Tagged: Истина

О ЖУДЊИ ЗА ИМПЕРИЈАЛНИМ ДАРОВИМА ИЛИ, МАЊЕ ОД НИШТА


Фотографија: плетеније словес

Фотографија: плетеније словес

Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада,  жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења) још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију. Постоји, међутим, стање ствари, када потцењена и према томе извргнута руглу срачунатог медиокритета ( а какав би уосталом другачији могао бити медиокритет?) она (истина) задобија статус неодговорне похвале лудости (говорење), или сасвим супротно, кукавичког интелектуалног опортунизма (ћутање), већ према потреби,  упркос  снажној и неумољивој аргументацији коју промовише. Наравно и без дилеме, сматра апарат (знамо који), обе треба „упристојити“(еуфемизам) просветљујућом обзнаном, скврчалом уму простог пука недоступног сазнања, или још једноставније, ваљаним нихилистичким пострањивањем из јавног дискурса. Али шта се догоди када просветљујућа истина (само)посвећеног генија љупко окује сопствени Народ, а вредност гласне или мукле истине, спутане изузетношћу неприкосновене,  једне и једине, апсолутне (еуфемизам) истине, ипак  обезгласе конформистичке (еуфемизам) амбиције „упристојавајућег“ утишиавања? Шта се деси када неопозива смелост (еуфемизам) система невидљивом робустношћу суптилног инструментаријума којим располаже-насрне на невидљиву смелост речи, изговорене или неизговорене? Заиста, шта се збије када глас утихне а тишина заћути? Ако утихне, и ако заћути?

Можда проклија наоко плодотворни мир којим свевидећи и заобзорни (еуфемизми) самољубиво корача кроз пределе властитог света дивећи се не само сопственој прозорљивости већ и тишини која влада. Ова последња, међутим, није тек пука колатерална штета ванвремених димензија блиставог ума свевидећег (неколико еуфемизама), већ базична, рекло би се насушна, егзистенцијална потреба истог. Управо она темељна арматура личности без које не би постојала њена актуелна јавна надградња, и још више, њен смисао.

А тај прохладни, ослобађајући (еуфемизам) мир испуњен очаравајућом лепотом празнословља која више говори празнином него лепотом (еуфемизам), и мање ћути неизговореним него изговореним, мир којем тек недостаје узвишена интимна (еуфемизам) предаја целокупног  задивљеног живог  (и покојног) света који нечујно дише у његовој сеновитој идили како би (мир)могао бити божански (еуфемизам), елем, можда сасвим невино, тај несвакидашњи васељенски творчев (и шегртов) мир којим је кратковиди Народ незаслужено подарен (еуфемизам) и није оно што му историјски и цивилизацијски припада а свакако је само привремен као што вечан није ни онај који њим самоуверено корача.

Када глас утихне а тишина заћути, наравно, свака стварност је привид и само блиставоумни уживалац (еуфемизам) дисциплинованог мука у привиду препознаје стварност. У тако аутистичном друштвеном амбијенту двеју паралелних реалности, свако (не)изговорено слово, свака (не)прозборена реч разуму супротстављене стране која је себе самопромовисала у свеобдарену, задобија посебан историјски и временски волумен, управо како се догодило и са изјавом првог подпредседника владе, господина Александра Вучића када је, поводом ослобађајуће хашке пресуде Харадинају и његовим сарадницима, лаконски издекламовао пресуду своме Народу, хладно и безобзирно рекавши: Србија ће наставити свој пут ка ЕУ… јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно“.

Посебан облик ове врсте обоготворења самоперцепције (јер шта је друго могло понукати дотичног господина да изусти ове „узвишене“ речи до грандиозно провиђајуће искуство достојно Господа ?), у којој воља једног човека, са или без харизме, постане највиши разлог изнад којег нема даљег критеријума, онај облик обожења себства који се надахнуто (еуфемизам) појављује у доба великих криза и националних потреса, представља аутократија. Она у случају наречене изјаве Александра Вучића није само индикатор самољубља и самовоље натприродним особеностима обдареног појединца, већ више од тога, мера безпризорне количине потцењивачког и презирућег односа према свом Народу. Или љубави и посвећености истом, како хоћете. Она мера осионости која и сасвим несвесно, и можда посве нехотећи, пружајући руке и ширећи дланове, разобличава потајну жудњу за империјалним даровима, болно подсећајући на свеприсутност задремалог (али не и вечно уснулог) духа потчињавања. Оног кобног духа самопорицања и самоодрицања којим би волшебно да оправдамо епохално бездно личне и колективне недораслости времену које  се ни по чему круцијалним не разликује од времена силних кад су војно- ратничке и друштвене подвиге следила морална и политичка посрнућа. Зашто и ова генерација Србаља не би искористила право на своје лицемерје којим ће оснажити слутњу о поствидовданској шизофренизацији најдрагоценије и најблиставије властите врлине, ако то већ неће бити ни историјски ни национални преседан? Ко смо ми у ствари да се позивамо на косметски мит чија је златна нит проткала сваки трен и сваки ген сваког новорођеног Србина након 28. Јуна 1389. године, ако нам већ свирепа, понављајућа историја неумољиво и изнова подмеће племенитију вредност –  егзалтирано и опчињено подавање туђину? За оно мало дарова који не значе ни живот, ни смрт, па чак ни презриви подсмех, до само, голо и хладно – ништа.

У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, кадкада,  жртва управо буде истина коју нисмо изговорили или нисмо прећутали. Зато баш, дужност је сваког од нас да не престане да говори и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава.

