће тако остати упркос противљењу Србије и њених савезника!

На слици: Пећка патријаршија;Фотографија: 2.ovsiste.webs.com
На слици: Пећка патријаршија;
Фотографија: 2. ovsiste.webs.com

Након непотребног срљања у загрљај МСП, чиме је стратешки ослабљена позиција Србије, у договору са земљама чланицама ЕУ, ревидиран је и текст Резолуције о Космету усвојен у националној Скупштини почетком августа 2010. године. Измењена је синтагма „разговор о свим отвореним питањима“ термином „дијалог Београда и Приштине“, док је синтагма „једнострана сецесија“ потпуно избачена из текста резолуције. Па, шта, рећи ће неко? Паметном, довољно. Првом изменом Београд и Приштина су стављени у формално-правно равноправан „дијалошки“ положај супротстављених страна, док је избацивањем „једностране сецесије“ из текста Резолуције, остављен простор за процесно уграђивање добровољности Београда у легализацији Косметске независности.

Процесно уграђивање добровољности српске стране започело је недуго потом, парафирањем већег броја бриселских договора од којих је сваки следећи у низу редуковао уставно-правне ингеренције српске државе на Космету. Праћено помним „ћутањем администрације“ националног Уставног суда, круну бриселског антидржавног процеса представља последњи имплеметирани договор између Београда и Приштине о „Интегрисаном управљању границама“ за који Урлике Луначек, известилац европског парламента за Косово недвосмислено каже: „Гранични прелази између Косова и Србије заиста постоје, они функционишу и на њима се примењује и царински споразум.“  И још, то је исти онај договор који је албанском народу на Космету дао повод за општенародно весеље, а нашим сународницима разлог да продубе сумњу у искрене намере домаћих власти и исти прогласе неприхватљивим!

Уследило је затим још једно срамно повлачење током усвајања капитулантске резолуције о Космету у Скупштини Србије у јануару ове године, када смо се уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава, о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још, да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.

На слици: Српске светиње на Космету;Фотографија: 1.facebookreporter.org
На слици: Српске светиње на Космету;
Фотографија: 1. facebookreporter.org

А шта је то што можемо наредних дана очекивати? Укидање српских институција на Космету које смо и сами пристали да интерпретирамо „паралелним“ оног часа када смо пристали да усвојимо наметану терминологију ЕУ која управо овом синтагмом оперише. Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће бити аршинована сопственим уставом већ милосрђем силника, будимо уверени. Чему се онда искуствено можемо надати до континуитету понизности сопствене власти, исте оне отуђене власти која је игноришући сав слободарски традиционализам свог Народа наставила да саучествује у ОДРЖАВЉЕЊУ нашег Космета, управо на оном месту где је претходна била заустављена.

А не заборавимо, нико ТО од нас није тражио. Осим оне проклете, неутаживе догме „ЕУ нема алтернативу“ коју смо давно раскринкали али никада довољно сахранили.

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Државу смо направили ми.

 

Повезани текстови: САУЧЕСНИК

Повезани текстови: АХТИСАРИЗАЦИЈА КОСМЕТА ИЛИ РЕЧНИК КАПИТУЛАЦИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

САУЧЕСНИК


СТАНИМИР ТРИФУНОВИЋПише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Тешко је одупрети се а још мање лако прихватити злослутни утисак у којој мери је туробни, оваплоћујући осећај исцрпљености – какав је једино могуће доживети после дуготрајног и кошмарног супротстављања невидљивој немани – похарао наш Народ. Народ наш измучени коме је егзактна европска историја својевремено утврдила епски пиједестал, над којим огавно данас ламентира тоталитарни полит-медијски строј, немилосрдније обезвређујући националну самобитност од изопачене и бруталне евроатланске  осионости наших дана.

Овај болни пејсаж српског пострадања који се неумољиво уочава са резервног положаја на који се морала повући узнемирена савест национа који није пристао на капитулацију Отаџбине, утолико је трагичнији, што је кобна последица неумитности које се нису морале догодити, а понајвише што смо њима сами понижавајуће срљали. И као што је неразумно срљање власти у чељусти Шварцвалда представљено реалистичном политиком, тако је све гласније тиховање Народа протумачено као подказивање њених (домаћих власти) непочинстава национналној историјској савести. Уверавајући упорно и арогантно  у сопствену непогрешивост, онако како то једино чини  параноични или уцењени систем, власт је заправо индицирала јасну свест о мутантности властите националне стратегије и последичној отуђености од веродостојних националних интереса и Народа коме припада. Ако припада?

Поступним подвајањем од бића свог Народа и изворишта националне самосвести, власт није само државну политику учинила антинационалном већ је у свом згрченом Народу све безпризорније препознавала непријатеља  глобал-властитим циљевима. У једном часу, не тако давном, овај необјављени, али нужни обрачун, попримио је сасвим накарадну форму. Уместо громогласног, ослобађајућег одговора надлежних инстанци, ћутање администрације  је постало моделом стрпљиве солидарности са политиком власти. И више од тога, национални Уставни суд привремено и до даљег обуставља своје нормативно-контролне радње у погледу оцене уставности бриселских договора управо у часу када је његова хируршка правна прецизност најпотребнија и тиме учвршћује опсаду националне Слободе. И док власт кличе „Гледамо да за наш народ добијемо највише што можемо, а да изгубимо најмање што морамо“,  настојећи да нас увери у оправданост властите далековидости (читај: прагматичности)  у постојећим геополитичким околностима, са једне стране, и кратковиду недораслост остатка Народа да разуме исте, са друге стране, неумољиво се твори амбијент опште запитаности: Ко је у чему саучесник?

Ако се свако указивање на кобне последице континуитета антинационалних одлука власти – почев од оне којом се пристаје на спровођење бриселских договора које је Уставни суд ставио у фиоку, до усвојеног текста Резолуције о Космету – у интерпретативном систему режима декодира као деструктивно неразумевање геополитичке реалности, и свака афирмација другачијег погледа на стратегију супротстављања процесу отимања Космета тумачи као покушај проласка главом кроз зид, не признаје ли се више од чега истинитост аргументације о апсолутној потчињености земље туђим аспирацијама и присност исте те аргументације са слободарском традицијом Народа. Има ли уопште другог аргумента док је Србије? И најзад, зашто је ова позиција највећег дела национа непријатељски интерпретирана од стране власти?

