Tagged: ЕУ

Стублински – ИНСАЈДЕР ЈЕ УВЕРТИРА ЗА ИЗДАЈУ (или Почела је општа свенародна ЛОБОТОМИЈА)


ИНСАЈДЕР ЈЕ УВЕРТИРА ЗА ИЗДАЈУ

Миодраг Томић Стублински
27.09.2012.

Од Сорошевке Бранкице Станковић се ништа друго није могло ни очековати сем оне народне „Вежи коња где ти газда каже“.

Порука „Инсајдера“ је сасвим другачија од онога што је увијено у обланде „шверца и криминала“. Ради се о перманетној психолошкој припреми грађана Србије да прихвате „реалност“ да је Косово и Метохија баласт за Србију и српски народ (овде се мисли на народ у три четири већа града, остали су грађани су „пучина грдна, стока, раја, грађани трећег реда).

Дакле, „Инсајдер“ Србе са Косова смешта у оквире сицилијанске мафије тридесетих година прошлога века. Корупција, мито, шверц, легална крађа свакодневна је пракса диљем земље Србије. Постоје чак и мафијашки центри каошто су Београд, Шабац, Суботица у којима су министри осумњичени да су „кумови“ али „Инсајдер“ сав тај прљави веш треба да покрије наводним српским Ал Капонеом са Косова и Метохије, много опаснијим од шиптарских босова.

У том грму, ипак, не лежи зец. „Инсајдер“ је неколико месеци био на „леду“ чекао је да се Николић устоличи па се Николић и Штефан Филе договоре кад је погодан моменат да почне општа свенародна лоботомија.

Ангела Меркел је преко свог министа иностраних послова и лидера најаче странке у Немачкој рекла „гебелсовштина“ може да почне. „Припремите народ за завршни ударац, помозите председнику да јавно не призна лажну мафијашко-терористичку државу „Косова“, али да то уради под притиском јавности, тајно (мучки) и индиректно признавајући једну по једну институцију а све уз изговор да му је овај „горак колач“ оставила претходна власт а он, јадан, не зна да све одлуке, споразуме и квази договоре који се косе са Уставом Републике Србије може једним потезом пера да поништи.

Зна и не прави се луд већ слуша онога кога је на место председника и попео, свог газду и ментора Штефана Филеа. И да закључимо. „Инсаједер“ би и последњем Србину да огади све што икакве везе има са Косовом и Метохијом (културу, традицију, историју, веру) а онда ће Јуда Николић да распише референдум само са једним еуфеминистичким питањем „Европска унија или Косово и Метохија“.

Без обзира на Гебелсову формулу и невиђену пропаганду лоботомија коју врши Бранкица Станковић и Б92 неће успети па ће референдумски листићи бити додати из оних истих Томиних џакова из Зајечара, Новог Сада и ко зна још одакле. Штефан Филе мора добити прави одговор ма шта о томе народ Србије мислио!

Advertisements

Николић: "Србија је на ивици да призна независност Косова"!??


Николић: Због бившег руководства на ивици признања Косова

С. Б. | 25. 09. 2012. (24СИ)

– Предсједник Србије Томислав Николић изјавио је данас да се Србија због поступака претходног руководства нашла на ивици да призна независност Косова.

Николић је истакао да је претходно руководство Србије вјероватно било под тешким притисцима да прихвати договоре са Приштином.

„Да ми је неко прије шест година рекао да ћу прихватити да проведемо споразум који је прије мене учињен… ја не бих вјеровао. Међутим, живот је донио потпуно други однос на терену“, напоменуо је Николић за Б92, наглашавајући да нико на свијету не може да га натјера да говори другачије.

Према његовим ријечима, сада је свима јасно да је Београд спреман за договор с Приштином, али да признавање независности Косова „не долази у обзир“.

„Трудио сам се да то буде што јасније свима, и онима који су признали независност, и онима који нису“, рекао је Николић.

Николић је за Телевизију Прва рекао да ће током разговора са шефицом европске дипломатије Кетрин Ештон поновити оно што је и данас навео у говору пред Генералном скупштином УН-а, јер је он човјек без аутоцензуре и не лаже ниједног саговорника.

