Tagged: Капитулација

Др Јоле Раам: Порука Народу Светла од Народног ТМ Учитеља


Трагедија живота није смрт,

него оно што ми дозволимо да умре у нама док смо живи.

Прочитај ово испод јер ће многима главу да спаси.

Када прочитамо овај чланак, да неби остали на празној причи,

позивамо Вас на Стваралачку Еко-радионицу и Камп где ћемо научити да стварамо наш живот да буде самодовољан и добићемо знање неопходно за изградњу потпуног здравља, унтрашње снаге и општег добра-светла. Овај текст, радионица и камп су први корак прављења светла, то јест Непобедивости Једног Народа.

Главне тачке чланка:

1.Вековна борба добра и зла долази до кулминације почевши са Србијом

2. Суштина није у физичкој борби већ борби свести за слободу наше еволуције, отуда се победа не мозе остварити само на материјалном већ прво на духовном нивоу

3. За победу је неопходна духовна чистоћа, зато не губите главе улудо већ се спремите и наоружајте светим духом, тада се Господ бори за вас

4. Они који оживе Свети Дух у својој свести су непобедиви

5. Ко и сам осећа ово што говоримо нека се придружи да се светлост умножи!!! Дођите на радионицу-камп да поделимо знања и вештине неопходне за личну, породичну и националну непобедивост.                                                         .    .

    Народу Светла  –  ПОРУКА

од Народног Учитеља здравог живота

Народе мој, видим да се повазда зло узјогунило па мучи и сатире наш народ. Иако ћутим већ годинама (јер нико не чује), сада морам, макар са пар речи, да пренесем онима који могу да чују.

Ово што се дешава није борба појединаца, партија или држава већ вековна борба добра и зла која сада управо иде ка врхунцу негативности и разарања свуда у свету али најинтензивније код нас.

Ови против којих се боримо су слуге, виших слуга *нечастивога* кога ретко ко  види. И боље је да га не видимо јер је зло које носи хиљадама пута страшније од овога што доживљавамо од његових слугу. Зато у овој анализи имена и детаљи нису битни.

 

 

Снаге светла још нису организовае како треба. Вође јаке, искусне у стварању нове управе, економије и одбране, добар план и људство су потребни за победу. Зато није мудро улазити у отворени сукоб.

.

Господ и Сотона

 

Ово кажем да многи недужни не страдају али не кажем да треба мировати.

Знамо да *тамне силе* желе да десеткују народ на земљи, а што остане да поробе користећи вакцине, и злу окренуту квантну технологију фреквенција, покрадену од нашега Тесле, и друга средства. Како ће доћи до смањења народа није им битно; било кроз смишљено ширење болести или креирање агресије и сукоб. Није им стало ако и њихови слуге изгину у тим борбама, јер познато је да и позиција и опозиција добијају финансије из истог извора. Основни мотив је испунити план њиховог господара из сенке који влада користећи средства страха, принуде, уцене, страсти, моћи- тј. људске слабости.

Нпр.: Сви знамо да маске не помажу, али су нужан део стварања психозе, застрашивања и тренинга послушности. Силе таме су мајстори стварања илузије: вредности породице и живота , економија, суверенитет, наука, образовање, култура, село и задруге – све је разорено, постављено наопачке, а многи и даље верују да је то за наше добро.

Не могу довољно нагласити: мржња, страх и остале негативне емоције су оно што им годи; деструктивне емоције и понашање храни и даје снагу *силама таме* и они цветају у деструктивном/криминалном окружењу које је смишљено, дизајнирано и сада је постало наша реалост. Сценарио је испробан много пута током претхидних 80 година. Ево једног од примарних научнх истраживања које јасно показује кораке за стварање психозе у којој се сада глобално налазимо. Слепа послушност тоталитарној владавини, иако је манипулација и деструктивни, ефекат за све очит:

https://www.simplypsychology.org/zimbardo.html или

https://en.wikipedia.org/wiki/Stanford_prison_experiment

Иако је поробљавање физичко, није примарна физичка борба која ће донети победу, јер у дубини, истина је да је ово рат свести, чистота нашег духа једино може донети стварну победу (у Хришћанству то називамо јединство са Светим Духом).