Да ли је могуће да саучесници у спровођењу антинационалних планова оптужују сопствени Народ за саучесништво у одбрани националних интереса и Отаџбине, само зато што се видовдански кодирани Народ, не слаже са прокламованом, предузетом и реализованом политиком решавања Косметског питања?

И заправо, врхунац тријумфа експерименталног пројекта апсолутне инверзије вредности и коначног успеха нихилистичког поимања родољубља којем нас у континуитету подвргавају вазалне политичке номенклатуре на власти, непресушно говорећи језиком дела НВО сектора и манипулишући страхом и несигурношћу, представља управо бриљантна замена теза и имплицитно, неизговорено натурање термина САУЧЕШЋЕ, ексклузивно резервисаног за удруживање у негативним активностима,  погуреном али неусахлом Народу у временима када овај часно инсистира на националном интересу.

Отуда, неће проћи много времена када ће нам бити „добронамерно“ предочено да ни власти ни национални Уставни суд у ствари не чине ништа погрешно и да нису саучесници у наметању антинационалних интереса, већ напротив, да је Народ, кроз призму „девијантног“ поимања (парадокса) родољубља посматрајући положај земље, постао саучесником у одбрани Отаџбине, и да би, како ствари стоје, због тога могао бити позван на одговорност.

 

На Савиндан 2013.

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

 

 

 

ЈЕДАН СЕНТИМЕНТАЛНИ АРГУМЕНТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Завршавајући један од претходних текстова поражавајућим утиском о одсуству сваког смисла актуелне државне политике према Космету, односно горком, резигнирајућом, упитно-песимистичком синтагмом „…Икада после“, покушао сам, прећутно, да оставим мрву наде да ток потоњих дешавања поводом Косметског питања неће попримити актуелни епилог те да неће бити разлога ни за злу слут која се из ње неумољиво развејава. Зла слут, пак, која се прецизним искуственим алгоритмом дизајнирана и доследним ћутањем Уставног суда намеће као очекивани последњи чин творчевог плана у посткапитулантској Србији – претпопставља перфидно саучешће целокупног Народа у пакленом пројекту отимања Космета.

Како то објективно није могуће посредством референдума на којем би се Народ изјаснио о свом ставу спрам даљих европских интеграција, дајући предност Европској Унији у односу на Космет, творчев обједињујући „пети елемент“ подразумева творење двотрећинске парламентарне већине која ће иницирати промену Устава, са недвосмисленом и једнином амбицијом-брисања преамбуле којом је Космет додатно, формално-правно, армиран у територијални интегритет Србије. Али хајде да укратко проблематизујемо могућност референдумског изјашњавања Народа. Поставимо без околишања право питање: Има ли после активирања договора о Интегрисаном управљању прелазима (српска интерпретација превода који дословно гласи: Интегрисано управљање границом, од енглеске синтагме Integrated Border Management) уопште смисла спроводити било какав референдум који би третирао дихотомију ЕУ или Космет? Аутор ових редова верује да такав, илити, било какав референдум више нема никаквог смисла јер не може остварити формално-правну сврху коју је могао произвести још само годину раније, односно вратити потенцијални државно-правни капацитет Србије на време пре постизања тзв. брислеских договора. Наиме, чак и подвижнички родољубиво орјентисан одговор Народа на имагинарном референдуму којим би се већински одрекао даљих евроинтеграција не би анулирао снагу и дејство активираних договора из Брисела. Исти би (бриселски договори), укључујући и последњи о интегрисаном управљању границама свакако остали на снази захваљујући (не)схватљиво педантној преданости актуелене власти антинационалном рефлексу режима Бориса Тадића. Осим што би задуго (вероватно, трајно) „избегла“  маћехински загрљај ЕУ, Србија, на жалост, НЕгативним референдумским исходом не би у свој загрљај вратила јужну покрајину јер је наш Космет потписивањем и применом Боркових бриселских договора већ у тој мери одржављен од нас самих да ни стопроцентно негативан одговор на замишљеном референдуму не обезбеђује правни механизам којим би се неутралисала већ постигнута функционална самосталност тзв. „независног Косова“. Како би то заиста био и неповратан процес, творац  је предвидео механизам којим владајућу класу која ће предузети последњи чин издаје ослобађа сваке одговорности (за чим иста жуди) а српски Народ оптерећује трајном конституционалном национално-историјском мутацијом (чега исти готово и није свестан). Следи, дакле, промена Устава Србије, којом ће преко тривијалних захтева за променом броја народних посланика и томе слично, бити испословано и брисање преамбуле којом је потцртана косметска неотуђивост од Србије. За такав подухват је иницијално неопходна двотрећинска већина у парламенту коју творац непогрешиво пројектује кроз коначну сарадњу свих (а мало их није) који су до сада разграђивали Отаџбину. Претходно доведен до крајњег руба егзистенције, већ добрано условно предодређен и  „индоктриниран“ узалудношћу сваког изборног напора, Народ ће посегнути за јединим преосталим рационалним потезом-референдумским „ДА“ за промену Устава којим канда окончава више(деценијску)годишњу агонију и креће у светлу будућност обећаног света без свог Космета, без своје прошлости, без своје самобитности и места у историји Европе. Биће то коначни тријумф творчевог пројекта којим ће власт(и) бити аболирана(е) одговорности а национ подмукло инструментализован за саучесника у издаји Отаџбине. Сав племенити ентузијазам и узнесена вера у државобранитељске димезије Митровданског Устава донешеног за Коштуничиног ваката 2006. године остаће тек пуко сећање на дане последњег окупљања око националних вредности и последње дане државе која је још колико држала до себе и свог Народа. Од тада надаље, Космет(ски завет) ће (п)остати само болна индивидуална реминисценција последњих прогнаника и посвећеника видовданском националном коду и као такав тек сентиментални аргумент у заваравању бола и стварности.

