Tagged: Жељко Цвијановић

Наше елите нису ни издајници, оне су шљам!


 ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ У „ПЕЧАТУ“: КАЖИ МИ ШТА МИСЛИШ О КОСОВУ И ЗНАЋУ СВЕ О ТЕБИ

петак, 28 септембар 2012 14:04
Печат, Наташа ЈОВАНОВИЋ

Жељко Цвијановић

Погрешно је уверење да су медији у Србији огледало власти, они су код нас огледало елита, а оне се нису промениле.

Да ли бисте нешто, и зашто, мењали у својим текстовима и ставовима из последњих шест месеци?

— Не бих, ако мислите на то што сам уочи избора подржао опозицију, а сада их, кад су на власти, критикујем. Важно је разјаснити једно. Тачно је да је необично да један новинар уочи избора отворено подржи неку странку, а ја сам подржао чак три: и напредњаке, и Двери, а за ДСС сам чак снимио и један мали спот. Објаснићу то позоришним изразом – прелазак преко рампе – када глумац изађе из свог логичног простора позорнице и сиђе са својом улогом у публику, где његова рола тада функционише на сасвим други начин. Прешао сам преко рампе зато што сам налазио да је Тадићева власт прешла све линије демократске пристојности и да је, поред свега осталог, угрожена и моја професија. Сетите се само колико су тада медији – као бајаги неопредељени, непристрасни и објективни – бесомучно подржавали једну катастрофалну власт и колико су класична средства борбе за професију била обесмишљена.

Да ли су се ваше наде оствариле?

— Моја једина нада била је да се власт замени. И још увек нисам задовољан јер још није замењена. Нисам ја, међутим, толико млад да сам очекивао да ће се преко ноћи догодити промене. И сам сам уочи избора напредњачку владу видео као увод у промене, а не промене саме. На томе сам и сада, када, као што је и ред, критикујем напредњачку власт. Ономе ко је мислио да је Тома Николић требало да се стави на чело трећег српског устанка и да са три хлеба нахрани Србију, нажалост, не могу помоћи. Као што не могу помоћи ни онима који не виде да су макар неке друштвене стеге Тадићевим одласком попустиле.

Да ли се са променом власти изменило и стање у гласилима? Ако је дошло до промене, у чему се огледа?

— Пре свега, погрешно је уверење да су медији у Србији огледало власти, и то најбоље потврђује данашња ситуација. Они су код нас огледало елита. Наравно да се друштвене елите, међу њима и медијске, нису промениле, али су, зарад свог опстанка, тактику прилагодиле новим условима. Пазите, када говорим о друштвеним елитама, говорим о најпокваренијем делу српског друштва, утолико што не постоји ниједан народни интерес који те елите деле и поштују. Наше елите нису ни издајници, оне су шљам. За њих су и омрзнуте политичке елите комплетна невинашца, макар утолико што се политичке с времена на време, уочи избора, непосредно обраћају народу. Такве елите су најпре од напредњака бесомучно браниле Тадића, икону тог поретка која је конвергирала са њиховим интересима, садржаним у једначини да, што је народу горе, то је елитама боље.

Добро, да изменимо питање: да ли су медијске елите промениле своје деловање?

— Јесу.

У чему се састоји та промена?

— Сада не бране власт, већ поредак, заклоњене иза подршке странаца, још једне групе којој било какав политички и друштвени дисконтинуитет у Србији не одговара. Сада критикују нову власт, симулирајући критичко новинарство, и помало уздижу појединце из ње фактички им вешто копајући гроб. Не заборавите, утицај медијских елита на народ јесте велики, али он није ништа мањи ни на политичку класу, па и на власт.

Када кажете да копају гроб новој власти, на шта мислите?

— Погледајте само то задавање идеолошких координата новој власти, које исцртавају медији и странци, које се најбоље видело у кампањи фалсификованог тумачења текста Драгана Коларевића. Погледајте како у медијима свака одбрана Косова постаје националистички чин, и како се свака сарадња са Русијом описује као популизам. Погледајте, на крају, њихову веома покварену игру са Александром Вучићем. Описијући га као Елиота Неса, бескомпромисног борца против криминала, они данас подижу и Вучићев и рејтинг напредњака. Али подижу у небеса и очекивања грађана, која ни Вучић ни било ко други не могу да прате. Ако на томе остане, плашим се да ће се та очекивања за пар месеци срушити на његова леђа, утолико пре што неки озбиљни политички криминалци у овом друштву уживају такву заштиту да им Вучић неће моћи ништа, упркос најбољој вољи.

Помињете Вучићеву најбољу вољу. Узимајући њега као отелотворење нових власти, да ли стварно верујете да он поседује такву вољу? Или сте можда почели да сумњате и у намере?