„Довољно је да поновим своју истину и она ће знати о чему се ради“, казао је Николић, пренио је Танјуг.

На питање да ли ће бити руковања с представницима Приштине, Николић је одговорио да ће за то доћи вријеме „када будемо нешто постигли чиме ћемо сви бити задовољни“.

Николић је прокоментирао и боравак косовског премијера Хашима Тачија у Њу Јорку, примијетивши да Тачи „обмањује своје грађане“ тврдећи да је Косово независна држава, а не може да учествује у раду УН-а, већ сједи на галерији као гост неке друге делегације.

„Србија је спремна да разговара и преговара о свему на темељу Повеље УН и Резолуције 1244, али очигледно је да док постоји овакав Савјет безбједности и ова Повеља тзв. Косово не може да буде члан УН-а и да он (Тачи) никад не може да сједи у сали“, рекао је Николић.

+++

Постигнут договор: На пријелазима између Косова и Србије застава ЕУ

Б. А. | 26. 09. 2012. • 20:54

Величина слова: Стандардна величина слова Средња величина слова Највећа величина слова

image

(24СИ) – На граничним пријелазима између Косова и Србије бит ће истакнута застава Еуропске уније, без застава Србије и Косова, објавили су у сриједу србијански медији позивајући се на изјаву косовског министра унутарњих послова Бајрама Реџепија косовској телевизији.

„Договором је предвиђено да ту имамо само симболе ЕУ, а да на свом територију свако може поставити своју заставу. Међутим, у заједничком објекту убудуће ће бити само симболи ЕУ“, објаснио је Реџепи, дан након што је србијанска влада писмом обавијестила Бруxеллес да ће поштивати договор о интегрираном управљању, што га је парафирао бивши шеф србијанског преговарачког тима Борислав Стефановић.

У изјави коју преносе србијански медији, Реџепи је истакнуо да остваривање овог договора на сјеверу Косова не представља неуспјех Косова, већ напротив, да је интегрирано управљање пријелазима један од главних предувјета за визну либерализацију.

Петар Искендеров – Чудеса Београдског безбедносног форума (или… Београдски форум – чудо невиђено!)


Чудеса Београдског безбедносног форума

25. септембар 2012.
Петар Искендеров, за Руску реч
У Београду је одржан изузетно занимљив скуп: представници организација везаних за НАТО, страни теоретичари косовске независности, албанска гласила са Косова и највиши представници српске власти окупили су се да дискутују о – безбедности на Балкану!
Чудеса Београдског безбедносног форума
Илустрација: Дан Потоцки.

Тродневни Београдски безбедносни форум 2012 изазвао је многе недоумице, поготово у контексту напора које ново руководство Србије на челу са председником Томиславом Николићем улаже у изградњи односа стратешког партнерства са Русијом. На Форуму није било предвиђено учешће Русије, али су зато у Београд пристигли представници многобројних организација, фондова и институција које су тесно везане за НАТО и друге евроатлантске структуре, и које Русију третирају као свог геополитичког опонента.

Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за „односе Русије и Кавказа“ из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је позван главни уредник листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику.

Овако је формулисана тема Форума: „Security Community building: bridging the theoretical-policy divide“ („Безбедносна изградња заједнице: премошћавање јаза између теорије и политике“). Као што се види из програма овог скупа, његови учесници су се окупили у Хајату да би размотрили „изазове демократије и безбедности“. Под тим изазовима се подразумевају опасности по економску и енергетску безбедност, кибернетски криминал и други слични проблеми.

Ко је дискутовао о проблемима који су толико актуелни за Србију и целу Европу? Међу учесницима форума има доста познатих лица. На пример, Соња Лихт, некадашњи руководилац српске филијале Сорошевог фонда, а данас председник Савета за спољну политику при министарству спољних послова Србије. Она води и српску НВО са претенциозним називом „Београдски фонд за политичку изузетност“. Декларисани циљ овог фонда је обука младих српских политичара у духу евроинтеграције ради њиховог активнијег учешћа у реализацији идеје ступања Србије у Европску унију.