И на крају, али не и најмање важно, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ПОСЛЕСВЕГА ИЛИ ПРИНЦИП ШТА ТО БЕШЕ

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕ БИ ВРАТИО

О ЖУДЊИ ЗА ИМПЕРИЈАЛНИМ ДАРОВИМА ИЛИ, МАЊЕ ОД НИШТА


Фотографија: плетеније словес

Фотографија: плетеније словес

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада,  жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења) још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију. Постоји, међутим, стање ствари, када потцењена и према томе извргнута руглу срачунатог медиокритета ( а какав би уосталом другачији могао бити медиокритет?) она (истина) задобија статус неодговорне похвале лудости (говорење), или сасвим супротно, кукавичког интелектуалног опортунизма (ћутање), већ према потреби,  упркос  снажној и неумољивој аргументацији коју промовише. Наравно и без дилеме, сматра апарат (знамо који), обе треба „упристојити“(еуфемизам) просветљујућом обзнаном, скврчалом уму простог пука недоступног сазнања, или још једноставније, ваљаним нихилистичким пострањивањем из јавног дискурса. Али шта се догоди када просветљујућа истина (само)посвећеног генија љупко окује сопствени Народ, а вредност гласне или мукле истине, спутане изузетношћу неприкосновене,  једне и једине, апсолутне (еуфемизам) истине, ипак  обезгласе конформистичке (еуфемизам) амбиције „упристојавајућег“ утишиавања? Шта се деси када неопозива смелост (еуфемизам) система невидљивом робустношћу суптилног инструментаријума којим располаже-насрне на невидљиву смелост речи, изговорене или неизговорене? Заиста, шта се збије када глас утихне а тишина заћути? Ако утихне, и ако заћути?

Можда проклија наоко плодотворни мир којим свевидећи и заобзорни (еуфемизми) самољубиво корача кроз пределе властитог света дивећи се не само сопственој прозорљивости већ и тишини која влада. Ова последња, међутим, није тек пука колатерална штета ванвремених димензија блиставог ума свевидећег (неколико еуфемизама), већ базична, рекло би се насушна, егзистенцијална потреба истог. Управо она темељна арматура личности без које не би постојала њена актуелна јавна надградња, и још више, њен смисао.

А тај прохладни, ослобађајући (еуфемизам) мир испуњен очаравајућом лепотом празнословља која више говори празнином него лепотом (еуфемизам), и мање ћути неизговореним него изговореним, мир којем тек недостаје узвишена интимна (еуфемизам) предаја целокупног  задивљеног живог  (и покојног) света који нечујно дише у његовој сеновитој идили како би (мир)могао бити божански (еуфемизам), елем, можда сасвим невино, тај несвакидашњи васељенски творчев (и шегртов) мир којим је кратковиди Народ незаслужено подарен (еуфемизам) и није оно што му историјски и цивилизацијски припада а свакако је само привремен као што вечан није ни онај који њим самоуверено корача.

Када глас утихне а тишина заћути, наравно, свака стварност је привид и само блиставоумни уживалац (еуфемизам) дисциплинованог мука у привиду препознаје стварност. У тако аутистичном друштвеном амбијенту двеју паралелних реалности, свако (не)изговорено слово, свака (не)прозборена реч разуму супротстављене стране која је себе самопромовисала у свеобдарену, задобија посебан историјски и временски волумен, управо како се догодило и са изјавом првог подпредседника владе, господина Александра Вучића када је, поводом ослобађајуће хашке пресуде Харадинају и његовим сарадницима, лаконски издекламовао пресуду своме Народу, хладно и безобзирно рекавши: Србија ће наставити свој пут ка ЕУ… јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно“.

Посебан облик ове врсте обоготворења самоперцепције (јер шта је друго могло понукати дотичног господина да изусти ове „узвишене“ речи до грандиозно провиђајуће искуство достојно Господа ?), у којој воља једног човека, са или без харизме, постане највиши разлог изнад којег нема даљег критеријума, онај облик обожења себства који се надахнуто (еуфемизам) појављује у доба великих криза и националних потреса, представља аутократија. Она у случају наречене изјаве Александра Вучића није само индикатор самољубља и самовоље натприродним особеностима обдареног појединца, већ више од тога, мера безпризорне количине потцењивачког и презирућег односа према свом Народу. Или љубави и посвећености истом, како хоћете. Она мера осионости која и сасвим несвесно, и можда посве нехотећи, пружајући руке и ширећи дланове, разобличава потајну жудњу за империјалним даровима, болно подсећајући на свеприсутност задремалог (али не и вечно уснулог) духа потчињавања. Оног кобног духа самопорицања и самоодрицања којим би волшебно да оправдамо епохално бездно личне и колективне недораслости времену које  се ни по чему круцијалним не разликује од времена силних кад су војно- ратничке и друштвене подвиге следила морална и политичка посрнућа. Зашто и ова генерација Србаља не би искористила право на своје лицемерје којим ће оснажити слутњу о поствидовданској шизофренизацији најдрагоценије и најблиставије властите врлине, ако то већ неће бити ни историјски ни национални преседан? Ко смо ми у ствари да се позивамо на косметски мит чија је златна нит проткала сваки трен и сваки ген сваког новорођеног Србина након 28. Јуна 1389. године, ако нам већ свирепа, понављајућа историја неумољиво и изнова подмеће племенитију вредност –  егзалтирано и опчињено подавање туђину? За оно мало дарова који не значе ни живот, ни смрт, па чак ни презриви подсмех, до само, голо и хладно – ништа.

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада,  жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Зато баш, дужност је сваког од нас да не престане да говори и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава.

Повезани текстови:  ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА

Повезани текстови:  ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Повезани текстови:  СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ

Повезани текстови:  ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

ОТАЏБИНО, НА РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ!