Сада на основу количине унутрашње чистоће народ се опредељује за тамну или светлу страну за коју ће се борити.

Приказ историјске битке-Курукшетра: Војске подељене на страну зла и добра, Арђуна-вођа светла добија подуку о трансцендирау, јединству са светим духом.

https://srpskizurnal.wordpress.com/wp-admin/media-upload.php?post_id=163064&type=image&TB_iframe=1

Јер квалитет свести је оно што зрачимо око себе а не оно што причамо и може се мерити веома прецизно. Још је Никола Тесла на томе радио, затим Рајф, Маслоњ, Колдберг, Ловиер, Пиагет и остали.

Фото: Анђео

Ниска стања развоја свести (когнитивне способности) су погодна за службу тамним силама а они који су веома интелигентни а определе се за тамну страну имају дубоке ожиљке у свом психичком развоју тј. дубоке менталне поремећаје изазване стресовима. Они су најчешће изабрани за лидере, за остварење плана *сила таме*.

Важно је знати: Тама се не побеђује тамом, већ уношењем светла.

То је светло свести, истине, унутрашње позитивности, радости, љубави и стварања.

Значи војска светла су људи способни да носе унутрашњи мир и срећу без обзира на спољашње деструктивне и хаотичне утицаје.

Овде не говоримо о образовању већ о људима који поседују виши степен когнитивних способности (виши степен развоја свести). То су они који су се посветили јединству са Светим Духом на било који начин- молитвом, тиховањем -медитацијом, испосништвом, јогом и осталим приступима целовитом здрављу.

Они не приповедају него живе у складу испуњени господњом милошћу, радошћу и љубављу. Они су непобедиви.

Они су стварни носиоци светла. Њих треба чувати и умножавати. Зато не дајте да нам осакате децу. После вакцине никада неће моћи да осете благост Духа Светога. Биће полубића, послушници таме. Поуздани извори тврде да су вакцине и тестови заражени и да их никако не треба користити. 5 Г мреже се треба клонити, поготову ако добијемо вакцину или вирус.

Фото: ДНК

 

Зато вас молим браћо моја и сестре, не губите главе улудо, њима то годи, то је део плана.

Прави вођа и учитељ ће нам помоћи да удружимо наше светло унутрашње и генеришемо таласе мира, толеранције и стваралаштва за раст живота. Овај позитивни метод генерисања мира и прогреса је потврђен практично и мерен научно више десетина пута.

У науци ово искуство виших стања свести тј. максималне еластичности нервног система називају бити у зони, врхунски доживљај-трансцендентно – 4 основно стање свести које, када се утврди, води самоактуализацији, смореализациј, тј. светости.

Наука, религија и уметност, иако користе различите методе, у основи имају исти циљ-спознају истине. Нове генерације већ знају да је излаз из тренутних проблема наше цивилизације у јединству супротности, не у борби група и партија, али стварно јединство се једино може постићи развојем свести.

Тамни* се највише боје тога, сједињења са Господом, са интелигенцијом природе – универзума. Зато, да не би то спонтано остварили везу са Господом, затрована нам је храна, вода и ваздух, и све што користимо.

Вакцине и загађење су дизајнирани да би нам успорили унутрашњи развој, јер они који су успели да оживе присуство Светог Духа у себи не могу да буду ни манипулисани, нити контролисани. Они су слободна бића огромне снаге, бића која зраче мир, љубав и доброту.

То је свет који *тамнима* не одговара. Зато све раде да одрже свој паразитски економски ситем експлоатације, хијерархије и контроле где користе новац да одрже робовске односе, иако сви који дубоко разумеју економију знају да ни новац ни биткоин и слично, нису неопходни за здраву државну економију.

 

Још једно је важно знати: борба добра и зла одувек постоји и постојаће. Јер тензија која се ствара међу супротностима омогућава еволуцију на Земљи.

Тражење кривца за таму не доноси решење. Једино паљењем светла све болне тајне и проблеми постају видљиви и лако решиви.

Фото: Бића таме и светла бућкају океан да би произвели Амрит -напитак бесмртности

Наше унутрашње светло је једино стварно решење. На личном нивоу је могуће то постићи брзо и без проливања крви.