— Као доктринаран антрополошки песимиста, наравно, не верујем у људску природу, па ни у Вучићеву, да ради добро. Али верујем у прилике које врхуне на тај начин да му налажу да мора да учини нешто заиста добро за Србију, иначе ће учинити велико зло себи јер се латио таквог посла да ће без тог заиста доброг већ за неколико месеци бити најомраженији човек у Србији. Једнако верујем у његову интелигенцију, а држим да би у свом евентуалном савезу са Ђиласом, о коме се много прича у последње време, он сам био највећи губитник, и то не било какав већ катастрофалан. Сумње које отварају ту причу полазе од чињенице да Вучић у својој антикриминалној кампањи не дира нити верујем да ће дирати ни Ђиласа ни било кога из његовог круга жутих. Са друге стране, ако би то урадио, до неба би рикнуле западне амбасаде и све би то имало врло неизвестан крај. И моја сумња и моје разумевање за Вучића полазе из једне исте чињенице – он је данас тај прозападни фактор у влади. То, наравно, није превише симпатично, али морамо да знамо да без тог прозападног фактора ова влада не би могла да постоји. Зато је његова позиција у влади најтежа, он је тај који ће се налазити први на удару свих могућих притисака. Зато избегавам да о политици владе судим према изјавама, једнако оним које ми се допадају и које ми се не допадају. Уосталом, шта могу да значе изјаве политичара у једној полуокупираној земљи. Зато верујем да ћемо много више о стварној политици владе знати оног тренутка када председник Николић изађе са својом косовском платформом. Јер Косово је, и кад ћутимо о њему, центар сваке српске политике. Кажи ми шта мислиш о Косову, и одмах ћу знати шта је твоја спољња политика, шта економска, унутрашња – речју, све.

Када кажете да неки озбиљни политички криминалци уживају заштиту, на какву и чију заштиту мислите?

— Мислим на заштиту коју им пружају странци. Немам ја проблем с тим да верујем како овако мала земља може да прође без тог утицаја, али у одбрани једног накарадног поретка, који и политичка и економска логика неумитно руше, тај утицај, који брани `статус кво`, постао је сопствена карикатура, где спада и заштита кооперативних кругова политичког криминала.

Могу ли напредњаци да избегну медијску замку коју сте малочас описали?

— Само ако одоле том певу медијских сирена, која их данас маме и ако у медије унесу суштинске структурне промене. Медији су данас најгори део српског друштва, мотор његове криминализације, брисања свих вредности и највећа брана која дели Србију од демократије. Са једне стране, постоји императив да се они мењају, али, са друге, то ће бити најбоље брањен простор странаца и српских елита, већ више од деценију јединих сталних савезника на српској друштвеној сцени и једина два фактора који у српским медијима никад нису били оспорени и о чијем се енормном утицају не говори.

Какви су онда изгледи власти да изврши промене у медијима?

— Постоји две срећне околности. Једна је што се у промени медија подударају јавни интерес и себични, рекао бих чак животни, интерес власти. То ће рећи да утицајни странци људе из власти могу натерати на свашта, али овде их лепо наводе да се убију. Ако је та врста утицаја могућа, онда xаба причамо о било чему. Друга срећна околност је та што овај систем троши сопствену супстанцу, не само код нас, и што ће промене неминовно уследити, и друштвене, па и медијске. Истина, промене су за сада изостале, али време још није сасвим истекло.

Да се вратимо мало и на „случај Коларевић“. Чиме је тај текст или ваш портал, на којем је био објављен, изазвао онолики бес дојучерашње власти и њој наклоњених јавних личности?

— Нису они били бесни, већ су видели да је на место државног секретара у Министарству културе дошао човек човек који, с правом, тврди да је српска култура окупирана. Пошто српске елите једино у животу умеју да раде кампање – јер се у Гармишу и Сегедину нису учили наводњавање и производња ђеврека – одмах су се, заједно са својим заштитницима, дали на исцртавање идеолошких граница у којима може да се креће нова власт, и то демонстрирали на Петковићевом министарству, које су проценили као најрезистентније на идеологију српских елита, па самим тим и најпроблематичније. Наравно, ко прочита Коларевићев текст одмах види да он није правио никакве спискове нити се залагао за стварање црних листа уметника, већ за улазак у јавни простор оних који не деле вредности „окупацијских“ уметника, и то о сопственом трошку. Могао сам да разумем да власт не може да брани Коларевића, али не и да не може да отвори јавни простор за оне који су на то били спремни. Зато мислим да власт није разумела важност те полемике и да је изгубила, што се најбоље види сада по дефанзивној позицији и Петковића и Коларевића.

Да ли и ви делите став да су српска култура и уметност окупирани?