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Призрен
Фотографија: prizren.in.rs

Иако је због своје песимистичке перцепције будуће улоге СНС-а на српској политичкој сцени, од стране значајног дела родољубиво орјентисаних аналитичара и новинарских пера предђурђевданске Србије, не мали део нашег Народа био жигосан као заговорник одржавања статус квоа, односно капитулантске националне политике режима Бориса Тадића, упркос веома темељном, разборитом и образложеном неповерењу у исту, остало је нејасано, или у најмању руку недоречено чиме је тај део нашег рода заслужио наметнути статус, ако је већ врло експлицитно заступао антирежимско становиште? Може се, елем, претпоставити да је овакво тумачење дела народног мнења непосредна последица зебње да се критична предизборна популарност Николићевог СНС-а не потроши улудо упркос програмској идентичности политичке платформе са режимском Бориса Тадића. Мало ко је тада желео разумети да предајом председничке палице Томиславу Николићу  антинационална политичка штафета наставља да трчи исту трку већ утабаном стазом европских ултиматума. Још мање се мислило о томе у којој мери претпостављена (с обзиром на идентичност политика са Борисом Тадићем, сасвим ИЗВЕСНА) поновљена разочарања новоизабраним председником  продубљују националну трагедију и проширују списак државних вођа за које се не може закључити да су радили у корист сопствене државе. А понајмање се калкулисало трошењем наде и кобном акумулацијом националне апатије чији коначни биланс представља актуелни губитак поверења у икакав политички субјект на националној сцени.

Назначени угао гледања на посебно драматичан начин добија на тежини уколико и потоње понашање председника државе није успело да релативизује предизборна (и рана постизборна) стајалишта Николићу наклоњених  политаналитичара у мери да их учини критички настројенијим и објективнијим у часу када је то најпотребније Отаџбини.

Али зашто о председнику Србије поново? Зар већ није доста о његовој моралнополитичкој платформи речено током протеклих пред и постизборних месеци? И зар се већ нису на робустан начин и до последњег разочарања обистиниле све сумње у председникову аутентичност, изречене од стране дела Народа још током Тадићеве епохе? Баш као и после ње? Заиста, зашто опет о председнику Николићу?

Не, наравно, због празнословног критицизма нити опседнутости председником, не више нити због свих ранијих заблуда у које је довео сопствени Народ (много) пре и током изборне кампање, не чак ни због наслућеног Ахтисаријевог рукописа у одвећ непостојећој платформи о Космету, не, већ стога што је управо председник Републике својом последњом, у низу контраверзних изјава, према којој ће „Србија испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима“ крунисао нарастајуће неповерење Народа ореолом барем једнако „сјајним“ као и његов претходник, Борис Тадић.

Овом изјавом он је раскринкао и последњу илузију о односу актуелне власти према ЕУ. И не само то, овом изјавом је још једном и на веома подмукао начин, јаловом еуфемистичком терминологијом потврђен континуитет са разарајућом антинационалном догмом дојучерашњег председника. Јер каква је суштинска разлика у изјавама „ЕУ нема алтернативу“ којом се поносио претходни први човек државе, Борис Тадић, и горе наведене Николићеве, која имплицира да ЕУ не поставља никакве посебне, специфичне услове Србији, различите од оних које су на свом путу прикључења Унији испуниле све остале земље чланице!?!. Наиме, пошто најпре изузмемо непобитно, односно занемаримо да председникова изјава не одговара истини с обзиром на сва досадашња злодела учињена Србији од стране ЕУ, и с обзиром на недавну испоставу седам нових бизарних, у историји ширења ЕУ никада раније прокламованих услова  од стране Андреаса Шокенхофа, високог представника владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел, а који се директно тичу атрибута суверенитета Србије, поставља се једино смислено питање, шта је онда посебан услов ако то није гореусловљено успостављање доборсуседских односа са делом сопствене територије? Може ли се из изјаве председника Србије ишта друго закључити до да признање Косметске независности и није никакав посебан услов и да је таква агенда већ испланирана сасвим у складу са Ахтисаријевим упозорењем да ниједна земља не може помислити да уђе у ЕУ ако има унутрашње или проблеме са суседима? Да ли је најзад оваква минимализација овако драматичног захтева/ултиматума који својом свеобухватношћу превазилази пуке територијалне реперкусије и морбидно задире у димензије историјске позиције Србије у европској повести и њено идентитетско биће – симболична најава нужности почетка повлачења Отаџбине на резервни положај? Оног повлачења које можда увелико већ траје, а ако и није још увек отпочело, зацело претпоставља голготу аналогну оној коју (симболично, опет) памте завејане Албанске гудуре под опанцима српских војника на путу ка средоземљу? Ако није, онда одговор (изјава) председника државе не може бити кукавичкији и нечаснији ни у тактичком ни у стратешком смислу. Ако јесте, онда капитулација не сме бити потписана. Управо онако како то није учињено ни када је Српска влада 24. новембра 1915. године напустила Призрен запутивши се преко Везировог моста према Скадру и Љешу. И Слободи.

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ

Томислав Нејаки


Весна Веизовић

Весна Веизовић

Сећам се док сам још ишла у ниже разреде основне школе, свог сада већ покојног учитеља Милије и односа какав је имао са нама ђацима. Не тиранин али са довољно ауторитета да нас смири кад „подивљамо“ на часу. На истом спрату где и наша , биле су још три учионице. Из прве две ни глас се за време часа није чуо, у нашој куд и камо , али на самом уласку у ходник код једне сада већ пензионисане учитељице чули су се сви осим ње. Како је она одржавала час, тада ме нешто посебно није ни интересовали, више сам желела да провирим мало у њену учионицу и да учествујем и сама у том хаосу и нереду.

Но, много година касније када је мој син кренуо у школу и када сам се једном приликом нашла испред његове учионице сетих се управо оне у којој сам као дете и ја желела да будем. У том тренутку на самом почетку његовог школовања, схватила сам да ће он имати касније доста проблема, проводећи време у свом том хаосу, без ауторитета и без реда , а самим тим и рада. Наравно била сам у праву.