Вреди се подсетити како је на прошлогодишњем Београдском безбедносном форуму тадашњи руски амбасадор у Србији Александар Конузин одржао упечатљив говор. Он је најпре скренуо пажњу на напоре свих учесника да сведу расправу на тврдњу да је НАТО главни гарант безбедности Србије, Балкана и целе Европе, а да је Русија главна опасност по регион. Затим је Конузин подсетио да је управо Северноатлантска алијанса својим деловањем фактички отргла Косово од Србије. Соња Лихт је тада оценила говор дипломате из земље која је пријатељски настројена према Србији као покушај „да се нанесе штета форуму“. Званичном представнику историјског савезника Србије сличну изјаву тада је упутила и друга учесница овогодишњег форума: Соња Стојановић, директорка Београдског центра за безбедносну политику. Позив који је Александар Конузин упутио Србима да не заборављају Косово и косовске Србе она је окарактерисала као „скандал и увреду“.

Ту је био и Немац Штефан Лене, који представља европско одељење Карнегијеве фондације. Управо та НВО је још средином 1990-их била идејни и организациони инспиратор косовског сепаратизма. У извештају „Незавршени мир“ из 1996. први пут је на нивоу међународне експертне заједнице била јасно формулисана идеја да се на Косову спроведе референдум о независности који би био средство за дефинисање коначног статуса покрајине.

Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за Русију из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је, примера ради, позван Агрон Бајрами, главни уредник дневног листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику. Бајрами се у својим многобројним чланцима и наступима током протекле деценије активно залагао за идеју самопроглашене независности Косова, што су иницијатори овог форума по свему судећи окарактерисали као важан допринос јачању регионалне стабилности и безбедности.

Занимљивостима ту није крај. Очигледно је да ништа од тога није сметало премијеру Србије и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу и првом потпредседнику владе и министру одбране Александру Вучићу, који су одржали поздравне говоре на почетку скупа. Занимљиво је и да је један од главних организатора овог форума, на коме су учествовали углавном представници земаља-чланица НАТО-а – Министарство одбране Србије.

Већина прочитаних реферата била је састављена на основу става да су „евроатлантске структуре једина гаранција мира и стабилности на Западном Балкану“. Стога није сасвим јасно како се све што смо поменули слаже са курсом изградње односа стратешког партнерства са Русијом, који је најавио нови српски председник Томислав Николић.

Уосталом, и најновија социолошка истраживања у Србији сведоче о томе да у земљи преовладавају мало друкчији ставови од оних који су доминирали у Хајату. На пример, чак су и западне медијске куће (између осталих и немачка DPA) морале признати да је у августу број противника ступања Србије у Европску унију први пут био већи од броја присталица таквог корака. Разлог ове промене никако није само финансијска криза на просторима ЕУ, него и тежња Брисела да прихватање српске кандидатуре чврсто повеже са признањем самопроглашене независности Косова од стране Београда.

На срећу, српски народ ипак има историјско сећање и оно не дозвољава да се Северноатлантска алијанса, која је 1999. бомбардовала српске градове, сматра гарантом мира и стабилности на Балкану. Као што је својевремено сасвим исправно подсетио Србе руски амбасадор Александар Конузин, „једнострано проглашавање независности покрајине (Косова – П.И.) део је евроатлантског плана поделе Србије“.

Односи Србије са Русијом и Европском унијом тренутно „мирују“ у стању „динамичке равнотеже“. Превага једне или друге тенденције директно ће зависити од ситуације у Европској унији и НАТО-у, и од њихове политике према Србији. Ни Дачић ни Вучић по свом положају не могу и неће правити избор између прозападног и проруског курса. Такав избор је у стању да направи искључиво председник Николић.

Аутор је историчар и виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.
________________
http://ruskarec.ru/articles/2012/09/25/cudesa_beogradskog_bezbednosnog_foruma_17065.html

Ратко Дмитровић: Хвала Немачкој што Србима отвара очи!