На друштвеном нивоу је потребан тимски рад људи који имају знање, не да копирају постојеће експлоататорске системе већ да креирају нови систем функционисања државе са свим елементима суверенитета и самодовољности.

 Предстоји нам изградња новог економског модела и уређења који квалитативно превазилази досадашње економске творевине које су наследство *тамних сила*. То ће нам донети нови смисао живота, сваралачки живот, игру, песму-велику радост.

Прави вођа државе Срба биће духовно високо развијена особа (или тим) који не води народ из себичних мотива већ због давања и службе своме народу.

 

Једино тако нећемо да страдамо, као што је Тарабић предвидео.

Па нека је са срећом,

Ето толико од вашег Учитеља Здравог Живота-Трансценденталне Медитације

 

 

 

ПАЖЊА!

Ако наши пријатељи не буду могли одржати физички камп онда ћемо обуку емитовати преко интернета тако да народ зна како да се брани и преживи.

Позивам све на радионицу и Еко-камп где ћемо поделити знање и вештине неопходне за живот самодовољности, и за генерисање потпуног здравља, снаге и општег добра-светла.

Ко и сам осећа важност овога што говоримо нека се придружи да се светлост умножи!!!

За информације о кампу кликни овде (Јавити се уредништву СЖ).

Позив свим Србима да дођу у Школу Светла- Камп Стваралачке Академије

Ово није позив на борбу против некога, него је борба за нас, наше здравље, породицу, економију и за наше светло.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

РЕКАПИТУЛАЦИЈА КАПИТУЛАЦИЈЕ ИЛИ КАКО СМО ОДРЖАВИЛИ НАШ КОСМЕТ


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

…Уочи петогодишњице самопроглашења независности тзв. Републике Косово, или пет година саучесништва.

На слици: Манастири на Космету;Фотографија: 5.http://www.kosovo.net
На слици: Манастири на Космету;
Фотографија: 5. http://www.kosovo.net

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Очекивано, грубијански печат на овај продужени терористички акт, експресно је ставила и група земаља окупљена у (не)формалну разбојничку дружину која је запосевши више од пола Европе, похитала да своју шапу спусти и на свето српско тло. Додворавања ради и потврђивања покорне лојалности вођи ганга – Америци, и њеном топузу НАТО-пакту, истом оном који је храбро насрнуо на усамљену Србију 24. марта 1999. године.

И, то би, отприлике, било све, чиме је непријатељ располагао. Све остало стајало је на нашој страни.

На слици: мартовски погром на Космету 2004;фотографија: 7.www.rtv.rs
На слици: мартовски погром на Космету 2004;
фотографија: http://www.rtv.rs

Нити један формално-правни акт наше државе који практично развија и оживотворује аспекте једностраног самопроглашења независности није постојао. Захваљујући постојаном ставу Русије, Савет безбедности Уједињених Нација је био „безбедан“ за највећи српски интерес; захваљујући непопустљивој политици тадашњег премијера Војислава Коштунице робустна пристрасност фрустриране Европске Уније је доследно држана на дистанци, док је Марти Ахтисари са зготовљеним рукописом под мишком нервозно примао Нобелову награду за мир.

Шта више, имали смо Резолуцију 1244 СБ УН, имали некомпромитован, поштован национални Устав. И најважније, имали смо обрисе политичког (и националног) јединства о Косметском проблему.

А онда је унутарнационална скупина политичких адолесцената, лица још обраслих бубуљицама политичке незрелости, али добрано антинационално структуираних, партнерски потпомогнута од старне евроатланског ганга, започела промоцију новог система вредности са чијег се врха злочесто шепурио општи вредносни нихилизам. Напросто, ништа више није било свето. Измученом и престрашеном Народу је утерана безпризорна Шенген илузија о бољем животу а држава је добила цену. Космет, понајпре. Општи национални интерес је рапидно дегенерисан до скупине од седам и по милиона појединачних базалних мотива, или нешто мањег броја, властохлепивих аспирација политичких странака, односно калкулантско-опортуних маневара најзначајнијих националних институција, чиме је остављен брисани простор за брутални поход дела НВО сектора.