Пре неколико дана затекох се у школи, чекајући учитељицу да изађе испред учионице, сада већ четри године касније , јасно се видео утицај те дечурлије на њој. Некад је каже могла и да их смири, али данас ову генерацију са којом проводи последњу годину , њима не може баш ништа. Било је и очигледно. Могла је да виче, да дели кечеве, смањује оцене из владања али навикли на њену попустљивост , та дечурлија је знала да ће се свака казна у неком тренутку повући и да ће они наставити да уживају у тој својој већ изграђеној школској анархији , где онај ко треба да их подучи над њима нема ни трунке ауторитета.Било ми је жао, али ни деца изгледа нису више оно што су била.

Дајем ове примере, опште , свакако врло битне као јединствене мале заједнице , али да би могли да функционишу и раде оно за шта су ту , да усвајају знања, стичу пријатеље и развијају се, у овом случају, мора постојати бар неки ред. Ако нема реда све ово поменуто ће функционисати неко одређено време али са умањеним интезитетом , док једног момента се све не распадне. Или то време које је утрошено на то, године , не протекну потпуно узалуд са минимално стеченим знањем.

Дакле, узмемо ли ту учионицу , која је у свеопштем хаосу за пример и упоредимо је са државом Србијом , добићемо резултат да је та учионица пример једне сређене заједнице у односу на тренутно стање у Србији , где влада најпримитивнији облик анархије.

Облик какав вероватно до сада није забележен и који се може окарактерисати као једно сасвим ново државно уређење, односно неуређење.

У овом случају прво што одређује у каквом је хаотичном стању ова држава јесте став председника и према народу, и према другим државницима , куварима домаће и унутарње политике наше земље.  Став који је испољио према свом народу био је крајње застрашујући. Ако се занемаре у овој ставци, сва она предизборна обећања дата народу, а  која је по самом доласку на власт занемарио , дајући истовремено јасан знак оним поменутим иностраним куварима да је обмана народа успешно изведена .Није онда ни мало чудно, што само шест месеци након ступања на председничку дужност пати од маније гоњења.

Сада, могли бисмо поставити питање, да ли је овај председник који се годинама представљао као човек из народа, почео осећати грижу савести или страх и од једне и друге стране ,који се као  подмукла подсвесна параноја почео извлачити на површину .

Какав год да је разлог његових унутрашњих конфликата и ове свеопште несигурности коју преноси и на свој народ, нама се исто хвата. Могуће је да је главни  кривац непостојање свести, коју јасно је никад није успео да развије , јер у случају да јесте оваква анарахија друштва а посебно екстремних србофобичара и неонацистичких сепаратиста не би имала овако широке димензије и све већу слободу делања, па самим тим он није ни свестан својих досадашњих дела. Која су за ових пола година колико седи на престолу достигла много веће размере , него сва она дела његових претходника , наравно у пежоративном смислу.

Само чињеница да су на индиректан начин признали Косово и Метохију, седајући за исти сто са ратним злочинцем Хашимом Тачијем,  називајући га премијером Косова, развијајући тајне платформе, којих подсећања ради у предизборној кампањи нико није помињао и успостављање интегрисаних управљања границама  као и применама ранијих договора, које је током протеклих месеци док је још био „човек из народа“ и опозиција са најоштријим речником свакодневно осуђивао .Надимак који је током протеклог занимања стекао, радећи са онима који будућност више немају, сада се показује као потпуно тачан. Што опет показује да су претходна занимања једног председника врло битна, да би могао да схвати појам једне државе и да ти њени чиниоци, основни поред територије,односно народ,јесу  живи свет који има будућност.

Иљин је писао да, државу чини народ којим управља влада;влада је позвана да ради у име народа и да из њега црпи своју животну снагу. Но, ова власт, са својим председником који свакако није оно о чему је сам изградио илузију о себи, односно „човек из народа“, народна влада, већ влада западних полтрона, уплашена и манијакално настројена.

Немајући значи свесно поимање да он не управља неком територијом већ народом, и да је захваљујући његовом вољом ( немајући избор ), дошао до те функције, којој није дорастао, он се и не понаша као председник, већ као уплашена учитељица у пуној соби, не ђака, већ школских инспектора, директора и осталих виших чиниоца од њега. Не заиста виших, већ због недостатка ауторитета и страха од губитка своје позиције, он сваког посетиоца па и оног случајног види као потенцијалног џелата коме ће се радије подвити на рачун својих ученика него ли се супроставити ради добра тих својих ученика, ради којих и јесте ту где јесте.

 

Суштина је да параноја ради своје, па је целу србију захватио синдром Илије Чворовића. Након објаве на Пресу, да тајне службе прислушкују скоро пола милиона грађана а међу њима и председника државе и сам врх власти. А како је међу Србима, још из Брозовог времена, скоро па се наследно провукла та црта, може се рећи и комплекса више вредности, међу оних четристо хиљада свакодневно прислушкиваних пронашло се њих четири милиона.

Поред свих наведених одлика, како би ми народ који има таквог председника требали да се осећамо и шта од њега и његових плашљивих поступака можемо да очекујемо? Или крајњу тиранију , али само према народу  са којим нема додира или крајњу анархију у ком ће народ опет осетити ужасне последице овог плашљивог , параноичног човека.Са којим се шали и полиција и безбедоносне структуре, само народ углавном ћути. И чека!

Морала бих се вратити још једном на онај већ чувени патриЈотски интервју дат Новостима, онај чији су делови цитирани у Тијанићевом јавном сервису пред вечеру у другом Дневнику, као имагинарно предјело и порција кафанског лажног патриотизма и још илузорније чврстине, и то само док је спикерка са грубљим гласом ишчитавала. Жао ми  је само што га сам председник није прочитао, осећам да би му глас подрхтавао већ размишљајући какву ли ће фацу сложити Кети и Хилари. Он је у тих пробраних неколико реченица, одиста испао прави патриота али у очима сваког политички неписменог човека, што је нажалост случај са већином народа у Србији.