Повезани текстови:  ОЧАРАВАЈУЋА ЛЕПОТА ПРАЗНОСЛОВЉА

Повезани текстови:  ПЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Повезани текстови:  СИМУЛТАНКА СА СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ

Повезани текстови:  ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

Advertisements

"СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕ" – Трибина, одржана у Нишу, која је изазвала велико интересовање!


Убаци слике 1
 

СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕ 

21.09.2012
У  препуној сали Нишког Културног Центра, где више није било места ни за стајање а камоли седење, у организацији Србског покрета Слободна Србија одржана је прва трибина у Србији, од 1995. године па до  данас, на тему истине о дешавањима у Сребреничком крају од 1992. године до дана данашњег под називом СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕ.
Велики број грађана Ниша и околине, велики број посетилаца из целе Србије и Републике Српске слио се те вечери у НКЦ који је био премали да прими све посетиоце који су дошли жељни да у Србији чују ИСТИНУ коју ће попут емисара пренети даље својим пријатељима, суграђанима и земљацима.
Велику наду за будућност Србије даје велики број младих који су дошли жељни истине и борбе да се са њиховог народа скине од србских непријатеља исконструисана лаж о наводном геноциду од стране срба над муслиманима у Босни. Скоро сви млади су након трибине приступили покрету што је очити доказ наше пароле: Србски покрет Слободна Србија – ШАНСА ГЕНЕРАЦИЈЕ која долази!
Присутни су на почетку трибине поздравили Химну Републике Србије „БОЖЕ ПРАВДЕ“ а потом се приступило првој јавној пројекцији филма „СРЕБРЕНИЦА – ИЗДАНИ ГРАД“.
„СРЕБРЕНИЦА – Издани град“, филм који је првобитно замишљен као про-муслимански, али је доласком на терен постао први филмски документ који је доказао да муслимани нису били жртве србских оружаних снага већ да су муслимани били жртва запада и свог руководства, да су били наоружавани од стране Америке и да су починили стравична зверства и покоље у србским селима око Сребренице, да су у брдима након пада Сребренице биле муслиманске војне формације а никако цивили, и на крају од „запада“ и муслиманског руководства издани … из про-муслиманског претворио се у филм који је доказима начео лаж о наводном „геноциду у Сребреници“.
Након пројекције препуној сали НКЦ су се обратили можда тренутно најеминентнији стручњаци из области истраживања ИСТИНЕ о Сребреници:

Др Зорица Митић – лекар, писац и преводилац која борави и долази из Норвешке . Сарадник и преводилац на документарном филму ,,СРЕБРЕНИЦА – Издан град“. 

 Др Зорица Митић је као лекар добровољац била на ратишту у БиХ од ’92 године и на лицу места многих тамошњих догађаја. За време свог ратног боравка је сакупила обиман документарни материјал који са војним и полицијским извештајима сеже чак и до самог врха тадашњег србског и муслиманског руководства.
Прво је написала књигу: ,,Из Крајине које више нема“ – дневник лекара добровољца од 1991 – 1995. Написала је четири књиге на нашем језику, две књиге на норвешком, једну књигу на данском и дванаест књига је превела са норвешког на србски и две са нашег на норвешки језик … Осим тога у последњих двадесет година госпођа Др Зорица Митић је у Норвешкој организовала чак 50 трибина а на семинар одржан на ВМА 2011. успела је да доведе низ норвешких колега као и норвешког амбасадора.

Љиљана Булатовић – новинар и публициста која је написала скоро двадесет књига о Сребреници, нашим генералима и целокупном вођству Републике Српске;

Добитница више награде међу којима су :
  • ,,ИМПЕРСКА КУЛТУРА“ од Савеза писаца Русије за СЛОВЕНСКО БРАТСТВО,
  • ,, ЗЛАТНИ ВИТЕЗ“ са Првог словенског форума уметности
  • ,, РЕЧ НАРОДА“  листа ,,СОВЈЕТСКАЈА РУСИЈА“
Лични биограф генерала Ратка Младића и једна од ретких интелектуалаца данас, која покреће и неустрашиво се бори за истину о догађајима у Сребреници и околини од ’92 до данас.

Горан Петронијевић – врхунски адвокат и шеф одбране председника Републике Српске Радована Караџића у Хагу, експерт за дешавања у Сребреници и све последице које нам као држави доноси усвојена резолуција и све што се чини (или не чини) у погледу те исконструисане међународне теме којом запад хоће данас да угрози на милионе наших људи.

Зоран Јовановић – ратни репортер из Власенице, новинар и коаутор са господином Александром Дорином из Швајцарске, на по Србију и истину капиталном књижевном делу: „СРЕБРЕНИЦА – Књига која је зауставила лаж„.

Говорнике је представио и присутне је у име Србског покрета Слободна Србија поздравио мг Срђан Михајловић, вд Председника САБОРА, и најавио да је Трибина СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕ само једна од првих ТРИБИНА ИСТИНЕ које ће Србски покрет Слободна Србија организовати у борби за истину и раскринкавање свих лажи наметнутих србском народу а које ће обухватити све теме од Сребренице до Косова и Метохије, Рашке, Војводине …
 
 
Након Трибине сви присутни су били свесни једне мисли, да само и да једино правом истином можемо доћи до помирења и до бољих односа народа на Балкану а једино развојем националне свести до спаса за Србију и Србски народ у целини. 
 +++
 
ВИДЕО ПРИКАЗ ТРИБИНЕ „СРЕБРЕНИЦА-ГРОБНИЦА ИСТИНЕ“: 
 
У наставку можете погледати комплетан ВИДЕО трибине путем „YouTube“ канала Србског покрета Слободна Србија:
ИНФО служба Сабор-а
Србског покрета Слободна Србија