Хвала Немачкој што Србима отвара очи

21. 09. 2012 19:50 | Ратко Дмитровић/ Вести

ratko dmitrovic 300x241 Хвала Немачкој што Србима отвара очи

Ратко Дмитровић (Фото: Вести)

Након немачког свилен-гајтана, Србија није ни пред зидом ни пред дилемом. И да хоће у ЕУ, нема где да уђе, то је кућа која се руши.

Годинама у Србију није стигао кориснији папир од оног пре неки дан – у име Ангеле Меркел у Београд га је донео Андреас Сокенхоф – на којем су одштампани услови Србији за добијање датума почетка преговора – наглашавам, почетка преговора – за чланство у Европској унији.

Након овога само крајње покварени или приглупи политичари и политички аналитичари, а Србија је таквих пуна, могу још расправљати о условима под којима Србија може да уђе у ЕУ. Нема ту више ни стопе простора за недоумице. Европска унија, то је Немачка. Без Немачке нема ЕУ. Све је сада јасно као горски поток, Србија је добила цену за европску карту, Србији је речено шта треба да уради у замену за ништа. За датум почетка преговора. Ако ово није понижавајуће, онда ништа није понижавајуће.

Немачка је коначно упалила сва светла у односима са Србијом. Немачка Србију третира исто онако како је то чинила пре стотину и више година, исто као пре двадесетак лета. Идентичан однос Немачка је имала према Србији Слободана Милошевића, према Србији Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића и исти такав однос има спрам данашње Србије коју представља Томислав Николић.

Осмеси, похвале, тапшање по рамену, разне награде за личност године, миротворца деценије, хероја мира, какве су добијали српски званичници (из ДОС-а) нису мењале тај однос ни за милиметар.

Само наивни су веровали да је Немачка деведесетих била српски непријатељ јер се Геншеру, Колу и Кинкелу није допадао Милошевић са својим националистима. Такве је отрезнио, уједно трезнећи и самог себе, Зоран Ђинђић, који је неколико месеци пред смрт јавно саопштио да су га издали „немачки пријатељи“. Нико њега није издао, само он није схватао димензије глобалних политичких односа и дејство историјског фактора у њима. Ђинђић је мислио да је за односе Србије и Немачке важно, а за Србију корисно, што је он, нови српски премијер, студирао у Немачкој и што немачки језик говори боље него српски. Веровао је да ће његов лични, пријатељски однос са Шредером (могао је да га назове и у пола ноћи) бар нешто променити у ставу Немачке према Србији. Наивно, дечје наивно.

Немачка државна политика према Балкану није се мењала ни онда када је то, можда, и могло да се очекује. Почетком деведесетих, на пример. Нимало не страхујући да ће апсолутна подршка настојањима Хрватске да разбије Југославију и осамостали се, оживети сећања сећања на однос Хитлерове Немачке и Павелићеве Хрватске, Кол и Геншер су толико били на страни Хрватске да су осталим чланицама Европске уније претили иступањем Немачке из ЕУ уколико не признају независност нове хрватске државе. Био је то последњи ексер у мртвачки ковчег СФРЈ.

Медији у Немачкој припремали су неколико година јавност те земље за рат у Југославији. Зар смо заборавили Виктора Мајера и Карла Густава Штрема? Немачка је учинила све што је могла да Косово откине од Србије, а кад је то урађено Немачка чини све да се та привремена окупација претвори у коначну. Зар су Срби очекивали нешто друго? Када је то из Немачке Србији стигло нешто добро и лепо, осим Дунава, наравно?

Ултимативне услове Србији Немачка је употпунила захтевом да се убудуће злочин у Сребреници има крстити као геноцид. Није ово случајно, баш Немце брига за Бошњаке и Србе, њихове свађе и убијања; Немцима је потребан још један „геноцидан“ народ (поред њих, из времена Хитлера) у Европи и нашли су га у Србима, управо онима над којима су Немци, скупа са Хрватима, извршили геноцид. Отуда упозорење на Сребреницу и „геноцид“.