Но, у оним осталим одговорима којих су многи остали ускраћени, Николић је јасно показао ко је и шта је, и да се његова садашња политика не разликује од претходних осим у брзини којом спроводи задатке западних налогодаваца. Помињем тај интервју ради само једне његове реченице:

„Када нам се и званично испречи зид, онда политика и Европа и Косово неће бити могућа. За сада нико званично није тражио да признамо независност Косова и Метохије. Уређујемо земљу по европским стандардима, који нам помажу да спроведемо реформе и уредимо Србију на демократским принципима. Слажем се да однос са ЕУ не може да се гради на томе да сваки пут добијамо нове захтеве. Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове. Ми тражимо само да нам се поставе услови као и другим земљама, ни мање ни више.“

Опет се кроз све то провлачи једна контраиндикторност коју је немогуће а не увидети.

Зашто овај садашњи председник умишља да ми желимо да уђемо у Европску унију и држи се ње и даље као једине алтернативе ? Ко њега уопште саветује да настави тим путем, одакле толико елана да се свесно срља у пропаст у нешто што се више не одржава ни на стакленим ногама већ на само једном ногару сломљеног стола и то под притиском САД, која је уједно и творац те глобалистичке творевине створене само ради губљења сопствених идентитета народа који припадају тој унији.

Односно све илузије које су можда и постојале међу србским народом по питању живота у ЕУ , већ неко време су потпуно разбијене. Једини који и даље теже прикључењу су стране НВО  и силни борци за људска права, права оних који нису Срби, као да Срби нису људи.Пре него ли дођем до „бораца“ и сепаратиста , поставићу још једно питање везано за онај интервју и обећање о одустајању од ЕУ уколико неко постави услов „могуће признање Косова“ . Јуче је косовски известилац за ЕУ Урлике Луначек , говорећи о добијању датума за почетак преговора врло јасно и прецизно нагласила да је улов за добијање преговора признање независности Косова.

„То сам рекла више пута јер ЕУ неће дозволити нови Кипар у Унији. ЕУ неће примити ниједну земљу без дефинисања граница“

И додала да се ЕУ противи идеји о подели окупираних територија, као и то да сматра да се српске власти неће коцкати са европском будућношћу.

Оно што верујем многе занима, јесте како ли ће нас овај пут направити будалама?

Међутим ни овде није крај оном што почиње да се збива у Србији, хаосу који је последица слабости овог назови државника. Поред Косова и Метохије, чије границе је већ неко други утврдио, односно онај коме се клањају ови политички пагани, на северу земље већ почиње да се назире иста ситуација.Сада долазим до оних „бораца“ и сепаратиста.

Наиме, само неколико дана након појаве „Војвођанског отпора“, „Слободне Војводине“ и сличних аутономашких углавном Мађарских и аутошовинистичких нових неартикулисаних имагинарних нација каква је војвођанска, од владе Војводине добијамо дрске поруке о ускраћивању законске аутономије и претње о још једној републици у оквиру ове сада већ заиста банана државе каква је постала Србија.

Из страха да не наљути европску комисију која се већ полако усељава у нашу северну покрајину, председник по питању ових поменутих екстремистичких група не чини апсолутно ништа. Тако да имамо ситуацију да такве групације, финансиране директно из Мађарске, каква је тај „Војвођански отпор“, који према неким сазнањима је формиран од мађарске неонацистичке странке Јакоб, могу сада већ слободно да делују управо на исти начин на који су и Шиптари то радили на Космету док нису у једном тренутку потпуно преузели контролу и прогласили самосталност.

Она прича о београдском пашалуку и повратку на њега, која нас као сенка прати већ годинама,  почиње да се остварује. Сада већ јасно можемо видети да то није мит већ наша сурова реалност , која неће се десити ради тога што садашњи председник мисли добро свом народу, већ управо из страха од губитка наклоности оних ради који су му помогли да дође до своје позиције.

Претходна власт је донекле и могла да се држи ЕУ, али садашња то нити може, нити сме. Више не постоји шаргарепа на штапу ради које би гомила ишла за њом, постоји један други правац који је одувек био ту а који све више могућности пружа. Стога, треба имати у виду да је ово само један преглед очигледног стања, јасно видљивог чак и оним политички неписменим, па и оним којима је посебно након Инсајдера Космет један терет, јер ту никад неће бити крај ономе ко бесрамно тражи а попустљиви бесрамно даје.

И да као преглед и треба видети, јер ту могућност и тај правац који ће свакако бити све видљивији не треба занемарити и не треба се препустити овом нестабилној драматичној јавној представи , нити гледати живот као какав филм у ком немамо удела, већ само пратимо већ исписани сценарио, већ се ухватити у коштац са њим и бити део њега и део државе, која је свакако више наша, народна него била чија друга.А посебно не оних који својом слабошћу цепкају оно за шта су наши дедови храбро давали животе.

Јер овој „учионици“ је преко потребан ред, рад и дисциплина, а предуслов за јаку и здраву државу јесте однос какав ће власт изградити и према народу али и према страним политичарима који у овој земљи морају да знају да су само гости.

И за крај, још једном ћу поновити једну његову реченицу у којој се огледа сва истина и тренутно стање :

„Ако смо ми стабилни и испуњавамо услове, не може Европа да буде нестабилна и да нам стално испоставља нове услове.“

Одиста оног тренутка када будемо имали стабилног председника, са јасно дефинисаним циљевима, чврстим и неустрашивим одлукама, који ће својим делима и прецизношћу иза себе имати исту такву владу, можемо очекивати да ће тада и Европа али и цео свет променити свој манипулаторски став према нама. Сада то свакако није могуће, што је и очигледно, јер уколико се будемо водили чврстином и стабилношћу овог садашњег председника, проћемо као у Тарабићевим пророчанствима и то у најбољем случају, ако нам оставе једну шљиву да под њу седнемо, ваљда ће за то моћи да се избори овај Томислав нејаки.