На мајским изборима 2008. Народ није довољно убедљиво поразио наметану илузију о евроунијском благостању које канда нестрпљиво куца на врата Отаџбине, антинационалну и антидржавну идеологију осионе банде политичких хулигана, дајући јој на тај начин легалну шансу коју она није пропустила, као што ни 4 године касније, на Ђурђевдан 2012. године није довољно јасно препознао бедни глобалистички трик реформе старе илузије, одглумљен од стране „неких нових (старих политичких) клинаца“ у „блоку“. Започело је последње одбројавање.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: www.spc.rs
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.spc.rs

Најзад, вратимо се на почетак саучесничког процеса одржављења нашег Космета, тј. партнерског садејства власти и ЕУ у творењу функционалне независности наше јужне покрајине, до саме столице у УН. Хипнотисана ирационалном догмом „ЕУ нема алтернативу“, 29. априла 2008. године, власт је потписала ССП са Европском унијом. Овим споразумом Србија се обавезала да постепено укине царину на увоз робе пореклом из Европске уније у прелазном периоду. Штета, преко 500 милиона евра. Запитаће се неко какве везе има овај економски чин са разградњом територијалне целовитости земље? Има! Био је то први конкретни уступак наше стране зарад приближавања ЕУ. Он је одшкринуо врата уласку у незустављив процес подавња захтевима ЕУ са безмало еротском страшћу, од којих је сваки следећи односио део атрибута српске државности на Космету. ССП је био „златни кључић“ за Пандорину кутију.

Уследило је кобно прихватање мисије ЕУЛЕКС почетком децембра 2008. године  чији је основни циљ био (и остао) да постави административне темеље терористичкој творевини, тј. да врши надгледање спровођења процеса остваривања практичне независности Косова, што представља основу плана Мартија Ахтисарија, истог оног човека који је експлицитно рекао да је косовска независност неповратан процес.  На тај начин је косметско питање измештено из УН и Савета Безбедности и препуштено на милост и немилост ЕУ, истој оној творевини која је масовним признањима јасно рекла шта мисли о територијалном интегритету Србије и самопроглашеној косметској независности безмало истог дана када је  илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила отцепљење од Србије. Није згорег подсетити се шта је портпарол Државног секретаријата Америке, Шон Мекормак, рекао тим поводом у децембру 2008. године:   „Подржавамо циљ ЕУЛЕКС-а да ојача институције које спроводе владавину закона широм Косова, на добробит свих заједница, и да промовише територијални интегритет Косова (!??!) и регионалну стабилност“, као што није на одмет ЧУТИ и последњу званичну изјаву Бернарда Бохарта, шефа мисије, „статусно неутралног“ ЕУЛЕКС-а, у којој дословно каже: „ЕУЛЕКС ће наставити да подржава Косово на путу према ЕУ“.

На слици: Јудин пољубац;фотографија: http://www.pouke.org
На слици: Јудин пољубац;
фотографија: http://www.pouke.org

Ако се узме у обзир да је распоређивањем припадника мисије Еулекс, две хиљаде полицајаца, цариника, истражитеља и судија, на „легалан“ начин (уз српску сагласност) отпочео поступак оснаживања полиције, царинске службе и судства Косова, престаје да бива збуњујуће потписивање Споразума о полицијској сарадњи Министарства унутрашњих послова Србије са ЕУЛЕКСОМ, следећег акта који обеснажује елементе државности Србије на Космету.  Упркос покушају власти да садржај овог протокола представи као целисходан напор на терену размене информација у борби против организованог и прекограничног криминала, као и других илегалних активности, и мање луцидном посматрачу неће промаћи да је овај Протокол потписан са ЕУЛЕКСОМ, оним бескрупулозним адвокатом хулиганске, антицивилизацијске дружине (ЕУ) чији је мандат дефинисан Ахтисаријевим рукописом, истим оним рукописом у којем експлицитно пише да је једна од надлежности ЕУЛЕКСА и – царина(!?), а чији творац арогантно закључује да је косовска независност неповратан процес и самодовољно додаје да ће тако остати упркос противљењу Србије и њених савезника!

