Tagged: Издаја

Професор Правног факултета у Крагујевцу – судија "Уставног суда Косова"!??


И Србија плаћа Тачијевог судију!

20. 09. 2012. 12:01х | Ј. Л. Петковић – Вести

За заменика председника Уставног суда Косова изабран је судија Иван Чукаловић, који и даље прима плату од српских институција и то као редован професор Међународног јавног права на Правном факултету у Крагујевцу на катедри за јавно право.


Чукаловић, један од оптужених у афери Индекс којем суђење тече пред Вишим судом у Смедереву, за судију Уставног суда Косова изабран је још лета 2009. године, али није сматрао да би због тога требало да да отказ на радно место на крагујевачком факултету где је на месту редовног професора више од десет година.

– Ако држави не смета, не видимо ништа спорно – коментаришу поједине његове колеге из Крагујевца, док продекан за наставу доцент Милан Палевић, такође предавач на предмету Међународног јавног права, објашњава да професор Иван Чукаловић обавља редовно обавезе на свом факултету.

– Професор редовно обавља обавезе на факултету, и један је од најбоље оцењених професора. Све остало не могу да коментаришем јер је ван моје надлежности – објаснио је Палевић.

У канцеларији за Косово и Метохију, кажу да шеф Александар Вулин не би желео да коментарише док се не упозна са свим детаљима тог случаја, али да ипак он није права адреса за то. Од више инстанце, министра просвете Жарка Обрадовића нисмо успели да добијемо коментар, док је сам Чукаловић на позив из редакције „Вести“ треснуо слушалицу.

Чукаловић за обављање ова два посла прима месечно најмање 2.000 евра, а саговорници нашег листа кажу да је случај такав да он не крши закон, већ да је ствар у етици. Зато професор Иван Чукаловић остаје дужан за одговор како студентима може да предаје међународно право на које се Србија позива покушавајући да задржи Космет у својим границама, а истовремено ради у приштинским институцијама? Још када је 2009. године именован на место судије објаснио је да је „боље да буде Срба у косовским институцијама“.

– То је ствар етичке дилеме и могу само у своје име да кажем да то као професор никада не бих урадио – каже професор међународних односа Предраг Симић на Факултету политичких наука у Београду.

Бивши државни секретар у Министарству за Косово и Метохију Оливер Ивановић каже да је овим чињеницама изненађен, „тим пре што поступак у афери Индекс није завршен“.

– Држава је јасно рекла да је против учествовања у косовским институцијама, што значи да на крају ту дођу кадрови много нижег квалитета који брину само о уским, личним интересима. Његов случај се разликује од случаја када наставници наводно раде у српским институцијама, а примају плату и од косовских. Он човек ради два посла у пуном радном времену, на пуном радном месту, има два послодавца и две плате, како је то могуће?

Студенту узео 700 евра?

Оптужница у афери Индекс Чукаловића терети да је студенту Дејану Атанацковићу, полицајцу из Пожаревца, из предмета Међународно хуманитарно и ратно право, без појављивања на испиту уписао прелазну оцену и ту услугу наплатио 700 евра. Он тврди да је оптужница лажна, и да је реч о хајци са политичком позадином покренутој против њега. У Вишем суду у Смедереву, „Вестима“ су потврдили да је суђење по овој оптужници у току, а да је наредно рочиште заказано за данас.

У Шешељевом правом тиму

Иван Чукаловић рођен је у Призрену 1951. године. Докторирао је на Правном факултету на тему „Решавање спорова између држава путем међународне арбитраже“. Још 2004. године је изабран у звање редовног професора за међународно јавно право на Правном факултету у Крагујевцу. Од 1999. до 2001. године био је заменик главног правног саветника у СМИП-у, а 1998. године као експерт сведочио је у случају Докмановић пред Хашким судом. У медијима је познат и као члан правног тима за одбрану Војислава Шешеља у Хагу.
_______________
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/255602/I-Srbija-placa-Tacijevog-sudiju

 

 

 

"Дилема" Косово или ЕУ? – Наши преци не би имали дилему!!


Извор: ФБ Група подршке браћи на Космету

Дилема Косово или ЕУ?

„Иш из мога дворишта…“

Пошто сам приметио да се дилема Косово или ЕУ углавном сагледава са једног врло површног гледишта, а то је да било које од ова два да изаберемо ми га нећемо имати – добити одмах, што је тачно, морам рећи да ова дилема има много дубљи смисао. Косово или ЕУ: то је дилема да ли ћемо на крају пута званог „И Косово и ЕУ“ (што је била идиотска заблуда свих еврофанатика изузев Ђинђића), изабрати пут  пут ЕУ ) наставка националног понижавања, гажења сопственог достојанства, љубљења дупета трећеразредним недемократски изабраним европским чиновницима (лепо нас је Достојевски опомињао на ово), заблуђивања о заблуди у коју сами Европљани све мање верују, даљег разграђивања државе (Војводина, Санџак…), сврставања у један колонијални и неравноправан статус у односу на економије Запада, у суштини веровања у нешто што је при распаду и у нешто у шта само европске вође и бирократе због својих великих плата и даље верују, веровање у нешто за шта сами верујемо да не треба толико да верујемо да ће се десити, веровања да треба да изгубимо још десетине година да би нам на крају отели још један комад државе или Хрвати тражили да се извинимо за геноцид и тако даље, веровања да треба да изгубимо још неку младост да би МОЖДА ушли у ЕУ, веровања да ћемо ући у нешто што се врло брзо може распасти ИЛИ пута (пут Косова) којим ћемо рећи „доста је, не бусамо се у прса, не пркосимо, али тражимо равноправан однос“, пута враћања националног достојанства, пута непонижавања, пута нељубљења свеже обријаних европских гузица зарад мрвица са немачког стола, пута државе која ће коначно почети да поштује себе и своје интересе, а коју ће тек онда поштовати у свету, јер дупељубаше Запад и жели, а недупељубаше мрзи али поштује, пута у којем ћемо романогерманском шовинизму показати да на овом свету постоји још земаља са којима Србија може сарађивати, пута којим ћемо показати да Европа треба да разуме да само смрт нема алтернативу, пута којим ћемо показати да крв није вода и да наши преци о овој дилеми не би ни размишљали.

Пре око 100 година Србија је била сиромашна, слаба, владала је народна апатија, народ је ужасно патио због анексије Босне, будућност је била мрачна, перспектива никаква – народ је ћутао док није стављен пред свршен чин и показао своју величину као никада до тада у историји. Тај народ је морао бирати између смрти и ропства; смрт је могла водити слободи; ропство по дефиницији води неслободи – изабрали су смрт и извојевали слободу. Ми, њихови потомци, данас смо пред много блажом дилемом: да ли да изаберемо колонијално, дужничко и политичко ропство или изаберемо пут који нас може одвести слободи. Ни тај пут не би био лак, прецима је био много тежи, али прешли су га. Преци нису били песимисти, нису ишли линијом мањег отпора. Ми, данас, смо песимисти, идемо линијом мањег (дупелизачког ) отпора.

„Данас нам кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше“ – Милан Ракић, пре око 100 година

„На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи, поручите нашој деци нећемо им никад стићи! Поздравите отаџбину, пољубите српску груду, спомен борбе за слободу нека ове хумке буду!“ – речи исписане на споменику Дринској дивизији на Крфу

П. С. Ова дилема је вештачка, али се, нажалост, поставља. Преци не би имали дилему – пламен слободе водио их је.