 

Зашто су млади против ЕУ


Поверење грађана у Европску унију је опало и ни половина није за чланство а најмање су то млади Београђани, док старији боље схватају користи од ЕУ и више њих се опредељује за улазак у унију.

Грађани од 18 до 29 година су више против уласка у ЕУ, чак 42 одсто њих, док је за улазак 41 одсто. Сваки други ученик или студент је против чланства, док је сваки трећи за чланство. Највише противника чланству је у Београду. Ово показује истраживање Београдског центра за безбедносну политику које је спровео Цесид и према коме је 47 одсто испитаника за улазак у ЕУ, а од оних који имају 60 и више година за чланство се изјаснило чак 51 одсто.

До јуче млади су били највећи и најјачи заговорници Европе, они су били за систем вредности који она носи у себи, за начин живота који у њој постоји. Отуда и изненађење и неверица, зашто су се млади окренули против чланства у Европској унији?

Светлана Логар из Ипсос стратешког маркетинга, каже да није битно шта се дешава, да ли нас Европа притиска или не, већ како се то интерпретира. „Опредељење за ЕУ много варира и зависи од тренутне ситуације. Никада нисмо имали податак да су млади више против уласка у Европу од старијих. У просеку увек имамо половину која би гласала за улазак у ЕУ и поред кризе у Европи, свега што су видели на телевизији и притисака из ЕУ. Значи да су врло проевропски оријентисани. Људима и није јасно шта смо све већ добили. Када смо добили бели шенген то је јако подигло мотивацију и проценат опредељених за ЕУ је одмах био већи. То је мотивација за улазак у Европу.”

Нека истраживања Ипсоса показала су да људи у Србији мисле да је она добила највише помоћи од Русије и Јапана. То није тачно. Највише је добила од ЕУ, 3,3 милијарде евра од 2000. године. За исто време је из Русије стигло 150 милиона, око 20 пута мање него из ЕУ.

Стратешки маркетинг више од деценије ради испитивање јавног мњења о опредељењу за и против уласка у ЕУ и Светлана Логар каже да подршка за улазак никада није била мања од 46 одсто. „Варијације су биле присутне и пре кризе. На пример, 2008. године када је Косово прогласило независност, потписан Споразум о стабилизацији и придруживању, дошао је „Фијат” и одржан „Евросонг”, подршка ЕУ је била око 70 одсто. У овим, лошим околностима подршка је опала за око 20 одсто.”

Према последњем истраживању ИСМ 48 одсто испитаника подржава улазак у ЕУ, док је 33 одсто против. Скоро половина анкетираних, 44 одсто, мисли да ЕУ не жели да Србија постане чланица, што је по оцени Венсана Дежера, шефа делегације ЕУ у Србији изненађујуће јер је Србија поднела захтев за чланство који је прихваћен, а ЕУ је потврдила да жели да Србија постане чланица.

Бојан Ђурић посланик ЛДП-а у Скупштини Србије, објашњава ниско опредељење младих за ЕУ формирањем нове владе за коју млади не верују да је склона Европи.

„Млади од 18 до 29 година се не сећају деведесетих година и све може да им се прода. Нико младима не објашњава шта је Европска унија, а они виде да ни тамо нема више пара. На Београдском универзитету катедре држе професори који нису европски оријентисани. Ипак окидач је то што се десило после избора, народњаштво, забрана „параде поноса”… све је то утицало. Поред тога људи само делимично размишљају шта је добар одговор у анкетама.”

Демократска странка Србије није у влади али је задовољна резултатима истраживања према којима је поверење грађана Србије у ЕУ у паду, јер је по њима споразум о стабилизацији и придруживању препрека развоја домаће привреде и пољопривреде. „Посебно охрабрује чињеница да су млади против уласка Србије у ЕУ. То је поуздан знак да се Србија отрежњује од тешких заблуда да је ЕУ тај пожељни циљ ка коме Србија треба да тежи, рекао је портпарол ДСС-а Петар Петковић.

Жељко Ивањи саветник Сузане Грубјешић, потпредседнице за европске интеграције, мисли другачије. Он каже да млади не могу да чекају а стари знају да промене не долазе тако брзо. „Ова генерација младих је прагматична и све хоће одмах, а старији знају за користи које доноси чланство у ЕУ. Тек са почеком преговора ће се нешто осетити, јер економска криза је онемогућила да се путује, што младима недостаје. Они виде и да се ЕУ свела на политичке критеријуме, а њих више интересују људска права, школовање у ЕУ, размена студената, што ће се такође сигурно мењати набоље. Младима све информације нису доступне. Ако се истичу политички критеријуми нормално је да они то осуђују и не схватају користи европских интеграције које морамо да им објаснимо. Људи који имају искуство а нарочито они који су живели у ЕУ, знају предности уније – од демократије до слободног протока робе. Зато је старија генерација више за ЕУ.”

Ивана Анојчић

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Zasto-su-mladi-protiv-EU.sr.html

Има ли већег лицемерја?? Европски парламет (још '98.) забранио геј изложбу Ecce homo (a у Србији "мора" да се одржи)


СРБИН-инфо

 среда – 3. октобар 2012

Европски парламент забранио геј изложбу Ecce homo!

Када је изложба “Ecce Homo” шведске уметнице Елизабет Олсон први пут приказана (1998), Европски парламент је донео одлуку којом турнеја ове изложбе по Европи отказује, јер сама изложба вређа осећања чак и неких чланова парламента.

Изложбу је том приликом осудио и тадашњи папа Јован Павле II.

Актуелни шведски министар иностраних послова и врло утицајан европски дипломата, Карл Билт, 1999. је, као тадашњи премијер ове државе, забранио приказивање изложбе Ecce homo шведском парламенту!

Надамо се да ће ово, уз недавно писмо патријарха СПЦ, бити довољна препорука за српске институције да забране ову изложбу која је и у самој Шведској изазвала насилне реакције.