На слици: Пећка патријаршија;Фотографија: 2.ovsiste.webs.com
На слици: Пећка патријаршија;
Фотографија: 2. ovsiste.webs.com

Након непотребног срљања у загрљај МСП, чиме је стратешки ослабљена позиција Србије, у договору са земљама чланицама ЕУ, ревидиран је и текст Резолуције о Космету усвојен у националној Скупштини почетком августа 2010. године. Измењена је синтагма „разговор о свим отвореним питањима“ термином „дијалог Београда и Приштине“, док је синтагма „једнострана сецесија“ потпуно избачена из текста резолуције. Па, шта, рећи ће неко? Паметном, довољно. Првом изменом Београд и Приштина су стављени у формално-правно равноправан „дијалошки“ положај супротстављених страна, док је избацивањем „једностране сецесије“ из текста Резолуције, остављен простор за процесно уграђивање добровољности Београда у легализацији Косметске независности.

Процесно уграђивање добровољности српске стране започело је недуго потом, парафирањем већег броја бриселских договора од којих је сваки следећи у низу редуковао уставно-правне ингеренције српске државе на Космету. Праћено помним „ћутањем администрације“ националног Уставног суда, круну бриселског антидржавног процеса представља последњи имплеметирани договор између Београда и Приштине о „Интегрисаном управљању границама“ за који Урлике Луначек, известилац европског парламента за Косово недвосмислено каже: „Гранични прелази између Косова и Србије заиста постоје, они функционишу и на њима се примењује и царински споразум.“  И још, то је исти онај договор који је албанском народу на Космету дао повод за општенародно весеље, а нашим сународницима разлог да продубе сумњу у искрене намере домаћих власти и исти прогласе неприхватљивим!

Уследило је затим још једно срамно повлачење током усвајања капитулантске резолуције о Космету у Скупштини Србије у јануару ове године, када смо се уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава, о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још, да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.

На слици: Српске светиње на Космету;Фотографија: 1.facebookreporter.org
На слици: Српске светиње на Космету;
Фотографија: 1. facebookreporter.org

А шта је то што можемо наредних дана очекивати? Укидање српских институција на Космету које смо и сами пристали да интерпретирамо „паралелним“ оног часа када смо пристали да усвојимо наметану терминологију ЕУ која управо овом синтагмом оперише. Мера укидања сопствене државности на сопственој земљи, неће бити аршинована сопственим уставом већ милосрђем силника, будимо уверени. Чему се онда искуствено можемо надати до континуитету понизности сопствене власти, исте оне отуђене власти која је игноришући сав слободарски традиционализам свог Народа наставила да саучествује у ОДРЖАВЉЕЊУ нашег Космета, управо на оном месту где је претходна била заустављена.

А не заборавимо, нико ТО од нас није тражио. Осим оне проклете, неутаживе догме „ЕУ нема алтернативу“ коју смо давно раскринкали али никада довољно сахранили.

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Државу смо направили ми.

 

Повезани текстови: САУЧЕСНИК

Повезани текстови: АХТИСАРИЗАЦИЈА КОСМЕТА ИЛИ РЕЧНИК КАПИТУЛАЦИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО СУДА ИСТОРИЈЕ

Повезани текстови: ОД УСТАВНОГ СУДА ДО КОНСЕНЗУСА

Повезани текстови: ПАРДОКС РОДОЉУБЉА

Ахтисаризација Космета или Речник капитулације


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами.  Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон  20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, односно, данас, скупштинском процедуром изгласаном, тзв. Резолуцијом о Космету, зготовљеном, сва је прилика, много пре њеног промовисања, односно, тренутка када ће угледати светло дана, и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву директну најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Или Резолуцијом?

Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи поводом садржаја Резолуције о Космету, остаће, показало је то данашње заседање националног парламента, на жалост, изнуђени, помирљиви консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасним, али искреним западним силама. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, до интегрисаног управљања границама, суморни пејсаж (анти)српског становишта уистину је сам себи укинуо сваки национални и државнички хоризонт потањајући још дубље у живи песак неутаживе евроунијске мочваре.