— Просудите сами: у години у којој Србија обележава стогодишњицу Кумановске битке и повратка на Косово, што је један од врхова наше целокупне историје, српски кандидати за Оскара били су филм о геј-паради, о геноцидним Србима као џелатима Јевреја на Старом Сајмишту и Србима ратним злочинцима из 90-тих. Зар треба још нешто да кажем?

Шта подразумевате под новинарским слободама у данашњим српским, али и у међународним друштвено-политичким околностима?

— Да не теоретишем, нема тих слобода ни код нас ни у свету. Али, у овој земљи нема ни хлеба, па значи ли то да грађани треба да се помире с тим? Без слободе медији немају смисла, они су тада обични лифлети. Слобода отуда остаје највећи императив целе ове генерације савременика широм света. Не видим да данас они, посебно људи из медија, брину о томе, али једном ће разумети да су приморани да црнче за бедан новац управо зато што немају слободу. Коју су, истина, сами најпре продали.

Колико је за ту слободу битно питање власништва над гласилима?

— Да ли су западне амбасаде власници иједних новина у Србији? Нису, а њихове намере и рад никад нико у медијима није довео у питање. Са друге стране, када оне неког оспоравају, томе слика изађе у медијима у непријатном контексту. Питање власништва је, дакле, важно, али се оно данас мистификује јер се покушавају сакрити други већи проблеми медија. Ту је, наравно, и интерес српских елита, које данас не живе у својим делима, у својим проналасцима и научним радовима, већ искључиво у медијима из којих врше свој паразитски притисак на политичку класу. Речју, може Ђилас да поседује све медије у Србији, али он свој интерес мора да усклађује са интересом странаца и елита ако хоће да тим медијима влада. Отуда је питање власништва ипак другостепено.

Да ли сте присталица повлачења државе из медија?

— Јесам, али тек пошто се из медија повуку сви други важни и погубни утицаји о којима сам говорио. Није зато случајно да екипа из НУНС-а, потпомогнута ОЕБС-ом – они увек морају да буду потпомогнути да би имали неки став – тако упорно притиска владу да се држава повуче из медија. А притом не могу да ми кажу једну једину медијску приватизацију која је дала добар резултат. Држава се склања из медија као једина адреса која, макар теоријски, може да уведе неки ред у њих, наравно, ако препозна у себи интерес државе и друштва и ако се сети да не би било добро да следећој генерацији Срба расту сисе из очију. И баш зато сви ти љубитељи медија какви су данас тако упорно захтевају да се држава повуче. Још једна кварна игра.

Често се говори и о утицају тајкуна на медије. Како ту стоје ствари?

— Тај утицај свакако постоји, али је трећестепен. Наравно, Мишковић је човек заинтересован за своје паре и он ће некога ко му их у медијима угрожава вероватно да оплете. Али неће смети да оплете странце ако му га они угрозе. И, још важније, Мишковића интересују Срби који купују оно што он продаје, њега не занима да мења српски идентитет, што се за странце и елите не би могло рећи.

Можете ли да у медијима упоредите деведесете и данашње стање?

— Не могу, неупоредиво је, исто као што је неупоредиво то да је Србија у јеку најтежих санкција производила више него данас, овако реформисана. Чак ни аргумент евроатлантиста да данас макар не убијају новинаре бледи пред чињеницом да је онда било новинара који су имали толики утицај да је неко решио да их убије. Колико год тај критеријум за мерење утицаја био морбидан и грозан. А кога данас да убијете?! Небојшу Спаића? Ма, ’ајте, молим вас.

Да ли сте због својих текстова и често оштрих ставова имали икаквих проблема, на личном или професионалном плану?

— Нисам ја учио школе да будем Бранкица Станковић. Неком ко је сам изабрао свој пут непристојно је да се жали. Довољно је рећи само да сам још увек на црним листама и да људи који се оглашавају на „Новом Стандарду“, осим производа који рекламирају, морају да имају и довољно храбрости.

Да ли сте се о некога огрешили у каријери, а нарочито у последњих пар година?

— Било је грешака. За последње две године и не толико.

Да ли се о вас неко огрешио, нарочито у последњих пар година?

— Држим да је свако ту радио свој посао.

Каква су ваша искуства са финансијерима и власницима у српском новинарству?

— Наравно да сам неке новине покретао уз подршку богатих људи који су имали свој интерес за то. Можда би било боље да сам то радио са Колом српских сестара, али не бива. Међутим, ради се о томе да су све моје новине редовно личиле на мене, а не на њих. Некима то није пријало, па смо се разилазили, другима није пријала моја слобода, па су се плашили. Сањам дан када ће и сиротиња и богати људи ове схватити колико је и за њихове стомаке и за њихове профите важна елементарно слободна Србија. У оваквој Србији, неслободној и сломљеној, не могу да замислим сиромаха како се пробудио у руху краљевића, али обратно сам ових година и лично видео.