 

(ДВЕРИ)

Шта нова власт не схвата, или неће да схвати


Шта нова власт не схвата, или неће да схвати

03. 10. 2012 8:50 | Александар Павић / Фонд стратешке културе

Aleksandar Pavic profil Шта нова власт не схвата, или неће да схвати

Александар Павић

У неким круговима у Србији тренутно владају недоумице о томе да ли је председник Томислав Николић најавио “нови курс” према ЕУ на изборној скупштини своје странке током протеклог викенда, када је изјавио да Србија “нема разлога да трчи за датумом и папиром”, тј. добијањем датума за почетак преговора о приступању Унији, поготово “после десет година трчања (које је) Србију довело до просјачког штапа”.(1)

Недоумице су основане јер, ако је то тако како председник каже, зашто је онда исти председник пожурио да подржи својеврсну легитимизацију парафираних “договора” које је, под бриселским туторством и притисцима, склопио претходни главни преговарач са Приштином, Борко Стефановић – најављујући пред глобалним аудиторијумом, тј. Генералном скупштином УН, да ће Србија “поштовати” оно што је тек парафирано, што није прошло ни филтер Народне скупштине, ни Уставног суда, што на крају није ни потписано? Штавише, зашто је онда исти председник у истом говору најавио “директне преговоре на највишем нивоу” са Приштином, када се зна да је управо то оно што Брисел жели да чује и што му треба? Или, зашто је, у разговору са новинаром Вол стрит журнала током заседања Генералне скупштине УН, рекао да “Србија нема другог избора осим чланства у ЕУ”? (2)

За оне који су опхрвани овим недоумицама, додатну конфузију уносе и изјаве новоизабраног председника Николићеве сада већ формално бивше Српске напредне странке, Александра Вучића, који је политику претходне власти “Европа нема алтернативу” надоградио у “Deutschland über alles” (пошто “читава Европа зависи од Немачке”), па нам тако, након што је, у истинском европском духу, једногласно изабран за новог председника СНС, поручује да су “наше могућности ограничене” у “датим оквирима” (3) – тј. оквирима безрезервног наставка безобалних ЕУ-интеграција.

Да не говоримо о томе да нам, паралелно са горе-наведеним, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин, поручује да ће најављени преговори ипак бити “технички, а не политички и да би у њима требало да буде речи о електроенергетској ситуацији и телекомуникацијама”, (4) што се ни мало не уклапа у сценарио о разговорима на “највишем нивоу” о којима говори председник државе, јер би ти разговори нужно морали да буду политички, а не чисто технички. Мора се приметити – много контрадикторности на релативно малом простору.

Наравно, може бити да нико од нас није довољно напредан (са или без наводница) да докучи дубине ове политике, да рашчлани финесе овог “милошевског” приступа, где се привидно једном руком даје а другом узима “за општу ствар”. Али то није проблем посматрача, већ проблем власти. Јер, као последња у низу владајућих гарнитура које су се наређале у Србији у последњих 20-ак година, нова власт очигледно не схвата – или је једноставно није брига – да је на њој да докаже да се најцрње могуће слутње и најцрњи сценарији неће остварити, а не на бирачком телу или јавности, од којих се више не може очекивати, после свих катастрофа које су снашле Србију, да и даље “читају између редова”, вођени чврстом вером у “добронамерност” властодржаца. Не, та времена су одавно прошла, и свака власт која не схвата да ће на делу морати да покаже оно што истински смера – неће дуго трајати, па макар новоизабрани председник СНС и тврдио да ће његова странка бити “водећа снага у српском друштву” у наредних “шест до седам година”. (5)

Јер, засад се на делу не види ништа од те “чврстоће” коју је председник Србије најавио, већ само релативизација његових речи од стране његовог дојучерашњег заменика, Вучића (или Wolfling-а на језику главне европске нације), код којег је манир релативизовања већ пустио корен, и то не само када је реч о Косову и Метохији. Говорећи, на пример, о својој “беспоштедној” борби против корупције, Вучић је ипак најавио да “иако је познато ко је био умешан у случај ‘Агробанке’, они неће моћи да буду гоњени уколико не буде доказа против њих”. (6) А ти “они” су “истакнути бизнисмен и неколико људи из политике, који су били у банци и директна веза са Владом”.

Када се ту дода и чињеница да су кључни кадрови из претходне власти остали нетакнути, (7) онда је сасвим оправдано сумњати да ће, уз жртвовање неколико релативно ситних фигура, цео политичко-мафијашки апарат који Србију гуши више од било које прикривене или огољене окупације, суштински остати на месту. Опет, терет доказивања да то није тако остаје на власти. С тим што више неће моћи да рачуна на превише пасивно ишчекивање “промена”, “реформи” или сличног у социо-економском контексту у којем се Србија налази. Јер, како је лепо поручио један колумниста, “казна за убијање наде не може се избећи, чак ни у оваквој Србији. (8)

_________________________

Напомене:

(1) http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:399133-Tomislav-Nikolic-I-Srbija-ima-svoje-uslove

(2) http://online.wsj.com/article/SB10000872396390443916104578022841259661014.html

(3) http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/02/da-li-nemachka-gura-srbiiu-preko-rubikona.html

(4) http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-srbija-spremna-za-razgovore-o-kosovu-i-metohiji.html

(5) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/343365/Vucic-Napadi-na-SNS-bice-sve-zesci-ali-vladacemo-mozda-i-deceniju

(6) http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/vucic:-srbija-nije-hajducka-drzava_344895.html

(7) http://www.standard.rs/branko-pavlovic-najgore-smo-izbegli-za-dobro-tek-treba-da-se-borimo.html

(8) http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-ovo-ne-moze-izaci-na-dobro-ili-sta-je-novoj-vlasti-cojstvo-bez-junastva.html

******************************************************

Александар Павић

Александар Павић Дипломирао Политичке науке на Универзитету Калифорније у Берклију. Политички саветник Председника Републике Српске, август 1996 – јули 1997. Сарадник часописа „Печат“ и руског геополитичког сајта „Фонд стратешке културе“. Аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници: приручник заснован искључиво на страним изворима“ (Легенда, Чачак), три издања.