Стога, уместо преко потребног проширења правног коридора између актелног Косметског статуса и националног Устава који је Резолуциојом  морао бити обезбеђен, није никакво изненађење, још мање ново разочарање, што смо се током потоњих сати скупштинског заседања о вери наслушали од невере и готово поверовали у арогантни вредносни и историјски нихилизам човека који се недавно окуражио да пређе рубикон, осионо изговоривши све оно што онај претходни није смео, понизно најављујући још да ће предузети преостале кораке на које се није усудио и од чега је устукнуо или није стигао да учини први.

Сувишно је, међутим, наглашавати да ко оде и педаљ даље од претходног неће истог само превазићи по непочинствима, већ ће га амнестирати највећег дела историјске одговорности која му припада након што је прихватањем мисије ЕУЛЕКС започео саучеснички процес одржављења наше јужне покрајине до овотренутног степена потпуне функционалне независности. И не само то, биће одговоран и за данас озвучени речник капитулације којим је образлаган и брањен (?) злослутни предлог Резолуције о Космету у српском парламенту, необјашњиво и опасно сличан Ахтисаријевом рукопису. А шта је то, до, коначно помирење са реалношћу и  стављање де јуре печата на де факто стање.

Зато баш, обавеза је сваког од нас да не престане да говори истину и када нам говоре благоглагољиви да говорити данас значи говорити узалуд, нити да престане да ћути када нам премудри прећутно изнуђују самоскрнављујуће речи. Јер ово није више битка са туђином, ово је поклич ка нама, и за нас унутра. Поклич против заборава. А да се то не би заиста и догодило, у злехудом времену насилне и саучесничке ахтисаризације косметског дела наше Отаџбине, најпре морамо бити свесни да смо се данас растали од сопствене историје. Можда ће ова околност бити довољан мотив да се коначно и окупимо као национ и замолимо за опроштај. И сопствену повест. И Космет. И Народ наш на њему којем данас окренусмо леђа.

Од предкапитулантске Србије до посткапитулантске епохе…


ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ

6 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами. Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон 20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, зготовљеном, сва је прилика, много пре

Пећка патријаршија је била аутокефална црква, са седиштем у Пећи,која је постојала од 1346. до 1463. године, а затим поново од 1557. до 1776. године. садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.
Фотографија: Плетеније словес
тренутка када ће угледати светло дана и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Ако буде? Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи (који је неизоставно морао у се апсорбовати и становиште референтних, неполитичких институција, попут САНУ, УКС, струковних удружења, независних интелектуалаца и осталих непарламентарних покрета и организација…, јер шта је консензус о Коемсту као изворишту духовног идентитета нације ако игнорише становиште целокупног Народа, до мајоризовано становиште моћне мањине на власти?), остаће, на жалост, изнуђени, помирљиви (квази)консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасном, али искреном међународном заједницом. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, преко неодустајног „Србије која неће скренути са европског пута“, до негирања могућности да икада буде „председник у Приштини“, суморни пејсаж (анти)српског становишта

Пећка патријаршија. Свети Сава је организовао прву самосталну српску цркву. То је била Жичка, а касније Пећка архиепископија. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед. Он је уздиже на ранг патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог пећког патријарха.
Фотографија: Плетеније словес
није јасан и очигледан само ономе ко то не жели да види. Једноставно речено, сва наша ранија приношенија вазализацији земље, учињена од стране бившег председника, Бориса Тадића и бриселског подвижника Борислава Стефановића, биће крунисана и последњим приношенијем чију смо злослутну увертиру имали прилике да видимо ономад у Бриселу, оним симболичним приношенијем џелату које ће нас увести у посткапитулантску епоху. У тој епохи, будимо сигурни, неће бити места за Космет у српском јавном простору. У најдубљој тишини, иза кулиса јавности, Косметом ће се бавити ситнији државни чиновници док ће домаћи полемички етар бити празан, или, у најбољу руку стриктно и ригорозно контролисан. За то време, које ћемо почети да меримо оног кобног јутра када видовдански код за дешифровање појма Слободе сами истргнемо из националне и светске историје и заметнемо га у безлично мноштво глобализације, повремени, спорадични уздаси појединаца или Народа биће доследно игнорисани и/или проглашавани анахороним и ирационалним вапајима превазиђених и ретроградних. А када будемо слушали, ако будемо слушали, о отмицама и хапшењима, злостављању и шиканирању нашег мученог рода на