Од ствари које вама лично замерају, шта вас највише нервира, а шта највише забавља?

— Све што ме не убије, забавља ме. А изгледа да сам још прилично живахан. Знате, све наше борбе, плашим се, нису борбе за победе које ћемо доживети. И, када имате о себи свест као о оном мраву из приче који је кренуо на ћабу, који зна да тамо никад неће стићи јер је просто мрав, али зна и то да ће бити мрав који је умро на путу за ћабу – тада сте мирни и самим тим готово нерањиви. Нека ми замерају, то су моје награде јер оне у виду признања у оваквој Србији одбијам да примам.

Која бисте три проблема у данашњем српском новинарству издвојили као највеће/најважније/најтеже, и како бисте их решавали?

— Човек који пати од три болести обично се носи с њима. Опасна је једна болест од које се умире и из које произлазе све друге. Болест професије је једноставна и зове се – потпуни слом. И структурни, и морални, и финансијски и какав год хоћете. Лек је јасан: или ће држава препознати свој интерес и интерес друштва и умешати се, или ће наши медији оставити антрополошке трагове на новим нараштајима.

Како мислите да би држава могла да се носи са њима?

— Данас ниједан медиј у Србији, чак ни они најкомерцијалнији, не може да опстане без помоћи државе. Е сад, то је функционисало и до сада, с тим што нам отворене и неотворене афере свих тих Дулића, Ђиласа и Шапера говоре да су медији државним новцем били корумпирани за њихове личне или партијске интересе. Замислите сада државу која преко буџета, преко свог Телекома, преко делимично свог НИС-а итд. успостави јасне критеријуме за помоћ медјима.

И да ти критеријуми буду следећи: политички можете да се позиционирате као хоћете, али хоћу четири стране праве културе или на телевизијама четри сата дневно; не дам паре за гологузе певачице и риалити идиоте који гутају пламен на телевизијама; не дам паре за бесмислене црне хронике у којима се до танчина описује како је син силовао мајку; хоћу да субвенционишем озбиљну политичку анализу… Мислите ли да Србија не би читала или гледала такве медије? Они који хоће да се држава сасвим повуче из медија – а то су, нажалост, добрим делом и новинари – они желе баш овакве медије. Али проблем је што они не могу постати ни овакви, биће још гори.

Да ли бисте, по истом или сличном мерилу, могли да издвојите три највећа негативца, тј. три највећа кривца за стање у медијима? Ово могу да буду и појединци, а могу и организације.

— На врху те пирамиде – већ сам их поменуо – су странци. Испод су друштвене елите и свет који сам именовао у претходном одговору, а на дну пирамиде криваца су сами новинари, који у историји српских медија никада нису били беднији и никада задовољнији постојећим стањем. Новинари су данас – осим неколицине њих, не више од петнаест – савршено срећни и њима никакве промене не требају. Чиме је смрт ове професије заправо озваничена.

Да ли сте члан неког новинарског удружења, домаћег или међународног?

— Шта бих ја радио тамо?!

Имате ли неки савет за новог министра културе и информисања?

— И ми који га поштујемо и они који га мрзе добро знамо и његово разумевање културе, које су и медији део, и његово место у њој. Можда би било добро да зна да може да разочара само једне. Наравно, треба рећи и то да значај питања културе и медија данас надмашује и снаге и могућности једног министра, макар то био и поштовани господин Петковић. То је једно од пет најважнијих стратешких питања, а по ургенцији се можда чак и много више котира. Јер, не бринем ја за то хоћемо ли ми једном вратити Косово, али веома бринем за то хоћемо ли изгубити основе идентитета. То, кад се једном изгуби, не враћа се.

Да ли сте задовољни Законом о информисању? Ако нисте, шта бисте мењали?

— Закони произлазе из стратешке поставке коју усаглашавају власт и друштво. Ако та поставка не постоји, као што је код нас случај, тада су закони ирелевантни. Дакле, пред нама је питање хоћемо ли да имамо медије или смеће, закони ту нису на реду.

Какву суботу предвиђате за предстојећи 6. октобар? Да ли ће бити крвава, попут недеље, 10. октобра 2010. године?

— Не верујем, јер онај набој од пре две године не постоји. Јер, то није био набој хомофобичара, већ кристалмно јасан полиитчки набој. Морам да признам да ми се, с друге стране, веома не допада када у кампањи против геј-параде читам текстове о хомосексуалцима као умоболницима или генетском отпаду. Нисам чак ни против геј-параде као манифестације, али јесам, и то веома, против геј-параде као политичке манифестације, а она је код нас управо то.

_______________
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-u-pecatu-kazi-mi-sta-mislis-o-kosovu-i-znacu-sve-o-tebi.html#disqus_thread

Advertisements