Након немачког свилен-гајтана, Србија није ни пред зидом ни пред дилемом. И да хоће у ЕУ, нема где да уђе, то је кућа која се руши. Да сутра одреде Србији датум за почетак преговора, Србија би у ЕУ ушла, можда, 2020. године. Стога је папир из Берлина службеном Београду важнији од било ког путоказа. Јасно је шта ваља чинити. Данке Дојчланд, што би рекли Хрвати.

 

 

 

"Дилема" Косово или ЕУ? – Наши преци не би имали дилему!!


Извор: ФБ Група подршке браћи на Космету

Дилема Косово или ЕУ?

„Иш из мога дворишта…“

Пошто сам приметио да се дилема Косово или ЕУ углавном сагледава са једног врло површног гледишта, а то је да било које од ова два да изаберемо ми га нећемо имати – добити одмах, што је тачно, морам рећи да ова дилема има много дубљи смисао. Косово или ЕУ: то је дилема да ли ћемо на крају пута званог „И Косово и ЕУ“ (што је била идиотска заблуда свих еврофанатика изузев Ђинђића), изабрати пут  пут ЕУ ) наставка националног понижавања, гажења сопственог достојанства, љубљења дупета трећеразредним недемократски изабраним европским чиновницима (лепо нас је Достојевски опомињао на ово), заблуђивања о заблуди у коју сами Европљани све мање верују, даљег разграђивања државе (Војводина, Санџак…), сврставања у један колонијални и неравноправан статус у односу на економије Запада, у суштини веровања у нешто што је при распаду и у нешто у шта само европске вође и бирократе због својих великих плата и даље верују, веровање у нешто за шта сами верујемо да не треба толико да верујемо да ће се десити, веровања да треба да изгубимо још десетине година да би нам на крају отели још један комад државе или Хрвати тражили да се извинимо за геноцид и тако даље, веровања да треба да изгубимо још неку младост да би МОЖДА ушли у ЕУ, веровања да ћемо ући у нешто што се врло брзо може распасти ИЛИ пута (пут Косова) којим ћемо рећи „доста је, не бусамо се у прса, не пркосимо, али тражимо равноправан однос“, пута враћања националног достојанства, пута непонижавања, пута нељубљења свеже обријаних европских гузица зарад мрвица са немачког стола, пута државе која ће коначно почети да поштује себе и своје интересе, а коју ће тек онда поштовати у свету, јер дупељубаше Запад и жели, а недупељубаше мрзи али поштује, пута у којем ћемо романогерманском шовинизму показати да на овом свету постоји још земаља са којима Србија може сарађивати, пута којим ћемо показати да Европа треба да разуме да само смрт нема алтернативу, пута којим ћемо показати да крв није вода и да наши преци о овој дилеми не би ни размишљали.

Пре око 100 година Србија је била сиромашна, слаба, владала је народна апатија, народ је ужасно патио због анексије Босне, будућност је била мрачна, перспектива никаква – народ је ћутао док није стављен пред свршен чин и показао своју величину као никада до тада у историји. Тај народ је морао бирати између смрти и ропства; смрт је могла водити слободи; ропство по дефиницији води неслободи – изабрали су смрт и извојевали слободу. Ми, њихови потомци, данас смо пред много блажом дилемом: да ли да изаберемо колонијално, дужничко и политичко ропство или изаберемо пут који нас може одвести слободи. Ни тај пут не би био лак, прецима је био много тежи, али прешли су га. Преци нису били песимисти, нису ишли линијом мањег отпора. Ми, данас, смо песимисти, идемо линијом мањег (дупелизачког ) отпора.

„Данас нам кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше“ – Милан Ракић, пре око 100 година

„На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи, поручите нашој деци нећемо им никад стићи! Поздравите отаџбину, пољубите српску груду, спомен борбе за слободу нека ове хумке буду!“ – речи исписане на споменику Дринској дивизији на Крфу

П. С. Ова дилема је вештачка, али се, нажалост, поставља. Преци не би имали дилему – пламен слободе водио их је.