Шар-планина
Национални парк Шар-планина се налази на Косову и Метохији, Србија.
Поред природних лепота Шарпланина представља и богато културно-историјско наслеђе са 34 средњовековне цркве и манастира, попут манастира Св. Петра Коришког из 13. века и манастира Св. Архангела из 15. века надомак Призрена, а туристима је на располагању и ски-центар на Брезовици. Фотографија: С. Јосимовић
Космету, вандализацији и скрнављену верских светиња и културне баштине, већ подоста помешаних доживљаја недавно “скинутог” вишегодишњег баласта са сопствених плећа и нестишљиве нелагоде поводом бранковићевизације националног и личног морала, биће то на готово волшебан начин и можда тајним каналима, преко малобројних независних гласила или усамљених појединаца. Ако их буде. У информативним емисијама домаћег медијског простора о томе нећемо слушати ни у рубрици „вести из региона“. Хоће ли нас наш Космет чекати да му се једног новог јутра коначно вратимо, не треба да се питамо? Право питање јесте, хоће ли још бити икога ко жели да се врати? Или још прецизније, хоће ли то бити правно могуће? Икада, после…

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА; ПРЕДСЕДНИЧЕ

Повезани текстови: О ИСКРЕНОСТИ НЕМАЧКЕ ПРЕМА СРБИЈИ

Share this:

ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ


Пише: Станимир Трифуновић

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами.   Наставите са читањем

Време капитулација


Фотографија: Плетенијесловес

Пише: Станимир Трифуновић, Извор: pletenijesloves.wordpress.com

И док човек који је национ увео у ланац безусловних капитулација потписује, коначно, и последњу, овога пута своју личну (унутарпартијску) капитулацију, његов наследник на месту првог човека државе се у име привржености безалтернативном путу Србије, управо спрема да процес капитулирања подигне на „виши ниво“ . У невештим фразеолошким акробацијама обојице, капитулантске намере су представљене као врхунска премудрост политичких подвижника којима ништа на срцу није милије од странке (првом), односно Отаџбине (другом). Недвосмислен континуитет карактера капитулантских политика, првог на партијском, а другог на националном плану, управо супротно од оног како до ономад њихови положаји бејаху, на метафоричан начин (а метафоре су опасна ствар) реактивира од јавности привремено прикривену и стрпљењем ушушкану творчеву идеју о формирању коалиције која ће важан и драматичан посткапитулантски период учинити парламентарно стабилним и политички извесним. Наиме, осим што је првом, док је капитулирао у име оног што је другом сада највећа дужност, било сасвим све једно шта ће рећи Народ, тако ни сада не мари шта о његовој актуелној капитулацији мисли чланство које га подржава. Управо као што ни другом, док је капитулирао морално у странкама које је предводио, свакој на посебан начин, није било важно шта ће рећи чланство, тако ни данас не обраћа пажњу на Народ који га је изабрао. У том циничном игнорисању стварности својственом пораженима (пораз је у пројектима које креира покровитељ нужност), смештен је и сав неискоришћени капитал последњих парламентарних избора, као залог за непредвидљиву посткапитулантску епоху. А она управо почиње. Подизањем преговора са представницима тзв. самопроглашене републике Косово на „виши ниво“ и епилогом који не може бити другачији од оног који ће наредних дана верификовати супруга човека који је био председник земље која је предводила НАТО бомбардовање Србије, а који ћемо за унутрашње политичке прилике називати државном платформом, непосредно улазимо у период који ће у првој половини наредне године бити окончан коалицијом капитулација. Биће то круна пројекта започетог током 2008. године на састанку првог и другог када је започет Пројекат двојник. Како ће на све то реаговати човек који се са званичне српске стране први јавно сусрео са оним чије је име ономад симболично било величано на транспарентима на једном стадиону у делу Старе Србије, није ни од какве важности. Лаковерност није само привилегија поражених, већ и победника. Којих више неће ни бити. Иако их буде!

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕБИ ВРАТИО